Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Предрага Ракетића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предрага Ракетића изјављена против решења Вишег суда у Београду Кж. 35/11 од 9. јуна 2011. године, због повреде права из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предраг Ракетић из Крагујевца , преко пуномоћника Петра Учајева, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 27. јуна 2011. године уставну жалбу против решења наведен ог у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл . 27, 30. и 31. и члана 3 3. став 6. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи:
- да је решењем Вишег суда у Београду К ж. 35/11 о д 9. јуна 2011. године одбијена жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о одређива њу притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 ( Кв. 613/04) од 1. јуна 2004. године;
- да је подносилац лишен слободе на основу незаконитог решења о одређивању притвора , на основу кога је наређено да се за њим распише потерница, јер оспорено решење не садржи време на које је притвор одређен, као законом прописан обавезан елеменат таквог решења, чиме му је повређено право из члана 27. Устава;
- да о жалби његовог браниоца изјављеној против решења о одређивању притвора није одлучено, нити му је одлука о томе достављена у року од 48 часова, већ је решење његовом браниоцу достављено тек након 20 дана, чиме му је повређено право из члана 30. Устава;
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увид ом у оспорено решењ е и кривичне списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном у ставносудском предмету:
Оптужницом Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 541/01 од 20. јануара 2003. године подносилац уставне жалбе је оптужен да је извршио кривично дело тешке крађе у покушају из члана 166. став 1. КЗ РС у вези чл . 19. и 22. КЗ СРЈ и кривично дело фалсификовање исправе из члана 233. став 3. у вези става 1. КЗ РС.
Кривично веће Другог општинск ог суд а у Београду је 1. јуна 2004. године донело решење К. 43/03 – Кв. 613/04 којим је окривљеном Предрагу Ракетићу одре дило притвор, који му се има рачунати од дана и часа лишења сл ободе. У образложењу овог решења се наводи да су, по оцени већа, испуњени услови за одређивање притвора према окривљеном, прописани одредбом члана 142 . став 2 . тачка 1 ) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је из извештаја МУП РС – Секретаријата у Крагујевцу од 11. фебруара 2004. године утврђено да се окривљени Ракетић Предраг налази ван подручја СО Крагујевац, са напоменом да је за истим расписана потерница од стране Секретаријата унутрашњих послова Крагујевац, а по наредби Општинског суда у Крагујевцу К. 442/03, К. 699/01 и Ки. 133/03, те како окривљени није обавестио суд о промени пребивалишта, што је био дужан учинити сходно одредби члана 134 . став 4 . ЗКП, наведене околности указују да се окривљени очигледно крије и налази у бекству и тиме омета успешно окончање овог кривичног поступка. На основу овог решења за подносиоцем је расписана међународна потерница, с обзиром на чињеницу да се, према оперативним сазнањима Министарства унутрашњих послова, подносилац налазио у иностранству.
Подносилац уставне жалбе је лишен слободе у Белгији, одакле је 31. маја 2011. године депортован у Србију. Следећег дана, 1. јуна 2011. године, постављен му је бранилац по службеној дужности , па је потом и стог дана и саслушан у смислу члана 142а Законика о кривичном поступку, након чега је на записнику донето решење К. 3394/11 – Кв. 2626/11, којим је одбијен као неоснован предлог браниоца да се окривљеном укине даљи притвор.
Бранилац окривљеног, адвокат Петар Учајев, изјавио је 2. јуна 2011. године жалбу против решења о одређивању притвора. К. 43/03 – Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године.
Списи предмета су , ради решавања о жалби, достављени Вишем суду у Београду 7. јуна 2011. године , а 9. јуна 2011. године Виши суд у Београду је донео оспорено решење Кж. 35/11 , којим је жалбу браниоца окривљеног , изјављену против решења о одређивању притвора , одбио као неосновану. У образложењу овог решења, поред осталог, стоји да "ненавођење временског трајања притвора у изреци решења не чини ожалбено решење незаконитим, како то бранилац у жалби истиче, с обзиром на то да се одлука о продужењу или укидању притвора, након ступања оптужнице на правну снагу, преиспитује по службеној дужности по истеку свака два месеца ".
Примерак другостепеног решења је достављен 13. јуна 2011. године Окружном затвору у Београду , ради уручења подносиоцу уставне жалбе , са захтевом да се потписана доставница врати суду . У списима предмета нема доказа о томе када је ово решење уручено окривљеном и његовом браниоцу.
Према службеној белешци, веће Првог основног суда у Београду је на седници одржаној 30. јуна 2011. године вршило контролу притвора одређеног подносиоцу уставне жалбе и констатовало да ће се редовна контрола притвора извршити 31. јула 2011. године, имајући у виду да је оптужница против окривљеног ступила на правну снагу.
Главни претрес у овом предмету је закључен 20. септембра 2011. године , када је решењем Првог основног суда у Београду К. 3394/11 подносиоцу уставне жалбе притвор укинут.
4. Подносилац уставне жалбе је означио да су му оспореним решењем повређена права зајемчена одредбама чл. 27, 30. и 31 . и члана 33. став 6. Устава. С обзиром на то из навода уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права зајемчених овим одредбама Устава.
5. Одредбом члана 27. став 3. Устава је утврђено да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Одредба члана 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, док одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Члан 31. Устава утврђује: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, па ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) .
Одредбом члана 33. став 6. Устава је утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.) .
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП), која је важила од 11. септембра 2009. године до 23. октобра 2010. године, било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. Притвор по истом основу био је прописан чланом 142. став 2. тачка 1) ЗКП, који је био на снази у периоду од 4. јуна 2004. године до 10. септембра 2009. године.
Одредбом члана 143. став 2. ЗКП је прописано да решење о одређивању притвора садржи: име и презиме лица које се притвара, кривично дело за које се оно окривљује, законски основ за притвор, време на које је одређен притвор, време лишења слободе, поуку о праву на жалбу, образложење основа и разлога за одређивање притвора, службени печат и потпис судије који одређује притвор.
Одредбом члана 146. став 2. ЗКП је прописано да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу ( члан 146. став 2.).
Одредбама члана 166. Кривичног закона Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03 ), који је био на снази у време извршења кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет, било је прописано кривично дело тешке крађе, па је ставом 1. овог члана било предвиђено да ће се учинилац дела крађе (члан 165.) казнити затвором од једне до десет година ако је крађа учињена обијањем или проваљивањем затворених зграда, соба, каса, ормана или других затворених простора, или другим савлађивањем већих препрека да се дође до ствари.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. став 3 , члана 30. и члана 31. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, које обухвата и право на жалбу суду сваком лицу које је лишено слободе, Уставни суд указује да ове уставне одредбе, поред осталог, у тврђују обавезу судова да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Одредбом члана 30. став 1. Устава и одредбом члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу, одредбе члана 30. Устава се односе на доношење иницијалног решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, док се одредбе члана 31. Устава односе на тра јање и продужење притвора. Несумњиво је, према ставу Уставног суда, да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава и члана 143. ЗКП односи на решење о одређивању притвора.
У конкретном случају, жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења о одређивању притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 – Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године поднета је, преко тог суда, Вишем суду у Београду 2. јуна 2011. године. Списи предмета су, ради решавања о жалби, достављени Вишем суду у Београду 7. јуна 2011. године, а 9. јуна 2011. године Виши суд у Београду је донео оспорено решење Кж. 35/11 којим је жалбу браниоца окривљеног одбио као неосновану. Примерак другостепеног решења је достављен 13. јуна 2011. године Окружном затвору, ради уручења подносиоцу уставне жалбе, са захтевом да се потписана доставница врати суду. Како у списима предмета нема доказа о томе када је ово решење достављено окривљеном и његовом браниоцу, најраниј и датум када је оспорено другостепено решење могло бити уручено подносиоцу уставне жалбе је 13. јун 2011. године, односно 11 дана након изјављивања жалбе на притвор.
По оцени Уставног суда, протеком рока од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, врши се повреда права зајемченог одредбом члана 30. став 3. Устава. Из наведеног следи да је доношењем и достављањем оспореног решења Вишег суда у Београду Кж. 35/11 од 9. јуна 2011. године 11 дана након изјављивања жалбе против решења којим је подносиоцу одређен притвор, повређено његово право из члана 30. став 3. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у том делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право зајемчено чланом 27. став 3. Устав а, повређено на тај начин што је лишен слободе на основу решења о одређивању притвора које не садржи време на које је притвор одређен . У вези истакнутих навода, У ставни суд је констатовао: прво, да оспорено решење о одређивању притвора не садржи време на које је одређен притвор ; друго, да је одредбом члана 143. став 2. ЗКП прописано да решење о одређивању притвора, поред осталог, садржи и време на које је одређен притвор.
Приликом оцењивања навода подносиоца који се односе на повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је имао у виду и то да је одредбом члана 146. став 2. ЗКП прописано да је веће дужно да, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу , и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора . Поштовањем ове законске одредбе је, по мишљењу Уставног суда, у потпуности обезбеђена контрола, по службеној дужности, постојања разлога за даље задржавање окривљеног у притвору, чак и ако у решењу о одређивању или продужењу притвора није наведено време на које је притвор одређен. О контроли притвора по службеној дужности, у конкретном случају, говори и службена белешка од 30. јуна 2011. године коју је сачинио председник судећег већа у предмету К. 3394/11 на седници на којој је, 30 дана након притварања подносиоца уставне жалбе, вршена контрола притвора, и на којој је констатовано да се кривични поступак налази у фази након ступања оптужнице на правну снагу, те да се, у тој фази поступка, редовна контрола притвора врши на свака два месеца, односно да контролу треба извршити 31. јула 2011. године.
Имајући у виду наведено, чињеница да у изреци оспореног решења о одређивању притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 –Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године није наведено до када притвор по том решењу може трајати, иако представља повреду одредбе члана 143. став 2. ЗКП, по оцени Уставног суда, нема тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 27. став 3. Устава. Уставни суд је стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. и члана 33. став 6. Устава, подносилац у уставној жалби није навео разлоге који указују на повреду ових права, па Уставни суд није ни оцењивао да ли постоје повреде ових означених уставних права.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица насталих повредом права из члана 30. став 3. Устава, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
10. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи:
- да је решењем Вишег суда у Београду К ж. 35/11 о д 9. јуна 2011. године одбијена жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о одређива њу притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 ( Кв. 613/04) од 1. јуна 2004. године;
- да је подносилац лишен слободе на основу незаконитог решења о одређивању притвора , на основу кога је наређено да се за њим распише потерница, јер оспорено решење не садржи време на које је притвор одређен, као законом прописан обавезан елеменат таквог решења, чиме му је повређено право из члана 27. Устава;
- да о жалби његовог браниоца изјављеној против решења о одређивању притвора није одлучено, нити му је одлука о томе достављена у року од 48 часова, већ је решење његовом браниоцу достављено тек након 20 дана, чиме му је повређено право из члана 30. Устава;
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увид ом у оспорено решењ е и кривичне списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном у ставносудском предмету:
Оптужницом Другог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 541/01 од 20. јануара 2003. године подносилац уставне жалбе је оптужен да је извршио кривично дело тешке крађе у покушају из члана 166. став 1. КЗ РС у вези чл . 19. и 22. КЗ СРЈ и кривично дело фалсификовање исправе из члана 233. став 3. у вези става 1. КЗ РС.
Кривично веће Другог општинск ог суд а у Београду је 1. јуна 2004. године донело решење К. 43/03 – Кв. 613/04 којим је окривљеном Предрагу Ракетићу одре дило притвор, који му се има рачунати од дана и часа лишења сл ободе. У образложењу овог решења се наводи да су, по оцени већа, испуњени услови за одређивање притвора према окривљеном, прописани одредбом члана 142 . став 2 . тачка 1 ) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је из извештаја МУП РС – Секретаријата у Крагујевцу од 11. фебруара 2004. године утврђено да се окривљени Ракетић Предраг налази ван подручја СО Крагујевац, са напоменом да је за истим расписана потерница од стране Секретаријата унутрашњих послова Крагујевац, а по наредби Општинског суда у Крагујевцу К. 442/03, К. 699/01 и Ки. 133/03, те како окривљени није обавестио суд о промени пребивалишта, што је био дужан учинити сходно одредби члана 134 . став 4 . ЗКП, наведене околности указују да се окривљени очигледно крије и налази у бекству и тиме омета успешно окончање овог кривичног поступка. На основу овог решења за подносиоцем је расписана међународна потерница, с обзиром на чињеницу да се, према оперативним сазнањима Министарства унутрашњих послова, подносилац налазио у иностранству.
Подносилац уставне жалбе је лишен слободе у Белгији, одакле је 31. маја 2011. године депортован у Србију. Следећег дана, 1. јуна 2011. године, постављен му је бранилац по службеној дужности , па је потом и стог дана и саслушан у смислу члана 142а Законика о кривичном поступку, након чега је на записнику донето решење К. 3394/11 – Кв. 2626/11, којим је одбијен као неоснован предлог браниоца да се окривљеном укине даљи притвор.
Бранилац окривљеног, адвокат Петар Учајев, изјавио је 2. јуна 2011. године жалбу против решења о одређивању притвора. К. 43/03 – Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године.
Списи предмета су , ради решавања о жалби, достављени Вишем суду у Београду 7. јуна 2011. године , а 9. јуна 2011. године Виши суд у Београду је донео оспорено решење Кж. 35/11 , којим је жалбу браниоца окривљеног , изјављену против решења о одређивању притвора , одбио као неосновану. У образложењу овог решења, поред осталог, стоји да "ненавођење временског трајања притвора у изреци решења не чини ожалбено решење незаконитим, како то бранилац у жалби истиче, с обзиром на то да се одлука о продужењу или укидању притвора, након ступања оптужнице на правну снагу, преиспитује по службеној дужности по истеку свака два месеца ".
Примерак другостепеног решења је достављен 13. јуна 2011. године Окружном затвору у Београду , ради уручења подносиоцу уставне жалбе , са захтевом да се потписана доставница врати суду . У списима предмета нема доказа о томе када је ово решење уручено окривљеном и његовом браниоцу.
Према службеној белешци, веће Првог основног суда у Београду је на седници одржаној 30. јуна 2011. године вршило контролу притвора одређеног подносиоцу уставне жалбе и констатовало да ће се редовна контрола притвора извршити 31. јула 2011. године, имајући у виду да је оптужница против окривљеног ступила на правну снагу.
Главни претрес у овом предмету је закључен 20. септембра 2011. године , када је решењем Првог основног суда у Београду К. 3394/11 подносиоцу уставне жалбе притвор укинут.
4. Подносилац уставне жалбе је означио да су му оспореним решењем повређена права зајемчена одредбама чл. 27, 30. и 31 . и члана 33. став 6. Устава. С обзиром на то из навода уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права зајемчених овим одредбама Устава.
5. Одредбом члана 27. став 3. Устава је утврђено да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Одредба члана 30. став 3. Устава утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, док одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Члан 31. Устава утврђује: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, па ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице суд своди трајање притвора на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) .
Одредбом члана 33. став 6. Устава је утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.) .
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП), која је важила од 11. септембра 2009. године до 23. октобра 2010. године, било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. Притвор по истом основу био је прописан чланом 142. став 2. тачка 1) ЗКП, који је био на снази у периоду од 4. јуна 2004. године до 10. септембра 2009. године.
Одредбом члана 143. став 2. ЗКП је прописано да решење о одређивању притвора садржи: име и презиме лица које се притвара, кривично дело за које се оно окривљује, законски основ за притвор, време на које је одређен притвор, време лишења слободе, поуку о праву на жалбу, образложење основа и разлога за одређивање притвора, службени печат и потпис судије који одређује притвор.
Одредбом члана 146. став 2. ЗКП је прописано да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу ( члан 146. став 2.).
Одредбама члана 166. Кривичног закона Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03 ), који је био на снази у време извршења кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет, било је прописано кривично дело тешке крађе, па је ставом 1. овог члана било предвиђено да ће се учинилац дела крађе (члан 165.) казнити затвором од једне до десет година ако је крађа учињена обијањем или проваљивањем затворених зграда, соба, каса, ормана или других затворених простора, или другим савлађивањем већих препрека да се дође до ствари.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 27. став 3 , члана 30. и члана 31. Устава, којима се гарантује право на слободу и безбедност, које обухвата и право на жалбу суду сваком лицу које је лишено слободе, Уставни суд указује да ове уставне одредбе, поред осталог, у тврђују обавезу судова да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Одредбом члана 30. став 1. Устава и одредбом члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу, одредбе члана 30. Устава се односе на доношење иницијалног решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, док се одредбе члана 31. Устава односе на тра јање и продужење притвора. Несумњиво је, према ставу Уставног суда, да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава и члана 143. ЗКП односи на решење о одређивању притвора.
У конкретном случају, жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, против решења о одређивању притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 – Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године поднета је, преко тог суда, Вишем суду у Београду 2. јуна 2011. године. Списи предмета су, ради решавања о жалби, достављени Вишем суду у Београду 7. јуна 2011. године, а 9. јуна 2011. године Виши суд у Београду је донео оспорено решење Кж. 35/11 којим је жалбу браниоца окривљеног одбио као неосновану. Примерак другостепеног решења је достављен 13. јуна 2011. године Окружном затвору, ради уручења подносиоцу уставне жалбе, са захтевом да се потписана доставница врати суду. Како у списима предмета нема доказа о томе када је ово решење достављено окривљеном и његовом браниоцу, најраниј и датум када је оспорено другостепено решење могло бити уручено подносиоцу уставне жалбе је 13. јун 2011. године, односно 11 дана након изјављивања жалбе на притвор.
По оцени Уставног суда, протеком рока од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, врши се повреда права зајемченог одредбом члана 30. став 3. Устава. Из наведеног следи да је доношењем и достављањем оспореног решења Вишег суда у Београду Кж. 35/11 од 9. јуна 2011. године 11 дана након изјављивања жалбе против решења којим је подносиоцу одређен притвор, повређено његово право из члана 30. став 3. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у том делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право зајемчено чланом 27. став 3. Устав а, повређено на тај начин што је лишен слободе на основу решења о одређивању притвора које не садржи време на које је притвор одређен . У вези истакнутих навода, У ставни суд је констатовао: прво, да оспорено решење о одређивању притвора не садржи време на које је одређен притвор ; друго, да је одредбом члана 143. став 2. ЗКП прописано да решење о одређивању притвора, поред осталог, садржи и време на које је одређен притвор.
Приликом оцењивања навода подносиоца који се односе на повреду права из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је имао у виду и то да је одредбом члана 146. став 2. ЗКП прописано да је веће дужно да, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу , и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора . Поштовањем ове законске одредбе је, по мишљењу Уставног суда, у потпуности обезбеђена контрола, по службеној дужности, постојања разлога за даље задржавање окривљеног у притвору, чак и ако у решењу о одређивању или продужењу притвора није наведено време на које је притвор одређен. О контроли притвора по службеној дужности, у конкретном случају, говори и службена белешка од 30. јуна 2011. године коју је сачинио председник судећег већа у предмету К. 3394/11 на седници на којој је, 30 дана након притварања подносиоца уставне жалбе, вршена контрола притвора, и на којој је констатовано да се кривични поступак налази у фази након ступања оптужнице на правну снагу, те да се, у тој фази поступка, редовна контрола притвора врши на свака два месеца, односно да контролу треба извршити 31. јула 2011. године.
Имајући у виду наведено, чињеница да у изреци оспореног решења о одређивању притвора Другог општинског суда у Београду К. 43/03 –Кв. 613/04 од 1. јуна 2004. године није наведено до када притвор по том решењу може трајати, иако представља повреду одредбе члана 143. став 2. ЗКП, по оцени Уставног суда, нема тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 27. став 3. Устава. Уставни суд је стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. и члана 33. став 6. Устава, подносилац у уставној жалби није навео разлоге који указују на повреду ових права, па Уставни суд није ни оцењивао да ли постоје повреде ових означених уставних права.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица насталих повредом права из члана 30. став 3. Устава, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
10. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић