Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Милан Марковић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Маринка Вучетића из Пљеваља, Република Црна Гора , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Маринка Вучетића изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 415/11 од 1. септембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење К ж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Маринко Вучетић из Пљеваља, Република Црна Гора, поднео је Уставном суду 28. октобра 2011. године, преко пуномоћника Маје М. Атанасковић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 415/11 од 1. септембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године, због повреде начела забране дискриминације и права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и суђење у разумном року, као и права на једнаку заштиту права из члана 21. ст. 1. и 2 , члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права и начело повређен и тиме штo се у оспореним решењима понављају разлози за продужење притвора и што „упркос временској дистанци од годину дана и осам месеци једне те исте формулације наведене у решењу о одређивању притвора су се задржале све до последњег решења о продужењу притвора“; да „једини напредак у односу на претходна првостепена решења, а у вези са индивидуализацијом разлога, представља коначно прихватање да Маринко Вучетић иако држављанин Републике Црне Горе има центар животних и пословних активности у Републици Србији“; да је пре доношења оспорених решења Апелациони суд у Београду-Посебно одељење више пута укидао првостепена решења о продужењу притвора сматрајући да разлози за продужење притвора нису ваљано образложени; да је првостепени суд пропустио да цени дужину трајања притвора, с обзиром да протеком времена посебно тешке околности дела губе на значају; да је образложење из оспореног првостепеног решења „апсолутно идентично“ образложењу раније донетог првостепеног решења које је Апелациони суд у Београду укинуо; да се „Апелациони суд послужио разлозима из првостепеног решења, оним које је тај исти суд претходно пет пута прогласио неприхватљивим“ и да „необјашњиво, наједном прихвата разлоге првостепеног суда за продужење притвора“; да р азлози за продужење притвора које су редовни судови изнели у побијаним појединачним актима нису ни довољни нити релевантни да оправдају овако дуго лишавање слободе“; да „опасност од бекства није конкретизована, већ је остала на високом степену апстрактне бојазни“ и „да је тешко замислити тешњу повезаност неког лица са територи јом једне државе од ове коју има Маринко Вучетић са територијом Републике Србије, па је очигледно да је његов искључиви центар животних, породичних и пословних активности једино Република Србија, а да га са Републиком Црном Гором везује само чињеница рођења и држављанства“; да су околности којима се образлаже продужење притвора из тачке 5) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку „искључиво квалификаторне, а од стране редовних судова узете као посебно тешке околности кривичног дела које оправдавају притвор по овом основу“; да је „Апелациони суд у Београду-Посебно одељење, поступајући као другостепени суд, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама донео потпуно различите одлуке у поступку контроле притвора који је одређен против подносиоца уставне жалбе и других лица, у периоду од марта до септембра месеца 2011. године“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење и додаје да му је повређено и право на суђење у разумном року „јер је први пут је „успео“ да изнесе своју одбрану пред првостепеним већем тек 6. септембра 2011. године, дакле пуних 18 месеци након његовог лишења слободе“; да му је повређено право на једнаку заштиту права и начело забране дискриминације, јер је о д самог почетка кривичног поступка подносилац уставне жалбе у погледу основа за одређивање притвора, доведен у неравноправан положај у односу на друге окривљене“, будући да је „Маринко Вучетић према оптужници као седмо оптужени смештен на само дно хијерархијске лествице наводне криминалне групе“ и да са друге стране „постоје окривљени којима је оптужницом намењена далеко значајнија улога у организацији криминалне групе и који се терете да су „опрали" драстично веће суме „прљавог" новца... а којима, супротно логици критеријума који је примењен на Вучетић Маринка, притвор није одређен по овом законском основу“, те да је двојици окривљених иако су држављани Републике Хрватске притвор укинут док „бојазан редовних судова да ће Маринко Вучетић побећи или се сакрити почива првенствено на чињеници држављанства“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права, као и право на накнаду нематеријалне штете и објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење VIII Су. 52/12-20 од 17. априла 201 2. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 273/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против више оптужених лица, међу којима је и подносилац, због кривично г дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продуженог кривично г дел а прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1 , у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала непуних пет месеци (рачунајући од 11. марта 2010. године када је истражни судија Вишег суда у Београду-Посебно одељење донео решење о спровођењу истраге), Тужилаштво за организовани криминал је 6. августа 201 0. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 17/10.
Наведена оптужница је ступила на правну снагу 22. октобра 2010. године, наредба о заказивању главног претреса је донета 29. новембра исте године, а главни претрес је започео 14. фебруара 2011. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 9. марта 2010. године до 31. јануара 201 2. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 282/10 од 11. марта 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) ЗКП. Притвор је одређен и против других осумњичених лица.
Током трајања истражног поступка и након подизања оптужнице притвор је према подносиоцу уставне жалбе и према другим окривљеним лицима продужаван.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП, док је притворски основ из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП „отпао“ .
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду-Посебно одељење је у оспореном решењу навео: да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама имао веома честе контакте и блиску сарадњу управо са лицем за које постоји основана сумња да је организатор те криминалне групе (Д.Ш.) и да је те контакте, према наводима из списа остваривао као директор ТХУ „Палић“, те да „доводећи у везу наведене чињенице са неспорним податком садржаним у списима предмета да се оптужени Д.Ш. налази у бекству... као и чињеница да постоји основана сумња да је ова криминална група извршила „прање“ више десетина милиона евра нелегалног новца, а највећи део тог новца до сада није пронађен, суд је мишљења да би управо тај новац за који постоји основана сумња да је и даље доступан како оптуженом Д.Ш. као организатору тако и његовим блиским сарадницима, оптужени у случају пуштања на слободу искористили за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, а ради избегавања кривичног гоњења за дела за која је законом предвиђена висока затворска казна“. Првостепени суд је додао и да „на овакав закључак суда када је у питању Маринко Вучетић, додатно указује и чињеница да он нема држављанство Републике Србије, већ искључиво држављанство Републике Црне Горе, те да би уз све наведено, ову чињеницу додатно искористио за скривање од државних органа Републике Србије“, те да и поред тога што је као центар својих животних активности определио Републику Србију, наведене околности „представљају особите околности које оправдавају бојазан да би у случају боравка на слободи могао побећи“.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду-Посебно одељење је у оспореном решењу навео: да је за кривично дело које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да је подносилац кривична дела починио „у оквиру криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности... као и да су финансирали пословања тако купљених и предузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривање његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине – девизног новца и то у великом новчаном износу...“, те да „ове чињенице и то да се ради о изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, а посебно постојање основане сумње у вези са пореклом тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела...“.
Коначно, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је 27. септембра 20 11. године донео оспорено решење Кж2.По1. 257/11, којим је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да: у односу на подносиоца уставне жалбе и даље стоје разлози за задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП „будући да окривљени Маринко Вучетић нема држављанство Републике Србије већ има држављанство Републике Црне Горе, те наведена чињеница у повезаности са постојањем основане сумње да је окривљени као члан организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама чији је вођа окривљени Дарко Шарић који се налази у бекству, и да постоји основана сумња да део новца за који се сумњичи ова организована криминална група да је „прала" представљају околности које указују на околност да би окривљени пуштањем на слободу могао побећи на који начин би постао недоступан државним органима Републике Србије и отежао несметано вођење овог кривичног поступка, а како то правилно закучује првостепени суд у образложењу побијаног решења“. Даље је наведено да „п о налажењу Апелационог суда у Београду и даље стоје законски разлози за продужење притвора према окривљенима А.К, П.М и Маринку Вучетићу, прописани одредбом члана 142 . став 1. тачка 5 ) ЗКП, будући да је за кривично дело прање новца из члана 231. став 4 . у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика које се напред наведеним окривљенима ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, као и да постоји посебно тешке околности извршења кривичног дела које се огледају у чињеници да су окривљени основано сумњиви да су кривично дело починили у оквиру организоване криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали постојање тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великим новчаним износима који појединачно узети према сваком од окривљених вишеструко превазилазе имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прања новца, које посебно тешке околности у повезаности са постојањем основане сумње да су окривљени основано сумњиви да су превели у легалне токове ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству већи новчани износ и то окривљени А.К. 390.500,00 евра и 2.038.435,00 динара, П.М. износ од 4.386.800,00 евра и 200.628.901,00 динара и окривљени Маринко Вучетић 403.400,00 евра, које све напред наведене околности и по налажењу овог суда имајући у виду изузетно високе новчане износе као и чињеницу да исти како је већ напред наведено прелазе постојање квалфикованог облика кривичног дела а посебно постојање основане сумње да је напред наведени новац проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи несумњиво потврђују став који оправдава даље задржавање напред наведених окривљених у притвору по наведеном законском основу“. Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је посебно ценио жалбене наводе браниоца Маринка Вучетића, овде подносиоца уставне жалбе и нашао је да су исти неосновани, јер: „ приликом одлучивања о законском основу из члана 142. став 1 . тачка 1 ) ЗКП за задржавање окривљеног Маринка Вучетића у притвору, Апелациони суд у Београду је имао у виду напред наведени став да основ по коме је притвор одређен током времена губи на интензитету, те да у различитим фазама поступка нема исти интензитет, што се односи и на овог окривљеног, али је нашао да према њему нема места отклањању наведеног основа будући да се ради о држављанину Црне Горе, дакле он нема држављанство Републике Србије, која чињеница у повезаности са другим напред наведеним околностима оправдава његово даље задржавање у притвору по овом основу“ и јер „имајући у виду напред наведене разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1 . тачка 5 ) ЗКП жалбене наводе бранилаца окривљеног А.К, браниоца окривљеног П.М. и браниоца окривљеног Маринка Вучетића у којима се истиче да не постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела, да исте представљају елемент кривичног дела, да првостепени суд није извео правилан закључак када је нашао да према окривљенима треба продужити притвор по напред наведеном законском основу и да приликом доношења побијаног решења није поступао по налозима Апелационог суда из претходног решења којим је укинуто решење Вишег суда-Посебно одељење, Апелациони суд оценио неоснованим имајући у виду да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку, а коју као правилно утврђену у потпуности прихвата и овај суд и налази да истима правилност, а ни законитост побијаног решења није доведена у питање, а ово из разлога што околности које је првостепени суд навео приликом доношења побијаног решења не представљају елементе кривичног дела како то наводе браниоци у својим жалбама већ представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела, имајући при том у виду чињеницу да се ради о вишемилионским износима за које су окривљени основано сумњиви да су „прали“, као и да је за наведено кривично дело прописана казна затвора преко десет година, због чега су испуњена оба услова за продужење притвора по наведеном законском основу.
Из одговора Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-20 од 17. априла 201 2. године произлази да је подносиоцу уставне жалбе притвор укинут 31. јануара 201 2. године, када је и пуштен да се брани са слободе, а након правноснажности решења тог суда К.По1. 273/10 од 13. јануара 2012. године којим је одређено јемство.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2. ); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако , поред осталог: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело прање новца, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 4. запрећена казна затвора од две до дванаест година и новчана казна .
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 415/11 од 1. септембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продужено кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1 . у вези са чланом 61. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства и због постојања посебно тешких околности кривичног дела. Уставни суд је испитивао да ли оспорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по ов им законским основима и да ли је надлежни суд показао очекивану ажурност у вођењу поступка.
У односу на наведене притворске разлоге, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама имао веома честе контакте и блиску сарадњу управо са лицем за које постоји основана сумња да је организатор те криминалне групе (Д.Ш.) и да је те контакте, према наводима из списа остваривао као директор ТХУ „Палић“, те „доводећи у везу наведене чињенице са неспорним податком садржаним у списима предмета да се оптужени Д.Ш. налази у бекству... као и чињеница да постоји основана сумња да је ова криминална група извршила „прање“ више десетина милиона евра нелегалног новца, а највећи део тог новца до сада није пронађен, суд је мишљења да би управо тај новац за који постоји основана сумња да је и даље доступан како оптуженом Д.Ш. као организатору тако и његовим блиским сарадницима, оптужени у случају пуштања на слободу искористили за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, а ради избегавања кривичног гоњења за дела за која је законом предвиђена висока затворска казна“. Првостепени суд је додао и да „на овакав закључак суда када је у питању Маринко Вучетић, додатно указује и чињеница да он нема држављанство Републике Србије, већ искључиво држављанство Републике Црне Горе, те да би уз све наведено, ову чињеницу додатно искористио за скривање од државних органа Републике Србије“, те да и поред тога што је као центар св ојих животних активности определио Републику Србију, наведене околности „представљају особите околности које оправдавају бојазан да би у случају боравка на слободи могао побећи“. Такође, наведено је да је за кривично дело које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да је подносилац кривична дела починио „у оквиру криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности... као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине – девизног новца и то у великом новчаном износу...“, те да „ове чињенице и то да се ради о изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, а посебно постојање основане сумње у вези са пореклом тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела...“. Коначно, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим , детаљно се изјашњавајући из којих разлога је нашао да су изјављене жалбе против првостепеног решења неосноване.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Уставни суд је посебно ценио наводе подносиоца да се, са једне стране, неки од оптужених никада нису налазили у притвору, а да је, са др уге стане, појединим оптуженима који су се налазили у притвору исти укинут. Међутим, по налажењу Уставног суда, сасвим је очигледно да подносилац уставне жалбе није имао неједнак судски третман. Чињеница да појединим оптуженим лицима притвор није одређен, а да су неки од оптужених пуштени да се бране са слободе, никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено уставом зајемчено право. У конкретном случају, надлежни судови су одлучујући о притвору према сваком од окривљених појединачно, применили принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног оптуженог лица. То подразумева да се притвор не мора одредити и продужити према свим оптуженим лицима, нити по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више оптужених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саоптужених у истом кривичном предмету. Истовремено, Уставни суд указује да је Виши суд у Београду-Посебно одељење притвор према подносиоцу уставне жалбе укинуо, када су се за то стекли законом прописани услови.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 28. октобра 20 11. године, налазио у притвору једну године и више од седам месеца, рачунајући од 9. марта 20 10. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 31. јануара 201 2. године.
Уставни суд сматра да спроведене радње у кривичном поступку који се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење води против подносиоца уставне жалбе указују да је надлежни суд поступао с потребном ажурношћу. Наиме, истрага је завршена у року од пет месеци, подизањем оптужнице. Оптужница је ступила на правну снагу у року од два месеца од њеног подизања, а наредба о заказивању главног претреса је донета месец дана након тога. Главни претрес је започео једанаест месеци након започињања кривичног поступка, а четири месеца након ступања на снагу оптужнице. Имајући у виду сложеност предметног кривичног поступка, како због бројности окривљених и сведока, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те потом донесе одлуку, те нарочито чињеницу да се лица која су основано сумњива да су главни организатори прања великих износа новца стеченог кријумчарењем и продајом знатних количина кокаина налазе у бекству, Уставни суд сматра да динамика којом је суд до сада поступао, указује на примерену хитност у вођењу кривичног поступка, која задовољава утврђене стандарде. Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био још увек у фази главног претреса. Стога ни навод подносиоца уставне жалбе да се разлози за продужење притвора у оспореним решењима понављају и да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак до сада вођен са примереном хитношћу , те да подносиоцу није повређено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава , нити право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Поводом истакнуте повреде начела забране дискриминације, Уставни суд указује да одредбе члана 21. Устава не садрже гаранције ниједног одређеног људског права или слободе, већ представљају начело у складу са којим се остварују све Уставом зајемчене људске и мањинске слободе и права, из чега следи да до повреде начела забране дискриминације може доћи само у вези са повредом неког одређеног уставног права или слободе. Пошто је Уставни суд претходно оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ниједно од зајемчених права кој а је у уставној жалби истакао, то нема основа ни за тврдње подносиоца да је оспореним акт има по било ком основу дискриминисан.
На основу свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целости као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права и начело повређен и тиме штo се у оспореним решењима понављају разлози за продужење притвора и што „упркос временској дистанци од годину дана и осам месеци једне те исте формулације наведене у решењу о одређивању притвора су се задржале све до последњег решења о продужењу притвора“; да „једини напредак у односу на претходна првостепена решења, а у вези са индивидуализацијом разлога, представља коначно прихватање да Маринко Вучетић иако држављанин Републике Црне Горе има центар животних и пословних активности у Републици Србији“; да је пре доношења оспорених решења Апелациони суд у Београду-Посебно одељење више пута укидао првостепена решења о продужењу притвора сматрајући да разлози за продужење притвора нису ваљано образложени; да је првостепени суд пропустио да цени дужину трајања притвора, с обзиром да протеком времена посебно тешке околности дела губе на значају; да је образложење из оспореног првостепеног решења „апсолутно идентично“ образложењу раније донетог првостепеног решења које је Апелациони суд у Београду укинуо; да се „Апелациони суд послужио разлозима из првостепеног решења, оним које је тај исти суд претходно пет пута прогласио неприхватљивим“ и да „необјашњиво, наједном прихвата разлоге првостепеног суда за продужење притвора“; да р азлози за продужење притвора које су редовни судови изнели у побијаним појединачним актима нису ни довољни нити релевантни да оправдају овако дуго лишавање слободе“; да „опасност од бекства није конкретизована, већ је остала на високом степену апстрактне бојазни“ и „да је тешко замислити тешњу повезаност неког лица са територи јом једне државе од ове коју има Маринко Вучетић са територијом Републике Србије, па је очигледно да је његов искључиви центар животних, породичних и пословних активности једино Република Србија, а да га са Републиком Црном Гором везује само чињеница рођења и држављанства“; да су околности којима се образлаже продужење притвора из тачке 5) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку „искључиво квалификаторне, а од стране редовних судова узете као посебно тешке околности кривичног дела које оправдавају притвор по овом основу“; да је „Апелациони суд у Београду-Посебно одељење, поступајући као другостепени суд, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама донео потпуно различите одлуке у поступку контроле притвора који је одређен против подносиоца уставне жалбе и других лица, у периоду од марта до септембра месеца 2011. године“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење и додаје да му је повређено и право на суђење у разумном року „јер је први пут је „успео“ да изнесе своју одбрану пред првостепеним већем тек 6. септембра 2011. године, дакле пуних 18 месеци након његовог лишења слободе“; да му је повређено право на једнаку заштиту права и начело забране дискриминације, јер је о д самог почетка кривичног поступка подносилац уставне жалбе у погледу основа за одређивање притвора, доведен у неравноправан положај у односу на друге окривљене“, будући да је „Маринко Вучетић према оптужници као седмо оптужени смештен на само дно хијерархијске лествице наводне криминалне групе“ и да са друге стране „постоје окривљени којима је оптужницом намењена далеко значајнија улога у организацији криминалне групе и који се терете да су „опрали" драстично веће суме „прљавог" новца... а којима, супротно логици критеријума који је примењен на Вучетић Маринка, притвор није одређен по овом законском основу“, те да је двојици окривљених иако су држављани Републике Хрватске притвор укинут док „бојазан редовних судова да ће Маринко Вучетић побећи или се сакрити почива првенствено на чињеници држављанства“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права, као и право на накнаду нематеријалне штете и објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење VIII Су. 52/12-20 од 17. априла 201 2. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 273/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против више оптужених лица, међу којима је и подносилац, због кривично г дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продуженог кривично г дел а прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1 , у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала непуних пет месеци (рачунајући од 11. марта 2010. године када је истражни судија Вишег суда у Београду-Посебно одељење донео решење о спровођењу истраге), Тужилаштво за организовани криминал је 6. августа 201 0. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 17/10.
Наведена оптужница је ступила на правну снагу 22. октобра 2010. године, наредба о заказивању главног претреса је донета 29. новембра исте године, а главни претрес је започео 14. фебруара 2011. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 9. марта 2010. године до 31. јануара 201 2. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 282/10 од 11. марта 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) ЗКП. Притвор је одређен и против других осумњичених лица.
Током трајања истражног поступка и након подизања оптужнице притвор је према подносиоцу уставне жалбе и према другим окривљеним лицима продужаван.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП, док је притворски основ из члана 142. став 2. тачка 3) ЗКП „отпао“ .
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду-Посебно одељење је у оспореном решењу навео: да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама имао веома честе контакте и блиску сарадњу управо са лицем за које постоји основана сумња да је организатор те криминалне групе (Д.Ш.) и да је те контакте, према наводима из списа остваривао као директор ТХУ „Палић“, те да „доводећи у везу наведене чињенице са неспорним податком садржаним у списима предмета да се оптужени Д.Ш. налази у бекству... као и чињеница да постоји основана сумња да је ова криминална група извршила „прање“ више десетина милиона евра нелегалног новца, а највећи део тог новца до сада није пронађен, суд је мишљења да би управо тај новац за који постоји основана сумња да је и даље доступан како оптуженом Д.Ш. као организатору тако и његовим блиским сарадницима, оптужени у случају пуштања на слободу искористили за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, а ради избегавања кривичног гоњења за дела за која је законом предвиђена висока затворска казна“. Првостепени суд је додао и да „на овакав закључак суда када је у питању Маринко Вучетић, додатно указује и чињеница да он нема држављанство Републике Србије, већ искључиво држављанство Републике Црне Горе, те да би уз све наведено, ову чињеницу додатно искористио за скривање од државних органа Републике Србије“, те да и поред тога што је као центар својих животних активности определио Републику Србију, наведене околности „представљају особите околности које оправдавају бојазан да би у случају боравка на слободи могао побећи“.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду-Посебно одељење је у оспореном решењу навео: да је за кривично дело које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да је подносилац кривична дела починио „у оквиру криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности... као и да су финансирали пословања тако купљених и предузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривање његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине – девизног новца и то у великом новчаном износу...“, те да „ове чињенице и то да се ради о изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, а посебно постојање основане сумње у вези са пореклом тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела...“.
Коначно, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је 27. септембра 20 11. године донео оспорено решење Кж2.По1. 257/11, којим је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да: у односу на подносиоца уставне жалбе и даље стоје разлози за задржавање у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП „будући да окривљени Маринко Вучетић нема држављанство Републике Србије већ има држављанство Републике Црне Горе, те наведена чињеница у повезаности са постојањем основане сумње да је окривљени као члан организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама чији је вођа окривљени Дарко Шарић који се налази у бекству, и да постоји основана сумња да део новца за који се сумњичи ова организована криминална група да је „прала" представљају околности које указују на околност да би окривљени пуштањем на слободу могао побећи на који начин би постао недоступан државним органима Републике Србије и отежао несметано вођење овог кривичног поступка, а како то правилно закучује првостепени суд у образложењу побијаног решења“. Даље је наведено да „п о налажењу Апелационог суда у Београду и даље стоје законски разлози за продужење притвора према окривљенима А.К, П.М и Маринку Вучетићу, прописани одредбом члана 142 . став 1. тачка 5 ) ЗКП, будући да је за кривично дело прање новца из члана 231. став 4 . у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика које се напред наведеним окривљенима ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, као и да постоји посебно тешке околности извршења кривичног дела које се огледају у чињеници да су окривљени основано сумњиви да су кривично дело починили у оквиру организоване криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали постојање тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великим новчаним износима који појединачно узети према сваком од окривљених вишеструко превазилазе имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прања новца, које посебно тешке околности у повезаности са постојањем основане сумње да су окривљени основано сумњиви да су превели у легалне токове ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству већи новчани износ и то окривљени А.К. 390.500,00 евра и 2.038.435,00 динара, П.М. износ од 4.386.800,00 евра и 200.628.901,00 динара и окривљени Маринко Вучетић 403.400,00 евра, које све напред наведене околности и по налажењу овог суда имајући у виду изузетно високе новчане износе као и чињеницу да исти како је већ напред наведено прелазе постојање квалфикованог облика кривичног дела а посебно постојање основане сумње да је напред наведени новац проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи несумњиво потврђују став који оправдава даље задржавање напред наведених окривљених у притвору по наведеном законском основу“. Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је посебно ценио жалбене наводе браниоца Маринка Вучетића, овде подносиоца уставне жалбе и нашао је да су исти неосновани, јер: „ приликом одлучивања о законском основу из члана 142. став 1 . тачка 1 ) ЗКП за задржавање окривљеног Маринка Вучетића у притвору, Апелациони суд у Београду је имао у виду напред наведени став да основ по коме је притвор одређен током времена губи на интензитету, те да у различитим фазама поступка нема исти интензитет, што се односи и на овог окривљеног, али је нашао да према њему нема места отклањању наведеног основа будући да се ради о држављанину Црне Горе, дакле он нема држављанство Републике Србије, која чињеница у повезаности са другим напред наведеним околностима оправдава његово даље задржавање у притвору по овом основу“ и јер „имајући у виду напред наведене разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1 . тачка 5 ) ЗКП жалбене наводе бранилаца окривљеног А.К, браниоца окривљеног П.М. и браниоца окривљеног Маринка Вучетића у којима се истиче да не постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела, да исте представљају елемент кривичног дела, да првостепени суд није извео правилан закључак када је нашао да према окривљенима треба продужити притвор по напред наведеном законском основу и да приликом доношења побијаног решења није поступао по налозима Апелационог суда из претходног решења којим је укинуто решење Вишег суда-Посебно одељење, Апелациони суд оценио неоснованим имајући у виду да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку, а коју као правилно утврђену у потпуности прихвата и овај суд и налази да истима правилност, а ни законитост побијаног решења није доведена у питање, а ово из разлога што околности које је првостепени суд навео приликом доношења побијаног решења не представљају елементе кривичног дела како то наводе браниоци у својим жалбама већ представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела, имајући при том у виду чињеницу да се ради о вишемилионским износима за које су окривљени основано сумњиви да су „прали“, као и да је за наведено кривично дело прописана казна затвора преко десет година, због чега су испуњена оба услова за продужење притвора по наведеном законском основу.
Из одговора Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-20 од 17. априла 201 2. године произлази да је подносиоцу уставне жалбе притвор укинут 31. јануара 201 2. године, када је и пуштен да се брани са слободе, а након правноснажности решења тог суда К.По1. 273/10 од 13. јануара 2012. године којим је одређено јемство.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2. ); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако , поред осталог: се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело прање новца, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 4. запрећена казна затвора од две до дванаест година и новчана казна .
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 415/11 од 1. септембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продужено кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези са ст. 2. и 1 . у вези са чланом 61. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства и због постојања посебно тешких околности кривичног дела. Уставни суд је испитивао да ли оспорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по ов им законским основима и да ли је надлежни суд показао очекивану ажурност у вођењу поступка.
У односу на наведене притворске разлоге, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.П о1. 415/11 од 1. септембра 20 11. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама имао веома честе контакте и блиску сарадњу управо са лицем за које постоји основана сумња да је организатор те криминалне групе (Д.Ш.) и да је те контакте, према наводима из списа остваривао као директор ТХУ „Палић“, те „доводећи у везу наведене чињенице са неспорним податком садржаним у списима предмета да се оптужени Д.Ш. налази у бекству... као и чињеница да постоји основана сумња да је ова криминална група извршила „прање“ више десетина милиона евра нелегалног новца, а највећи део тог новца до сада није пронађен, суд је мишљења да би управо тај новац за који постоји основана сумња да је и даље доступан како оптуженом Д.Ш. као организатору тако и његовим блиским сарадницима, оптужени у случају пуштања на слободу искористили за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, а ради избегавања кривичног гоњења за дела за која је законом предвиђена висока затворска казна“. Првостепени суд је додао и да „на овакав закључак суда када је у питању Маринко Вучетић, додатно указује и чињеница да он нема држављанство Републике Србије, већ искључиво држављанство Републике Црне Горе, те да би уз све наведено, ову чињеницу додатно искористио за скривање од државних органа Републике Србије“, те да и поред тога што је као центар св ојих животних активности определио Републику Србију, наведене околности „представљају особите околности које оправдавају бојазан да би у случају боравка на слободи могао побећи“. Такође, наведено је да је за кривично дело које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да постоје посебно тешке околности кривичног дела које се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да је подносилац кривична дела починио „у оквиру криминалне групе која је нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге, инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности... као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине – девизног новца и то у великом новчаном износу...“, те да „ове чињенице и то да се ради о изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, а посебно постојање основане сумње у вези са пореклом тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела...“. Коначно, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим , детаљно се изјашњавајући из којих разлога је нашао да су изјављене жалбе против првостепеног решења неосноване.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Уставни суд је посебно ценио наводе подносиоца да се, са једне стране, неки од оптужених никада нису налазили у притвору, а да је, са др уге стане, појединим оптуженима који су се налазили у притвору исти укинут. Међутим, по налажењу Уставног суда, сасвим је очигледно да подносилац уставне жалбе није имао неједнак судски третман. Чињеница да појединим оптуженим лицима притвор није одређен, а да су неки од оптужених пуштени да се бране са слободе, никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено уставом зајемчено право. У конкретном случају, надлежни судови су одлучујући о притвору према сваком од окривљених појединачно, применили принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног оптуженог лица. То подразумева да се притвор не мора одредити и продужити према свим оптуженим лицима, нити по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више оптужених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саоптужених у истом кривичном предмету. Истовремено, Уставни суд указује да је Виши суд у Београду-Посебно одељење притвор према подносиоцу уставне жалбе укинуо, када су се за то стекли законом прописани услови.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 28. октобра 20 11. године, налазио у притвору једну године и више од седам месеца, рачунајући од 9. марта 20 10. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 31. јануара 201 2. године.
Уставни суд сматра да спроведене радње у кривичном поступку који се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење води против подносиоца уставне жалбе указују да је надлежни суд поступао с потребном ажурношћу. Наиме, истрага је завршена у року од пет месеци, подизањем оптужнице. Оптужница је ступила на правну снагу у року од два месеца од њеног подизања, а наредба о заказивању главног претреса је донета месец дана након тога. Главни претрес је започео једанаест месеци након започињања кривичног поступка, а четири месеца након ступања на снагу оптужнице. Имајући у виду сложеност предметног кривичног поступка, како због бројности окривљених и сведока, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те потом донесе одлуку, те нарочито чињеницу да се лица која су основано сумњива да су главни организатори прања великих износа новца стеченог кријумчарењем и продајом знатних количина кокаина налазе у бекству, Уставни суд сматра да динамика којом је суд до сада поступао, указује на примерену хитност у вођењу кривичног поступка, која задовољава утврђене стандарде. Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био још увек у фази главног претреса. Стога ни навод подносиоца уставне жалбе да се разлози за продужење притвора у оспореним решењима понављају и да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак до сада вођен са примереном хитношћу , те да подносиоцу није повређено право из члана 31. ст. 1. и 2. Устава , нити право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Поводом истакнуте повреде начела забране дискриминације, Уставни суд указује да одредбе члана 21. Устава не садрже гаранције ниједног одређеног људског права или слободе, већ представљају начело у складу са којим се остварују све Уставом зајемчене људске и мањинске слободе и права, из чега следи да до повреде начела забране дискриминације може доћи само у вези са повредом неког одређеног уставног права или слободе. Пошто је Уставни суд претходно оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ниједно од зајемчених права кој а је у уставној жалби истакао, то нема основа ни за тврдње подносиоца да је оспореним акт има по било ком основу дискриминисан.
На основу свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целости као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић