Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Милојевића из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Милојевића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев.II 569/10 од 30. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Милојевић из Јагодине је 22. децембра 2010. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев.II 569/10 од 30. септембра 2010. године, због повреде права на једнаку законску заштиту и права на правично суђење, зајемчених чл. 21. и 32. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби навео: да је образложење оспорене пресуде произвољно и супротно свим доказима које је извео Општински суд у Ћуприји, а пре свега налазу судског вештака; да се таква произвољност у образложењу објашњава, према мишљењу подносиоца, постигнутим договором између наведених судија ревизијског суда са заступником тужене; да се у односу на подносиоца нису могле применити одредбе чл. 152. и 156. Закона о Војсци Југославије; да на „двоструку и селективну правду“ указује и пресуда Врховног суда Србије Рев. 2125/07 од 1. новембра 2007. године; да из наведених разлога произлази да у поступку у коме је донета оспорена одлука судије нису биле независне и непристрасне и нису желеле да се тужбени захтев подносиоца расправи правично и у складу са законом. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди да је оспореном пресудом, односно радњама одржавања састанка и постизањем договора са туженом, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, да поништи оспорену пресуду, забрани даљу примену наведеног договора са туженом и утврди право подносиоца на накнаду штете у наведеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3.Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Ћуприји П1. 231/06 од 1. ма рта 2007. године, донетој по тужби овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарство одбране, Војна пошта 4418 Ћуприја, ради накнаде материјалне штете, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, те је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем исплате плате у пуном износу, због неправилног одређивања вредности коефицијента за период од 1. јануара 2001. године до 1. августа 2004. године, исплати таксативно наведене новчане износе, са законском затезном каматом, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Окружни суд у Јагодини је, пресудом Гж.I 90/09 од 29. априла 2009. године преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, а у погледу трошкова поступка одлучио да свака странка сноси своје трошкове.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 569/10 од 30. септембра 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјaвљена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.I 90/09 од 29. априла 2009. године.
У образложењу оспорене пресуде наведено је да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности , ни повреда из тачке 12) истог члана, јер побијана одлука садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, које нису противречне записницима о изведеним доказима, а оцењени су и жалбени разлози од одлучног значаја, као и да није учињена ни повреда из члана 361. став 1. Закона о парничном поступку, јер у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене одредаба овог закона.
Даље је наведено да је, према утврђеном чињеничном стању , ту жилац на служби код тужене у својству професионалног војног лица, који је свој тужбени захтев засновао на тврдњи да му је у конкре тном периоду тужена незаконито исплаћивала мање плате од плате признате по одредби члана 75. Закона о Војсци Југо славије и Уредби о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, а да су судови утврдили да је туж иоцу плата исплаћивана на основу акта о постављењу, односно у складу са бројем бодова утврђеним овим актом и применом вредности бода које је тужени примењивао приликом обрачуна плате.
Према оцени ревизијског суда израженој у оспореној одлуци, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је побијаном одлуком примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев тужиоца. Овакав став образлаже се тиме што према одредбама цитираним у пресуди, појединачно решење надлежног старешине о висини плате има својство управног акта, јер се њиме утврђује право на плату професионалног војника и обим тог права (висина плате), те да се законитост тих управних аката, што између осталог подразумева и правилност обрачуна висине плате, односно контролу правилне примене одредба позитивних прописа, а на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору. Даље се наводи да само коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате професионалног припадника Војске Југославије представља основ за исплату од државе, односно да одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије не представља непосредни извор права за исплату плате професионалних војника, као и да у конкретном случају не постоји одговорност државе, зато што државни органи или службена лица нису незаконито или неправилно обављали своју функцију.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 2125/07 од 1. новембра 2007. године, на коју се подносилац у уставној жалби позива као пример „двоструког аршина и селективне правде“, одбијена је као неоснована ревизија изјављена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.I 2378/06 од 29. децембра 2006. године, којом је преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, истоветан тужбеном захтеву овде подносиоца уставне жалбе. Означена ревизијска пресуда је образложена на начин као и оспорена пресуда Врховног касационог суда.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09 ), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, а које се односе на поступак по ревизији, било је прописано: да о ревизији одлучује Врховни касациони суд (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, оспореном одлуком је одговорено на битне захтеве подносиоца и Врховни касациони суд дао јасно образложење зашто сматра да је правилно одбијен тужбени захтев подносиоца, јер из утврђеног чињеничног стања произлази да је подносиоцу плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, а правилност обрачуна висине плате се не оцењује у парничном поступку.
Из наведених разлога Уставни суд је утврдио да оцена Врховног касационог суда дата у оспореној пресуди није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди произвољни и производ договора државних органа, израз његове субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређено Уставом гарантовано право на правично суђење и на једнаку правну заштиту.
У погледу захтева да Уставни суд утврди повреду права подносиоца и на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је констатовао да подносилац није овај свој захтев ни образлагао у уставној жалби, те га није ни разматрао.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалб у одбио као неосновану.
На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби навео: да је образложење оспорене пресуде произвољно и супротно свим доказима које је извео Општински суд у Ћуприји, а пре свега налазу судског вештака; да се таква произвољност у образложењу објашњава, према мишљењу подносиоца, постигнутим договором између наведених судија ревизијског суда са заступником тужене; да се у односу на подносиоца нису могле применити одредбе чл. 152. и 156. Закона о Војсци Југославије; да на „двоструку и селективну правду“ указује и пресуда Врховног суда Србије Рев. 2125/07 од 1. новембра 2007. године; да из наведених разлога произлази да у поступку у коме је донета оспорена одлука судије нису биле независне и непристрасне и нису желеле да се тужбени захтев подносиоца расправи правично и у складу са законом. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди да је оспореном пресудом, односно радњама одржавања састанка и постизањем договора са туженом, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, да поништи оспорену пресуду, забрани даљу примену наведеног договора са туженом и утврди право подносиоца на накнаду штете у наведеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3.Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Ћуприји П1. 231/06 од 1. ма рта 2007. године, донетој по тужби овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора - Министарство одбране, Војна пошта 4418 Ћуприја, ради накнаде материјалне штете, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, те је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете која му је причињена ускраћивањем исплате плате у пуном износу, због неправилног одређивања вредности коефицијента за период од 1. јануара 2001. године до 1. августа 2004. године, исплати таксативно наведене новчане износе, са законском затезном каматом, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Окружни суд у Јагодини је, пресудом Гж.I 90/09 од 29. априла 2009. године преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, а у погледу трошкова поступка одлучио да свака странка сноси своје трошкове.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 569/10 од 30. септембра 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, изјaвљена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.I 90/09 од 29. априла 2009. године.
У образложењу оспорене пресуде наведено је да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности , ни повреда из тачке 12) истог члана, јер побијана одлука садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, које нису противречне записницима о изведеним доказима, а оцењени су и жалбени разлози од одлучног значаја, као и да није учињена ни повреда из члана 361. став 1. Закона о парничном поступку, јер у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене одредаба овог закона.
Даље је наведено да је, према утврђеном чињеничном стању , ту жилац на служби код тужене у својству професионалног војног лица, који је свој тужбени захтев засновао на тврдњи да му је у конкре тном периоду тужена незаконито исплаћивала мање плате од плате признате по одредби члана 75. Закона о Војсци Југо славије и Уредби о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, а да су судови утврдили да је туж иоцу плата исплаћивана на основу акта о постављењу, односно у складу са бројем бодова утврђеним овим актом и применом вредности бода које је тужени примењивао приликом обрачуна плате.
Према оцени ревизијског суда израженој у оспореној одлуци, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је побијаном одлуком примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев тужиоца. Овакав став образлаже се тиме што према одредбама цитираним у пресуди, појединачно решење надлежног старешине о висини плате има својство управног акта, јер се њиме утврђује право на плату професионалног војника и обим тог права (висина плате), те да се законитост тих управних аката, што између осталог подразумева и правилност обрачуна висине плате, односно контролу правилне примене одредба позитивних прописа, а на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору. Даље се наводи да само коначно и правноснажно решење надлежног органа о висини плате професионалног припадника Војске Југославије представља основ за исплату од државе, односно да одредба члана 75. Закона о Војсци Југославије не представља непосредни извор права за исплату плате професионалних војника, као и да у конкретном случају не постоји одговорност државе, зато што државни органи или службена лица нису незаконито или неправилно обављали своју функцију.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 2125/07 од 1. новембра 2007. године, на коју се подносилац у уставној жалби позива као пример „двоструког аршина и селективне правде“, одбијена је као неоснована ревизија изјављена против пресуде Окружног суда у Јагодини Гж.I 2378/06 од 29. децембра 2006. године, којом је преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, истоветан тужбеном захтеву овде подносиоца уставне жалбе. Означена ревизијска пресуда је образложена на начин као и оспорена пресуда Врховног касационог суда.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09 ), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, а које се односе на поступак по ревизији, било је прописано: да о ревизији одлучује Врховни касациони суд (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, оспореном одлуком је одговорено на битне захтеве подносиоца и Врховни касациони суд дао јасно образложење зашто сматра да је правилно одбијен тужбени захтев подносиоца, јер из утврђеног чињеничног стања произлази да је подносиоцу плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, а правилност обрачуна висине плате се не оцењује у парничном поступку.
Из наведених разлога Уставни суд је утврдио да оцена Врховног касационог суда дата у оспореној пресуди није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди произвољни и производ договора државних органа, израз његове субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређено Уставом гарантовано право на правично суђење и на једнаку правну заштиту.
У погледу захтева да Уставни суд утврди повреду права подносиоца и на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је констатовао да подносилац није овај свој захтев ни образлагао у уставној жалби, те га није ни разматрао.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалб у одбио као неосновану.
На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић