Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Утврђује се да одредба члана 102. став 5. Закона о судијама (''Службени гласник РС'', бр. 116/08, 58/09, 104/09, 101/10 и 8/12-Одлука УС) није у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 102. став 5. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09, 104/09, 101/10 и 8/12 -Одлука УС).
Поводом поднетих иницијатива, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка нормативне контроле оспореног акта, те је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11), својим Решењем IУз-733/2011 од 9. октобра 2012. године покренуо поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 102. став 5. Закона о судијама. У наведеном решењу, Суд је констатовао да се као спорна могу поставити следећа уставно-правна питања:
- да ли постоји уставноправни основ за предвиђено решење избора првог председника Врховоног касационог суда из члана 102. став 5. Закона, имајући у виду да је одредбом члана 144. став 1. Устава Републике Србије утврђен поступак избора председника Врховног касационог суда који се, сагласно одредби члана 1. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије , примењује од дана проглашења Устава, будући да је чланом 7. став 1. Уставног закона само одређен рок избора првог председника Врховоног касационог суда, а не и изузетак од начина његовог избора;
- да ли се, с обзиром на то да је одредбом члана 143. став 2. Устава утврђено да се састав судова уређује законом и да је, сагласно томе, одредбом члана 79. став 1. Закона о судијама прописано да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу судијама тог суда, први председник Врховног касационог суда могао изабрати пре и независно од избора судија тога суда, имајући у виду да је одредбом члана 4. став 1. Устава утврђено да је правни поредак у Републици Србији јединствен;
- да ли избор првог председника Врховног касационог суда може представљати прелазно законско решење, имајући у виду да се ради о избору председника суда са „пуним“ мандатом, а не о вршиоцу дужности председника суда који ту дужност врши до избора председника суда, како је то прописано одредбама члана 102. ст. 1. до 4. Закона за све остале судове у Републици Србији.
На основу одредаба чл. 33. и 34. Закона о Уставном суду, Решење о покретању поступка је достављено Народној скупштини на одговор 25. октобра 2012. године. Народна скупштина је доставила одговор Уставном суду 22. новембра 2012. године.
У одговору Народне скупштине се наводи да оспорена одредба члана 102. став 5. Закона није у сагласности са одредбом члана 144. став 1. Устава, јер се законом не може мењати поступак за избор председника Врховног касационог суда, тако што ће се из поступка изоставити прибављање мишљења опште седнице Врховног касационог суда, које је предвиђено наведеном одредбом Устава. У одговору се такође истиче да ни Уставни закон у том погледу не прави ниједан изузетак, па ни изузетак у погледу поступка избора првог председника Врховног касационог суда.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:
Закон о судијама донела је Народна скупштина, на седници од ржаној 22. децембра 2008. г одине. Овај закон је ступио на снагу 30. децембра 2008. године, а почео је да се примењује од 1. јануара 2010. године, изузев одредбе члана 20. став 2. која се примењује од ступања овог закона на снагу и одредаба чл. 43. до 54. и члана 81, члана 82. став 1. и чл. 83. и 88. овог закона, које почињу да се примењују од дана конституисања Високог савета судства. Оспорена одредба члана 102. став 5. Закона налази се у Глави осам Закона – ''Прелазне и завршне одредбе'' и односи се на регулисање првог избора председника Врховног касационог суда. Наиме, одредбама члана 102. Закона о судијама уређен је прелазни режим избора председника судова у Републици Србији, који су отпочели са радом 1. јануара 2010. године. Тако је одредбама члана 102. Закона прописано: да Високи савет судства поставља вршиоца функције председника суда међу судијама изабраним у складу са овим законом (став 1.); да вршилац функције председника суда из става 1. овог члана ступа на ту функцију 1. јануара 2010. године (став 2 .); да вршиоци функције председника суда обављају ову функцију до избора председника судова у складу са овим законом (члан 3.); да ће председници судова, у складу са овим законом, бити изабрани у року од три месеца од истека рока из става 2. овог члана (став 4.); да се изузетно од одредаба ст. 1. до 4. овог члана, председник Врховног касационог суда бира у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, да председника Врховног касационог суда бира Народна скупштина, међу лицима која испуњавају услове за избор судија тога суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу надлежног одбора Народне скупштине (оспорени став 5.); да председник Врховног касационог суда ступа на ту дужност 1. јануара 2010. године, да председник Врховног касационог суда постаје члан Високог савета судства даном избора за председника Врховног касационог суда (став 6.); да до 1. јануара 2010. године председник Врховног касационог суда има право на основу плату једнаку основној плати председника Врховног суда Србије (став 7.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да Република Србија уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16.); да, у оквиру својих изборних права, Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда, председнике судова, Републичког јавног тужиоца, јавне тужиоце, судије и заменике јавних тужилаца, у складу са Уставом (члан 99. став. 2. тачка 3.); да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом, да је Врховни касациони суд највиши суд у Републици Србији (члан 143. ст. 2. и 4.); да председника Врховног касационог суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине, бира Народна скупштина (члан 144. став 1.).
Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) прописано је: да се Устав Републике Србије примењује даном када га прогласи Народна скупштина, ако у погледу примене појединих његових одредаба овим законом није другачије одређено (члан 1.); да судови и јавна тужилаштва настављају са радом до усклађивања са Уставом прописа којима су уређени њихови организација и надлежност, као и положај судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, ако овим законом није другачије одређено, да ће судови који нису почели са радом до дана ступања на снагу овог закона, почети са радом у роковима одређеним законима којима се њихова организација и надлежност усклађују са Уставом (члан 6. ст. 1. и 2.); да ће се избор председника Врховног касационог суда и први избор судија Врховног касационог суда извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства (члан 7. став 1.).
Поред одредаба члана 102. Закона о судијама, од важности за оцену уставности оспорене одредбе овог закона су и следеће одредбе Закона о судијама, којима је прописано: да председника Врховног касационог суда, међу судијама тог суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу Опште седнице и надлежног одбора Народне скупштине, бира Народна скупштина (члан 79. став 1.); да ће се избор судија, у складу са овим законом, извршити најкасније до 1. децембра 2009. године, изузев судија Врховног касационог суда који ће бити изабрани у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, као и да судије изабране у складу са овим законом ступају на функцију 1. јануара 2010. године (члан 100. ст. 2. и 3.); да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јануара 2010. године, изузев одредбе члана 20. став 2. која се примењује од ступања овог закона на снагу и одредаба чл. 43. до 54. и члана 81, члана 82. став 1. и чл. 83. и 88. овог закона, које се примењују од дана конституисања Високог савета судства (члан 107. став 1.).
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/11) прописано је: да Општа седница Врховног касационог суда усваја начелне правне ставове, разматра примену закона и других прописа и рад судова, именује судије Уставног суда, даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда, доноси Пословник о уређењу и раду Врховног касационог суда и врши друге послове одређене законом и Пословником о уређењу и раду Врховног касационог суда (члан 44. став 1.); да Општу седницу чине председник и судије Врховног касационог суда, да је за пуноважно одлучивање на Општој седници потребно учешће већине судија од укупног броја судија, да се одлуке доносе већином гласова присутних судија Врховног касационог суда (члан 46.); да Општу седницу сазива председник суда, по потреби, односно на захтев судског одељења или најмање трећине свих судија, да Општом седницом руководи председник Врховног касационог суда (члан 47.); да Врховни суд Србије и Виши трговински суд, који су образовани ранијим законима, настављају да раде до 31. децембра 2009. године (члан 87.); да Врховни касациони суд, Привредни апелациони суд, Управни суд и Виши прекршајни суд почињу да раде 1. јануара 2010. године (члан 89.); овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јануара 2010. године (члан 98.).
Из наведеног следи да је Уставом од 2006. године утврђено да је Врховни касациони суд највиши суд у Републици Србији. Тиме је Врховни касациони суд установљен као нови највиши суд уместо Врховног суда Србије, који је на основу Устава Републике Србије од 1990. године до тог времена био највиши суд у Републици Србији. Овим новоуспостављеним највишим судом руководи председник Врховног касационог суда, који се бира по поступку утврђеном одредбом члана 144. став 1. Устава. Наведеном одредбом Устава утврђено је да председника Врховног касационог суда бира Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, који је као нови независ ан и самосталан орган утврђен Уставом од 2006. године. Истом уставно м одредб ом је утврђено да се избор председника Врховног касационог суда врши по прибављеном мишљењу Опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине. Стога је прибављање мишљења о предложеном кандидату за председника Врховног касационог с уда од стране Опште седнице тог суда и надлежног одбора Народне скупштине обавезна фаза у поступку избора председника истог суда. Тиме се Уставом конституише обавеза прибављања мишљења од Опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине као претходни услов за избор председника Врховног касационог суда, без обзира на садржину мишљења коју ће та тела дати за предложеног кандидата . Овакво уставно решење у поступку избора председника Врховног касационог суда примењује се од 8. новембра 2006. године, када је Народна скупштина Одлуком прогласила Устав Републике Србије од 2006. године. Обавеза таквог поступања у избору председника Врховног касационог суда изводи се из одредбе члана 1. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије (у даљем тексту: Уставни закон) којом је прописано да се Устав примењује даном када га прогласи Народна скупштина, ако у погледу примене појединих његових одредаба овим законом није другачије одређено. Уставни суд је утврдио да поступак избора председника Врховног касационог суда није на другачији начин одређен Уставним законом. Одредбом члана 7. став 1. Уставног закона само је орочен избор председника Врховног касационог суда и први избор судија овог суда на временски период од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства . Насупрот томе, законодавац је приликом прописивања поступка избора првог председника Врховног касационог суда оспорен ом одредб ом члана 102. став 5. Закона о судијама изоставио обавезну фазу прибављања мишљења опште седнице Врховног касационог суда у поступку предлагања кандидата за председника овог суда. Сагласно наведеном , Уставни суд је оценио да је законодавац прекорачио своја овлашћења када је одредбом члана 102. став 5. Закона прописао поступак избора првог председника Врховног касационог суда на начин који није у сагласности са чланом 144. став 1. Устава.
Поред наведеног, а имајући у виду да је одредбом члана 143. став 2. Устава утврђено да се организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом и да је као опште правило у Закону о судијама утврђено да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу судијама тог суда, Уставни суд је оценио да је оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона нарушено јединство правног поретка утврђено чланом 4. став 1. Устава. То је учињено законским прописивањем да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу лицима која испуњавају услове за избор судија тога суда, чиме је омогућен избор председника Врховног касационог суда пре и независно од избора судија тога суда. Наиме, Уставни суд сматра да су се најпре морале изабрати судије Врховног касационог суда да би се потом могао извршити избор председника Врховног касационог суда. На исти начин морао се спровести и избор председника судова свих осталих новооснованих судова. Ово из разлога што је обављање функције председника суда условљено постојањем и судија и суда за који се његов избор врши. У противном, ако избор судија није извршен , нема ни правних претпоставк и за конституисање новооснованих суд ова. Стога није ни могуће извршити избор председника суда пре него што се изаберу судије новооснованог суда у коме ће он обављати своју председничку функцију. Из тог разлога се и Законом о судијама морао прописати најпре избор судија новоустановљеног Врховног касационог суда, јер су се само на тај начин могле остварити и правно релевантне претпоставке за избор првог председника из реда судија тог суда у складу са одредбама члана 144. став 1. Устава и члана 7. став 1. Уставног закона.
Уставни суд, такође, указује да поступак избора првог председника Врховног касационог суда прописан оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона само формално-правно представља прелазно законско решење, јер се овом одредбом регулише поступак избора првог председника овог суда. Међутим, његов избор се врши на пуни мандат као и у случају редовног избора председника Врховног касационог суда. Избор вршиоца дужности функције председника суда, који би ту функцију обављао до избора председника суда у складу са поступком који је прописан Законом о судијама и који као такав и материјално-правно представља прелазно решење , прописан је за све остале судове у Републици Србији. То је учињено одредбама члана 102. ст. 1. до 3. Закона о судијама , на тај начин што је предвиђено да Високи савет судства поставља вршиоца функције председника суда до избора председника суда у складу са овим законом. Када је реч о поступку избора , изузетак је направљен само у односу на избор првог председника Врховног касационог суда , и то тако што је његов избор уређен за цео мандат и са свим овлашћењима председника суда, чиме је први председник Врховног касационог суда изједначен са сваким наредним председником тог суда који ће бити биран у редовном поступку, утврђеном одредбом члана 144. став 1. Устава, односно прописаном одредбом члана 79. Закона. Стога Уставни суд констатује да је оспорена одредба члана 102. став 5. Закона само формално-правно одређена као прелазно решење за избор првог председника Врховног касационог суда. Тиме се додатно поткрепљује оцена Уставног суда да законодавац није имао уставно-правно утемељење да за избор првог председника Врховног касационог суда изостави обавезу прибављања мишљења Опште седнице Врховног касационог суда. Такав поступак се не може правдати ни чињеницом да у тренутку његовог избора није био конституисан Врховни касациони суд, због чега није било ни могуће прибавити мишљење Опште седнице. Ово из разлога што се, сагласно одредби члана 7. став 1. Уставног закона , избор председника Врховног касационог суда и први избор судија овог суда морао извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, а што је прописано и одредбом члана 100. став 2. као и оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона о судијама. То значи да се у наведеном року могао и морао извршити избор судија Врховног касационог суда. Зато се законом морало одредити и конституисање Врховног касационог суда пре избора првог председника. На тај начин могли су се обезбедити и потребни услови за конституисање Опште седнице, чиме би се удовољило и уставној обавези прибављања мишљења Опште седнице и у поступку избора првог председника Врховног касационог суда. Такав поступак се морао спровести без обзира на чињеницу да се правна примена оспорене одредбе Закона у потпуности исцрпљује првим избором председника Врховног касационог суда.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 102. став 5. Закона о судијама наведеног у изреци престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
Поводом поднетих иницијатива, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка нормативне контроле оспореног акта, те је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11), својим Решењем IУз-733/2011 од 9. октобра 2012. године покренуо поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 102. став 5. Закона о судијама. У наведеном решењу, Суд је констатовао да се као спорна могу поставити следећа уставно-правна питања:
- да ли постоји уставноправни основ за предвиђено решење избора првог председника Врховоног касационог суда из члана 102. став 5. Закона, имајући у виду да је одредбом члана 144. став 1. Устава Републике Србије утврђен поступак избора председника Врховног касационог суда који се, сагласно одредби члана 1. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије , примењује од дана проглашења Устава, будући да је чланом 7. став 1. Уставног закона само одређен рок избора првог председника Врховоног касационог суда, а не и изузетак од начина његовог избора;
- да ли се, с обзиром на то да је одредбом члана 143. став 2. Устава утврђено да се састав судова уређује законом и да је, сагласно томе, одредбом члана 79. став 1. Закона о судијама прописано да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу судијама тог суда, први председник Врховног касационог суда могао изабрати пре и независно од избора судија тога суда, имајући у виду да је одредбом члана 4. став 1. Устава утврђено да је правни поредак у Републици Србији јединствен;
- да ли избор првог председника Врховног касационог суда може представљати прелазно законско решење, имајући у виду да се ради о избору председника суда са „пуним“ мандатом, а не о вршиоцу дужности председника суда који ту дужност врши до избора председника суда, како је то прописано одредбама члана 102. ст. 1. до 4. Закона за све остале судове у Републици Србији.
На основу одредаба чл. 33. и 34. Закона о Уставном суду, Решење о покретању поступка је достављено Народној скупштини на одговор 25. октобра 2012. године. Народна скупштина је доставила одговор Уставном суду 22. новембра 2012. године.
У одговору Народне скупштине се наводи да оспорена одредба члана 102. став 5. Закона није у сагласности са одредбом члана 144. став 1. Устава, јер се законом не може мењати поступак за избор председника Врховног касационог суда, тако што ће се из поступка изоставити прибављање мишљења опште седнице Врховног касационог суда, које је предвиђено наведеном одредбом Устава. У одговору се такође истиче да ни Уставни закон у том погледу не прави ниједан изузетак, па ни изузетак у погледу поступка избора првог председника Врховног касационог суда.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:
Закон о судијама донела је Народна скупштина, на седници од ржаној 22. децембра 2008. г одине. Овај закон је ступио на снагу 30. децембра 2008. године, а почео је да се примењује од 1. јануара 2010. године, изузев одредбе члана 20. став 2. која се примењује од ступања овог закона на снагу и одредаба чл. 43. до 54. и члана 81, члана 82. став 1. и чл. 83. и 88. овог закона, које почињу да се примењују од дана конституисања Високог савета судства. Оспорена одредба члана 102. став 5. Закона налази се у Глави осам Закона – ''Прелазне и завршне одредбе'' и односи се на регулисање првог избора председника Врховног касационог суда. Наиме, одредбама члана 102. Закона о судијама уређен је прелазни режим избора председника судова у Републици Србији, који су отпочели са радом 1. јануара 2010. године. Тако је одредбама члана 102. Закона прописано: да Високи савет судства поставља вршиоца функције председника суда међу судијама изабраним у складу са овим законом (став 1.); да вршилац функције председника суда из става 1. овог члана ступа на ту функцију 1. јануара 2010. године (став 2 .); да вршиоци функције председника суда обављају ову функцију до избора председника судова у складу са овим законом (члан 3.); да ће председници судова, у складу са овим законом, бити изабрани у року од три месеца од истека рока из става 2. овог члана (став 4.); да се изузетно од одредаба ст. 1. до 4. овог члана, председник Врховног касационог суда бира у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, да председника Врховног касационог суда бира Народна скупштина, међу лицима која испуњавају услове за избор судија тога суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу надлежног одбора Народне скупштине (оспорени став 5.); да председник Врховног касационог суда ступа на ту дужност 1. јануара 2010. године, да председник Врховног касационог суда постаје члан Високог савета судства даном избора за председника Врховног касационог суда (став 6.); да до 1. јануара 2010. године председник Врховног касационог суда има право на основу плату једнаку основној плати председника Врховног суда Србије (став 7.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да Република Србија уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16.); да, у оквиру својих изборних права, Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда, председнике судова, Републичког јавног тужиоца, јавне тужиоце, судије и заменике јавних тужилаца, у складу са Уставом (члан 99. став. 2. тачка 3.); да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом, да је Врховни касациони суд највиши суд у Републици Србији (члан 143. ст. 2. и 4.); да председника Врховног касационог суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине, бира Народна скупштина (члан 144. став 1.).
Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) прописано је: да се Устав Републике Србије примењује даном када га прогласи Народна скупштина, ако у погледу примене појединих његових одредаба овим законом није другачије одређено (члан 1.); да судови и јавна тужилаштва настављају са радом до усклађивања са Уставом прописа којима су уређени њихови организација и надлежност, као и положај судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, ако овим законом није другачије одређено, да ће судови који нису почели са радом до дана ступања на снагу овог закона, почети са радом у роковима одређеним законима којима се њихова организација и надлежност усклађују са Уставом (члан 6. ст. 1. и 2.); да ће се избор председника Врховног касационог суда и први избор судија Врховног касационог суда извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства (члан 7. став 1.).
Поред одредаба члана 102. Закона о судијама, од важности за оцену уставности оспорене одредбе овог закона су и следеће одредбе Закона о судијама, којима је прописано: да председника Врховног касационог суда, међу судијама тог суда, на предлог Високог савета судства, по прибављеном мишљењу Опште седнице и надлежног одбора Народне скупштине, бира Народна скупштина (члан 79. став 1.); да ће се избор судија, у складу са овим законом, извршити најкасније до 1. децембра 2009. године, изузев судија Врховног касационог суда који ће бити изабрани у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, као и да судије изабране у складу са овим законом ступају на функцију 1. јануара 2010. године (члан 100. ст. 2. и 3.); да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јануара 2010. године, изузев одредбе члана 20. став 2. која се примењује од ступања овог закона на снагу и одредаба чл. 43. до 54. и члана 81, члана 82. став 1. и чл. 83. и 88. овог закона, које се примењују од дана конституисања Високог савета судства (члан 107. став 1.).
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/11) прописано је: да Општа седница Врховног касационог суда усваја начелне правне ставове, разматра примену закона и других прописа и рад судова, именује судије Уставног суда, даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда, доноси Пословник о уређењу и раду Врховног касационог суда и врши друге послове одређене законом и Пословником о уређењу и раду Врховног касационог суда (члан 44. став 1.); да Општу седницу чине председник и судије Врховног касационог суда, да је за пуноважно одлучивање на Општој седници потребно учешће већине судија од укупног броја судија, да се одлуке доносе већином гласова присутних судија Врховног касационог суда (члан 46.); да Општу седницу сазива председник суда, по потреби, односно на захтев судског одељења или најмање трећине свих судија, да Општом седницом руководи председник Врховног касационог суда (члан 47.); да Врховни суд Србије и Виши трговински суд, који су образовани ранијим законима, настављају да раде до 31. децембра 2009. године (члан 87.); да Врховни касациони суд, Привредни апелациони суд, Управни суд и Виши прекршајни суд почињу да раде 1. јануара 2010. године (члан 89.); овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а примењује се од 1. јануара 2010. године (члан 98.).
Из наведеног следи да је Уставом од 2006. године утврђено да је Врховни касациони суд највиши суд у Републици Србији. Тиме је Врховни касациони суд установљен као нови највиши суд уместо Врховног суда Србије, који је на основу Устава Републике Србије од 1990. године до тог времена био највиши суд у Републици Србији. Овим новоуспостављеним највишим судом руководи председник Врховног касационог суда, који се бира по поступку утврђеном одредбом члана 144. став 1. Устава. Наведеном одредбом Устава утврђено је да председника Врховног касационог суда бира Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, који је као нови независ ан и самосталан орган утврђен Уставом од 2006. године. Истом уставно м одредб ом је утврђено да се избор председника Врховног касационог суда врши по прибављеном мишљењу Опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине. Стога је прибављање мишљења о предложеном кандидату за председника Врховног касационог с уда од стране Опште седнице тог суда и надлежног одбора Народне скупштине обавезна фаза у поступку избора председника истог суда. Тиме се Уставом конституише обавеза прибављања мишљења од Опште седнице Врховног касационог суда и надлежног одбора Народне скупштине као претходни услов за избор председника Врховног касационог суда, без обзира на садржину мишљења коју ће та тела дати за предложеног кандидата . Овакво уставно решење у поступку избора председника Врховног касационог суда примењује се од 8. новембра 2006. године, када је Народна скупштина Одлуком прогласила Устав Републике Србије од 2006. године. Обавеза таквог поступања у избору председника Врховног касационог суда изводи се из одредбе члана 1. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије (у даљем тексту: Уставни закон) којом је прописано да се Устав примењује даном када га прогласи Народна скупштина, ако у погледу примене појединих његових одредаба овим законом није другачије одређено. Уставни суд је утврдио да поступак избора председника Врховног касационог суда није на другачији начин одређен Уставним законом. Одредбом члана 7. став 1. Уставног закона само је орочен избор председника Врховног касационог суда и први избор судија овог суда на временски период од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства . Насупрот томе, законодавац је приликом прописивања поступка избора првог председника Врховног касационог суда оспорен ом одредб ом члана 102. став 5. Закона о судијама изоставио обавезну фазу прибављања мишљења опште седнице Врховног касационог суда у поступку предлагања кандидата за председника овог суда. Сагласно наведеном , Уставни суд је оценио да је законодавац прекорачио своја овлашћења када је одредбом члана 102. став 5. Закона прописао поступак избора првог председника Врховног касационог суда на начин који није у сагласности са чланом 144. став 1. Устава.
Поред наведеног, а имајући у виду да је одредбом члана 143. став 2. Устава утврђено да се организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом и да је као опште правило у Закону о судијама утврђено да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу судијама тог суда, Уставни суд је оценио да је оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона нарушено јединство правног поретка утврђено чланом 4. став 1. Устава. То је учињено законским прописивањем да Народна скупштина бира председника Врховног касационог суда међу лицима која испуњавају услове за избор судија тога суда, чиме је омогућен избор председника Врховног касационог суда пре и независно од избора судија тога суда. Наиме, Уставни суд сматра да су се најпре морале изабрати судије Врховног касационог суда да би се потом могао извршити избор председника Врховног касационог суда. На исти начин морао се спровести и избор председника судова свих осталих новооснованих судова. Ово из разлога што је обављање функције председника суда условљено постојањем и судија и суда за који се његов избор врши. У противном, ако избор судија није извршен , нема ни правних претпоставк и за конституисање новооснованих суд ова. Стога није ни могуће извршити избор председника суда пре него што се изаберу судије новооснованог суда у коме ће он обављати своју председничку функцију. Из тог разлога се и Законом о судијама морао прописати најпре избор судија новоустановљеног Врховног касационог суда, јер су се само на тај начин могле остварити и правно релевантне претпоставке за избор првог председника из реда судија тог суда у складу са одредбама члана 144. став 1. Устава и члана 7. став 1. Уставног закона.
Уставни суд, такође, указује да поступак избора првог председника Врховног касационог суда прописан оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона само формално-правно представља прелазно законско решење, јер се овом одредбом регулише поступак избора првог председника овог суда. Међутим, његов избор се врши на пуни мандат као и у случају редовног избора председника Врховног касационог суда. Избор вршиоца дужности функције председника суда, који би ту функцију обављао до избора председника суда у складу са поступком који је прописан Законом о судијама и који као такав и материјално-правно представља прелазно решење , прописан је за све остале судове у Републици Србији. То је учињено одредбама члана 102. ст. 1. до 3. Закона о судијама , на тај начин што је предвиђено да Високи савет судства поставља вршиоца функције председника суда до избора председника суда у складу са овим законом. Када је реч о поступку избора , изузетак је направљен само у односу на избор првог председника Врховног касационог суда , и то тако што је његов избор уређен за цео мандат и са свим овлашћењима председника суда, чиме је први председник Врховног касационог суда изједначен са сваким наредним председником тог суда који ће бити биран у редовном поступку, утврђеном одредбом члана 144. став 1. Устава, односно прописаном одредбом члана 79. Закона. Стога Уставни суд констатује да је оспорена одредба члана 102. став 5. Закона само формално-правно одређена као прелазно решење за избор првог председника Врховног касационог суда. Тиме се додатно поткрепљује оцена Уставног суда да законодавац није имао уставно-правно утемељење да за избор првог председника Врховног касационог суда изостави обавезу прибављања мишљења Опште седнице Врховног касационог суда. Такав поступак се не може правдати ни чињеницом да у тренутку његовог избора није био конституисан Врховни касациони суд, због чега није било ни могуће прибавити мишљење Опште седнице. Ово из разлога што се, сагласно одредби члана 7. став 1. Уставног закона , избор председника Врховног касационог суда и први избор судија овог суда морао извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, а што је прописано и одредбом члана 100. став 2. као и оспореном одредбом члана 102. став 5. Закона о судијама. То значи да се у наведеном року могао и морао извршити избор судија Врховног касационог суда. Зато се законом морало одредити и конституисање Врховног касационог суда пре избора првог председника. На тај начин могли су се обезбедити и потребни услови за конституисање Опште седнице, чиме би се удовољило и уставној обавези прибављања мишљења Опште седнице и у поступку избора првог председника Врховног касационог суда. Такав поступак се морао спровести без обзира на чињеницу да се правна примена оспорене одредбе Закона у потпуности исцрпљује првим избором председника Врховног касационог суда.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 102. став 5. Закона о судијама наведеног у изреци престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић