Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Далибора Борића из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Далибора Борића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3508/10 од 21. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Далибор Борић из Зрењанина је 8. октобра 2010. године, преко пуномоћника Владана Р. Златића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3508/10 од 21. јула 2010. године због повреде права на накнаду штете зајемченог одредбом члана 35. став 2. Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је као припадник оружаних снага Војске ЈНА био заробљен од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године од стране припадника хрватских паравојних формација; да је након изласка из логора оболео од посттрауматског стресног поремећаја услед тортуре у логору, те да је настало умањење животне активности од 20%; да због природе и специфичности оваквог оштећења здравља, лечење није окончано, па с тим у вези, нису ни штетне последице; да је неоснован став другостепеног суда да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело обзиром да је тужба поднета 1. новембра 2007. године, односно након протека рока од 15 година; да се према општим правилима облигационог права рок застарелости потраживања накнаде штете рачуна од дана настанка штете; да је штета настала оног момента када су настале штетне последице за оштећеног, које су индикатор на основу кога се несумњиво може утврдити степен и висина штете. Подносилац је навео да се тренутак настанка штете као опште правило доспелости обавезе накнаде штете и следом тога и почетак рачунања рока застарелости, не може применити на накнаду нематеријалне штете, односно за поједине њене видове, обзиром да је за оцену нематеријалне штете релевантно утврђење свих чињеница и околности које су од значаја за утврђивање висине штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, те да је стога меродаван моменат завршетка лечења, јер се тек тада може поуздано утврдити степен телеског или психичког оштећења, односно обим претрпљене нематеријалне штете. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено, или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена акта и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 6824/07 од 18. јуна 2009. године, у ставу првом изреке обавезана је тужена Република Србија-Министарство одбране да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности исплати износ од 300.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 1 8. јуна 2009. године до исплате, ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа, а за износ од 80.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности, са законском затезном каматом почев од 1 8. јуна 2009. године до исплате, ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату нематеријалне штете на име претрпљеног страха у износу од 380.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године до исплате, а ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 64.100,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3508/10 од 21. јула 2010. године преиначена је пресуда Другог општинског суда у Београду П. 6824/07 од 18. јуна 2009. године, у ставу првом и четвртом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе да се тужена Република Србија-Министарство одбране обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете због умањења опште животне активности исплати износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године до исплате, као и износ од 64.100,00 динара на име трошкова прничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је на основу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Тужилац је у периоду од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године био заробљен у Хрватској као припадник Војске ЈНА у гарнизону у Бјеловару при ВП 4848/29 и прве психичке тего бе осетио је по доласку са ратишта, иако се психијатру обратио 2007. године. За овако насталу штету важи правна претпоставка да је проузрокована кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗЈ, а за коју се примењује рок застарелости кривичног гоњења за наведено кривично дело у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према налазу судског вештака неуропсихијатра , после изласка из логора тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја које обољење је у узрочно последичној вези са тортуром коју је преживео у логору, а тужба у овој правној ствари је поднета 1. новембра 2007. године. Према томе, потраживања тужиоца је застарело на основу члана 377. Закона о облигационим односима, јер је тужба поднета по протеку рока од 15 година од настанка штете, када је већ наступила застарелост кривичног гоњења за кривично дело оружане побуне.
Уставни суд је, по извршеном увиду у осталу документацију приложену уз уставну жалбу, између осталог, утврдио и следеће чињенице:
Увидом у пресуду Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, утврђено је да је одбијена као неоснована ревизија тужене Републике Србије-Министарства одбране изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 8506/08 од 15. октобра 2008. године . Из образложења пресуде произлази да су судови правилно применили материјално право закључивши да тужиоцу, као припаднику оружаних снага бивше СФРЈ, припада накнада за претрпљена четири вида нематеријалне штете на име умањења опште животне активности, претрпљеног страха, физичких болова и наружености у висини која је правилно одмерена према свим релевантим критеријумима и параметрима из члана 200. Закона о облигационим односима. Даље произлази да се ревизија тужене своди на правно схватање о погрешно изведеном закључку о неоснованости приговора застарелости потраживања, због тога што се штетни догађај десио 15. новембра 1991. године, а захтев је поднет по протеку рока од 15 година (дана 20. новембра 2006. године), јер би крајњи рок био 15. новембар 2006. године. Ово правно схватање тужене се не може прихватити, стога што се тренутак настанка штете, као опште правило доспелости обавезе накнаде штете и следом тога почетак рачунања рока застарелости, не може применити на накнаду нематеријалне штете, односно за њене поједине видове. Обзиром да је за оцену обима претрпљене нематеријалне штете релевантно утврђење свих чињеница и околности које су од значаја за утврђивање висине те штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, стога је меродаван моменат завршетка лечења, јер се тек тада може поуздано утврдити степен телесног или психичког оштећења, односно обим претрпљене нематеријалне штете. Према томе, како је утврђено да је тужилац са лечењем завршио 2. децембра 1991. године, то је евидентно да до дана подношења тужбе 24. новембра 2006. године, није протекао рок застарелости од 15 година у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200. став 1.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.)
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносилац уставне жалбе у суштини жал и на погрешну примену материјалног права.
Имајући у виду наведено, као и разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је било најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, у смислу члана 32. став 1. Устава, те да ли се оспореном пресуд ом повређуј е или ускраћуј е уставно право подноси оца гарантовано одредбом члана 35. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да је Други општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године , а одбио је тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа за износ од 80.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности, са законском затезном каматом, као и накнаду нематеријалне штете на име претрпљеног страха у износу од 300.000,00 динара са законском затезном каматом.
Другостепени суд је у поступку по жалби утврдио да је погрешно примењено материјално право. Наиме, тужилац, овде подносилац уставне жалбе је у периоду од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године био заробљен у Хрватској као припадник Војске ЈНА у гарнизону у Бјеловару при ВП 4848/29 и прве психичке тегобе осетио је по доласку са ратишта, иако се психијатру обратио 2007. године. За овако насталу штету важи правна претпоставка да је проузрокована кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗЈ, а за коју се примењује рок застарелости кривичног гоњења за наведено кривично дело у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према налазу судског вештака неуропсихијатра , после изласка из логора тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја , које обољење је у узрочно -последичној вези са тортуром коју је преживео у логору, а тужба у овој правној ствари је поднета 1. новембра 2007. године. Према томе, потраживања тужиоца је застарело на основу члана 377. Закона о облигационим односима, јер је тужба поднета по протеку рока од 15 година од настанка штете, када је већ наступила застарелост кривичног гоњења за кривично дело оружане побуне.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Београду, одучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореним
пресудама није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме су донете оспорене пресуде
утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
6. Уставни суд је ценио наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на пресуду Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, али је нашао да се наведена пресуда, не заснива на истом чињеничном и правном стању, с обзиром на то да је у току поступка утврђено да је подносилац прве психичке тегобе осетио по доласку са ратишта, а да се лекару психијатру обратио тек 2007. године, те да се у конкретном случају, застарелост не може везивати за моменат завршетка лечења, јер из наведеног произлази да није постојао континуитет у лечењу подносиоца од момента напуштања логора, на основу кога би се поуздано могао утврдити степен психичког оштећења, односно обим претрпљене штете.
7. На основу свега наведеног и одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је као припадник оружаних снага Војске ЈНА био заробљен од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године од стране припадника хрватских паравојних формација; да је након изласка из логора оболео од посттрауматског стресног поремећаја услед тортуре у логору, те да је настало умањење животне активности од 20%; да због природе и специфичности оваквог оштећења здравља, лечење није окончано, па с тим у вези, нису ни штетне последице; да је неоснован став другостепеног суда да је потраживање накнаде нематеријалне штете застарело обзиром да је тужба поднета 1. новембра 2007. године, односно након протека рока од 15 година; да се према општим правилима облигационог права рок застарелости потраживања накнаде штете рачуна од дана настанка штете; да је штета настала оног момента када су настале штетне последице за оштећеног, које су индикатор на основу кога се несумњиво може утврдити степен и висина штете. Подносилац је навео да се тренутак настанка штете као опште правило доспелости обавезе накнаде штете и следом тога и почетак рачунања рока застарелости, не може применити на накнаду нематеријалне штете, односно за поједине њене видове, обзиром да је за оцену нематеријалне штете релевантно утврђење свих чињеница и околности које су од значаја за утврђивање висине штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, те да је стога меродаван моменат завршетка лечења, јер се тек тада може поуздано утврдити степен телеског или психичког оштећења, односно обим претрпљене нематеријалне штете. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено, или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена акта и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 6824/07 од 18. јуна 2009. године, у ставу првом изреке обавезана је тужена Република Србија-Министарство одбране да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности исплати износ од 300.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 1 8. јуна 2009. године до исплате, ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа, а за износ од 80.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности, са законском затезном каматом почев од 1 8. јуна 2009. године до исплате, ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату нематеријалне штете на име претрпљеног страха у износу од 380.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године до исплате, а ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 64.100,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3508/10 од 21. јула 2010. године преиначена је пресуда Другог општинског суда у Београду П. 6824/07 од 18. јуна 2009. године, у ставу првом и четвртом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе да се тужена Република Србија-Министарство одбране обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете због умањења опште животне активности исплати износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године до исплате, као и износ од 64.100,00 динара на име трошкова прничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је на основу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Тужилац је у периоду од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године био заробљен у Хрватској као припадник Војске ЈНА у гарнизону у Бјеловару при ВП 4848/29 и прве психичке тего бе осетио је по доласку са ратишта, иако се психијатру обратио 2007. године. За овако насталу штету важи правна претпоставка да је проузрокована кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗЈ, а за коју се примењује рок застарелости кривичног гоњења за наведено кривично дело у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према налазу судског вештака неуропсихијатра , после изласка из логора тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја које обољење је у узрочно последичној вези са тортуром коју је преживео у логору, а тужба у овој правној ствари је поднета 1. новембра 2007. године. Према томе, потраживања тужиоца је застарело на основу члана 377. Закона о облигационим односима, јер је тужба поднета по протеку рока од 15 година од настанка штете, када је већ наступила застарелост кривичног гоњења за кривично дело оружане побуне.
Уставни суд је, по извршеном увиду у осталу документацију приложену уз уставну жалбу, између осталог, утврдио и следеће чињенице:
Увидом у пресуду Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, утврђено је да је одбијена као неоснована ревизија тужене Републике Србије-Министарства одбране изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 8506/08 од 15. октобра 2008. године . Из образложења пресуде произлази да су судови правилно применили материјално право закључивши да тужиоцу, као припаднику оружаних снага бивше СФРЈ, припада накнада за претрпљена четири вида нематеријалне штете на име умањења опште животне активности, претрпљеног страха, физичких болова и наружености у висини која је правилно одмерена према свим релевантим критеријумима и параметрима из члана 200. Закона о облигационим односима. Даље произлази да се ревизија тужене своди на правно схватање о погрешно изведеном закључку о неоснованости приговора застарелости потраживања, због тога што се штетни догађај десио 15. новембра 1991. године, а захтев је поднет по протеку рока од 15 година (дана 20. новембра 2006. године), јер би крајњи рок био 15. новембар 2006. године. Ово правно схватање тужене се не може прихватити, стога што се тренутак настанка штете, као опште правило доспелости обавезе накнаде штете и следом тога почетак рачунања рока застарелости, не може применити на накнаду нематеријалне штете, односно за њене поједине видове. Обзиром да је за оцену обима претрпљене нематеријалне штете релевантно утврђење свих чињеница и околности које су од значаја за утврђивање висине те штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, стога је меродаван моменат завршетка лечења, јер се тек тада може поуздано утврдити степен телесног или психичког оштећења, односно обим претрпљене нематеријалне штете. Према томе, како је утврђено да је тужилац са лечењем завршио 2. децембра 1991. године, то је евидентно да до дана подношења тужбе 24. новембра 2006. године, није протекао рок застарелости од 15 година у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200. став 1.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.)
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносилац уставне жалбе у суштини жал и на погрешну примену материјалног права.
Имајући у виду наведено, као и разлоге и наводе изнете у уставној жалби, Уставни суд је оценио да је било најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, у смислу члана 32. став 1. Устава, те да ли се оспореном пресуд ом повређуј е или ускраћуј е уставно право подноси оца гарантовано одредбом члана 35. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да је Други општински суд у Београду, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 18. јуна 2009. године , а одбио је тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа за износ од 80.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете услед умањења опште животне активности, са законском затезном каматом, као и накнаду нематеријалне штете на име претрпљеног страха у износу од 300.000,00 динара са законском затезном каматом.
Другостепени суд је у поступку по жалби утврдио да је погрешно примењено материјално право. Наиме, тужилац, овде подносилац уставне жалбе је у периоду од 29. септембра 1991. године до 9. новембра 1991. године био заробљен у Хрватској као припадник Војске ЈНА у гарнизону у Бјеловару при ВП 4848/29 и прве психичке тегобе осетио је по доласку са ратишта, иако се психијатру обратио 2007. године. За овако насталу штету важи правна претпоставка да је проузрокована кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗЈ, а за коју се примењује рок застарелости кривичног гоњења за наведено кривично дело у смислу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према налазу судског вештака неуропсихијатра , после изласка из логора тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја , које обољење је у узрочно -последичној вези са тортуром коју је преживео у логору, а тужба у овој правној ствари је поднета 1. новембра 2007. године. Према томе, потраживања тужиоца је застарело на основу члана 377. Закона о облигационим односима, јер је тужба поднета по протеку рока од 15 година од настанка штете, када је већ наступила застарелост кривичног гоњења за кривично дело оружане побуне.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Београду, одучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносиоца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореним
пресудама није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме су донете оспорене пресуде
утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
6. Уставни суд је ценио наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на пресуду Врховног касационог суда Рев. 545/10 од 10. марта 2010. године, али је нашао да се наведена пресуда, не заснива на истом чињеничном и правном стању, с обзиром на то да је у току поступка утврђено да је подносилац прве психичке тегобе осетио по доласку са ратишта, а да се лекару психијатру обратио тек 2007. године, те да се у конкретном случају, застарелост не може везивати за моменат завршетка лечења, јер из наведеног произлази да није постојао континуитет у лечењу подносиоца од момента напуштања логора, на основу кога би се поуздано могао утврдити степен психичког оштећења, односно обим претрпљене штете.
7. На основу свега наведеног и одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић