Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Владана Спарића из Прибоја, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као не основана уставна жалба Владана Спарића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 867/10 од 28. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владан Спарић из Прибоја је 29. јун а 2010. године, преко пуномоћника Владимира Радовановића, адвоката из Пожеге, поднео Уставном с уду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4 . Устава Републике Србије .
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је приликом доношења оспорене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу погрешно применио материјално право , будући да је своју одлуку , којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде трошкова за одвојен живот од породице у периоду од 1 . јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године, односно накнаде трошкова ради посете породици у истом временском периоду, засновао на одредбама Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државни х службеника и намештеника („Службени гласник PC “, број 86/07), а не на одредбама Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник PC “, број 95/05) . Наиме, чланом 17. став 1. Уредб е из 2005. године , која је била на снази у периоду на који се односи тужбени захтев тужиоца, било је про писано да одвојен живот од породице постоји када запослени у држав ном органу и изабрано, односно постављено лице које има породицу нема решено стамбено питање у месту у коме ради, а чланови његове породице жи ве одвојено ван тог места. Међутим, Апелациони суд у Крагујевцу је у образложењу своје пресуде навео да је за остваривање права на накнаду за одвојен живот неопходан услов да је тужилац био премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла, те да је био одвојен од породице упућивањем на рад ван места где је радио. Како је подносилац уставне жалбе радни однос засновао у ПУ Ужице, а није у Ужице упућен из Прибоја, то по ставу другостепеног суда, њему не припада право на накнаду за одвојен живот. Подносилац сматра да такав услов није био предвиђен Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица , која је била на снази све до 29. септембра 2007. године, дакле, и у временском периоду на који се односи зах тев подносиоца уставне жалбе, па је очигледно да је као материјално-правни пропис за одлучивање о основаности тужбеног захтева другостепени суд морао да примењује цитирану Уредбу из 2005. године, а не Уредбу која је ступила на снагу 29. септембра 2007. године, а што је потпуно у складу са општим пр авним начелом забране ретроактивне примене прописа. Полазећи од наведеног, подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног права, као и да поништи оспорену пресуду .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је, у својству тужиоца, поднео тужбу Општинском суду у Ужицу против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Ужице, ради исплате накнаде по основу превоза на рад и са рада у периоду од 1. јануара 2004. г одине до 31. маја 2005. године, исплате накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и ради исплате накнаде за трошкове превоза ради посете ужој породици у истом периоду.
Општински суд у Ужицу је пресудом П1. 123/09 од 16. септембра 2009. године обавезао тужену Републику Србију да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и на име накнаде трошкова превоза ради посете ужој породици у истом периоду .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 867/10 од 28. априла 2010. године усвојена је жалбе тужене и преиначена пресуда Општинског суда у Ужицу П1. 123/09 од 16. септембра 2009. године тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и на име накнаде трошкова превоза ради посете ужој породици у истом периоду. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да првостепена пресуда није захваћена ниједном битном повредом из члана 361. став 2 тач. 1), 2), 5), 7) и 9 ) ЗПП на које другостепени су д пази по службеној дужности, ни ти битним повредама на које се жалбом указује, односно да је првостепени суд на основу изведених доказа цењених у смислу члана 8. 3ПП потпуно и правилно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане пресуде, због чега је првостепена пресуда морала бити преиначена. Наиме, првостепени суд је на несумњив начин утврдио следеће чињенице: да је тужилац био у радном односу код тужене на радном месту полицајца Полицијске испоставе Полицијске управе у Ужицу од 28. октобра 2003. године до 15. јануара 2007. године; да је тужилац у моменту заснивања радног односа имао пребивалиште у Прибоју све до 30. маја 2005. године када је пријавио пребивалиште у Ужицу; да је тужилац 31. јула 2004. године закључио брак са супругом Миленом, те да је 28. августа 2005. године добио сина Андреју; да је тужилац у време рада радио као позорни к, са сменским радом на релацији од Врднице до Београда; да је т ужилац наводно у периоду од 30. маја 2005. године до 23. децембра 2006. године повремено одлазио да обиђе своју породицу у Прибоју и при том користио јавни превоз за одлазак и повратак; да тужилац није имао стан у Прибоју, нити му је дат стан на коришћење; да тужилац није подносио писани захтев за добијање накнаде на име одвојеног живота од породице, нити за накнаду трошкова превоза ради посете ужој породици. Према становишту другостепеног суда , да би тужилац остварио право на накнаду за одвојен живот од породице и трошкове превоза ради посете породици било је потребно да је тужилац премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла и да је исти одвојен од своје породице упућивањем на рад ван места где је радио. Дакле , до настанка тражених трошкова није дошло услед потреба службе или на основу налога овлашћеног радника тужене, будући да тужилац није упућен на рад из Прибоја у Ужице, већ је радни однос засновао у Поли цијској управи у Ужицу, где је остао да ради све до престанка радног односа.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе, позива је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), који се на радне односе у државним органима примењивао до 1. јула 2006. године, било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот , као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе, док је чланом 71. ст. 1, 2, 3. и 6. тог закона било прописано да се ради остваривања својих права, запослени у државном органу, односно постављена лица, писмено обраћају функционеру који руководи органом, да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор, да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од 8 дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора, да се, ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору или ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, број 79/05), који је ступио на снагу 1. јула 2006. године, је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дружности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихов их послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одгов орности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.) ; да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142. став 1.).
Чланом 116. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица ("Службени гласник РС", бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05 и 95/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, је било прописано: да одвојени живот од породице, у смислу ове уредбе, постоји када запослени у државном органу и изабрано, односно постављено лице које има породицу нема решено стамбено питање у месту у коме ради, а чланови његове уже породице живе одвојено ван тог места, да се за одвојени живот од уже породице, у смислу става 1. овог члана, месечна накнада трошкова исплаћује у износу 75% просечне зараде по запосленом у привреди Републике исплаћене према последњем коначном објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, на дан исплате, те да се накнада трошкова за одвојени живот од уже породице за један радни дан обрачунава тако што се просечна месечна зарада по запосленом у привреди Републике подели са бројем радних дана у месецу (члан 17.); да је накнада трошкова превоза припада запосленом у државном органу и изабраном, односно постављеном лиду, ради посете ужој породици од које, у смислу члана 17. став 1. ове уредбе, живи одвојено и то четири путовања месечно, у висини стварних трошкова, а највише до висине цене аутобуске карте (члан 18.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде Уставом зајемченог права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
Полазећи од одредаба чл. 17. и 18. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица произлази да су права на накнаду трошкова за одвојени живот и накнаду трошкова превоза ради посе те ужој породици од које живи одвојено , права која су запосленом припада ла само када се за то стекну прописани услови - да запослени има породицу, да у месту у коме ради нема решено стамбено питање и да чланови његове уже породице живе одвојено ван места у коме запосле ни ради. Уставни суд указује да су се ова права, у смислу одредби Закона о радним одн осима у државним органима, односно Закон а о општем управном поступку, на који упућује Закон о државним службеницима остваривала на основу писменог захтева запосленог функционеру који руководи државним органом. Истим законима био је прописан поступак одлучивања о поднетим захтевима запослених за остваривање права из радног односа, који је обухватао и право на приговор , односно жалбу као правно средство против првостепене одлуке којом је одлучено о захтеву.
Дакле, и ако је другостепени суд у оспореној пресуди заузео становиште да је подносилац уставне жалбе остваривање наведених права на накнаду могао тражити само под условом да је премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла и да је исти одвојен од своје породице упућивањем на рад ван места где је радио, Уставни суд налази да је, у конкретном случају, за оцену основаности тужбеног захтева било, пре свега, од значаја чињеница да ли се, у смислу наведених закона , пре подношења тужбе, подносилац уставне жалбе о браћао надлежном органу да му призна право на накнаду трошкова за одвојени живот и накнаду трошкова превоза ради посе те ужој породици од које живи одвојено .
Како ни сам подносилац уставне жалбе не оспорава чињеницу да се није обраћао туженом са захтевом да му се признају наведена права, то је Уставни суд оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 6 0. став 4. Устава.
Уставни суд указује да је у предмету Уж-4941/2010 од 9. јуна 2011. године заузео став да је за оцену основаности тужбеног захтева, којим запослени у Министарству унутрашњих послова захтева о да му се призна право на одвојени жи вот, била, пре свега, од значаја чињеница да ли се, у смислу члана 71. Закона о радним односима у државним органима, пре подношења тужбе, запослени обраћао надлежном органу да му се призна наведено право .
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је приликом доношења оспорене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу погрешно применио материјално право , будући да је своју одлуку , којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде трошкова за одвојен живот од породице у периоду од 1 . јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године, односно накнаде трошкова ради посете породици у истом временском периоду, засновао на одредбама Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државни х службеника и намештеника („Службени гласник PC “, број 86/07), а не на одредбама Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник PC “, број 95/05) . Наиме, чланом 17. став 1. Уредб е из 2005. године , која је била на снази у периоду на који се односи тужбени захтев тужиоца, било је про писано да одвојен живот од породице постоји када запослени у држав ном органу и изабрано, односно постављено лице које има породицу нема решено стамбено питање у месту у коме ради, а чланови његове породице жи ве одвојено ван тог места. Међутим, Апелациони суд у Крагујевцу је у образложењу своје пресуде навео да је за остваривање права на накнаду за одвојен живот неопходан услов да је тужилац био премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла, те да је био одвојен од породице упућивањем на рад ван места где је радио. Како је подносилац уставне жалбе радни однос засновао у ПУ Ужице, а није у Ужице упућен из Прибоја, то по ставу другостепеног суда, њему не припада право на накнаду за одвојен живот. Подносилац сматра да такав услов није био предвиђен Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица , која је била на снази све до 29. септембра 2007. године, дакле, и у временском периоду на који се односи зах тев подносиоца уставне жалбе, па је очигледно да је као материјално-правни пропис за одлучивање о основаности тужбеног захтева другостепени суд морао да примењује цитирану Уредбу из 2005. године, а не Уредбу која је ступила на снагу 29. септембра 2007. године, а што је потпуно у складу са општим пр авним начелом забране ретроактивне примене прописа. Полазећи од наведеног, подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног права, као и да поништи оспорену пресуду .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је, у својству тужиоца, поднео тужбу Општинском суду у Ужицу против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Ужице, ради исплате накнаде по основу превоза на рад и са рада у периоду од 1. јануара 2004. г одине до 31. маја 2005. године, исплате накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и ради исплате накнаде за трошкове превоза ради посете ужој породици у истом периоду.
Општински суд у Ужицу је пресудом П1. 123/09 од 16. септембра 2009. године обавезао тужену Републику Србију да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и на име накнаде трошкова превоза ради посете ужој породици у истом периоду .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 867/10 од 28. априла 2010. године усвојена је жалбе тужене и преиначена пресуда Општинског суда у Ужицу П1. 123/09 од 16. септембра 2009. године тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде за одвојен живот од породице у периоду од 1. јуна 2005. године до 23. децембра 2006. године и на име накнаде трошкова превоза ради посете ужој породици у истом периоду. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да првостепена пресуда није захваћена ниједном битном повредом из члана 361. став 2 тач. 1), 2), 5), 7) и 9 ) ЗПП на које другостепени су д пази по службеној дужности, ни ти битним повредама на које се жалбом указује, односно да је првостепени суд на основу изведених доказа цењених у смислу члана 8. 3ПП потпуно и правилно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане пресуде, због чега је првостепена пресуда морала бити преиначена. Наиме, првостепени суд је на несумњив начин утврдио следеће чињенице: да је тужилац био у радном односу код тужене на радном месту полицајца Полицијске испоставе Полицијске управе у Ужицу од 28. октобра 2003. године до 15. јануара 2007. године; да је тужилац у моменту заснивања радног односа имао пребивалиште у Прибоју све до 30. маја 2005. године када је пријавио пребивалиште у Ужицу; да је тужилац 31. јула 2004. године закључио брак са супругом Миленом, те да је 28. августа 2005. године добио сина Андреју; да је тужилац у време рада радио као позорни к, са сменским радом на релацији од Врднице до Београда; да је т ужилац наводно у периоду од 30. маја 2005. године до 23. децембра 2006. године повремено одлазио да обиђе своју породицу у Прибоју и при том користио јавни превоз за одлазак и повратак; да тужилац није имао стан у Прибоју, нити му је дат стан на коришћење; да тужилац није подносио писани захтев за добијање накнаде на име одвојеног живота од породице, нити за накнаду трошкова превоза ради посете ужој породици. Према становишту другостепеног суда , да би тужилац остварио право на накнаду за одвојен живот од породице и трошкове превоза ради посете породици било је потребно да је тужилац премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла и да је исти одвојен од своје породице упућивањем на рад ван места где је радио. Дакле , до настанка тражених трошкова није дошло услед потреба службе или на основу налога овлашћеног радника тужене, будући да тужилац није упућен на рад из Прибоја у Ужице, већ је радни однос засновао у Поли цијској управи у Ужицу, где је остао да ради све до престанка радног односа.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе, позива је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), који се на радне односе у државним органима примењивао до 1. јула 2006. године, било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот , као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе, док је чланом 71. ст. 1, 2, 3. и 6. тог закона било прописано да се ради остваривања својих права, запослени у државном органу, односно постављена лица, писмено обраћају функционеру који руководи органом, да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор, да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од 8 дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора, да се, ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору или ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, број 79/05), који је ступио на снагу 1. јула 2006. године, је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дружности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихов их послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одгов орности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.) ; да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142. став 1.).
Чланом 116. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица ("Службени гласник РС", бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05 и 95/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, је било прописано: да одвојени живот од породице, у смислу ове уредбе, постоји када запослени у државном органу и изабрано, односно постављено лице које има породицу нема решено стамбено питање у месту у коме ради, а чланови његове уже породице живе одвојено ван тог места, да се за одвојени живот од уже породице, у смислу става 1. овог члана, месечна накнада трошкова исплаћује у износу 75% просечне зараде по запосленом у привреди Републике исплаћене према последњем коначном објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, на дан исплате, те да се накнада трошкова за одвојени живот од уже породице за један радни дан обрачунава тако што се просечна месечна зарада по запосленом у привреди Републике подели са бројем радних дана у месецу (члан 17.); да је накнада трошкова превоза припада запосленом у државном органу и изабраном, односно постављеном лиду, ради посете ужој породици од које, у смислу члана 17. став 1. ове уредбе, живи одвојено и то четири путовања месечно, у висини стварних трошкова, а највише до висине цене аутобуске карте (члан 18.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде Уставом зајемченог права, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд је утврдио следеће:
Полазећи од одредаба чл. 17. и 18. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица произлази да су права на накнаду трошкова за одвојени живот и накнаду трошкова превоза ради посе те ужој породици од које живи одвојено , права која су запосленом припада ла само када се за то стекну прописани услови - да запослени има породицу, да у месту у коме ради нема решено стамбено питање и да чланови његове уже породице живе одвојено ван места у коме запосле ни ради. Уставни суд указује да су се ова права, у смислу одредби Закона о радним одн осима у државним органима, односно Закон а о општем управном поступку, на који упућује Закон о државним службеницима остваривала на основу писменог захтева запосленог функционеру који руководи државним органом. Истим законима био је прописан поступак одлучивања о поднетим захтевима запослених за остваривање права из радног односа, који је обухватао и право на приговор , односно жалбу као правно средство против првостепене одлуке којом је одлучено о захтеву.
Дакле, и ако је другостепени суд у оспореној пресуди заузео становиште да је подносилац уставне жалбе остваривање наведених права на накнаду могао тражити само под условом да је премештен из места у коме је имао пријављено пребивалиште због потреба посла и да је исти одвојен од своје породице упућивањем на рад ван места где је радио, Уставни суд налази да је, у конкретном случају, за оцену основаности тужбеног захтева било, пре свега, од значаја чињеница да ли се, у смислу наведених закона , пре подношења тужбе, подносилац уставне жалбе о браћао надлежном органу да му призна право на накнаду трошкова за одвојени живот и накнаду трошкова превоза ради посе те ужој породици од које живи одвојено .
Како ни сам подносилац уставне жалбе не оспорава чињеницу да се није обраћао туженом са захтевом да му се признају наведена права, то је Уставни суд оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 6 0. став 4. Устава.
Уставни суд указује да је у предмету Уж-4941/2010 од 9. јуна 2011. године заузео став да је за оцену основаности тужбеног захтева, којим запослени у Министарству унутрашњих послова захтева о да му се призна право на одвојени жи вот, била, пре свега, од значаја чињеница да ли се, у смислу члана 71. Закона о радним односима у државним органима, пре подношења тужбе, запослени обраћао надлежном органу да му се призна наведено право .
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић