Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Владете Вилотијевића из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владете Вилотијевића изјављена против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 713/10 од 4. марта 2010. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 1720/10 од 23. децембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владета Вилотијевић из Ваљева је 31. јануара 2011. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 713/10 од 4. марта 2010. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 1720/10 од 23. децембра 2010. године , због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на обавештеност из члана 51. Устава. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду права из чл. 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: „да оспорене пресуде нису правичне “; „да суд није био овлашћен да самовласно мења суштину тужбеног захтева и да је суд одбио нешто што тужилац није ни тражио“; да је тужилац тражио да му се исплати дуг ради неоснованог обогаћења; да обавеза туженог да тужиоцу исплати предметни дуг произлази из члана 210. Закона о облигационим односима; да је неоснован став Основног и Вишег суда у Ваљеву да се ради о накнади штете из члана 376. Закона о облигационим односима чија је застарелост три године; да је подносилац дискриминисан, јер је тужена признала дуг - штету, која се десила 1991. године, те се пита како је његово потраживање застарело, а „није потраживање које је старо 17 година“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на правично суђење и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку након извршеног увида у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Основни суд у Ваљеву је 4. марта 2010. године донео оспорену пресуду П. 713/10, којом је, поред осталог, одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се обавеже тужена Република Србије - Министарство одбране да исплати тужиоцу на име ''ратних дневница '' одговарајући новчани износ , са припадајућом законском затезном каматом.
Виши суд у Ваљеву је 23. децембра 2010. године , одлучујући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж. 1720/10, којом је одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио пресуду Основног суда у Ваљеву П. 713/10 од 4. марта 2010. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно одредбе члан 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужио ца, правилно налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала, јер је тужба поднета 2008. године, а штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужиоца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да му исплати дневнице .
4. Уставна жалба је поднета због повреде права из чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и члана 1. Протокола 1 2 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права из уставне жалбе ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбама члана 8. Европске конвенције је загарантовано сваком право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке , као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Одредбама Устава на чије се повреде указује уставном жалбом, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, а да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на з акону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да с вако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је : да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи (члан 210. став 1. ); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које ј е штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала ( члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносиоца. Уставни суд констатује да је Основни суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр . 125/04 и 111/09), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражи о исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ''ратних дневница'' за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подноси оца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносиоца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ''ратних дневница'' од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па је тужбени захтев подносиоца одбијен правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Основни суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 3 2. став 1. Устава.
Приликом одлучивања о овој уставној жалб и, Уставни суд је имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету Вучковић и други против Србије (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносилац предметне уставне жалбе се, позивом на повреде права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава, жали на погрешну оцену судова о питању правног основа његовог тужбеног захтева, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност, нити повреди права на имовину. Ипак, то не може имати утицаја на обавезу државе да поступи у складу са одлуком Европског суда за људска права према свима којима нису исплаћене ратне дневнице, па и према подносиоцу уставне жалбе.
Уставни суд је ценио и наводе о повреди начела забране дискриминације, које подносилац заснива на чињеници да је Министарство одбране „признало дуг из 1991. године“ закључењем уговора о поравнању. Међутим, наведено поравнање се односи на накнаду нематеријалне штете услед рањавања (због претрпљеног страха, претрпљених физичких болова, умањења општеживотне способности и наружености), а не на накнаду тзв. ратних дневница, те се, по оцени Уставног суда, у конкретном случају, не може говорити о постојању дискриминације.
Коначно, Уставни суд сматра да се одредбе члана 51. Устава и члана 8. Европске конвенције, не могу довести у везу са садржином оспорених аката и парничним поступком у коме су ти акти донети.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају наведена пресуда Европског суда за људска права није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) .
6. На основу свега наведено г и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић