Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драганa Марковићa, Бранкa Милановићa, Александра Белића, Лидије Риц-Рихтер, Милана Јарића, Милене Дакић, Мирославе Бешлин, Кристине Јарић, Слободана Обрадовића, Реље Дакића и Живка Бешлина, свих из Новог Сада и Жарка Митрића из Сремских Карловаца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драганa Марковићa, Бранкa Милановићa, Александра Белића, Лидије Риц-Рихтер, Милана Јарића, Милене Дакић, Мирославе Бешлин, Кристине Јарић, Слободана Обрадовића, Реље Дакића, Живка Бешлина и Жарка Митрића изјављена против пресуде Трговинског суда у Новом Саду П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 414/09 од 25. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Марковић, Бранко Милановић, Александар Белић, Лидија Риц-Рихтер, Милан Јарић, Милена Дакић, Мирослава Бешлин, Кристина Јарић, Слободан Обрадовић, Реља Дакић и Живк о Бешлин , сви из Новог Сада и Жарк о Митрић из Сремских Карловаца, су 2. марта 20 10. године поднели Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на имовину из члана 21, члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, односно члана 6. став 1. и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 и члана 1. Протокола 1 2 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије у неуобичајено кратк ом рок у одлучио о ревизији подносилаца уставне жалбе, што изазива сумњу у непристрасност највише судске инстанце , имајући у виду уобичајену дужину трајања судских поступака пред Врховним судом; да су подносиоци уставне жалбе, као мали акционари , дискриминисани у односу на представнике крупног капитала; да због дискриминације, подносиоцима уставне жалбе није омогућено право на правично суђење и право на једнаке изгледе на успех у поступку пред судом; да је подносиоцима формално омогућено да се користе процесним правима (да предлажу доказе, да буду саслушани, да изјаве правна средства, итд), али да су у оцени доказа, и у излагању разлога оспорених пресуда, судови из чињеничног стања „црпели“ искључиво делове који би оправдавали одлуку која је била у корист супротне странке; да су се подносиоци уставне жалбе позивали на одредбе чл. 444. и 445. Закона о привредним друштвима , чији је циљ спречавање злоупотребе и дискриминације мањинских акционара; да су, насупрот томе, судови засновали своје одлуке на чињеничном стању кој е је последица незаконитог поступања туженог , јер су једини купци у трговању акцијама туженог на берзи већински власници (поседују привилеговане информације о правој вредности акција), а једини продавци мали акционари (не поседују адекватне информације о вредности акција); да су само већински власници туженог располагали информацијама о стварним финансијским показатељима туженог; да последица непоштовања прописа о трговању акцијама и необјављивања информација јесте непостојање одговарајућ е тражњ е за акцијама туженог, што судови нису коментарисали; да су судови нашли да је трговање било законито, јер Комисија за хартије од вредности није предузела мере према туженом; да се с обзиром на нерегуларност и нередовност трговања акцијама на берзи , те на непостојање одговарајућег тржишта, тржишна цена акција туженог морала утврдити на основу процењене вредности капитала друштва; да је с уд одредио извођење доказа вештачењ ем, али није прихватио резултате истог без ваљаног образложења, иако је процењена вредност акција на основу судског вештачења била вишеструко већа од вредности коју је тужени исплатио акционарима; да су подносиоци уставне жалбе доказивали да тужени није извршавао своју законску обавезу извештавања берз е на којој се трговало акцијама, али да су судови ту тврдњу оцени ли неоснованом ; да подносиоци уставне жалбе сматрају да је првостепени поступак неекономично вођен, и да је нејасно због чега је суд прихватао извођење доказних предлог а тужилаца , које је касније оценио ирелевантни м; да подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореним одлукама повређено право на имовину из члана 58. Устава, јер је, према налазу судског вештака, вредност једне акције утврђена у висини од 8.692,56 динара, а да је подносиоцима исплаћена накнада у висини од 2.802,77 динара; да су поступајући судови оспореним пресудама омогућили туженом да конфискује више од 2/3 њихове имовине изражено у новчаном износу, због чега су подносиоци уставне жалбе претрпели имовинску штету великих размера. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, као и да одложи извршење решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године до момента доношења коначне одлуке о овој уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Новом Саду (у даљем тексту: Трговински суд) П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године: одбијен је тужбени захтев за обавезивање туженог-противтужиоца „Агровојводина – Комерц сервис“ а.д. Холдинг корпорација из Новог Сада да тужиоцима – противтуженим а, овде подносиоцима уставне жалбе, исплати износ од 5.889,79 динара по акцији на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по акцији и утврђене вредности од 8.692,56 динара по акцији , и то сваком тужи оцу-противтуженом према броју акција које поседује, са припадајућом законском затезном каматом, као и да тужиоцима-противтуженим накнади трошкове парничног поступка; одбијен је и предлог тужилаца-противтужених за издавање привремене мере забране туженом-противтужиоцу отуђења и оптерећења одређених непокретности , док је усвојен противтужбени захтев и обавезани су тужиоци - противтужени да преко члана Централног регистра доставе Централном регистру хартија од вредности захтев за пренос одређеног броја акција сваког тужиоца-противтуженог у корист туженог-противтужиоца, а у противном пресуда ће туженом-противтужиоцу служити као основ за упис права власништва на наведеним акцијама код Централног регистра, депоа и клиринга хартија од вредности у Београду и другим јавним регистрима, што су тужиоци-противтужени дужни трпети и признати под претњом извршења; обавезани су тужиоци-противтужени да туженом - противтужиоцу солидарно исплате износ од 214.700,00 динара на име трошкова парничног поступка; усвојен је предлог туженог-противтужиоца за одређивање привремене мере па је тужиоцима-противтуженима забрањено коришћење правом управљања и правима располагања, отуђења и оптерећења, укључујући и давање у залогу предметних акција; те је наложено Централном регистру, депо и клиринг хартија од вредности у Београду да изврши забележбу забране, док је тра јање привремене мере одређено до прав носнажног окончања тог парничног поступка.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године одбијене су као неосноване жалбе тужилаца-противтужених и потврђена је ожалбена првостепена пресуда Трговинског суда, као и решење о исправци те пресуде Пж. 2189/08 од 5. фебруара 2008. године.
Поступајући по ревизији тужилаца, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Прев. 414/09 од 25. новембра 2009. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца-противтужених изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да из чињенично г стањ а утврђеног пред првостепеним судом произилази: да су тужиоци-противтужени као несагласни акционари са одлуком скупштине акционара туженог од 26. јуна 2006. године, у складу са чланом 444 . Закона о привредним друштвима упутили туженом-противтужиоцу захтев за откуп акција; да је тужени у законском року тужиоцима исплатио новчани износ од 2.802,77 динара по акцији као тржишној вредности акције, а на основу налаза и мишљења Удружења судских вештака „Војводина“ из Новог Сада; да је из наведеног налаза и мишљења утврђено да се у периоду од 26. марта , па до 26. јуна 2006. године трговало на Београдској берзи акцијама туженог–противтужиоца, тако што је 29. марта продата једна акција, 30. марта - 217 акција, 31. марта - 2924 акције, 3. априла - 379 акција, 5. априла - 95 акција ; да се у том периоду цена акција кретала од 2.100 до 3.000 динара, односно по просечној цени од 2.802,77 динара по акцији; да се у периоду од 26. децембра 2005. године па до 26. јуна 2006. године, такође , на Београдској берзи трговало акцијама туженог – противтужиоца , и то тако што је 27. децембра 2005. године продато 100 акција, 10. јануара 2006. године - 4 акције, 25. јануара – 254 ак ције, 27. јануара - 676 акција, 30. јануара - 161 акција, 3. фебруара - 90 акција, 27. фебруара - 5 акција, 3. марта - 3 акције, а да је затим уследила продаја акција у последња три месеца пре доношења одлуке Скупштине акционара туженог-противтужиоца према наведеној динамици; да се у пери оду од шест месеци цена акција кретала од 1.750 динара по акцији до 3.000 динара по акцији, односно у просеку од 2.749,67 динара; да је трговина акцијама туженог-противтужиоца настављена и након доношења одлуке Скупштине акционара туженог-противтужиоца по цени од 2.800,00 динара по акцији; да су тужиоци користећи се правом из члана 444. став 1 . тачка 8 ) Закона о привредним друштвима, сматрајући да им је исплаћен нижи износ од тржишне вредности акције, првобитно тражили исплату разлике до износа од 7.200,00 динара по акцији коју су одредили у захтеву за откуп акција, истовремено тражећи у складу са тачком 10) истог члана, одређивање овлашћеног процењивача у циљу утврђивања несагласности цене коју је одредио тужени–противтужилац са вредношћу акција путем процене вредности капитала туженог-противтужиоца; да је из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, а на основу процене вредности капитала туженог-противтужиоца методом кориговане књиговодствене вредности са стањем на дан - 26. јун 2006. године утврђена вредност у износу од 8.692,56 динара по акцији , те је тужбени захтев тужилаца преиначен на исплату разлике исплаћене вредности акција до утврђене цене акција проценом вредности капитала туженог-противтужиоца .
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је даље наведено: да су одлучујући о захтеву тужилаца-противтужених, правилно нижестепени судови закључили да је тужени-противтужилац тужиоцима-противтуженим, као несагласним акционарима из члана 444. Закона о привредним друштвима на име откупа акција исплатио њихову тржишну вредност у смислу члана 445. став 1 . Закона о привредним друштвима , по просечној цени која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту у периоду од три месеца пре одлучивања Скупштине туженог - противтужиоца, због чега су одбили тужбени захтев за исплату разлике до цене утврђене на основу процењене вредности капитала туженог–противтужиоца; да је неосновано указивање ревидената на пропуст нижестепених судова да одредбе чл. 444 . и 445 . Закона о привредним друштвима тумачи заједно са одредбом члана 443 . истог закона, кога тужени-противтужилац није поштовао; да је наведеним чланом регулисан поступак стицања и располагања имовином велике вредности акционарског друштва, који се завршава доношењем одлуке Скупштине акционара о закључењу посла стицања или распол агања имовином велике вредности; да у конкретном случају предмет тужбеног захтев није побијање наведене одлуке , већ остваривање права акционара који су се у том поступку декларисали као несагласни акционари са наведеном одлуком, а њихова су права регулисана одредбама чл. 444 . и 445 . Закона о привредним друштвима, које су нижестепени су дови правилно применили; да у суштини тужиоци-противтужени ревизијом оспоравају закључак нижестепених судова да цена акција остварена продајом на берзи током 2006. године представља тржишну цену, јер се њима трговало незаконито и спекулативно, те се не ради о редовном трговању на одговарајућем тржишту ; да није спорно да су акције туженог-противтужиоца од 30. јула 2004. године укључене на слободно берзанско тржиште; да се акцијама туженог-противтужиоца трговало на берзи и шест месеци пре доношења спорне одлуке Скупштине од 26. јуна 2006. године и три месеца пре доношења наведене одлуке, као и после доношења исте; да се, у периоду од 26. децембра 2005. године па до 26. јуна 2006. године трговало са укупно 4909 акција, односно са 8,09% од укупно емитованих акција, а у периоду од 26. марта до 26. јуна 2006. године са укупно 3616 акција, односно 5,96% , и то континуирано у мањим или већим размацима , али у целом периоду претежно свако г месеца, те да је правилан закључак нижестепених судова да се исто може сматрати редовном трговином акција, при чему је остварена просечна тржишна цена зависила од понуде и тражње на тржишту које је , у складу са тада важећим Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, било организовано као слободно берзанско тржиште ; да је организовање трговине хартијама од вредности према тадашњем Закон у о хартијама од вредности, било у домену берзе, као специјализоване институције од значаја за функционисање организованог тржишта хартија од вредности и других финансијских инструмената, јер се на њој сучељавају понуда и тражња тржишног материјала; да је она дужна да организује информациони систем ради обавештавања учесника у трговини хартијама од вредности, равноправно и под једнаким условима о свим информацијама о хартијама о д вредност и којима се обавља трговина; да је према одредби члана 218. тада важећег Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, Комисија за хартије од вредности поред регулаторне функције у обезбеђивању функционисања тржишта хартија од вредности имала надзорну и контролну функцију и могућност предузимања одговарајућ их законом прописан их мер а према свим учесницима на тржишту хартија од вредности; да, у конкретном случају, према туженом-противтужиоцу нису предузете никакве мере због евентуалног непоштовања обавезе извештавања јавних друштава прописаних Законом о тржишту хартија од вредности и подзаконским актима, те је неосновано указивање ревидената да због понашања туженог-противтужиоца акције нису постигле регуларну тржишну цену; да како је тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован, из чега произилази да је тужени-противтужилац тужиоцима–противтуженима исплатио тржишну вредност акција, правилно је усвојен противтужбени захтев за обавезивање тужилаца-противтужених да туженом-противтужиоцу изврше пренос откупљених акција.
4. Одредбама Устава на чије се повреде указује у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3. ); да је зајемчено право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Како се одредбе члана 6. став 1. и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, као и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију на чије се повреде указује у уставној жалби, садржински не разликују од одредаба Устава Републике Србије којима се јемче право на правично суђење , право на имовину и забрањује дискриминација , то је постојање евентуалне повреде наведених права и начела Уставни суд ценио у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Врховни суд Србије у неуобичајено кратк ом рок у одлучио о ревизији подносилаца уставне жалбе, што изазива сумњу у непристрасност највише судске инстанце , имајући у виду уобичајену дужину трајања судских поступака пред Врховним судом; да су подносиоци уставне жалбе, као мали акционари , дискриминисани у односу на представнике крупног капитала; да због дискриминације, подносиоцима уставне жалбе није омогућено право на правично суђење и право на једнаке изгледе на успех у поступку пред судом; да је подносиоцима формално омогућено да се користе процесним правима (да предлажу доказе, да буду саслушани, да изјаве правна средства, итд), али да су у оцени доказа, и у излагању разлога оспорених пресуда, судови из чињеничног стања „црпели“ искључиво делове који би оправдавали одлуку која је била у корист супротне странке; да су се подносиоци уставне жалбе позивали на одредбе чл. 444. и 445. Закона о привредним друштвима , чији је циљ спречавање злоупотребе и дискриминације мањинских акционара; да су, насупрот томе, судови засновали своје одлуке на чињеничном стању кој е је последица незаконитог поступања туженог , јер су једини купци у трговању акцијама туженог на берзи већински власници (поседују привилеговане информације о правој вредности акција), а једини продавци мали акционари (не поседују адекватне информације о вредности акција); да су само већински власници туженог располагали информацијама о стварним финансијским показатељима туженог; да последица непоштовања прописа о трговању акцијама и необјављивања информација јесте непостојање одговарајућ е тражњ е за акцијама туженог, што судови нису коментарисали; да су судови нашли да је трговање било законито, јер Комисија за хартије од вредности није предузела мере према туженом; да се с обзиром на нерегуларност и нередовност трговања акцијама на берзи , те на непостојање одговарајућег тржишта, тржишна цена акција туженог морала утврдити на основу процењене вредности капитала друштва; да је с уд одредио извођење доказа вештачењ ем, али није прихватио резултате истог без ваљаног образложења, иако је процењена вредност акција на основу судског вештачења била вишеструко већа од вредности коју је тужени исплатио акционарима; да су подносиоци уставне жалбе доказивали да тужени није извршавао своју законску обавезу извештавања берз е на којој се трговало акцијама, али да су судови ту тврдњу оцени ли неоснованом ; да подносиоци уставне жалбе сматрају да је првостепени поступак неекономично вођен, и да је нејасно због чега је суд прихватао извођење доказних предлог а тужилаца , које је касније оценио ирелевантни м; да подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореним одлукама повређено право на имовину из члана 58. Устава, јер је, према налазу судског вештака, вредност једне акције утврђена у висини од 8.692,56 динара, а да је подносиоцима исплаћена накнада у висини од 2.802,77 динара; да су поступајући судови оспореним пресудама омогућили туженом да конфискује више од 2/3 њихове имовине изражено у новчаном износу, због чега су подносиоци уставне жалбе претрпели имовинску штету великих размера. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде, као и да одложи извршење решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године до момента доношења коначне одлуке о овој уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Новом Саду (у даљем тексту: Трговински суд) П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године: одбијен је тужбени захтев за обавезивање туженог-противтужиоца „Агровојводина – Комерц сервис“ а.д. Холдинг корпорација из Новог Сада да тужиоцима – противтуженим а, овде подносиоцима уставне жалбе, исплати износ од 5.889,79 динара по акцији на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по акцији и утврђене вредности од 8.692,56 динара по акцији , и то сваком тужи оцу-противтуженом према броју акција које поседује, са припадајућом законском затезном каматом, као и да тужиоцима-противтуженим накнади трошкове парничног поступка; одбијен је и предлог тужилаца-противтужених за издавање привремене мере забране туженом-противтужиоцу отуђења и оптерећења одређених непокретности , док је усвојен противтужбени захтев и обавезани су тужиоци - противтужени да преко члана Централног регистра доставе Централном регистру хартија од вредности захтев за пренос одређеног броја акција сваког тужиоца-противтуженог у корист туженог-противтужиоца, а у противном пресуда ће туженом-противтужиоцу служити као основ за упис права власништва на наведеним акцијама код Централног регистра, депоа и клиринга хартија од вредности у Београду и другим јавним регистрима, што су тужиоци-противтужени дужни трпети и признати под претњом извршења; обавезани су тужиоци-противтужени да туженом - противтужиоцу солидарно исплате износ од 214.700,00 динара на име трошкова парничног поступка; усвојен је предлог туженог-противтужиоца за одређивање привремене мере па је тужиоцима-противтуженима забрањено коришћење правом управљања и правима располагања, отуђења и оптерећења, укључујући и давање у залогу предметних акција; те је наложено Централном регистру, депо и клиринг хартија од вредности у Београду да изврши забележбу забране, док је тра јање привремене мере одређено до прав носнажног окончања тог парничног поступка.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године одбијене су као неосноване жалбе тужилаца-противтужених и потврђена је ожалбена првостепена пресуда Трговинског суда, као и решење о исправци те пресуде Пж. 2189/08 од 5. фебруара 2008. године.
Поступајући по ревизији тужилаца, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Прев. 414/09 од 25. новембра 2009. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца-противтужених изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да из чињенично г стањ а утврђеног пред првостепеним судом произилази: да су тужиоци-противтужени као несагласни акционари са одлуком скупштине акционара туженог од 26. јуна 2006. године, у складу са чланом 444 . Закона о привредним друштвима упутили туженом-противтужиоцу захтев за откуп акција; да је тужени у законском року тужиоцима исплатио новчани износ од 2.802,77 динара по акцији као тржишној вредности акције, а на основу налаза и мишљења Удружења судских вештака „Војводина“ из Новог Сада; да је из наведеног налаза и мишљења утврђено да се у периоду од 26. марта , па до 26. јуна 2006. године трговало на Београдској берзи акцијама туженог–противтужиоца, тако што је 29. марта продата једна акција, 30. марта - 217 акција, 31. марта - 2924 акције, 3. априла - 379 акција, 5. априла - 95 акција ; да се у том периоду цена акција кретала од 2.100 до 3.000 динара, односно по просечној цени од 2.802,77 динара по акцији; да се у периоду од 26. децембра 2005. године па до 26. јуна 2006. године, такође , на Београдској берзи трговало акцијама туженог – противтужиоца , и то тако што је 27. децембра 2005. године продато 100 акција, 10. јануара 2006. године - 4 акције, 25. јануара – 254 ак ције, 27. јануара - 676 акција, 30. јануара - 161 акција, 3. фебруара - 90 акција, 27. фебруара - 5 акција, 3. марта - 3 акције, а да је затим уследила продаја акција у последња три месеца пре доношења одлуке Скупштине акционара туженог-противтужиоца према наведеној динамици; да се у пери оду од шест месеци цена акција кретала од 1.750 динара по акцији до 3.000 динара по акцији, односно у просеку од 2.749,67 динара; да је трговина акцијама туженог-противтужиоца настављена и након доношења одлуке Скупштине акционара туженог-противтужиоца по цени од 2.800,00 динара по акцији; да су тужиоци користећи се правом из члана 444. став 1 . тачка 8 ) Закона о привредним друштвима, сматрајући да им је исплаћен нижи износ од тржишне вредности акције, првобитно тражили исплату разлике до износа од 7.200,00 динара по акцији коју су одредили у захтеву за откуп акција, истовремено тражећи у складу са тачком 10) истог члана, одређивање овлашћеног процењивача у циљу утврђивања несагласности цене коју је одредио тужени–противтужилац са вредношћу акција путем процене вредности капитала туженог-противтужиоца; да је из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, а на основу процене вредности капитала туженог-противтужиоца методом кориговане књиговодствене вредности са стањем на дан - 26. јун 2006. године утврђена вредност у износу од 8.692,56 динара по акцији , те је тужбени захтев тужилаца преиначен на исплату разлике исплаћене вредности акција до утврђене цене акција проценом вредности капитала туженог-противтужиоца .
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је даље наведено: да су одлучујући о захтеву тужилаца-противтужених, правилно нижестепени судови закључили да је тужени-противтужилац тужиоцима-противтуженим, као несагласним акционарима из члана 444. Закона о привредним друштвима на име откупа акција исплатио њихову тржишну вредност у смислу члана 445. став 1 . Закона о привредним друштвима , по просечној цени која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту у периоду од три месеца пре одлучивања Скупштине туженог - противтужиоца, због чега су одбили тужбени захтев за исплату разлике до цене утврђене на основу процењене вредности капитала туженог–противтужиоца; да је неосновано указивање ревидената на пропуст нижестепених судова да одредбе чл. 444 . и 445 . Закона о привредним друштвима тумачи заједно са одредбом члана 443 . истог закона, кога тужени-противтужилац није поштовао; да је наведеним чланом регулисан поступак стицања и располагања имовином велике вредности акционарског друштва, који се завршава доношењем одлуке Скупштине акционара о закључењу посла стицања или распол агања имовином велике вредности; да у конкретном случају предмет тужбеног захтев није побијање наведене одлуке , већ остваривање права акционара који су се у том поступку декларисали као несагласни акционари са наведеном одлуком, а њихова су права регулисана одредбама чл. 444 . и 445 . Закона о привредним друштвима, које су нижестепени су дови правилно применили; да у суштини тужиоци-противтужени ревизијом оспоравају закључак нижестепених судова да цена акција остварена продајом на берзи током 2006. године представља тржишну цену, јер се њима трговало незаконито и спекулативно, те се не ради о редовном трговању на одговарајућем тржишту ; да није спорно да су акције туженог-противтужиоца од 30. јула 2004. године укључене на слободно берзанско тржиште; да се акцијама туженог-противтужиоца трговало на берзи и шест месеци пре доношења спорне одлуке Скупштине од 26. јуна 2006. године и три месеца пре доношења наведене одлуке, као и после доношења исте; да се, у периоду од 26. децембра 2005. године па до 26. јуна 2006. године трговало са укупно 4909 акција, односно са 8,09% од укупно емитованих акција, а у периоду од 26. марта до 26. јуна 2006. године са укупно 3616 акција, односно 5,96% , и то континуирано у мањим или већим размацима , али у целом периоду претежно свако г месеца, те да је правилан закључак нижестепених судова да се исто може сматрати редовном трговином акција, при чему је остварена просечна тржишна цена зависила од понуде и тражње на тржишту које је , у складу са тада важећим Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, било организовано као слободно берзанско тржиште ; да је организовање трговине хартијама од вредности према тадашњем Закон у о хартијама од вредности, било у домену берзе, као специјализоване институције од значаја за функционисање организованог тржишта хартија од вредности и других финансијских инструмената, јер се на њој сучељавају понуда и тражња тржишног материјала; да је она дужна да организује информациони систем ради обавештавања учесника у трговини хартијама од вредности, равноправно и под једнаким условима о свим информацијама о хартијама о д вредност и којима се обавља трговина; да је према одредби члана 218. тада важећег Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, Комисија за хартије од вредности поред регулаторне функције у обезбеђивању функционисања тржишта хартија од вредности имала надзорну и контролну функцију и могућност предузимања одговарајућ их законом прописан их мер а према свим учесницима на тржишту хартија од вредности; да, у конкретном случају, према туженом-противтужиоцу нису предузете никакве мере због евентуалног непоштовања обавезе извештавања јавних друштава прописаних Законом о тржишту хартија од вредности и подзаконским актима, те је неосновано указивање ревидената да због понашања туженог-противтужиоца акције нису постигле регуларну тржишну цену; да како је тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован, из чега произилази да је тужени-противтужилац тужиоцима–противтуженима исплатио тржишну вредност акција, правилно је усвојен противтужбени захтев за обавезивање тужилаца-противтужених да туженом-противтужиоцу изврше пренос откупљених акција.
4. Одредбама Устава на чије се повреде указује у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3. ); да је зајемчено право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Како се одредбе члана 6. став 1. и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, као и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију на чије се повреде указује у уставној жалби, садржински не разликују од одредаба Устава Републике Србије којима се јемче право на правично суђење , право на имовину и забрањује дискриминација , то је постојање евентуалне повреде наведених права и начела Уставни суд ценио у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Одредбама члана 444. Закона о привредним друштвима ( „Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у конкретном случају, било је , поред осталог, прописано: да а кционар може да тражи од друштва плаћање износа једнаког тржишној вредности његових акција ако гласа против или се уздржи од гласања за - 1) промене оснивачког акта друштва које погађају његова права, о чему је имао право гласа у складу са чланом 341. овог закона, 2) реорганизацију привредног друштва у форми статусних промена, о чему је имао право гласа, 3) реорганизацију привредног друштва у виду промене правне форме, о чему је имао право гласа, 4) посао стицања или располагања имовином велике вредности, о чему је имао право гласа, 5) било коју другу одлуку друштва која мења права акционара, ако је оснивачким актом друштва одређено да акционар има право на несагласност и на накнаду тржишне вредности акција или удела од друштва у складу са овим законом (став 1.); да се тржишна вредност из става 1. овог члана рачуна на дан када је донета предметна одлука друштва на скупштини акционара, не узимајући у обзир било какво очекивано повећање или смањење вредности као последицу те одлуке (став 3.); да акционар друштва који намерава да користи своје право на тражење откупа акција из става 1. овог члана дужан да пре одлучивања на седници скупштине упути друштву писано обавештење о намери да користи то право ако се на скупштини донесе предметна одлука , да акционар који не упути ово обавештење у преклузивном року од 30 дана или који гласа за предложену одлуку нема право на откуп акција у складу са овим законом (став 5.); да по пријему захтева акционара из става 6. овог члана, друштво плаћа акције у вредности за коју верује да је тржишна вредност, у року од 30 дана од дана пријема захтева (став 7. ); да ако се акционару исплате износи на које има право у вези са ставом 1. овог члана, а акционар сматра да је плаћени износ нижи од тржишне вредности акција утврђене у складу са овим законом или ако друштво пропусти да изврши плаћање накнаде, има право да поднесе захтев за процену вредности акција од стране надлежног суда, подношењем таквог захтева суду у року од 30 дана од дана исплате или од дана доцње у исплати (став 8.); да акционар који користи права из става 1. овог члана наводи у тужби своју процену тржишне вредности акција, а друштво без одлагања по тужби обавештава друге несагласне акционаре у складу са чланом 281. овог закона (став 9.); да п о поднетој тужби из става 9. овог члана суд може за утврђивање тржишне вредности акција одредити овлашћеног процењивача или другог стручњака у циљу утврђивања сагласности цене коју је одредило друштво са тржишном вредношћу акција, као и да наложи друштву исплату те вредности и сношење трошкова и накнаде процене (став 10.); да се одлука суда из става 10. овог члана односи на све несагласне акционаре, ако је досуђена вредност већа од износа које је акционарско друштво понудило у складу са ставом 7. овог члана и објављује се у складу са чланом 281. овог закона (став 11.).
Одредбама члана 445. Закона о привредним друштвима било је, поред осталог, прописано: да у смислу овог закона тржишна вредност акција јесте њихова просечна цена која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту, у периоду који непосредно претходи дану за који се утврђује, а који није краћи од три нити дужи од шест месеци , да у случају да се акцијама не тргује редовно или не постоји одговарајуће тржиште, њихова тржишна вредност утврђује се на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућих метода процене (став 1.); да се т ржишна вредност удела утврђује на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућег метода процене (став 2.); да се т ржишна вредност акција и удела утврђује одлуком управног одбора друштва, изузев случајева кад се овим законом или оснивачким актом прописује да се утврђује проценом од стране суда уз коришћење независног процењивача или другог лица или тела (став 3.); да лица која утврђују тржишну вредност из ст. 1. и 2. овог члана могу ангажовати независног процењивача за ово процењивање, а дужни су да ангажују независног процењивача у случају да је плаћање захтевано у складу са чланом 444. овог закона (став 5.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, те да суд утврђује чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, искључиво на основу предложених и изведених доказ (члан 7. ст. 1. и 2.); да о томе које ће чињенице узети као доказане, одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. став 2.); да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће саопштити да је главна расправа закључена (члан 305. став 1.).
5. Уставни суд, пре свега, указује на то да право на правично суђење, утврђено чланом 32. став 1. Устава, садржи гаранције да ће поступак у коме се одлуч ује о нечијим правима и обавезама бити спроведен пред независн им и непристрасн им суд ом, уз јавно расправљање, равноправно учешће странака у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, тако да буде омогућено правично суђење.
Европски суд за људска права је у бројним одлукама истакао да члан 6. став 1. Европске конвенције има „значајно место у демократском друштву“ (видети пресуду ''De Cubber против Белгије '' од 26. октобра 1984. године, број 86, став 30). Последица тога је да се члан 6. став 1. Европске конвенције не може тумачити рестриктивно (пресуда ''Moreira de Azevedo против Португалије '' од 23. октобра 1990. године, број 189, став 66 .). Одредба члана 32. став 1. Устава садржи низ елемената, наведених у претходном ставу , који су инхерентни правичном вршењу правде, па уколико дође до повреде било ког од елемената садржаних у овом праву, постоји и повреда права на правично суђење. Како се Уставом зајемчено право на правично суђење посматра у контексту важећег позитивног права у Републици Србији, то битан сегмент права на правично суђење чини брижљива и савесна оцена доказа и чињеница утврђених у поступку пред редовним судовима, па сходно томе и правилна примена материјалног права.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, повреду права на коју се позивају подносиоци уставне жалбе, као и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд констатује да је, у конкретном случају, његов задатак да , у циљу утврђивања да ли је предметни парнични поступак био правичан у смислу члана 32. став 1. Устава, оцени да ли су редовни судови примени ли закон произвољно или не.
Сагласно изложеном, Уставни суд налази да су судови дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по акцији и утврђене вредности од 8.692,56 динара по акцији, са припадајућом законском затезном каматом. Наиме, редовни судови су полазећи од тужбеног захтева и садржине одредаба члана 444. и члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима, у спроведеном поступку, утврдили да се акцијама туженог-противтужиоца трговало на берзи како шест месеци, тако и три месеца пре доношења одлуке Скупштине акционара туженог од 26. јуна 2006. године, те и после доношења исте, континуирано у мањим или већим размацима, али у целом периоду претежно сваког месеца . Из овако утврђеног чињеничног стања судови су извели уставноправно прихватљив закључак да се такво трговање сматра редовном трговином акција, констатујући да је остварена просечна тржишна цена зависила од понуде и потражње на тржишту које је у складу са тада важећим Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, било организовано као слободно берзанско тржиште.
Одредбама члана 445. Закона о привредним друштвима било је, поред осталог, прописано: да у смислу овог закона тржишна вредност акција јесте њихова просечна цена која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту, у периоду који непосредно претходи дану за који се утврђује, а који није краћи од три нити дужи од шест месеци , да у случају да се акцијама не тргује редовно или не постоји одговарајуће тржиште, њихова тржишна вредност утврђује се на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућих метода процене (став 1.); да се т ржишна вредност удела утврђује на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућег метода процене (став 2.); да се т ржишна вредност акција и удела утврђује одлуком управног одбора друштва, изузев случајева кад се овим законом или оснивачким актом прописује да се утврђује проценом од стране суда уз коришћење независног процењивача или другог лица или тела (став 3.); да лица која утврђују тржишну вредност из ст. 1. и 2. овог члана могу ангажовати независног процењивача за ово процењивање, а дужни су да ангажују независног процењивача у случају да је плаћање захтевано у складу са чланом 444. овог закона (став 5.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, те да суд утврђује чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, искључиво на основу предложених и изведених доказ (члан 7. ст. 1. и 2.); да о томе које ће чињенице узети као доказане, одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. став 2.); да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће саопштити да је главна расправа закључена (члан 305. став 1.).
5. Уставни суд, пре свега, указује на то да право на правично суђење, утврђено чланом 32. став 1. Устава, садржи гаранције да ће поступак у коме се одлуч ује о нечијим правима и обавезама бити спроведен пред независн им и непристрасн им суд ом, уз јавно расправљање, равноправно учешће странака у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, тако да буде омогућено правично суђење.
Европски суд за људска права је у бројним одлукама истакао да члан 6. став 1. Европске конвенције има „значајно место у демократском друштву“ (видети пресуду ''De Cubber против Белгије '' од 26. октобра 1984. године, број 86, став 30). Последица тога је да се члан 6. став 1. Европске конвенције не може тумачити рестриктивно (пресуда ''Moreira de Azevedo против Португалије '' од 23. октобра 1990. године, број 189, став 66 .). Одредба члана 32. став 1. Устава садржи низ елемената, наведених у претходном ставу , који су инхерентни правичном вршењу правде, па уколико дође до повреде било ког од елемената садржаних у овом праву, постоји и повреда права на правично суђење. Како се Уставом зајемчено право на правично суђење посматра у контексту важећег позитивног права у Републици Србији, то битан сегмент права на правично суђење чини брижљива и савесна оцена доказа и чињеница утврђених у поступку пред редовним судовима, па сходно томе и правилна примена материјалног права.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, повреду права на коју се позивају подносиоци уставне жалбе, као и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд констатује да је, у конкретном случају, његов задатак да , у циљу утврђивања да ли је предметни парнични поступак био правичан у смислу члана 32. став 1. Устава, оцени да ли су редовни судови примени ли закон произвољно или не.
Сагласно изложеном, Уставни суд налази да су судови дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по акцији и утврђене вредности од 8.692,56 динара по акцији, са припадајућом законском затезном каматом. Наиме, редовни судови су полазећи од тужбеног захтева и садржине одредаба члана 444. и члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима, у спроведеном поступку, утврдили да се акцијама туженог-противтужиоца трговало на берзи како шест месеци, тако и три месеца пре доношења одлуке Скупштине акционара туженог од 26. јуна 2006. године, те и после доношења исте, континуирано у мањим или већим размацима, али у целом периоду претежно сваког месеца . Из овако утврђеног чињеничног стања судови су извели уставноправно прихватљив закључак да се такво трговање сматра редовном трговином акција, констатујући да је остварена просечна тржишна цена зависила од понуде и потражње на тржишту које је у складу са тада важећим Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, било организовано као слободно берзанско тржиште.
Разматрајући наводе уставне жалбе који се односе на поступање првостепеног суда који је „прихватао само доказе који су ишли у корист супротне странке“, чиме је повредио равноправност странака у поступку, Уставни суд, пре свега, напомиње да из принципа процесне равноправности парничних странака, произилази и њихово право на предлагање доказа и извођење предложених доказа, иако само то право није изричито гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава. Међутим, ни ови наводи уставне жалбе нису основани. Наиме, сагласно одредби члана 221. став 2. ЗПП, суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница, док на основу одредбе члана 8. ЗПП, одлучује које ће чињенице , приликом одлучивања, узети као доказане. Ипак, правило из члана 8. ЗПП садржи и одређена ограничења за парнични суд. Тако, суд по свом уверењу одређује које су чињенице доказане , али само након савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. С обзиром на то да је првостепени суд у оспореној пресуд и да о јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права , то по мишљењу Уставног суда, није дошло до повреде права на равноправност парничних странака . Незадовољство подноси лаца уставне жалбе начином на који су редовни судови протумачили чињенично стање и применили материјално право представља израз њихове субјективне оцене, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
Оцењујући навод е уставне жалбе да је првостепени суд потпуно беспотребно одредио извођење доказа вештачењем ради утврђивања тржишне вредности акција на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућих метода процене, Уставни суд напомиње да исти не могу бити од утицаја на постојање повреде права на правично суђење. Ово посебно имајући у виду да су извођење наведеног доказа предложили подносиоци уставне жалбе, сматрајући да је то од кључног значаја за решавање спора. Неекономично вођење поступка може бити евентуално од утицаја код утврђивања да ли је дошло до повреде права на суђење у разумном року, док код испитивања да ли је, у конкретном случају, дошло до повреде права на правично суђење, тај сегмент није од значаја. Из свега наведеног, произилази да ни процесна правила нису на арбитреран и произвољан начин примењена на штету подносилаца.
Будући да су оспорене пресуде довољно јасно образложене, и да су примењене одговарајуће одредбе материјалног и процесног права, Уставни суд сматра да не постоје разлози који би указивали на то да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореним одлукама подносиоци уставне жалбе на било који начин дискриминисан и. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцима због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд констатује да наводе о повреди права на имовину из члана 58. Устава подносиоци уставне жалбе заснивају на истим наводима којима су образложили и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. С обзиром на све наведено у овој тачки образложења, као и због чињенице да су оспорен е пресуде донет е у поступку спроведеном у складу са Законом, у коме је подносиоцима уставне жалбе било омогућено правично суђење, Уставни суд сматра да им није повређено ни право на имовину из члана 58. Устава.
Следом свега реченог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Оцењујући навод е уставне жалбе да је првостепени суд потпуно беспотребно одредио извођење доказа вештачењем ради утврђивања тржишне вредности акција на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућих метода процене, Уставни суд напомиње да исти не могу бити од утицаја на постојање повреде права на правично суђење. Ово посебно имајући у виду да су извођење наведеног доказа предложили подносиоци уставне жалбе, сматрајући да је то од кључног значаја за решавање спора. Неекономично вођење поступка може бити евентуално од утицаја код утврђивања да ли је дошло до повреде права на суђење у разумном року, док код испитивања да ли је, у конкретном случају, дошло до повреде права на правично суђење, тај сегмент није од значаја. Из свега наведеног, произилази да ни процесна правила нису на арбитреран и произвољан начин примењена на штету подносилаца.
Будући да су оспорене пресуде довољно јасно образложене, и да су примењене одговарајуће одредбе материјалног и процесног права, Уставни суд сматра да не постоје разлози који би указивали на то да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореним одлукама подносиоци уставне жалбе на било који начин дискриминисан и. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцима због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд констатује да наводе о повреди права на имовину из члана 58. Устава подносиоци уставне жалбе заснивају на истим наводима којима су образложили и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. С обзиром на све наведено у овој тачки образложења, као и због чињенице да су оспорен е пресуде донет е у поступку спроведеном у складу са Законом, у коме је подносиоцима уставне жалбе било омогућено правично суђење, Уставни суд сматра да им није повређено ни право на имовину из члана 58. Устава.
Следом свега реченог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић