Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорана Мандића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јануара 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Мандића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 480/10 од 22. фебруара 2010. године, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у кривичном поступку који се водио у предмету Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Мандић из Крагујевца, преко пуномоћника Луке Уљаревића, адвоката из Крагујевца, изјавио је Уставном суду 26. марта 20 10. године уставну жалбу, коју је допунио поднеском од 23. маја 2012. године , против пресуде наведене у изреци , због повреде права из члана 32. став 1, члана 34. ст. 1. и 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Уставна жалба је поднета и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који се водио у предмету Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08.
У уставној жалби се наводи да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08 од 20. јула 2009. године, којом је подносилац оглашен кривим за извршење кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. Кривичног закона Републике Србије, али да другостепени суд није отклонио недостатке које првостепена пресуда садржи, чиме су подносиоцу уставне жалбе повређена означена уставна права.
Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на следећим разлозима:
- да дело за које је оглашен кривим није кривично дело, јер не садржи субјективне елементе кривичног дела, с обзиром на то да у изреци пресуде недостаје „опис субјективног елемента (урачунљивост и виност)“, а ово дело може да се изврши „само са кривицом у смислу члана 22. КЗ“;
- да је Окружни суд у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији другачије поступао, с обзиром на то да је у пресуди К. 591/08 заузео став „да је правилна одлука првостепеног суда којом окривљеног ослобађа од оптужбе, уколико опис субјективног елемента у оптужби недостаје“, чиме је подносилац доведен у неравноправан положај у пружању судске заштите;
- да му је оптужницом на терет стављено кривично дело из члана 174. Закона о пореком поступку и пореској администрацији, па како је 1. јануара 2006. године на снагу ступио нови Кривични законик, оптужница је измењена и стављено му је на терет дело из члана 248. став 1. у вези става 3. КЗ РС, па „само уређивање оптужнице која је више пута уређивана, прецизирана и преквалификована, након чега је окривљени морао мењати одбрану и припремати нову јесте злоупотреба тужилачког права која од стране редовног суда није санкционисана“;
- да је 31. јануара 2006. године тужилаштво преквалификовало кривично дело које је подносиоцу стављено на терет у кривично дело фалсификовање исправе, након чега је оптужница поново прецизиран а 22. маја 2007. године, па, имајући у виду да висина пореза чије се плаћање избегава не прелази износ од 150.000 динара, радња овог дела је декриминализована, те се није смела прихватити погрешна квалификација, већ је обавеза Апелационог суда била да по службеној дужности преиначи правну оцену у односу на окривљеног, јер је непријављивање чињеница које су од утицаја на утврђивање обавезе плаћања пореза инкорпорисана у кривично дело пореска утаја из члана 229. Кривичног з аконика;
- да из радњи које су му стављене на терет није имао никакву економску корист;
- да није имао законску обавезу да у годишњи обрачун пореза на промет унесе приход од наведеног превоза, али да је суд ипак утврдио да је одговоран зато што није урадио нешто што по закону није био дужан да уради.
У вези са повред ом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , подносилац је навео да је спроведени кривични поступак трајао преко шест година, што је неоправдано дуго и произвело је негативне последице по окривљеног и његову породицу, чиме је повређено означено право.
Поводом повреде права из члана 34. став 1. Устава , подносилац наводи да је оспореном пресудом повређена материјална одредба из члана 14. Кривичног законика, јер да би кривично дело постојало мора бити „противправно, скривљено и учињено са кривицом у смислу члана 22. Кривичног законика... односно да је учинилац урачунљив и да поступа са умишљајем и свешћу о противправности“, што у првостепеној пресуди недостаје, па дело из пресуде „није кривично дело“.
У уставној жалби се наводи да у конкретном случају није примењен закон који је блажи за подносиоца , јер би „применом новог кривичног законика... био ослобођен оптужбе, односно новим законом дело формулисано у оптужници а касније и у пресудама није кривично дело (јер у њима нема кривице)“. Подносилац сматра да му је на тај начин повређено право зајемчено чланом 34. став 2. Устава.
За повреду права из члана 36. став 1. Устава, подносилац као разлог поново наводи да је Окружни суд у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији другачије одлучио у предмету К. 591/08.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу и „наложи доношење законите пресуде по жалби на пресуду Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08 од 20. јула 2009. године“, као и да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете због повреде означених права у износу од 2000 евра.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је , увидом у оспорене пресуде, утврдио следеће чињенице које су од значаја за одлучивање у ово м уставносудско м предмет у:
Општински суд у Крагујевцу је 20. јула 2009. године донео пресуду K. 1213/2008 којом је утврдио да је „окривљени Зоран Мандић... власник предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“, крив зато што дана 8. марта 2004. године у Крагујевцу, као одговорно лице, a у својству директора предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у службену исправу није унео важан податак и што је својим потписом оверио службену исправу са неистинитом садржином, на тај начин што је Пореској управи у Крагујевцу поднео годишњи обрачун пореза на промет производа и пореза на промет услуга за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године и биланс успеха за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године, у којима није унео приход од извршеног превоза предузећу ДОО „АО З ен“ из Београда у износу од 42.600,00 динара, које је оверио својим потписом , чиме је извршио кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. КЗ PC, п а му је суд на основу наведеног члана КЗ PC и чл. 3, 5, 33, 38, 41,51, 52 . и 53. ОКЗ-а изрекао условну осуду, т ако што му је утврдио казну затвора у трајању од четири месеца и истовремено одредио да се она неће извршити уколико окривљени за време од једне године по правноснажности пресуде, не учини ново кривично дело.
У образложењу ове пресуде, поред осталог, наведено је: „Суд је ценио о дбрану окривљеног, доводећи je у везу са свим изведеним доказима, па је исту прихватио у погледу свих објективних елемената предметног кривичног дела, док у погледу субјективног односа према учињеном, исту није прихватио... Анализирајући напред наведене доказе, појединачно и у њиховој међусобној вези, закључак је суда да је током поступка несумњиво утврђено да окривљени Зоран Мандић у својству директора предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у годишњи обрачун пореза на промет производа и пореза на промет услуга за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године и биланс успеха за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године, није унео приход од извршеног превоза предузећу ДОО „АО Зен“ из Београда у износу од 42.600,00 динара, што представља податак значајан за правне односе, на који начин је сачинио службену исправу са неистинитом садржином... Урачунљивост окривљеног ничим није доведена у сумњу, што даље говори да је био свестан својих поступака, односно да је знао да као дговорно лице у предузећу ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у потпуности одговара за тачност годишњег обрачуна пореза на промет производа и пореза на промет услуга, као и за биланс успеха, без обзира ко их је саставио, a у које нису унети сви релевантни подаци, па како је такве исправе оверио својим потписом и печатом, Суд налази да je у погледу виности, код окривљеног постојао директан умишљај. Како нема околности које би искључивале кривичну одговорност окривљеног, Суд је истог за предметно кривично дело огласио кривим и казнио по Закону“.
Апелациони суд у Крагујевцу је, одлучујући о жалби окривљеног и његовог браниоца, донео 22. фебруара 2010. године оспорену пресуду Кж. 480/10 којом је жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду. У образложењу другостепене пресуде, између осталог, наведено је следеће : „Суд је испитао првостепену пресуду у границама жалбених навода и по службеној дужности у смислу члана 380. ст ав 1. тач . 1) и 2 ) ЗКП и нашао да жалбе нису основане. .. Није учињена ниједна битна повреда одредаба кривичног поступка на коју се пази по службеној дужности, па ни повреда из члана 368. ст ав 1. тач ка 11) ЗКП, на коју се неосновано указује жалбом... Изрека је разумљива и није противречна ни себи, ни разлозима ... Пресуда има довољно разлога о одлучним чињеницама који нису ни нејасни, ни противречни. У вези са одлучним чињеницама нема знатне противречности између онога што се наводи у разлозима о садржини доказа - исправа и записника о исказима - и њихове стварне садржине... Жалбени навод окривљеног да дело описано у изреци не представља кривично дело јер не садржи субјективне елементе и да је опис урачунљивости и виности у изреци изостао јер недостаје и у оптужници, није основан. Примењен је закон времена извршења а не нови Кривични законик који кривицу регулише у члану 22. Иначе, из изреке се види да је окривљени крив и да је поступао са умишљајем-свешћу и вољом да дело изврши, што је и образложено... Неосновани су и без утицаја жалбени наводи браниоца да је окривљени биланс успеха предао НБС, а не Пореској управи и да се у вези са тим не слажу ни место ни време. Ово кад се има у виду да је предузеће окривљеног било у обавези да закључно са 28. фебруаром преда годишњи обрачун пореза на промет који у себи садржи, на обрасцима, између осталог и биланс успеха - стања, на основу чега се може утврдити колики су у тој години били приходи, а колики расходи... Тачан је жалбени навод да се годишњи обрачун пореза на промет саставља и предаје у смислу Закона о порезу на промет, при чему је вештак објаснио да порез на промет услуга по том закону окривљени није био у обавези да обрачунава и плаћа. Међутим, да би се сачинио биланс који јесте предат у Пореској управи са печатом К8 (овај печат стоји на билансу стања, а и на билансу успеха и статистичком анексу), а и да би се сачинио порески биланс претходно је потребно сачинити биланс успеха о томе колико је предузеће остварило приходе и расходе и колики је добитак или губитак... С тим у вези без утицаја су жалбени наводи да се биланс успеха саставља према Закону о рачуноводству где се правно третира као извештај и да се према том закону на основу биланса успеха не плаћа никакав порез, да порески биланс има додирне тачке са финансијским извештајима, али да није предмет оптужења... Стога по оцени суда, биланс успеха јесте службена исправа у смислу члана 248. став 1. у вези ст ава З. КЗ PC, па су ирелевантни жалбени наводи да прописи никад нису увели ред у област финансијског извештавања, па се фризирањем и замагљивањем извештаја баве сви, a овакве ситуације са грешкама у књижењу се ни у књиговодству не сматрају за озбиљно и толеришу се кориговањем без последица... Тачан је жалбени навод браниоца да окривљени није имао обавезу да у годишњем обрачну пореза на промет унесе овај приход по основу међународног транспорта, јер он није опорезив. Међутим, вештак је објаснио да је предузеће окривљеног требало да фактурише наручиоцу извршену услугу превоза и да то унесе и у биланс успеха и у порески биланс, што предузеће и окривљени нису учинили. Министарство финансија, према објашњењу вештака, Пореској управи даје упутство о подношењу биланса стања и биланса успеха и ти биланси служе за контролу пореског биланса... Окривљени је имао обавезу да обрачуна и плати порез на доходак који је остварио радник вршећи превоз, што није учинио, него је тек при теренској контроли тај порез обрачунат и плаћен... Уношењем наведеног прихода дошло је до измене у пореском билансу у који би то било унето пошто би претходно било унето у биланс успеха. Без утицаја су жалбени наводи да подношење биланса успеха НБС не може да се подведе под пореску пријаву поднету Пореској управи у смислу члана 25. ст ав 1. тач ка 2) ЗПППА и да стога подношење биланса успеха Народној банци не може бити важан податак у пореском смислу... Чињенично стање правилно је и потпуно утврђено на основу оцене свих доказа појединачно и у укупној вези, коју оцену доказа у свему прихвата и виши суд. Неоснован је жалбени навод да суд меша порески биланс и биланс успеха и да је пресуда контрадикторна и нејасна у делу пореског биланса који није предмет оптужења, па се поставља питање да ли суд мисли на порески биланс кад говори о обавези уношења прихода... Годишњи обрачун пореза на доходак заиста није предмет оптужбе, па је без утицаја што се он исказује у годишњем обрачуну пореза на доходак. Тиме се међутим не доводи у питање директан умишљај какав је утврдио првостепени суд. Економски интерес окривљеног није пресудан за постојање овог кривичног дела и за кривичну одговорност. Садржина потписаних и оверених исправа из пресуде не одговара старном стању - истини, јер је превоз обављен, а ради се о важном податку за правне односе јер је окривљени био обавезан да приход прикаже, што он није учинио. При томе за постојање овог к ривичног дела без значаја је да ли је окривљени требало да плати порез или не. Према прихваћеном вештачењу уношењем наведеног прихода дошло би до измене у пореском билансу у који би то било унето, пошто би претходно било унето у биланс успеха. Ово и поред тога што у годишњи обрачун пореза на промет окривљени није имао обавезу да унесе порез на промет по основу међународног транспорта... На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног описаним у изреци пресуде стичу сва обележја кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези ст ава 3. КЗ PC “.
Окружни суд у Крагујевцу је у пресуди Кж. 591/08 од 11. септембра 2008. године, коју је подносилац приложио као доказ о неједнаком поступању Окружног суда у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији, а којом је потврђена пресуд а Општинског суда у Баточини К. 40/08 од 23. маја 2008. године, у образложењу, поред осталог, навео: „Испитујући првостепену пресуду, а поводом жалбе Општинског јавног тужиоца, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 2. ЗКП, Окружни суд налази да првостепени суд, тиме што је изостало претходно испитивање уредности оптужног акта у смислу члана 439. став 1. ЗКП у вези члана 267. став 2. ЗКП, као претходно испитивање оптужног предлога, није битно повредио одредбе кривичног поступка у мери која је била од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, стоје наводи жалбе да оптужни акт није од стране судије подвргнут претходном испитивању у смислу одредби напред наведених чланова, као и да у оптужном предлогу нису наведени субјективни елементи кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. КЗ. Међутим, обзиром да се у смислу одредбе члана 351. став 1. ЗКП, пресуда може односити само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној оптужници, то je суд везан за чињеничну основицу оптужбе, па би у случају другачије одлуке првостепеног суда оптужба била прекорачена, што би представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. ст ав 1. тач ка 8 ) ЗКП. Како је одредбом члана 341. ст ав 1. ЗКП, прописано да тужилац може, у току главног претреса, односно све до тренутка када судија објави да је главни претрес завршен, да на главном претресу измени оптужбу, то je, по оцени Окружног суда, првостепени суд, правилно закључујући да је опис субјективног елемента (урачунљивости и виности) кривичног дела у оптужби изостао, на основу одредбе члана 355. ст ав 1. ЗКП правилно донео одлуку којом је окривљеног Д. ослободио оптужбе за кривично дело лака телесна повреда, јер дело описано на начин као у оптужном предлогу, не представља кривично дело.
4. Одредбама Устава које су означене у уставно ј жалб и, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 356. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да ће у пресуди у којој се оптужени оглашава кривим, суд изрећи: за које се дело оглашава кривим, уз назначење чињеница и околности које чине обележја кривичног дела, као и оних од којих зависи примена одређене одредбе кривичног закона (тачка 1)); законски назив кривичног дела и које су одредбе закона примењене (тачка 2)); на какву се казну осуђује оптужени или се по одредбама кривичног закона ослобађа од казне (тачка 3)); одлуку о условној осуди, односно о опозивању условне осуде или условног отпуста (тачка 4)); одлуку о мерама безбедности и о одузимању имовинске користи (тачка 5)); одлуку о урачунавању притвора или већ издржане казне (тачка 6)); одлуку о трошковима кривичног поступка и о имовинско-правном захтеву (тачка 7)).
Одредбе члана 361. ЗКП, поред осталог, прописују: да писмено израђена пресуда мора потпуно да одговара пресуди која је објављена, као и да пресуда мора имати увод, изреку и образложење (став 1.); да изрека пресуде садржи личне податке о оптуженом ( члан 89. став 1 .) и одлуку којом се оптужени оглашава кривим за дело за које је оптужен или којом се ослобађа од оптужбе за то дело или којом се оптужба одбија (став 3.); да, ако је оптужени оглашен кривим, изрека пресуде мора обухватити потребне податке наведене у члану 356. овог законика, а ако је ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена, изрека пресуде мора обухватити опис дела за које је оптужен и одлуку о трошковима кривичног поступка и имовинско-правном захтеву ако је био постављен (став 4.); да ће у образложењу пресуде суд изнети разлоге за сваку тачку пресуде (став 5.); да ће суд одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не испита непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно описани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака ( члан 337. став 2), којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело (став 7.).
Чланом 248. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/2003), важећег у време извршења кривичног дела, било је прописано: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе какав важан податак, или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином, или које својим потписом односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другој организацији које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана, казнити казном прописаном за то дело (став 3.).
Одредбом члана 22. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је важио у време пресуђења, прописано је да к ривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено.
Чланом 357. важећег законика прописано је: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана казнити казном прописаном за то дело.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 32. став 1. Устава и одредаба З КП, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона. Из законских одредаба којима се уређује кривични поступак произлази да је циљ вођења кривичног поступка да се утврди постојање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеног, односно да се у односу на окривљеног расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и оптужбама против њега, како би се обезбедило да нико невин не буде осуђен.
Уставни суд је становишта да су у кривичном поступку који је претходио уставној жалби пресуде донели законом установљени судови у границама своје надлежности у кривичном поступку у коме су обезбеђене процесне гаранције правичног суђења, те да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права.
Првостепена пресуда, према оцени Уставног суда, садржи све елементе прописане одредбама члана 356. став 1. и члана 361. Законика , па и све чињенице и околности које чине обележја кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. Кривичног закона РС. Уставни суд истиче да се ни у једној одредби Законика о кривичном поступку не захтева да субјективни однос учиниоца према извршеном кривичном делу мора бити наведен у изреци осуђујуће пресуде. У конкретном случају, првостепена пресуда овај елеменат садржи у свом образложењу, у коме суд, поред осталог, наводи: да „у рачунљивост окривљеног ничим није доведена у сумњу, што даље говори да је био свестан својих поступака, односно да је знао да као одговорно лице у предузећу ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у потпуности одговара за тачност годишњег обрачуна пореза на промет производа и пореза на промет услуга, као и за биланс успеха, без обзира ко их је саставио, a у које нису унети сви релевантни подаци, па како је такве исправе оверио својим потписом и печатом, Суд налази да je у погледу виности, код окривљеног постојао директан умишљај“, па, „како нема околности које би искључивале кривичну одговорност окривљеног, Суд је истог за предметно кривично дело огласио кривим и казнио по Закону“. Дакле, урачунљивост и виност, као субјективни однос окривљеног према учињеном кривичном делу, оцењени су и наведени од стране првостепеног суда у образложењу првостепене пресуде.
Другостепени суд је, одлучујући о жалбама окривљеног и његовог бр аниоца изјављеним против првостепене пресуде, донео оспорену пресуду Кж. 480/ 10 од 22. фебруара 2010. године, којом је првостепену пресуду потврдио. Апелациони суд у Крагујевцу је у тој пресуди у потпуности оценио све наводе и разлоге наведене у изјављеним жалб ама, а за свој став којим изнете наводе није прихватио као основане , дао је довољне и на закону засноване разлоге , које и Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорен а пресуда донет а у кривичн ом поступ ку који је би о вођен на начин да је подносиоц у уставне жалбе било обезбеђено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
6. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом повређено право зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава, којима се забрањује ретроактивна примена кривичног закона. Ова забрана спречава да неко лице буде оглашено кривим за чињење/пропуштање које није представљало кривично дело у време када је учињено према закону, као и да осуђеном лицу буде изречена тежа казна од оне која је била предвиђена у време када је кривично дело извршено.
Примењујући претходно наведено на овај конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је у правноснажно окончаном кривичном поступку утврђено да је подносилац крив за кривично дело фалсификовање службене исправе које је било предвиђено законом и у време извршења дела и у време пресуђења, најпре у члану 248. Кривичног закона РС, а затим у члану 357. Кривичног законика из 2005. године. За извршење овог кривичног дела је у оба наведена закона била запрећена иста казна. При томе, подносилац није осуђен на прописану казну затвора, већ му је изречена условна осуда.
Тврдња подносиоца да дело за које је оглашен кривим није кривично дело у смислу члана 22. Кривичног законика јер у њему „нема кривице“ пошто су у изреци првостепене кривичне пресуде изостали субјективни елементи кривичног дела, због чега је морао бити ослобођен оптужбе, по оцени Уставног суда, представља израз подносиочевог субјективног схватања и тумачења кривичних прописа, које овај суд није прихватио из разлога наведених у тачки 5. образложења.
7. У односу на наводе подносиоца о повреди права из члана 36. став 1. Устава, којим се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, подносилац као разлог наводи неједнако поступање у идентичној правној ситуацији.
Из приложене пресуде Окружног суда у Крагујевцу Кж. 591/08 од 11. септембра 2008. године, коју подносилац наводи као доказ о неједнаком поступању, произлази да је пресудом Општинског суда у Баточини К. 40/08 од 23. маја 2008. године окривљени ослобођен оптужбе јер у оптужном предлогу нису наведени субјективни елементи кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. К ривичног законика, па како се у смислу одредбе члана 351. став 1. Законика о кривичном поступку пресуда може односити само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној оптужници, то je суд везан за чињеничну основицу оптужбе, па би у случају другачије одлуке првостепеног суда оптужба била прекорачена, што би представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, због чега je, по оцени Окружног суда, првостепени суд, правилно закључујући да је опис субјективног елемента (урачунљивости и виности) кривичног дела у оптужби изостао, на основу одредбе члана 355. став 1. Законика о кривичном поступку правилно донео одлуку којом је окривљеног Д. ослободио оптужбе за кривично дело лака телесна повреда, јер дело описано на начин као у оптужном предлогу, не представља кривично дело.
Оцењујући основаност подносиочевих тврдњи, Уставни суд је претходно утврдио да се у оспореном кривичном поступку и у кривичном поступку на који се позива подносилац не ради о истој правној и чињеничној ситуацији.
Стога, а имајући у виду да је Уставни суд претходно већ утврдио да у овом конкретном случају неопходни субјективни елементи кривичног дела нису изостављени у пресудама које се односе на подносиоца као оптуженог , Уставни суд сматра да су тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права из члана 36. став 1. Устава, неосноване.
8. Остали наводи из уставне жалбе , по оцени Уставног суда, нису од утицаја на другачију одлуку, имајући у виду да се ради о квалификацији крив ичног дела, као и о оцени изведених доказа и утврђивању чињ еничног стања , што спада у надлежност редовног суда, али не и у надлежност Уставног суда.
9. На основу свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу против оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 480/10 од 22. фебруара 2010. године и у складу са чланом 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), одлучио као у првом делу изреке.
10. Одлучујући о делу уставне жалбе у коме је истакнута повреда права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка, који је, у конкретном случају трајао око шест година. Наиме, из уставне жалбе и доказа који су уз њу достављени произлази да је истражни поступак започео 2004. године, да је оптужница против подносиоца, као окривљеног, подигнута 10. марта 2005. године, да је првостепена пресуда донета 20. јула 2009. године, а да је кривични поступак правноснажно окончан оспореном другостепеном пресудом од 22. фебруара 2010. године.
У уставној жалби нису наведене чињенице које би указивале на то да су судови својим неажурним или неделотворним поступањем допринели дужем трајању поступка. Подносилац само истиче да је оптужница два пута прецизирана, као и да је од 1. јануара 2006. године суд поступао по неуредној оптужници, што, по оцени Уставног суда, не проистиче из приложених доказа. Поред тога, у уставној жалби је наведено да је подносилац „проузроковао два до три одлагања, али из оправданих разлога“.
С обзиром на претходно изложене наводе подносиоца уставне жалбе, као и критеријуме који служе за оцену оправданости трајања судског поступка (сложеност предмета, допринос подносиоца трајању оспореног поступка, важност предмета поступка за подносиоца, поступање судова у конкретном поступку), а имајући у виду досадашњу праксу Уставног суда, засновану на пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, Уставни суд сматра да период од шест година од започињања до правоснажног окончања кривичног поступка не представља трајање поступка ван разумног рока.
Стога је Уставни суд, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу и у делу који се односи на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и одлучио као у другом делу изреке.
11. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неоносвану.
12. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08 од 20. јула 2009. године, којом је подносилац оглашен кривим за извршење кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. Кривичног закона Републике Србије, али да другостепени суд није отклонио недостатке које првостепена пресуда садржи, чиме су подносиоцу уставне жалбе повређена означена уставна права.
Подносилац уставне жалбе своју тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на следећим разлозима:
- да дело за које је оглашен кривим није кривично дело, јер не садржи субјективне елементе кривичног дела, с обзиром на то да у изреци пресуде недостаје „опис субјективног елемента (урачунљивост и виност)“, а ово дело може да се изврши „само са кривицом у смислу члана 22. КЗ“;
- да је Окружни суд у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији другачије поступао, с обзиром на то да је у пресуди К. 591/08 заузео став „да је правилна одлука првостепеног суда којом окривљеног ослобађа од оптужбе, уколико опис субјективног елемента у оптужби недостаје“, чиме је подносилац доведен у неравноправан положај у пружању судске заштите;
- да му је оптужницом на терет стављено кривично дело из члана 174. Закона о пореком поступку и пореској администрацији, па како је 1. јануара 2006. године на снагу ступио нови Кривични законик, оптужница је измењена и стављено му је на терет дело из члана 248. став 1. у вези става 3. КЗ РС, па „само уређивање оптужнице која је више пута уређивана, прецизирана и преквалификована, након чега је окривљени морао мењати одбрану и припремати нову јесте злоупотреба тужилачког права која од стране редовног суда није санкционисана“;
- да је 31. јануара 2006. године тужилаштво преквалификовало кривично дело које је подносиоцу стављено на терет у кривично дело фалсификовање исправе, након чега је оптужница поново прецизиран а 22. маја 2007. године, па, имајући у виду да висина пореза чије се плаћање избегава не прелази износ од 150.000 динара, радња овог дела је декриминализована, те се није смела прихватити погрешна квалификација, већ је обавеза Апелационог суда била да по службеној дужности преиначи правну оцену у односу на окривљеног, јер је непријављивање чињеница које су од утицаја на утврђивање обавезе плаћања пореза инкорпорисана у кривично дело пореска утаја из члана 229. Кривичног з аконика;
- да из радњи које су му стављене на терет није имао никакву економску корист;
- да није имао законску обавезу да у годишњи обрачун пореза на промет унесе приход од наведеног превоза, али да је суд ипак утврдио да је одговоран зато што није урадио нешто што по закону није био дужан да уради.
У вези са повред ом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , подносилац је навео да је спроведени кривични поступак трајао преко шест година, што је неоправдано дуго и произвело је негативне последице по окривљеног и његову породицу, чиме је повређено означено право.
Поводом повреде права из члана 34. став 1. Устава , подносилац наводи да је оспореном пресудом повређена материјална одредба из члана 14. Кривичног законика, јер да би кривично дело постојало мора бити „противправно, скривљено и учињено са кривицом у смислу члана 22. Кривичног законика... односно да је учинилац урачунљив и да поступа са умишљајем и свешћу о противправности“, што у првостепеној пресуди недостаје, па дело из пресуде „није кривично дело“.
У уставној жалби се наводи да у конкретном случају није примењен закон који је блажи за подносиоца , јер би „применом новог кривичног законика... био ослобођен оптужбе, односно новим законом дело формулисано у оптужници а касније и у пресудама није кривично дело (јер у њима нема кривице)“. Подносилац сматра да му је на тај начин повређено право зајемчено чланом 34. став 2. Устава.
За повреду права из члана 36. став 1. Устава, подносилац као разлог поново наводи да је Окружни суд у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији другачије одлучио у предмету К. 591/08.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу и „наложи доношење законите пресуде по жалби на пресуду Општинског суда у Крагујевцу К. 1213/08 од 20. јула 2009. године“, као и да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете због повреде означених права у износу од 2000 евра.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је , увидом у оспорене пресуде, утврдио следеће чињенице које су од значаја за одлучивање у ово м уставносудско м предмет у:
Општински суд у Крагујевцу је 20. јула 2009. године донео пресуду K. 1213/2008 којом је утврдио да је „окривљени Зоран Мандић... власник предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“, крив зато што дана 8. марта 2004. године у Крагујевцу, као одговорно лице, a у својству директора предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у службену исправу није унео важан податак и што је својим потписом оверио службену исправу са неистинитом садржином, на тај начин што је Пореској управи у Крагујевцу поднео годишњи обрачун пореза на промет производа и пореза на промет услуга за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године и биланс успеха за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године, у којима није унео приход од извршеног превоза предузећу ДОО „АО З ен“ из Београда у износу од 42.600,00 динара, које је оверио својим потписом , чиме је извршио кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. КЗ PC, п а му је суд на основу наведеног члана КЗ PC и чл. 3, 5, 33, 38, 41,51, 52 . и 53. ОКЗ-а изрекао условну осуду, т ако што му је утврдио казну затвора у трајању од четири месеца и истовремено одредио да се она неће извршити уколико окривљени за време од једне године по правноснажности пресуде, не учини ново кривично дело.
У образложењу ове пресуде, поред осталог, наведено је: „Суд је ценио о дбрану окривљеног, доводећи je у везу са свим изведеним доказима, па је исту прихватио у погледу свих објективних елемената предметног кривичног дела, док у погледу субјективног односа према учињеном, исту није прихватио... Анализирајући напред наведене доказе, појединачно и у њиховој међусобној вези, закључак је суда да је током поступка несумњиво утврђено да окривљени Зоран Мандић у својству директора предузећа ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у годишњи обрачун пореза на промет производа и пореза на промет услуга за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године и биланс успеха за период од 1. јануара до 31. децембра 2003. године, није унео приход од извршеног превоза предузећу ДОО „АО Зен“ из Београда у износу од 42.600,00 динара, што представља податак значајан за правне односе, на који начин је сачинио службену исправу са неистинитом садржином... Урачунљивост окривљеног ничим није доведена у сумњу, што даље говори да је био свестан својих поступака, односно да је знао да као дговорно лице у предузећу ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у потпуности одговара за тачност годишњег обрачуна пореза на промет производа и пореза на промет услуга, као и за биланс успеха, без обзира ко их је саставио, a у које нису унети сви релевантни подаци, па како је такве исправе оверио својим потписом и печатом, Суд налази да je у погледу виности, код окривљеног постојао директан умишљај. Како нема околности које би искључивале кривичну одговорност окривљеног, Суд је истог за предметно кривично дело огласио кривим и казнио по Закону“.
Апелациони суд у Крагујевцу је, одлучујући о жалби окривљеног и његовог браниоца, донео 22. фебруара 2010. године оспорену пресуду Кж. 480/10 којом је жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду. У образложењу другостепене пресуде, између осталог, наведено је следеће : „Суд је испитао првостепену пресуду у границама жалбених навода и по службеној дужности у смислу члана 380. ст ав 1. тач . 1) и 2 ) ЗКП и нашао да жалбе нису основане. .. Није учињена ниједна битна повреда одредаба кривичног поступка на коју се пази по службеној дужности, па ни повреда из члана 368. ст ав 1. тач ка 11) ЗКП, на коју се неосновано указује жалбом... Изрека је разумљива и није противречна ни себи, ни разлозима ... Пресуда има довољно разлога о одлучним чињеницама који нису ни нејасни, ни противречни. У вези са одлучним чињеницама нема знатне противречности између онога што се наводи у разлозима о садржини доказа - исправа и записника о исказима - и њихове стварне садржине... Жалбени навод окривљеног да дело описано у изреци не представља кривично дело јер не садржи субјективне елементе и да је опис урачунљивости и виности у изреци изостао јер недостаје и у оптужници, није основан. Примењен је закон времена извршења а не нови Кривични законик који кривицу регулише у члану 22. Иначе, из изреке се види да је окривљени крив и да је поступао са умишљајем-свешћу и вољом да дело изврши, што је и образложено... Неосновани су и без утицаја жалбени наводи браниоца да је окривљени биланс успеха предао НБС, а не Пореској управи и да се у вези са тим не слажу ни место ни време. Ово кад се има у виду да је предузеће окривљеног било у обавези да закључно са 28. фебруаром преда годишњи обрачун пореза на промет који у себи садржи, на обрасцима, између осталог и биланс успеха - стања, на основу чега се може утврдити колики су у тој години били приходи, а колики расходи... Тачан је жалбени навод да се годишњи обрачун пореза на промет саставља и предаје у смислу Закона о порезу на промет, при чему је вештак објаснио да порез на промет услуга по том закону окривљени није био у обавези да обрачунава и плаћа. Међутим, да би се сачинио биланс који јесте предат у Пореској управи са печатом К8 (овај печат стоји на билансу стања, а и на билансу успеха и статистичком анексу), а и да би се сачинио порески биланс претходно је потребно сачинити биланс успеха о томе колико је предузеће остварило приходе и расходе и колики је добитак или губитак... С тим у вези без утицаја су жалбени наводи да се биланс успеха саставља према Закону о рачуноводству где се правно третира као извештај и да се према том закону на основу биланса успеха не плаћа никакав порез, да порески биланс има додирне тачке са финансијским извештајима, али да није предмет оптужења... Стога по оцени суда, биланс успеха јесте службена исправа у смислу члана 248. став 1. у вези ст ава З. КЗ PC, па су ирелевантни жалбени наводи да прописи никад нису увели ред у област финансијског извештавања, па се фризирањем и замагљивањем извештаја баве сви, a овакве ситуације са грешкама у књижењу се ни у књиговодству не сматрају за озбиљно и толеришу се кориговањем без последица... Тачан је жалбени навод браниоца да окривљени није имао обавезу да у годишњем обрачну пореза на промет унесе овај приход по основу међународног транспорта, јер он није опорезив. Међутим, вештак је објаснио да је предузеће окривљеног требало да фактурише наручиоцу извршену услугу превоза и да то унесе и у биланс успеха и у порески биланс, што предузеће и окривљени нису учинили. Министарство финансија, према објашњењу вештака, Пореској управи даје упутство о подношењу биланса стања и биланса успеха и ти биланси служе за контролу пореског биланса... Окривљени је имао обавезу да обрачуна и плати порез на доходак који је остварио радник вршећи превоз, што није учинио, него је тек при теренској контроли тај порез обрачунат и плаћен... Уношењем наведеног прихода дошло је до измене у пореском билансу у који би то било унето пошто би претходно било унето у биланс успеха. Без утицаја су жалбени наводи да подношење биланса успеха НБС не може да се подведе под пореску пријаву поднету Пореској управи у смислу члана 25. ст ав 1. тач ка 2) ЗПППА и да стога подношење биланса успеха Народној банци не може бити важан податак у пореском смислу... Чињенично стање правилно је и потпуно утврђено на основу оцене свих доказа појединачно и у укупној вези, коју оцену доказа у свему прихвата и виши суд. Неоснован је жалбени навод да суд меша порески биланс и биланс успеха и да је пресуда контрадикторна и нејасна у делу пореског биланса који није предмет оптужења, па се поставља питање да ли суд мисли на порески биланс кад говори о обавези уношења прихода... Годишњи обрачун пореза на доходак заиста није предмет оптужбе, па је без утицаја што се он исказује у годишњем обрачуну пореза на доходак. Тиме се међутим не доводи у питање директан умишљај какав је утврдио првостепени суд. Економски интерес окривљеног није пресудан за постојање овог кривичног дела и за кривичну одговорност. Садржина потписаних и оверених исправа из пресуде не одговара старном стању - истини, јер је превоз обављен, а ради се о важном податку за правне односе јер је окривљени био обавезан да приход прикаже, што он није учинио. При томе за постојање овог к ривичног дела без значаја је да ли је окривљени требало да плати порез или не. Према прихваћеном вештачењу уношењем наведеног прихода дошло би до измене у пореском билансу у који би то било унето, пошто би претходно било унето у биланс успеха. Ово и поред тога што у годишњи обрачун пореза на промет окривљени није имао обавезу да унесе порез на промет по основу међународног транспорта... На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правостепени суд је правилно применио кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног описаним у изреци пресуде стичу сва обележја кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези ст ава 3. КЗ PC “.
Окружни суд у Крагујевцу је у пресуди Кж. 591/08 од 11. септембра 2008. године, коју је подносилац приложио као доказ о неједнаком поступању Окружног суда у Крагујевцу у идентичној правној ситуацији, а којом је потврђена пресуд а Општинског суда у Баточини К. 40/08 од 23. маја 2008. године, у образложењу, поред осталог, навео: „Испитујући првостепену пресуду, а поводом жалбе Општинског јавног тужиоца, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 2. ЗКП, Окружни суд налази да првостепени суд, тиме што је изостало претходно испитивање уредности оптужног акта у смислу члана 439. став 1. ЗКП у вези члана 267. став 2. ЗКП, као претходно испитивање оптужног предлога, није битно повредио одредбе кривичног поступка у мери која је била од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, стоје наводи жалбе да оптужни акт није од стране судије подвргнут претходном испитивању у смислу одредби напред наведених чланова, као и да у оптужном предлогу нису наведени субјективни елементи кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. КЗ. Међутим, обзиром да се у смислу одредбе члана 351. став 1. ЗКП, пресуда може односити само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној оптужници, то je суд везан за чињеничну основицу оптужбе, па би у случају другачије одлуке првостепеног суда оптужба била прекорачена, што би представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. ст ав 1. тач ка 8 ) ЗКП. Како је одредбом члана 341. ст ав 1. ЗКП, прописано да тужилац може, у току главног претреса, односно све до тренутка када судија објави да је главни претрес завршен, да на главном претресу измени оптужбу, то je, по оцени Окружног суда, првостепени суд, правилно закључујући да је опис субјективног елемента (урачунљивости и виности) кривичног дела у оптужби изостао, на основу одредбе члана 355. ст ав 1. ЗКП правилно донео одлуку којом је окривљеног Д. ослободио оптужбе за кривично дело лака телесна повреда, јер дело описано на начин као у оптужном предлогу, не представља кривично дело.
4. Одредбама Устава које су означене у уставно ј жалб и, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 356. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да ће у пресуди у којој се оптужени оглашава кривим, суд изрећи: за које се дело оглашава кривим, уз назначење чињеница и околности које чине обележја кривичног дела, као и оних од којих зависи примена одређене одредбе кривичног закона (тачка 1)); законски назив кривичног дела и које су одредбе закона примењене (тачка 2)); на какву се казну осуђује оптужени или се по одредбама кривичног закона ослобађа од казне (тачка 3)); одлуку о условној осуди, односно о опозивању условне осуде или условног отпуста (тачка 4)); одлуку о мерама безбедности и о одузимању имовинске користи (тачка 5)); одлуку о урачунавању притвора или већ издржане казне (тачка 6)); одлуку о трошковима кривичног поступка и о имовинско-правном захтеву (тачка 7)).
Одредбе члана 361. ЗКП, поред осталог, прописују: да писмено израђена пресуда мора потпуно да одговара пресуди која је објављена, као и да пресуда мора имати увод, изреку и образложење (став 1.); да изрека пресуде садржи личне податке о оптуженом ( члан 89. став 1 .) и одлуку којом се оптужени оглашава кривим за дело за које је оптужен или којом се ослобађа од оптужбе за то дело или којом се оптужба одбија (став 3.); да, ако је оптужени оглашен кривим, изрека пресуде мора обухватити потребне податке наведене у члану 356. овог законика, а ако је ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена, изрека пресуде мора обухватити опис дела за које је оптужен и одлуку о трошковима кривичног поступка и имовинско-правном захтеву ако је био постављен (став 4.); да ће у образложењу пресуде суд изнети разлоге за сваку тачку пресуде (став 5.); да ће суд одређено и потпуно изнети које чињенице и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, из којих разлога је одлучио да се не испита непосредно сведок или вештак чији је исказ, односно описани налаз и мишљење прочитан без сагласности странака ( члан 337. став 2), којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело оптуженог и при примењивању одређених одредаба закона на оптуженог и његово дело (став 7.).
Чланом 248. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/2003), важећег у време извршења кривичног дела, било је прописано: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе какав важан податак, или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином, или које својим потписом односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другој организацији које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана, казнити казном прописаном за то дело (став 3.).
Одредбом члана 22. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), који је важио у време пресуђења, прописано је да к ривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено.
Чланом 357. важећег законика прописано је: да ће се службено лице које у службену исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе важан податак или својим потписом, односно службеним печатом овери службену исправу, књигу или спис са неистинитом садржином или које својим потписом, односно службеним печатом омогући прављење службене исправе, књиге или списа са неистинитом садржином, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1. и 2. овог члана казнити казном прописаном за то дело.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредбе члана 32. став 1. Устава и одредаба З КП, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона. Из законских одредаба којима се уређује кривични поступак произлази да је циљ вођења кривичног поступка да се утврди постојање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеног, односно да се у односу на окривљеног расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и оптужбама против њега, како би се обезбедило да нико невин не буде осуђен.
Уставни суд је становишта да су у кривичном поступку који је претходио уставној жалби пресуде донели законом установљени судови у границама своје надлежности у кривичном поступку у коме су обезбеђене процесне гаранције правичног суђења, те да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права.
Првостепена пресуда, према оцени Уставног суда, садржи све елементе прописане одредбама члана 356. став 1. и члана 361. Законика , па и све чињенице и околности које чине обележја кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 1. у вези става 3. Кривичног закона РС. Уставни суд истиче да се ни у једној одредби Законика о кривичном поступку не захтева да субјективни однос учиниоца према извршеном кривичном делу мора бити наведен у изреци осуђујуће пресуде. У конкретном случају, првостепена пресуда овај елеменат садржи у свом образложењу, у коме суд, поред осталог, наводи: да „у рачунљивост окривљеног ничим није доведена у сумњу, што даље говори да је био свестан својих поступака, односно да је знао да као одговорно лице у предузећу ОД „Мандић превоз Агенци“ из Крагујевца, у потпуности одговара за тачност годишњег обрачуна пореза на промет производа и пореза на промет услуга, као и за биланс успеха, без обзира ко их је саставио, a у које нису унети сви релевантни подаци, па како је такве исправе оверио својим потписом и печатом, Суд налази да je у погледу виности, код окривљеног постојао директан умишљај“, па, „како нема околности које би искључивале кривичну одговорност окривљеног, Суд је истог за предметно кривично дело огласио кривим и казнио по Закону“. Дакле, урачунљивост и виност, као субјективни однос окривљеног према учињеном кривичном делу, оцењени су и наведени од стране првостепеног суда у образложењу првостепене пресуде.
Другостепени суд је, одлучујући о жалбама окривљеног и његовог бр аниоца изјављеним против првостепене пресуде, донео оспорену пресуду Кж. 480/ 10 од 22. фебруара 2010. године, којом је првостепену пресуду потврдио. Апелациони суд у Крагујевцу је у тој пресуди у потпуности оценио све наводе и разлоге наведене у изјављеним жалб ама, а за свој став којим изнете наводе није прихватио као основане , дао је довољне и на закону засноване разлоге , које и Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспорен а пресуда донет а у кривичн ом поступ ку који је би о вођен на начин да је подносиоц у уставне жалбе било обезбеђено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
6. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом повређено право зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава, којима се забрањује ретроактивна примена кривичног закона. Ова забрана спречава да неко лице буде оглашено кривим за чињење/пропуштање које није представљало кривично дело у време када је учињено према закону, као и да осуђеном лицу буде изречена тежа казна од оне која је била предвиђена у време када је кривично дело извршено.
Примењујући претходно наведено на овај конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је у правноснажно окончаном кривичном поступку утврђено да је подносилац крив за кривично дело фалсификовање службене исправе које је било предвиђено законом и у време извршења дела и у време пресуђења, најпре у члану 248. Кривичног закона РС, а затим у члану 357. Кривичног законика из 2005. године. За извршење овог кривичног дела је у оба наведена закона била запрећена иста казна. При томе, подносилац није осуђен на прописану казну затвора, већ му је изречена условна осуда.
Тврдња подносиоца да дело за које је оглашен кривим није кривично дело у смислу члана 22. Кривичног законика јер у њему „нема кривице“ пошто су у изреци првостепене кривичне пресуде изостали субјективни елементи кривичног дела, због чега је морао бити ослобођен оптужбе, по оцени Уставног суда, представља израз подносиочевог субјективног схватања и тумачења кривичних прописа, које овај суд није прихватио из разлога наведених у тачки 5. образложења.
7. У односу на наводе подносиоца о повреди права из члана 36. став 1. Устава, којим се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, подносилац као разлог наводи неједнако поступање у идентичној правној ситуацији.
Из приложене пресуде Окружног суда у Крагујевцу Кж. 591/08 од 11. септембра 2008. године, коју подносилац наводи као доказ о неједнаком поступању, произлази да је пресудом Општинског суда у Баточини К. 40/08 од 23. маја 2008. године окривљени ослобођен оптужбе јер у оптужном предлогу нису наведени субјективни елементи кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. К ривичног законика, па како се у смислу одредбе члана 351. став 1. Законика о кривичном поступку пресуда може односити само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној оптужници, то je суд везан за чињеничну основицу оптужбе, па би у случају другачије одлуке првостепеног суда оптужба била прекорачена, што би представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, због чега je, по оцени Окружног суда, првостепени суд, правилно закључујући да је опис субјективног елемента (урачунљивости и виности) кривичног дела у оптужби изостао, на основу одредбе члана 355. став 1. Законика о кривичном поступку правилно донео одлуку којом је окривљеног Д. ослободио оптужбе за кривично дело лака телесна повреда, јер дело описано на начин као у оптужном предлогу, не представља кривично дело.
Оцењујући основаност подносиочевих тврдњи, Уставни суд је претходно утврдио да се у оспореном кривичном поступку и у кривичном поступку на који се позива подносилац не ради о истој правној и чињеничној ситуацији.
Стога, а имајући у виду да је Уставни суд претходно већ утврдио да у овом конкретном случају неопходни субјективни елементи кривичног дела нису изостављени у пресудама које се односе на подносиоца као оптуженог , Уставни суд сматра да су тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права из члана 36. став 1. Устава, неосноване.
8. Остали наводи из уставне жалбе , по оцени Уставног суда, нису од утицаја на другачију одлуку, имајући у виду да се ради о квалификацији крив ичног дела, као и о оцени изведених доказа и утврђивању чињ еничног стања , што спада у надлежност редовног суда, али не и у надлежност Уставног суда.
9. На основу свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу против оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 480/10 од 22. фебруара 2010. године и у складу са чланом 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), одлучио као у првом делу изреке.
10. Одлучујући о делу уставне жалбе у коме је истакнута повреда права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка, који је, у конкретном случају трајао око шест година. Наиме, из уставне жалбе и доказа који су уз њу достављени произлази да је истражни поступак започео 2004. године, да је оптужница против подносиоца, као окривљеног, подигнута 10. марта 2005. године, да је првостепена пресуда донета 20. јула 2009. године, а да је кривични поступак правноснажно окончан оспореном другостепеном пресудом од 22. фебруара 2010. године.
У уставној жалби нису наведене чињенице које би указивале на то да су судови својим неажурним или неделотворним поступањем допринели дужем трајању поступка. Подносилац само истиче да је оптужница два пута прецизирана, као и да је од 1. јануара 2006. године суд поступао по неуредној оптужници, што, по оцени Уставног суда, не проистиче из приложених доказа. Поред тога, у уставној жалби је наведено да је подносилац „проузроковао два до три одлагања, али из оправданих разлога“.
С обзиром на претходно изложене наводе подносиоца уставне жалбе, као и критеријуме који служе за оцену оправданости трајања судског поступка (сложеност предмета, допринос подносиоца трајању оспореног поступка, важност предмета поступка за подносиоца, поступање судова у конкретном поступку), а имајући у виду досадашњу праксу Уставног суда, засновану на пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, Уставни суд сматра да период од шест година од започињања до правоснажног окончања кривичног поступка не представља трајање поступка ван разумног рока.
Стога је Уставни суд, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу и у делу који се односи на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и одлучио као у другом делу изреке.
11. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неоносвану.
12. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић