Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Асмана Гигољаја из села Љубиждa - Хас, општина Призрен , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Асмана Гигољаја изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1168/10 од 15. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Асман Гигољај из села Љубиждa - Хас, општина Призрен, преко пуномоћника адвоката Дамјана Брковића из Београда, поднео је 26. новембра 2010 . године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1168/10 од 15. септембра 2010. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова за накнаду неимовинске штете за претрпљене душевне болове због смрти оца; да је Апелациони суд у Београду донео одлуку која нема утемељење у закону, јер законска норма из члана 377. Закона о облигационим односима јасно изражава намеру законодавца да се продужени рокови застрелости односе и на лице које одговара за штет у, а не само на учиниоца кривичног дела, чиме је повредио право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава; да је Апелациони суд у Београду доношењем побијане пресуде пркршио преузете обавезе из међународних докумената наведених у уставној жалби и стандарда који се односе на нужну примену привилегованих одредаба о застарелости потраживања када су у питању жртве кривичних дела и тешких кршења међународног права људских права, те је повредио право на накнаду штете предвиђену одредбом члана 35. став 2. Устава; да је другостепени суд повредио начело правне сигурности и није поступио у складу са начелом једнаког поступања у једнаким случајевима, јер су бројне пресуде којима је усвојен захтев за накнаду штете из кривичног дела, донете применом одредбе члана 377. Закона о облигационим односима, када тужена страна није учинилац кривичног дела, него држава, односно друго лице које одговара за накнаду штете, те је самим тим Апелациони суд у Београду повредио и Уставом гарaнтовано право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Као доказ ове тврдње у уставној жалби се цитирају делови образложења више судских одлука. Предлаже се да Уставни суд поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први општински суд у Београду је пресудом П. 8780/07 од 12. јуна 2008. године усвојио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и још пет тужилаца и обавезао тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претпрљене душевне болове услед смрти супруга и оца исплати износ од по 500.000 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате и обавезао тужену да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка. По спроведеном доказном поступку, првостепени суд је утврдио да су дана 24. марта 1999. године, што је уједно и дан почетка НАТО бомбардовања, нешто после 23 сата у пекару сада покојног Бехрама Гигољаја, која се налази у Матарушкој Бањи , провалили непознати нападачи; да су том приликом претукли друготужиоца Ганија Гигољаја, као и његовог оца Бехрама Гигољаја, који је услед повреда задобијених у току напада од стране непознатих нападача преминуо четири дана након критичног догађаја у здравственом центру у Краљеву; да је обдукцијом утврђено да је смрт била насилна и да је наступила усле д разарања по живот важних можданих центара. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи да је имајући у виду чињенично стање и члан 180. Закона о облигационим односима, суд нашао да постоји одговорност на страни тужене, с обзиром на то да је штета у виду душевних болова коју у конкретном случају тужиоци трпе настала управо услед смрти физичко лица, тј. њиховог супруга, односно оца, а да је смрт наступила као последица акта насиља, за време бомбардовања, од стране за сада још увек непознатих нападача, те да је примењујући материјално право на утврђено чињенично стање суд нашао да је тужбени захтев тужилаца основан, те је исти и усвојио. У обр азложењу је, такође, наведено да је суд ценио и истакнути приговор застарелости потраживања накнаде штете и да је имајући у виду одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима нашао да је исти неоснован; да како је у конкретном случају штета проузрокована кривичним делом тешке телесне повреде квалификоване смрћу за које је чланом 95. Кривичног законика Републике Србије предвиђено да кривично гоњење застарева кад протекне 15 година од извршења кривичног дела, а имајући у виду да је прописана казна затвора преко десет година, те да у конкретном случају тај рок није истекао, а с обзиром на то да је тужба поднета 10. септембра 2007. године, а кривично дело је извршено 24. марта 1999. године, то је суд нашао да је истакнути приговор застарелости неоснован.
Решавајући о жалби тужене поднетој против првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 1168/10 од 15. септембра 2010. године усвојио жалбу и преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 8780/07 од 12. јуна 2008. године, тако што је тужбени захтев тужилаца и захтев тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка одбио као неоснован. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право , због чега је другостепени суд ожалбену пресуду преиначио; да је приликом доношења ожалбене пресуде првостепени суд погрешно применио материјално право када је нашао да је неоснован приговор застарелости потраживања који је током поступка истакла тужена, са образложењем да се у конкретном случају примењује привилеговани рок застарелости предвиђен чланом 377. Закона о облигационим односима; да дужи рокови застарелости одређени чланом 377. Закона о облигационим односима теку само у односу на штетника који за штету одговара по основу кривице, односно само у односу према учиниоцу кривичног де ла којим је штета узрокована, док према држави, односно према правном лицу које за штету одговара по принципу претпостављене одговорности, односно одговорности за другог, потраживање застарева у роковима прописаним одредбама члана 376. Закона о облигационим односима; да се у конкретном случају где би тужена по основу члана 180. Закона о облигационим односима одговарала за накнаду штете за лица која су страдала као жртве кривичних аката насиља или терора, рокови застарелости рачунају према члану 376. Закона о облигационим односима , који прописује субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете од три године од сазнања оштећеног за штету и за лице које је штету проузроковало и објективни рок застарелости од пет година од када је штета настала, те је имајући у виду да је штета настала 28. марта 1999. године, а тужба поднета 19. септембра 2007. године, потраживање накнаде штете у односу на тужену застарело.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) , одредбама члана 1 80. је прописано да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету (став 1.), да о рганизатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора, јавним демонстрацијама и манифестацијама које су усмерене на подривање уставног уређења, немају право на накнаду штете по овом основу (став 2.), да д ржава има право и обавезу да захтева накнаду исплаћеног износа од лица које је штету проузроковало (став 3.), да т о право застарева у роковима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете (став 4.) ; одредбама члана 376. је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.) и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.); одредбом члана 377. став 1. је прописано да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у вези са повредом права на правично суђење, који се своде на тврдњу о погрешној примени материјалног права приликом доношења оспорене пресуде, Уставни суд је и овом приликом констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до п овреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама које првенствено зависе од околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступаку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Уставни суд је констатовао да је Апелациони суд у Београду оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду полазећи од правног става да се на право подносиоца уставне жалбе на накнаду штете од тужене по основу члана 180. Закона о облигационим односима не може применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. Закона о облигационим односима, већ рокови из члана 376. истог закона. По оцени Уставног суда, овакво правно становиште представља уставноправно прихватљиво тумачење и примену меродавног материјалног права. Наиме, чланом 180. став 1. Закона о облигационим односима, као посебан вид одговорности за накнаду штете, прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Установљавањем ове објективне одговорности државе за накнаду штете настале услед наведених аката, појачана је грађанскоправна заштита лица која су на тај начин претпреле штету, а њихово обештећење је учињ ено извесним. Ово стога, што у великом броју случајева, када услед терористичких аката, јавних демонстрација и манифестација настане штета, оштећена лица нису у могућности да се наплате од лица која су скривљеним радњама штету проузроковала, због тога што штетници остану непознати или недоступни надлежним органима или не поседују имовину из које би се оштећени могао наплатити. Дакле, одговорност државе у случајевима из члана 180. Закона о облигационим односима има објективни карактер, за њу је потребно само постојање узрочно-последичне везе између акта насиља или терора и настале штете и она не зависи од тога да ли је лице које је причинило акт насиља или терора познато и да ли је утврђена његова кривична одговорност, што значи да се захтев за накнаду штете према држави може ставити одмах по сазнању за причињену штету. С обзирoм на изнето, Уставни суд је оценио да је уставноправно прихватљив правни став надлежног суда да се на застарелост потраживања накнаде штете из члана 180. став 1. Закона о облигационим односима примењују општи рокови застарелости накнаде штете из члана 376. Закона о облигационим односима, што значи да се у случају ове одговорности државе захтев за накнаду штете може ставити у субјективном року од три године од сазнања за штету, односно у објективном року од пет година од настанка штете. И по схватању Уставног суда, привилеговани рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима може се применити само у погледу захтева за накнаду штете истакнуто г према лицу које је извршило акт насиља или терора којим је проузрокована штета.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1168/10 од 15. септембра 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те да је у том делу уставна жалба неоснована. С обзиром на ову оцену, Уставни суд је нашао да је неоснован и захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду права на накнаду штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа из члана 35. став 2. Устава.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се изводи из образложења различитих судских одлуке наведени у уставној жалби не могу прихватити као доказ о различитом поступању надлежних судова који су правноснажно одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, те је, како подносилац уставне жалбе није пружио доказе за своју тврдњу о повреди наведеног уставног права, нашао да је уставна жалба и у овом делу неоснована.
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1168/10 од 15. септембра 2010. године одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић