Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Милошевића из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Милошевића изјављена против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 468/11 од 21. априла 20 11. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Милошевић из Ваљева поднео је 31. маја 20 11. године уставну жалбу против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 468/11 од 2 1. априла 201 1. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на обавештеност из члана 51. Устава. Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду права из члана 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: „да оспорене пресуде нису правичне, да суд није био овлашћен да самовласно мења суштину тужбеног захтева и да је суд одбио нешто што тужилац није ни тражио“; да је подносилац дискриминисан, јер је тужена признала дуг – штету 2006. године за накнаду нематеријалне штете због рањавања која се десила 1991. године, те се пита како је његово потраживање застарело, а „није потраживање које је старо 17 година“. Подносилац је од Уставног суда захтева о да усвоји уставну жалбу утврди повреду права на правично суђење и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку након извршеног увид а у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарств а одбране, којим је тражи о да се тужена обавеже да му исплати 25.779,00 динара на име неисплаћених ''ратних дневница '', са припадајућом законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате.
Поступајући по жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године, Виши суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 468/11 од 2 1. априла 201 1. године, којом је жалба тужиоца одбијена као неоснована и наведена пресуда потврђена . У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно одредбе члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужиоца, правилно налазећи да је протекао, не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала , јер су тужбе поднете 2008. године, а штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужиоца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да му исплати дневнице и да је тужилац због неправилног рада тужене претрпео штету за коју тужена одговара на основу члана 172. Закона о облигационим односима .
4. Уставна жалба је поднета због повреде права из чл. 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 2 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права из уставне жалбе ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је гарантовано сваком право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке , као и то да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Одредбама Устава на чије се повреде указује уставном жалбом, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члана 21.); право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члана 36.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да с вако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.), као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносиоца. Уставни суд констатује да је Основни суд у Ваљеву , након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), утврдио да је неоснован тужбени захтев подноси оца уставне жалбе којим је тражи о исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име „ратних дневница“ за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подноси оца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања „ратних дневница“ од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене , судови су утврдили да је потраживање накнаде штете застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па је тужбени захтев подносиоца одбијен правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да је Основни суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дало уставноправно прихватљиво образложење зашто , по њиховој оцени , није основан тужбени захтев , са детаљним, јасним и прецизним разлозима заузетих ставова.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 3 2. став 1. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану.
Приликом одлучивања о овој уставн ој жалб и, Уставни суд је имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету „Вучковић и други против Србије“ (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносилац предметне уставне жалбе се, с позивом на повреде права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава, жали на погрешну оцену судова о питању правног основа његовог тужбеног захтева, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност, нити повреди права на имовину.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: „да оспорене пресуде нису правичне, да суд није био овлашћен да самовласно мења суштину тужбеног захтева и да је суд одбио нешто што тужилац није ни тражио“; да је подносилац дискриминисан, јер је тужена признала дуг – штету 2006. године за накнаду нематеријалне штете због рањавања која се десила 1991. године, те се пита како је његово потраживање застарело, а „није потраживање које је старо 17 година“. Подносилац је од Уставног суда захтева о да усвоји уставну жалбу утврди повреду права на правично суђење и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку након извршеног увид а у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарств а одбране, којим је тражи о да се тужена обавеже да му исплати 25.779,00 динара на име неисплаћених ''ратних дневница '', са припадајућом законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате.
Поступајући по жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П. 124/10 од 13. априла 2010. године, Виши суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 468/11 од 2 1. априла 201 1. године, којом је жалба тужиоца одбијена као неоснована и наведена пресуда потврђена . У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно одредбе члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужиоца, правилно налазећи да је протекао, не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала , јер су тужбе поднете 2008. године, а штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужиоца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да му исплати дневнице и да је тужилац због неправилног рада тужене претрпео штету за коју тужена одговара на основу члана 172. Закона о облигационим односима .
4. Уставна жалба је поднета због повреде права из чл. 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 2 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде права из уставне жалбе ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је гарантовано сваком право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке , као и то да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
Одредбама Устава на чије се повреде указује уставном жалбом, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члана 21.); право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члана 36.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да с вако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.), као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подносиоца. Уставни суд констатује да је Основни суд у Ваљеву , након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), утврдио да је неоснован тужбени захтев подноси оца уставне жалбе којим је тражи о исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име „ратних дневница“ за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подноси оца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања „ратних дневница“ од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене , судови су утврдили да је потраживање накнаде штете застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па је тужбени захтев подносиоца одбијен правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да је Основни суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дало уставноправно прихватљиво образложење зашто , по њиховој оцени , није основан тужбени захтев , са детаљним, јасним и прецизним разлозима заузетих ставова.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети нпр. Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 3 2. став 1. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану.
Приликом одлучивања о овој уставн ој жалб и, Уставни суд је имао у виду и пресуду Европског суда за људска права у предмету „Вучковић и други против Србије“ (представка број 17153/11, од 28. августа 2012. године), али наведена пресуда и оцене Суда у Стразбуру изражене у њој нису од утицаја на одлучивање Уставног суда у конкретном уставносудском спору.
Наиме, наведеном пресудом, Европски суд је, поред осталог, утврдио да је повређен члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију (заштита имовине). У наведеном предмету, Суд у Стразбуру је закључио да није постојало „објективно и разумно оправдање“ да се подносиоци представки третирају различито, само на основу њиховог места пребивалишта, од резервиста из седам других општина Србије, категоризованих као „неразвијене“, за које је исплата дневница дефинисана споразумом од 11. јануара 2008. године.
За разлику од наведеног, подносилац предметне уставне жалбе се, с позивом на повреде права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава, жали на погрешну оцену судова о питању правног основа његовог тужбеног захтева, односно на погрешну примену материјалног права, при чему уставна жалба не садржи наводе о недоследној судској пракси, повреди права на правну сигурност, нити повреди права на имовину.
Уставни суд је ценио и наводе о повреди начела забране дискриминације, које подносилац заснива на чињеници да је Министарство одбране Републике Србиј е „признал о дуг из 1991. године“ закључењем уговора о поравнању са лицем које је било рањено 15. децембра 1991. године приликом служења војног рока у ВП . 5330/90 Осијек. Међутим, наведено поравнање се односи на накнаду нематеријалне штете услед рањавања (због претрпљеног страха, претрпљених физичких болова, умањења општеживотне способности и наружености), а не на накнаду тзв. ратних дневница , те се, по оцени Уставног суда, у конкретном случају, не може говорити о постојању дискриминације. Ипак, то не може имати утицаја на обавезу државе да поступи у складу са одлуком Европског суда за људска права према свима којима нису исплаћене „ратне дневнице“, па и према подносиоцу уставне жалбе.
Коначно, Уставни суд сматра да се одредбе члана 51. Устава и члана 8. наведене Европске конвенције не могу довести у везу са садржином оспорених аката и парничним поступком у коме су ти акти донети.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају пресуда Европског суда за људска права на коју се позива подносилац није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Коначно, Уставни суд сматра да се одредбе члана 51. Устава и члана 8. наведене Европске конвенције не могу довести у везу са садржином оспорених аката и парничним поступком у коме су ти акти донети.
Стога је Уставни суд, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, оценио да у конкретном случају пресуда Европског суда за људска права на коју се позива подносилац није од утицаја на одлучивање Уставног суда.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић