Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Видосава Видића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Видосава Видића изјављена против пресуде Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године и пресуде Апелационог суд у Нишу Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Видосав Видић је 21. априла 2010. године, преко пуномоћника, Милана Павловића, адвоката из Ниша, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 20 09. године и пресуде Апелационог суд у Нишу Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , права на накнаду штете зајемченог одредбом члана 35. став 2. и 3. Устава и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштит у људских права и основних слобода, у складу са Протоколом 11.
Подносилац је у уставној жалби, навео: да су оспореним пресудама повређене одредбе Закона о парничном поступку, Закона о основама својинскоправних односа и Закона о облигационим односима; да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба члана 34. став 2. и 3. Закона о парничном поступку, јер је као вредност предмета спора прихватио означену вредност од 501.000,00 динара, иако је тужени указивао да иста не одговара стању ствари; да првостепени суд није одлучио о захтеву туженог за накнаду трошкова поступка, јер је пред другостепеним судом у поступку по жалби делимично успео у спору; да су судови у оспореним пресудама погрешно применили материјално право када су тужиоцу признали право по основу грађевинске дозволе која не садржи име носиоца грађевинске дозволе у складу са одредбом члана 7. Закона о предузетницима и обавезали подносиоца да измести кућиште клима уређаја са непокретности чији је он законити и савесни држалац. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене пресуде, да наложи првостепеном суд у да донесе одлуку у складу са Законом о парничном поступку, Законом о основама својинскоправних односа и Законом о облигационим односима, да се штетне последице отклоне објављивањем одлуке Уставног суда у дневном листу који излази на територији целе Србије и да му се накнаде трошкови поступка и штет а због незаконитог рада суда у износу од 100.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе; да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. став 2. и 3.).
Одредба члана 1. Прокола 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђује да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико исте не може бити лишен, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године, у ставу првом изреке је обавезан тужени, овде подносилац уставне жалбе да измести кућиште клима уређаја, чији је власник, а које се налази у стамбеној згради у Нишу, у улици Булевар др Зорана Ђинђића број 103, на северном делу поткровља зграде, на спољној страни зида који се налази између стана број 17 и новоформираног стана број 18 и на тај начин омогући тужиоцу Грађевинској радњи „Симградња“ , Ниш, власника Славољуба Здравковића из Ниша, несметано извођење радова на санацији и надградњи те зграде , ставом другим изреке је наложено туженом да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи, којима би се онемогућавало или отежвало тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи стамбене зграде из става првог изреке пресуде, а ставом трећим изреке је обавезан тужени да тужиоцу исплати трошкове парничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је тужилац на основу писане сагласности већине власника станова предметне зграде, а и сагласности туженог, по одлуци Скупштине станара те зграде и по закљученом уговору о уређењу међусобних односа између предметне зграде и тужиоца, изводио радове на санацији и реконструкцији зграде. Тужени је власник стана број 17 на раније последњем петом спрату и на спољној фасади свог стана је пре више година поставио кућиште клима уређаја, на ком делу фасаде је сада изграђен нови стан број 18, које више није у функцији. Суд је утврдио да је на основу изведених грађевинских радова тужилац у делу где се налази спорно кућиште изградио нови стан и тако постао влас ник тог стана, а спорно кућиште се налази унутар једне од соба тог новог стана. Тужилац као власник тог новоизграђеног стана има право, у смислу члана 3. став 1. и 2. Закона о основама својинскоправних односа, да тим својим станом распола же, па и да тражи уклањање туђе ствари из тог стана, односно уклањање спорног кућишта. Суд је ценио и предлог туженог за прекид поступка, па је нашао да је исти неоснован, јер све да је тужени и доказао да је покренуо поступак за поништај дозволе о градњи, суд сматра да тужени не би успео са таквим захтевом, јер се из налаз а вештака може утврдити да би таква дозвола била издата и да је у захтеву за њеним издавањем наведено, да на фасади зграде постоји спорно кућиште.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Нишу је оспореном пресудом Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године , у ставу првом изреке одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године у ставовима првом и трећем изреке , а ставом другим исте пресуде преиначио је првостепену пресуду у ставу другом изреке и одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се туженом наложи да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи којима би онемогућавао или отежавао тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи стамбене зграде која се налази у Нишу у улици Булевар др Зорана Ђинђића број 103. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и правилне разлоге које је прихватио и другостепени суд. Другостепени суд је утврдио да је неосновано позивање туженог на повреду члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, јер је тужени дао сагласност тужиоцу који је на основу члана 5. уговора о уређењу међусобних односа стекао право својине на целокупно саграђеном стамбеном простору. Такође, Суд је оценио да су без утицаја жалбени наводи туженог у погледу вредности предмета спора, јер одредба члана 34. став 2. Закона о парничном поступку предвиђа да је меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби када се тужбени захтев не односи на новчани износ, а првостепени суд, у смислу става 3. истог члана, није пре почетка расправљања проверио тачност означене вредности. Првостепени суд је правилно утврдио да тужени није ни доставио доказе о покретању поступка за поништај дозволе о градњи и правилно је закључио да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 12. Закона о парничном поступку, да се ради о претходном питању, због кога се у смислу члана 215. истог з акона може одредити прекид поступка. Такође ни спор, који тужени води због прозора који му је надоградњом затворен, није претходно питање због кога би овај поступак требало прекинути, нити су испуњени услови прописани чланом 219. Закона о парничном поступку за застајање са поступком. Другостепени суд је нашао да су основани наводи туженог из става другог изреке побијане пресуде да је кућиште клима уређаја постављено пре него што је фактично стање измењено, које тужилац штити по основу права својине и тражи измештање наведеног кућишта, те са тим захтевом није у било каквој вези захтев тужиоца којим се паушално тражи да се туженом наложи да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи којима би се онемогућавао или отежавао тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи, те је у овом делу првостепена пресуда преиначена, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован.
4. За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 125/04, 111/09 и 36/11), којима је прописано: дакад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено (члан 12. став 1.); да у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби, да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредност и (члан 34. став 2. и 3.); да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (члан 149. став 2.).
Законом о основама својинскоправних односа( "Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", бр ој 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05), је прописано да в ласник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом; да је свако дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица (члан 3.)
5. Одлучујући о постојању повред е права подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, оспореним пресуда ма Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године и Апелационог суд у Нишу Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године, Уставни суд је утврдио да подносиоцу нису повређена наведена права.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Другостепени суд је оценио да су неосновани наводи туженог у жалби у погледу вредности предмета спора и да се не може мењати вредност предмета спора означена у тужби само на основу поднеска једне парничне странке, већ само, уколико суд сматра да је вредност предмета спора у тужби означена сувише ниско или сувише високо, тако што ће на брз и погодан начин проверити тачност означене вредности предмета спора на припремном рочишту или на првом рочишту за главну расправу, у складу са одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку. Уставни суд налази да суд утврђује вредност предмета спора само уколико сматра да је сувише ниско или високо одређена, те да утврђивање вредности предмета спора не представља обавезу суда, већ представља дискреционо право суда.
Уставни суд оцењује да су поступајући редовни судови били овлашћени да у спроведеном поступку утврде да ли у конкретном случају постоји узнемиравање у праву својине туженог према тужиоцу. Судови су у току поступка утврдили да је на основу изведених грађевинских радова, тужилац у делу где се налази спорно кућиште клима уређаја изградио нови стан и тако постао власник тог стана, а да се спорно кућиште налази унутар једне од соба тог новог стана, односно оно више није на спољној фасади зграде. Тужилац као власник новоизграђеног стана, има право у смислу одред аба члана 3. став 1. и 2. Закона о основама својинскоправних односа, да тим својим станом располаже, па и да тражи уклањање туђе ствари из тог стана, односно уклањање спорног кућишта.
Другостепени суд је утврдио да је неосновано позивање туженог на повреду права из члана 1. Проткола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на то да је тужени, овде подносилац уставне жалбе, дао сагласност на члан 5. уговора о уређењу међусобних односна, на основу кога је тужилац, односно инвеститор , стекао право својине на целокупно саграђеном простору, што подразумева право инвеститора да тај простор користи и њиме располаже потупуно самостално, те је самим тим стекао право да као власник стана број 18, у смислу члана 3. Закона о основама својинскоправних односа , штити своју имовину.
Поред тога, судови су ценили предлог туженог за прекид поступка, али су нашли да је исти неоснован, јер тужени није доставио доказе о покретању поступка за поништај дозволе о градњи, те у конкретном случају нису испуњени услови за примену одредбе члана 12. Закона о парничном поступку, а такође нису испуњени ни услови из члана 219. Закона о парничном поступку за застајање са поступком.
Другостепени суд је утврдио да с обзиром на делимично преиначење, произлази да тужилац није успео само у сразмерно незнатном делу свог захтева, због кога нису настали посебни трошкови, па је одлуку о трошковима поступка потврдио.
Уставни суд налази да оспорене пресуде садрже довољне и јасне разлоге да у конкретном случају постоји узнемиравње тужиоца у праву својине, те оцењује да наводи уставне жалбе у овом делу нису основани. Уставни суд констатује да су Општински суд у Нишу, а потом и Апелациони суд у Нишу одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто је, по њиховој оцени , основан тужбени захтев тужиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 2 4. фебруара 2009. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 84/10 од 2 6. јануара 2010. године, повређена прав а на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштит у људских права и основн их слобода, те је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и 45. тачка 9) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби, навео: да су оспореним пресудама повређене одредбе Закона о парничном поступку, Закона о основама својинскоправних односа и Закона о облигационим односима; да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба члана 34. став 2. и 3. Закона о парничном поступку, јер је као вредност предмета спора прихватио означену вредност од 501.000,00 динара, иако је тужени указивао да иста не одговара стању ствари; да првостепени суд није одлучио о захтеву туженог за накнаду трошкова поступка, јер је пред другостепеним судом у поступку по жалби делимично успео у спору; да су судови у оспореним пресудама погрешно применили материјално право када су тужиоцу признали право по основу грађевинске дозволе која не садржи име носиоца грађевинске дозволе у складу са одредбом члана 7. Закона о предузетницима и обавезали подносиоца да измести кућиште клима уређаја са непокретности чији је он законити и савесни држалац. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене пресуде, да наложи првостепеном суд у да донесе одлуку у складу са Законом о парничном поступку, Законом о основама својинскоправних односа и Законом о облигационим односима, да се штетне последице отклоне објављивањем одлуке Уставног суда у дневном листу који излази на територији целе Србије и да му се накнаде трошкови поступка и штет а због незаконитог рада суда у износу од 100.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе; да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35. став 2. и 3.).
Одредба члана 1. Прокола 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђује да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико исте не може бити лишен, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године, у ставу првом изреке је обавезан тужени, овде подносилац уставне жалбе да измести кућиште клима уређаја, чији је власник, а које се налази у стамбеној згради у Нишу, у улици Булевар др Зорана Ђинђића број 103, на северном делу поткровља зграде, на спољној страни зида који се налази између стана број 17 и новоформираног стана број 18 и на тај начин омогући тужиоцу Грађевинској радњи „Симградња“ , Ниш, власника Славољуба Здравковића из Ниша, несметано извођење радова на санацији и надградњи те зграде , ставом другим изреке је наложено туженом да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи, којима би се онемогућавало или отежвало тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи стамбене зграде из става првог изреке пресуде, а ставом трећим изреке је обавезан тужени да тужиоцу исплати трошкове парничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је тужилац на основу писане сагласности већине власника станова предметне зграде, а и сагласности туженог, по одлуци Скупштине станара те зграде и по закљученом уговору о уређењу међусобних односа између предметне зграде и тужиоца, изводио радове на санацији и реконструкцији зграде. Тужени је власник стана број 17 на раније последњем петом спрату и на спољној фасади свог стана је пре више година поставио кућиште клима уређаја, на ком делу фасаде је сада изграђен нови стан број 18, које више није у функцији. Суд је утврдио да је на основу изведених грађевинских радова тужилац у делу где се налази спорно кућиште изградио нови стан и тако постао влас ник тог стана, а спорно кућиште се налази унутар једне од соба тог новог стана. Тужилац као власник тог новоизграђеног стана има право, у смислу члана 3. став 1. и 2. Закона о основама својинскоправних односа, да тим својим станом распола же, па и да тражи уклањање туђе ствари из тог стана, односно уклањање спорног кућишта. Суд је ценио и предлог туженог за прекид поступка, па је нашао да је исти неоснован, јер све да је тужени и доказао да је покренуо поступак за поништај дозволе о градњи, суд сматра да тужени не би успео са таквим захтевом, јер се из налаз а вештака може утврдити да би таква дозвола била издата и да је у захтеву за њеним издавањем наведено, да на фасади зграде постоји спорно кућиште.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Нишу је оспореном пресудом Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године , у ставу првом изреке одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године у ставовима првом и трећем изреке , а ставом другим исте пресуде преиначио је првостепену пресуду у ставу другом изреке и одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се туженом наложи да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи којима би онемогућавао или отежавао тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи стамбене зграде која се налази у Нишу у улици Булевар др Зорана Ђинђића број 103. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, правилно применио материјално право и за своју одлуку дао довољне и правилне разлоге које је прихватио и другостепени суд. Другостепени суд је утврдио да је неосновано позивање туженог на повреду члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, јер је тужени дао сагласност тужиоцу који је на основу члана 5. уговора о уређењу међусобних односа стекао право својине на целокупно саграђеном стамбеном простору. Такође, Суд је оценио да су без утицаја жалбени наводи туженог у погледу вредности предмета спора, јер одредба члана 34. став 2. Закона о парничном поступку предвиђа да је меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби када се тужбени захтев не односи на новчани износ, а првостепени суд, у смислу става 3. истог члана, није пре почетка расправљања проверио тачност означене вредности. Првостепени суд је правилно утврдио да тужени није ни доставио доказе о покретању поступка за поништај дозволе о градњи и правилно је закључио да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 12. Закона о парничном поступку, да се ради о претходном питању, због кога се у смислу члана 215. истог з акона може одредити прекид поступка. Такође ни спор, који тужени води због прозора који му је надоградњом затворен, није претходно питање због кога би овај поступак требало прекинути, нити су испуњени услови прописани чланом 219. Закона о парничном поступку за застајање са поступком. Другостепени суд је нашао да су основани наводи туженог из става другог изреке побијане пресуде да је кућиште клима уређаја постављено пре него што је фактично стање измењено, које тужилац штити по основу права својине и тражи измештање наведеног кућишта, те са тим захтевом није у било каквој вези захтев тужиоца којим се паушално тражи да се туженом наложи да се убудуће уздржава од предузимања било каквих радњи којима би се онемогућавао или отежавао тужиоцу даље извођење радова на санацији и надградњи, те је у овом делу првостепена пресуда преиначена, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован.
4. За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 125/04, 111/09 и 36/11), којима је прописано: дакад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено (члан 12. став 1.); да у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби, да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредност и (члан 34. став 2. и 3.); да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (члан 149. став 2.).
Законом о основама својинскоправних односа( "Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", бр ој 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05), је прописано да в ласник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом; да је свако дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица (члан 3.)
5. Одлучујући о постојању повред е права подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, оспореним пресуда ма Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 24. фебруара 2009. године и Апелационог суд у Нишу Гж. 84/10 од 26. јануара 2010. године, Уставни суд је утврдио да подносиоцу нису повређена наведена права.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Другостепени суд је оценио да су неосновани наводи туженог у жалби у погледу вредности предмета спора и да се не може мењати вредност предмета спора означена у тужби само на основу поднеска једне парничне странке, већ само, уколико суд сматра да је вредност предмета спора у тужби означена сувише ниско или сувише високо, тако што ће на брз и погодан начин проверити тачност означене вредности предмета спора на припремном рочишту или на првом рочишту за главну расправу, у складу са одредбом члана 34. став 3. Закона о парничном поступку. Уставни суд налази да суд утврђује вредност предмета спора само уколико сматра да је сувише ниско или високо одређена, те да утврђивање вредности предмета спора не представља обавезу суда, већ представља дискреционо право суда.
Уставни суд оцењује да су поступајући редовни судови били овлашћени да у спроведеном поступку утврде да ли у конкретном случају постоји узнемиравање у праву својине туженог према тужиоцу. Судови су у току поступка утврдили да је на основу изведених грађевинских радова, тужилац у делу где се налази спорно кућиште клима уређаја изградио нови стан и тако постао власник тог стана, а да се спорно кућиште налази унутар једне од соба тог новог стана, односно оно више није на спољној фасади зграде. Тужилац као власник новоизграђеног стана, има право у смислу одред аба члана 3. став 1. и 2. Закона о основама својинскоправних односа, да тим својим станом располаже, па и да тражи уклањање туђе ствари из тог стана, односно уклањање спорног кућишта.
Другостепени суд је утврдио да је неосновано позивање туженог на повреду права из члана 1. Проткола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на то да је тужени, овде подносилац уставне жалбе, дао сагласност на члан 5. уговора о уређењу међусобних односна, на основу кога је тужилац, односно инвеститор , стекао право својине на целокупно саграђеном простору, што подразумева право инвеститора да тај простор користи и њиме располаже потупуно самостално, те је самим тим стекао право да као власник стана број 18, у смислу члана 3. Закона о основама својинскоправних односа , штити своју имовину.
Поред тога, судови су ценили предлог туженог за прекид поступка, али су нашли да је исти неоснован, јер тужени није доставио доказе о покретању поступка за поништај дозволе о градњи, те у конкретном случају нису испуњени услови за примену одредбе члана 12. Закона о парничном поступку, а такође нису испуњени ни услови из члана 219. Закона о парничном поступку за застајање са поступком.
Другостепени суд је утврдио да с обзиром на делимично преиначење, произлази да тужилац није успео само у сразмерно незнатном делу свог захтева, због кога нису настали посебни трошкови, па је одлуку о трошковима поступка потврдио.
Уставни суд налази да оспорене пресуде садрже довољне и јасне разлоге да у конкретном случају постоји узнемиравње тужиоца у праву својине, те оцењује да наводи уставне жалбе у овом делу нису основани. Уставни суд констатује да су Општински суд у Нишу, а потом и Апелациони суд у Нишу одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто је, по њиховој оцени , основан тужбени захтев тужиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби на првостепену пресуду, а на које је одговорио другостепени суд.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама Општинског суда у Нишу П. 8030/08 од 2 4. фебруара 2009. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 84/10 од 2 6. јануара 2010. године, повређена прав а на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштит у људских права и основн их слобода, те је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и 45. тачка 9) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић