Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиш а Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић , Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милице Гњатић из Београда, Јелке де Марсано из Mont sur Rolle, Швајцарска, и Софије Србљановић из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. децембра 2012. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се , као неоснована, уставна жалба Милице Гњатић, Јелке де Марсано и Софије Србљановић изјављена против пресу де Врховног суда Србије Рев. 2984/08 од 9. септембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милица Гњатић из Београда, Јелка де Марсано из Mont sur Rolle, Швајцарска и Софија Србљановић из Београда, преко пуномоћника Ђурђа М. Нинковића, адвоката из Београда, поднеле су 9. априла 2010. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2984/08 од 9. септембра 2009. године, због повреде права на правично суђење, права на имовину и права наслеђивања, зајемчених одредбама чл. 32, 58. и 59. Устава Републике Србије .
У уставној жалби је , поред осталог, наведено : да је приликом доношења оспорене пресуде Врховни суд Србије применио уско тумачење одредбе члана 188. Закона о парничном поступку када је нашао да тужиље – овде подноситељке уставне жалбе немају правни интерес за подношење деклараторне тужбе за утврђивање ништавости оспореног уговора; да Закон о пријављивању и евиден тирању одузете имовине представља први корак у враћању поседа на одузетој имовини и успоставља разумно очекивање да ће у наставку процеса денационализације имовина бити враћена , те подноситељке несумњиво имају правни интерес за свој тужбени захтев; да је Врховни суд Србије погрешном применом материјалног права донео оспорену пресуду на штету подноситељки, чиме је повредио њихово право на правично суђење из члана 32. Устава; да су оваквом пресудом повређена и права подноситељки на имовину и на наслеђивање из чл. 58. и 59. Устава. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права подноситељки и укине оспорену пресуду Врховног суда Србије.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и достављене документације , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први општински суд у Београду је пресудом П. 2735/07 од 19. септембра 2007. године у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев подноситељки да суд наложи Републичком геодетском заводу - Служби за катастар непокретности Београд, да успостави раније катастарско стање брисањем првотуженог предузећа Star Immobiliare д.о.о. из Београда и поновним уписом друготуженог предузећа АД Београдска индустрија пива, слада и безалкохолних пића из Београда, као власника на предметној непокретности, а у ставу другом изреке одбацио тужбени захтев подноситељки да се утврди да је ништав уговор о купопродаји закључен 30. маја 2006. године и оверен пред Првим општинским судом у Београду под Ов. бр. 8267/06 закључен између првотуженог и друготуженог и да се утврди да је без правне важности укњижба права својине првотуженог извршена на основу тог уговора на непокретностима ближе наведеним у ставу другом изреке.
Окружни су у Београду је пресудом Гж. 1448/08 од 19. марта 2008. године одбио жалбу тужиља као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 2735/07 од 19. септембра 2007. године. Окружни суд у Београду је утврдио да у проведеном поступку није било битних повреда одредаба панричног поступка, као и да ј е првостепени суд на утврђено чињенично стање правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге, које у свему као правилне прих вата и другостепени суд.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Ре в. 2984/08 од 9. септембра 2009. године одбио као неосновану ревизију подноситељки уставне жалбе изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1448/08 од 19. марта 2008. године.
У проведеном парничном поступку суд је утврдио да су првотужени и друготужени закључили уговор о купопродаји дана 30. маја 2006. године који је оверен пред Првим општинским судом у Београду под Ов. бр. 8267/2006, да је при том првотужено предузеће Star Immobiliare д.о.о. из Београда купило од другостуженог предузећа АД Београдска индустрија пива, слада и безалкохолних пића из Београда, као продавца, непокретности које чине комплекс „Скадарлија“ у Београду; да је ова имовина конфискована – одузета без накнаде члановима породице Бајлони 1947. године и да је у време закључења уговора о купопродаји била укњижена у корист друготуженог; да су у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине („Службени гласник РС“, број 45/05), подноситељке уредно, 25. октобра 2005. године, пријавиле имовину Републичкој дирекцији за имовину Републике Србије, као надлежном органу; да је Републичка дирекција за имовину Републике Србије 27. октобра 2005. године свакој од подноситељки издала потврду да је 25. октобра 2005. године поднела пријаву одузете имовине у складу са Законом о пријављивању и евидентирању исте и да је евидентирање имовине извршено на основу података садржаних у пријави, а да се потврда издаје као доказ да је евидентирање имовине извршено и да се не може користити у друге сврхе; да закон који би регулисао право на повраћај одузете имовине и по коме би тужиље оствариле право на повраћај одузете имовине у време доношења првостепене пресуде још увек није донет.
Врховни суд Србије је нашао да су код чињеничног стања утврђеног у парничном поступку, нижестепени судови правилно применили материјално право у доношењу својих одлука. У образложењу оспорене ревизијске пресуде се, поред осталог, наводи: да се у конкретном случају ради о тужб и за утврђење код које закон (члан 188. Закона о парничном поступку и члан 109. став 1. Закона о облигационим односима) условљава могућност подношења овакве тужбе и вођења поступка по њој постојањем правног интереса за правноснажно утврђење; да је имајући у виду одредбе чл. 1, 8. и 9. Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине, као и чињеницу да посебни закон, који ће регулисати правни основ, прав а и поступак по захтевима за остваривање права на повраћај одузете имовине или обештећење за ту имовину, до сада није донет, правилан закључак нижестепених судова да за сада (пре доношења посебног закона) не постоји правни интерес подноситељки за ову врсту правне заштите; да се утврђењем ништавости уговора о купопродаји не би отклонила њихова неизвесност у погледу права на враћање одузете имовине или обештећење за одузету имовину, нити би ово утврђење представљало основ неког захтева подноситељки у садашњости; да преношењем права својине на непокретностима које су одузете од правних претходника подноситељки, њима није ускраћено право на подношење пријаве у складу са законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, али само подношење пријаве не представља исотвремено и захтев за остваривање права на повраћај, односно обештећење за одузету имовину; да самим тим, пре доношења посебног закона не постоји ни правни интерес за утврђење ништавости уговора о купопродаји који је предмет спора; да с обзиром на то да је тужба за утврђење ништавости уговора о купопродаји одбачена, не постоји ни правни основ за успоставу р анијег земљишнокњижног стања, па је у том делу тужбени захтев правилно одбијен као неоснован.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 59. став 1. Устава јемчи се право наслеђивања, у складу са законом.
Одредбама члана 188. Законa о парничном поступку („ Службени гласник Републике Србије", број 125/04) , који се примењивао на оспорени поступак, је било прописано да т ужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитост, односно неистинитост неке исправе (став 1.) и да се о ваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес (став 2.) .
Одредбом члана 109. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да на ништавост суд пази по службеној дужности и да се на њу се може позивати свако заинтересовано лице.
Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине („Службени гласник РС“, број 45/05), који се примењивао у време доношења оспорене пресуде, одредбом члана 1. је прописано да се о вим законом уређује поступак пријављивања и евидентирања имовине која је на територији Републике Србије одузета без накнаде тржишне вредности или правичне накнаде, применом прописа и аката о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, секвестрацији, експропријацији и других прописа донетих и примењиваних после 9. марта 1945. године; одредбама члана 3. је прописано да пријаву одузете имовине по одредбама овог закона подносе физичка лица којима је имовина одузета применом прописа из члана 1. овог закона (у даљем тексту: ранији власник) или њихови наследници, односно правни следбеници (став 1.), да се п ријава из става 1. овог члана подноси Републичкој дирекцији за имовину Републике Србије (у даљем тексту: Дирекција), у два примерка, непосредно или поштом препоручено, на Обрасцу ПОИ, који је одштампан уз овај закон и чини његов саставни део (став 2.), да се е виденција пријављене имовине - регистар имовине води као јавна и електронска база података (став 3.). Одредбом члана 6. Закона је прописано да се п ријава из члана 3. овог закона може поднети најкасније до 30. јуна 2006. године, одредбом члана 8. је прописано да подношење пријаве одузете имовине у смислу овог закона не представља захтев за остваривање права на повраћај одузете имовине или обештећење за ту имовину, већ услов да се такав захтев поднесе у складу са посебним законом, а одредбама члана 9. је прописано да ће се правни основ и права у погледу враћања имовине или обештећења по основу одузете имовине пријављене по одредбама овог закона, као и поступак по захтеву за остваривање права на повраћај одузете имовине или обештећење за ту имовину, уредити посебним законом (став 1.) и да се з ахтев за остваривање права по посебном закону из става 1. овог члана, може поднети само ако је пријава одузете имовине поднета у року из члана 6. овог закона (став 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије ни су повређен а уставна права подноситељки на које се указују у уставној жалби.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у вези са повредом права на правично суђење, који се своде на тврдњу о погрешној примени материјалног права приликом доношења оспорене пресуде, Уставни суд је и овом приликом констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступаку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Уставни суд је констатовао да је Врховни суд Србије оспореном пресудом Рев. 2984/08 од 9. септембра 2009. године одбио ревизију изјављену против другостепене пресуде Окружног суда у Београду, јер је нашао да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбацили тужбу за утврђење ништавости уговора о купопродаји и упис права на непокретностима и , у складу с тим, одбили тужбени захтев за успоставу ранијег земљишнокњижног стања. При томе, Врховни суд Србије је пошао од правног става да пријављивањем имовине надлежном органу у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, подноситељке уставне жалбе нису стекле правни интерес за подношење деклараторне тужбе за утврђење ништавости предметног уговора о купопродаји непокретности између првотуженог и друготуженог. По оцени Уставног суда, овакво правно становиште полази од уставноправно прихватљиво г тумачења меродавног права. Наиме, према члану 109. став 1. Закона о облигационим односима , лице које тражи да се утврди ништавост уговора мора за то имати правни интерес, а чланом 188. Закона о парничном поступку је прописано да се тужбом за утврђење може тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитост, односно неистинитост неке исправе и да се тужба за утврђење може поднети када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа, или истинитост односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес. Дакле, основни смисао деклараторне тужбе јесте да се путем утврђења од стране суда оконча неизвесност која постоји између парничних странака у одређеној правној ситуацији, како би се између странака обезбедила правна извесност и сигурност. Из наведених одредаба Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине јасно произлази да се пријављивањем имовине не успостављају никаква права подносиоца пријаве на одузетој имовини, нити поднета пријава представља захтев за остваривање права на повраћај, односно обештећење за одузету имовину, већ она представља услов да се такав захтев поднесе у складу са посебним законом, који тек треба да буде донет, односно који није био донет до доношења првостепене пресуде, а којим ће бити уређен правни основ и права у погледу враћања имовине или обештећења по основу одузете имовине пријављене по одредбама тог закона, као и поступак одлучивања по захтеву за остваривање ових права. Осим тога, као што је констатовао и Врховни суд Србије у образложењу оспорене пресуде, преношењем права својине на непокретностима које су одузете од правних претходника подноситељки, њима није ускраћено право на подношење пријаве у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, а утврђењем ништавости предметног уговора о купопродаји не би се отклонила неизвесност у погледу права подноситељки на враћање имовине која је одузета њиховим правним претходницима или обештећење за одузету имовину, јер ће та питања бити регулисана будућим законом о денационализацији, нити би оно представљало основ неког другог захтева подноситељки у време одлучивања о њиховом тужбеном захтеву. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда донета уставноправно прихватљивом применом меродавног права.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2984/08 од 9. септембра 2009. године није повређено право подноситељки уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. С обзиром на ову оцену, Уставни суд је нашао да је неоснован и навод уставне жалбе да су оспореном пресудом повређени право подноситељки на имовину зајемчено чланом 58. став 1. Устава и право на наслеђивање из члана 59. Устава .
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2984/08 од 9. септембра 2009. године одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић