Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миодрага Ћировића из Мионице, Радивоја Тришића из Попадића, Владе Петковића из Планинице и Владимира Јовановића из Санковића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миодрага Ћировића, Радивоја Тришића, Владе Петковића и Владимира Јовановића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1132/09 од 17. јула 200 9. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 397/10 од 18. марта 20 10. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миодраг Ћировић из Мионице, Радивоје Тришић из Попадића, Влад а Петковић из Планинице и Владимир Јовановић из Санковића поднели су 29. децембра 20 10. године, преко пуномоћника Драгана Живковића, адвоката из Ваљева , Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права „на накнаду штете за неисплаћене ратне дневнице“, односно права на накнаду штете из члана 35. став 2 . Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ''ратних дневница'' за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право , третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ''ратних дневница'', а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку након извршеног увид а у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1132/09 од 17. јула 2009. године, између осталог, одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарств а одбране, којим су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им исплати на име ратних дневница износе ближе наведене у оспореној пресуди, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате.
Поступајући по жалби изјављеној против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1132/09 од 17. јула 2009. године , Виши суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 397/10 од 18. марта 2010. године , којом је жалба тужилаца одбијена као неоснована и наведена пресуда потврђена . У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности ; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно члан 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужилаца, правилно налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала , јер су тужбе поднете 2009. године, а штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужилаца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да им исплати дневнице и да су тужиоци због неправилног рада тужене претрпели штету за коју тужена одговара на основу члана 172. Закона о облигационим односима .
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.), као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносилаца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“, број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ''ратних дневница'' за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ''ратних дневница'' од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене , судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени , није основан тужбени захтев подносилаца , са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргу менти, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану.
Приликом оцене ове уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету ''Вучковић и други против Србије'' (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносиоци предметне уставне жалбе се, позивом на повреду права из члана 35. став 2. Устава, жале на погрешну оцену судова о питању правног основа тужбеног захтева подносилаца, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност или дискриминацију, нити повреди права на имовину. Ипак, то не може имати утицаја на обавезу државе да поступи у складу са одлуком Европског суда за људска права према свима којима нису исплаћене ''ратне дневнице'', па и према подносиоцу уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају наведена пресуда Европског суда за људска права није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић