Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славице Бабић из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славице Бабић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев.II 1172/09 од 28. октобра 20 09. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славица Бабић из Ваљева, преко пуномоћника Зорана Јовановића, адвоката из Ваљева, поднела је 5. јануара 2010. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев.II 1172/09 од 28. октобра 2010. године, због повреде права на рад, зајемченог чланом 60. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подноситељка је навела да је нејасан став судова који сматрају да су се 5. септембра 2008. године стекли услови за раскид уговора, али да уговор о раду на одређено време није закључен до тог датума; да је подноситељка закључила уговор о раду на период од шест месеци, а не до шест месеци, те да радни однос није могао да јој престане пре истека тог периода, као и да је она, поред тога што је у тужби истицала да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, као разлог за поништај решења о престанку радног однос истицала и чињеницу да јој је радни однос престао пре протека рока на који је заснован. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и наложи њеном бившем послодавцу да је врати на рад на послове описаног радног места.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени појединачн и акт, као и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Директор Здравственог центра Ваљево, бившег послодавца подноситељке уставне жалбе, донео је 2. јула 2008. године одлуку о заснивању радног односа, којом се одредио да се закључ и уговор о раду са Славицом Бабић, овде подноситељком уставне жалбе, на одређено време до шест месеци, а по одласку А.Г. у пензију/ до добијања позитивног мишљења Комисије за рационализацију /, а да уговор треба да се закључи од 9. јула 2008. године. На основу ове одлуке, Здравствени центар Ваљево, као послодавац и Славица Бабић, као запослени, су 10. јула 2008. године закључили уговор о раду број ЗЦ-01-4060. Чланом 1. овог уговора било је предвиђено да запослени заснива радни однос код послодавца на одређено време од шест месеци почев од 14. јула 2008. године/до добијања позитивног мишљења Комисије за рационализацију/ у Служби за продужено лечење и негу Болнице Ваљево Здравственог центра Ваљево. Сагласност Комисије за попуну радног места који је обављала подноситељка Здравствени центар Ваљево је примио 5. септембра 2008. године. Решењем Здравственог центра Ваљево од 16. новембра 2008. године престао је радни однос Славици Бабић са 16. новембром 2008. године, због истека времена.
Подноситељка уставне жалбе, као тужилац, поднела је Општинском суду у Ваљеву тужбу против туженог Здравственог центра Ваљево, којом је тражила да суд поништи решење туженог од 16. новембра 2008. године као незаконито, да утврди да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је тужиља наставила да ради код туженог након 5. септембра 2008. године пет узастопних радних дана, да обавеже туженог да тужиљу врати на рад и распореди је на послове радног места на којем је радила пре престанка радног односа, као и да јој исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања за период од 16. новембра до враћања на рад. У тужби је наведено да је тужени 5. септембра 2008. године добио позитивно мишљење Комисије за рационализацију, те како је радни однос заснован до добијања тог мишљења, а тужиља је наставила да ради код туженог након тог рока више од пет радних дана, то је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време. Такође је наведено да радни однос који је засновала није ни могао да престане 10. јануара 2009. године, протеком рока о д шест месеци, јер је први рок - пријем позитивног мишљења, наступио раније – 5. септембра 2008. године, након ког рока је тужиља наставила да ради код послодавца.
Правноснажном пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 777/08 од 24. фебруара 2009. године одбијен је тужбени захтев тужиље као неоснован.
Оспореном ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев.II 1172/09 од 28. октобра 2009. године, одбијена је ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж.I 111/09 од 9. априла 2009. године. У образложењу о спорене пресуде наведено је да у конкретном случају нису испуњени услови из одредбе члана 37. став 4. Закона о раду, према којој радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос, јер тужиља није наставила да ради након истека шестомесечног рока. Даље је наведено да је тужиља засновала радни однос на одређено време од шест месеци, односно до добијања сагласности Комисије за рационализацију, па се почев од тог тренутка (5. септембра 2008. године) стекао услов за раскид уговора о раду. Према мишљењу ревизијског суда израженом у оспореној пресуди, нема основа за примену одредбе члана 37. став 5. Закона о раду, ни поред чињенице да је тужиља наставила да ради и у периоду после 5. септембра, а до 16. новембра 2008. године, јер је она обављала рад у оквиру уговореног рока од шест месеци.
4. Чланом 60. став 1. Устава, на чију повреду се подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/ 09) прописано је: да се уговор о раду може да се закључи на неодређено или одређено време (члан 31. став 1.); да се радни однос заснивана време чије је трајање унапред одређено када су у питању сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајања тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци, као и да радни однос на одређено време, ради замене привремено одсутног запосленог, може се засновати до повратка привремено одсутног запосленог (члан 37. ст. 1. и 3.); да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37. став 4.); да радни однос престаје истеком рока за који је заснован (члан 175. тачка 1)).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе није повређено право на рад, зајемчено чланом 60. став 1. Устава.
Наиме, према оцени Уставног суда, оспорена пресуда садржи уствноправно прихватљиво образложење ревизијског суда зашто није основана ревизија подноситељке. Ово стога што је у ситуацији када је, као у конкретном случају, у току поступка у коме је тражено да суд утврди да је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, парнични суд утврдио да је радни однос заснован на период од шест месеци престао пре тог рока, те да тако ни нема основа да такав радни однос прерасте у радни однос на неодређено време.
У погледу навода уставне жалбе да радни однос заснован на време од шест месеци није могао да престане пре тог рока, а услед протека рока на који је заснован, Уставни суд указује да је подноситељка , имајући у виду тужбени захтев, као и наводе жалбе и ревизије, управо супротно тврдила у току парничног поступка који је претходио овом уставносудском поступку.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану.
На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
У уставној жалби подноситељка је навела да је нејасан став судова који сматрају да су се 5. септембра 2008. године стекли услови за раскид уговора, али да уговор о раду на одређено време није закључен до тог датума; да је подноситељка закључила уговор о раду на период од шест месеци, а не до шест месеци, те да радни однос није могао да јој престане пре истека тог периода, као и да је она, поред тога што је у тужби истицала да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, као разлог за поништај решења о престанку радног однос истицала и чињеницу да јој је радни однос престао пре протека рока на који је заснован. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и наложи њеном бившем послодавцу да је врати на рад на послове описаног радног места.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени појединачн и акт, као и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Директор Здравственог центра Ваљево, бившег послодавца подноситељке уставне жалбе, донео је 2. јула 2008. године одлуку о заснивању радног односа, којом се одредио да се закључ и уговор о раду са Славицом Бабић, овде подноситељком уставне жалбе, на одређено време до шест месеци, а по одласку А.Г. у пензију/ до добијања позитивног мишљења Комисије за рационализацију /, а да уговор треба да се закључи од 9. јула 2008. године. На основу ове одлуке, Здравствени центар Ваљево, као послодавац и Славица Бабић, као запослени, су 10. јула 2008. године закључили уговор о раду број ЗЦ-01-4060. Чланом 1. овог уговора било је предвиђено да запослени заснива радни однос код послодавца на одређено време од шест месеци почев од 14. јула 2008. године/до добијања позитивног мишљења Комисије за рационализацију/ у Служби за продужено лечење и негу Болнице Ваљево Здравственог центра Ваљево. Сагласност Комисије за попуну радног места који је обављала подноситељка Здравствени центар Ваљево је примио 5. септембра 2008. године. Решењем Здравственог центра Ваљево од 16. новембра 2008. године престао је радни однос Славици Бабић са 16. новембром 2008. године, због истека времена.
Подноситељка уставне жалбе, као тужилац, поднела је Општинском суду у Ваљеву тужбу против туженог Здравственог центра Ваљево, којом је тражила да суд поништи решење туженог од 16. новембра 2008. године као незаконито, да утврди да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је тужиља наставила да ради код туженог након 5. септембра 2008. године пет узастопних радних дана, да обавеже туженог да тужиљу врати на рад и распореди је на послове радног места на којем је радила пре престанка радног односа, као и да јој исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања за период од 16. новембра до враћања на рад. У тужби је наведено да је тужени 5. септембра 2008. године добио позитивно мишљење Комисије за рационализацију, те како је радни однос заснован до добијања тог мишљења, а тужиља је наставила да ради код туженог након тог рока више од пет радних дана, то је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време. Такође је наведено да радни однос који је засновала није ни могао да престане 10. јануара 2009. године, протеком рока о д шест месеци, јер је први рок - пријем позитивног мишљења, наступио раније – 5. септембра 2008. године, након ког рока је тужиља наставила да ради код послодавца.
Правноснажном пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 777/08 од 24. фебруара 2009. године одбијен је тужбени захтев тужиље као неоснован.
Оспореном ревизијском пресудом Врховног суда Србије Рев.II 1172/09 од 28. октобра 2009. године, одбијена је ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж.I 111/09 од 9. априла 2009. године. У образложењу о спорене пресуде наведено је да у конкретном случају нису испуњени услови из одредбе члана 37. став 4. Закона о раду, према којој радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос, јер тужиља није наставила да ради након истека шестомесечног рока. Даље је наведено да је тужиља засновала радни однос на одређено време од шест месеци, односно до добијања сагласности Комисије за рационализацију, па се почев од тог тренутка (5. септембра 2008. године) стекао услов за раскид уговора о раду. Према мишљењу ревизијског суда израженом у оспореној пресуди, нема основа за примену одредбе члана 37. став 5. Закона о раду, ни поред чињенице да је тужиља наставила да ради и у периоду после 5. септембра, а до 16. новембра 2008. године, јер је она обављала рад у оквиру уговореног рока од шест месеци.
4. Чланом 60. став 1. Устава, на чију повреду се подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/ 09) прописано је: да се уговор о раду може да се закључи на неодређено или одређено време (члан 31. став 1.); да се радни однос заснивана време чије је трајање унапред одређено када су у питању сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајања тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци, као и да радни однос на одређено време, ради замене привремено одсутног запосленог, може се засновати до повратка привремено одсутног запосленог (члан 37. ст. 1. и 3.); да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37. став 4.); да радни однос престаје истеком рока за који је заснован (члан 175. тачка 1)).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе није повређено право на рад, зајемчено чланом 60. став 1. Устава.
Наиме, према оцени Уставног суда, оспорена пресуда садржи уствноправно прихватљиво образложење ревизијског суда зашто није основана ревизија подноситељке. Ово стога што је у ситуацији када је, као у конкретном случају, у току поступка у коме је тражено да суд утврди да је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, парнични суд утврдио да је радни однос заснован на период од шест месеци престао пре тог рока, те да тако ни нема основа да такав радни однос прерасте у радни однос на неодређено време.
У погледу навода уставне жалбе да радни однос заснован на време од шест месеци није могао да престане пре тог рока, а услед протека рока на који је заснован, Уставни суд указује да је подноситељка , имајући у виду тужбени захтев, као и наводе жалбе и ревизије, управо супротно тврдила у току парничног поступка који је претходио овом уставносудском поступку.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану.
На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић