Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Кљајевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. априла 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Кљајевића изјављена против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године, Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године и Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године, Кж.II О.К. 64/07 од 12. априла 2007. године, Кж.II О.К. 91/07 од 6. јуна 2007. године, Кж.II О.К. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године, Кж.II О.К. 149/07 од 14. септембра 2007. године и Кж.II О.К. 196/07 од 23. новембра 2007. године и радњи „задржавања у притвору без правног основа након што је два пута Врховни суд Србије укидао првостепена решења о продужењу притвора“.
1. Горан Кљајевић из Београда поднео је Уставном суду 31. децембра 2007. године, преко пуномоћника-адвоката Владимира Бељанског, благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење Кв.П.43/07 од 8. фебруара 2007. године, Кв.П.85/07 од 19. марта 2007. године, Кв.П.144/07 од 18. маја 2007. године, Кв.П.205/07 од 18. јула 2007. године, Кв.П.248/07 од 27. августа 2007. године и Кв.П.309/07 од 26. октобра 2007. године, решења Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.II О.К.35/07 од 14. марта 2007. године, Кж.II О.К.64/07 од 12. априла 2007. године, Кж.II О.К.91/07 од 6. јуна 2007. године, Кж.II О.К.133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007 године, Кж.II О.К.149/07 од 14. септембра 2007. године и Кж.II О.К.196/07 од 23. новембра 2007. године и радњи задржавања у притвору без правног основа, због повреде права на слободу и безбедност, на притвор и на трајање притвора зајемчених одредбама члана 27, члана 30. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је 4. децембра 2008. године Уставном суду доставио поднесак уз који је приложио решење Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж.II О.К. 146/08 од 30. јула 2008. године којим је према њему укинут притвор.
2. У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. априла 2006. године, да му је притвор више пута продужаван и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и сваког решења о продужењу притвора изјављивали жалбе;
- да је оптужница подигнута 11. октобра 2006. године, да је ступила на правну снагу и да се кривични поступак води против подносиоца и других лица пред Окружним судом у Београду-Посебним одељењем под бројем К.П. 11/06;
- да је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године усвојио жалбе бранилаца и укинуо решење Окружног суда у Београду Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, те да је од 14. марта 2007. године, када је решење укинуто, до 19. марта 2007. године, када је донето ново решење о продужењу притвора, подносилац био у притвору без правног основа;
- да у новом решењу о продужењу притвора Кв.П.85/07 од 19. марта 2007. године, као ни у свим осталим решењима о продужењу притвора, није наведено од ког тренутка тј. датума се притвор продужава нити до ког тренутка по тим решењима притвор може да траје, већ да је само паушално наведено да се притвор продужава за највише два месеца;
- да уколико се као релевантан моменат продужења притвора узима дан доношења решења о продужењу, тада је јасно да је претходни период од 14. марта 2007. до 19. марта 2007. године, период који нема било какав основ лишења слободе;
- да је на идентичан начин поступљено када је Врховни суд решењем Кж.II О.К. 133/07, Кж.II О.К. 134/07 и Кж.II.О.К. 135/07 од 13. августа 2007. године усвојио жалбе бранилаца и укинуо решење Окружног суда у Београду Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године, који је 27. августа 2007. године донео ново решење о продужењу притвора КвП. 248/07, те да је и у овом случају подносилац уставне жалбе био без правног основа у притвору од 13. до 27. августа 2007. године;
- да су браниоци подносиоца уставне жалбе поднели Окружном суду у Београду захтев за испитивање законитости његовог лишења слободе, који је одбачен као недозвољен решењем Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године;
- да је жалбу на наведено решење, Врховни суд одбио као неосновану својим решењем Кж.II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године;
- да у односу на подносиоца уставне жалбе лишење слободе није одређено у поступку који је предвиђен законом, чиме му је повређено право на слободу и безбедност гарантовано одредбом члана 27. Устава;
- да је повређен и члан 30. став 1. Устава јер притварање подносиоца уставне жалбе, а посебно даље трајање притвора није неопходно ради вођења кривичног поступка;
- да му је повређено право које се односи на трајање притвора из члана 31. став 1. Устава, којим је прописано да се након подизања оптужнице притвор своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Предложено је да Уставни суд одложи извршење појединачног акта - решења о продужењу притвора и радње спровођења трајања притвора, и да након спроведеног поступка утврди да су наведеним актима и радњама повређена и ускраћена људска права подносиоца уставне жалбе, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди пуштање на слободу подносиоца.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Чланом 27. Устава зајемчено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.);
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка;
Чланом 31. став 2. Устава утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала, у предмету К.П. 11/06, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду-Одељење за сузбијање организованог криминала-Специјално тужилаштвo Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, кривично дело кршење закона од стране судије из члана 360. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. КЗ РС, три кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебног одељења Ки.П. 14/08 од 15. априла 2006. године који му се рачуна од 12. априла 2006. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2. и 5. Законика о кривичном поступку. Притвор му је продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице 11. октобра 2006. године, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године и Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године за тридесет дана, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) 2) и 5) Законика. Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 124/06 од 29. новембра 2006. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кв.П.273/06 од 10. новембра 2006. године.
Након ступања оптужнице на правну снагу притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду: Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године за највише два месеца и Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године за највише два месеца. Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 133/06 од 26. децембра 2006. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, а решењем Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године уважио жалбе и по службеној дужности укинуо решење Окружног суда у Београду Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, из разлога што „се за сада не могу испитати чињенични и правни закључци првостепеног суда за задржавање окривљених у притвору по наведеним законским основама, јер су дати разлози нејасни, а што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) Законика о кривичном поступку“. Окружни суд у Београду је донео ново решење Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године и поново продужио притвор према подносиоцу за највише два месеца. Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 64/07 од 12. априла 2007. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду-Посебног одељења Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године.
Браниоци подносиоца уставне жалбе поднели су 19. марта 2007. године ванпретресном већу Окружног суда у Београду захтев за испитивање законитости лишења слободе, на основу члана 5. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, са предлогом да се утврди незаконитост и нареди његово пуштање на слободу. У наведеном захтеву навели су да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 43/06 од 8. фебруара 2007. године прудужен пpитвор подносиоцу за највише два месеца, на које решење су браниоци уложили жалбу, те да је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године уважио жалбу и укинуо претходно решење, тако да је 14. марта 2007. године престао да постоји правни основ за његово даље задржавање у притвору. Од 14. марта 2007. до 19. марта 2007. године подносилац је био лишен слободе без правног основа.
Окружни суд у Београду је одлучујући о поднетом захтеву донео решење Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године, којим је одбацио као недозвољен захтев за испитивање законитости лишења слободе подносиоца наводећи да: „ ...у ситуацији када се предмет налази у фази главног претреса, те када је о продужењу притвора против оптуженог одлучивано више пута одлукама суда, предметни захтев за испитивање законитости лишења слободе у овој фази поступка је недозвољен“.
Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године одбио као неосновану жалбу бранилаца оптуженог изјављену против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године. У решењу је, између осталог, наведено: „предметни захтев за испитивање законитости лишења слободе оптуженог у овој фази поступка је недозвољен и чињеница да је укинуто решење о продужењу притвора не значи да су престали да постоје основи по којима се оптужени до тада налазио у притвору, с обзиром да решењем Врховног суда није према оптуженом укинут притвор, већ само решење о продужењу притвора и предмет враћен на поновно одлучивање, а да је након укидања тог решења донето ново решење о продужењу притовора које је, решењем Врховног суда Србије К.ж.II.О.К. 64/07 од 12. априла 2007. године потврђено“.
Подносиоцу уставне жалбе је потом притвор продужаван решењима Окружног суда у Београду:
- Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II.О.К. 91/07 од 6. јуна 2007. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године уважио изјављене жалбе, укинуо оспорено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање јер: „решење о продужењу притвора не садржи потпуне и ваљане разлоге за закључак суда о испуњености законских услова за трајање притвора по основу из члана 142. став 2. тачка 5. ЗКП-а, што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11. ЗКП-а, а ни све околности важне за правилну оцену о постојању тих услова нису утврђене...“;
- Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 149/07 од 14. септембра 2007. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 196/07 од 23. новембра 2007. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 18/08 од 25. јануара 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 48/08 од 19. марта 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године за највише два месеца, у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 86/08 од 14. маја 2008. године одбио као неосноване изјављене жалбе;
- Кв.П. 191/08 од 24. јуна 2008. године за највише два месеца у односу на које је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 135/08 од 14. јула 2008. године уважио изјављене жалбе, укинуо оспорено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање;
- Кв.П. 228/08 од 16. јула 2008. године за највише два месеца у односу на које је Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 146/08 од 30. јула 2008. године уважио изјављене жалбе и према подносиоцу укинуо притвор.
5. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр. 70/2001 и 68/2002 и „Службени гласник Републике Србије“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005 и 49/2007) прописано је: да лице лишено слободе мора бити одмах обавештено, на свом језику или језику који разуме, о разлозима лишења слободе и о свему што му се ставља на терет, као и о својим правима да покрене поступак пред судом ради испитивања законитости лишења слободе, а да лице које је лишено слободе без одлуке суда, мора бити одмах спроведено надлежном истражном судији и да лице лишено слободе има право да покрене поступак у коме ће надлежни истражни судија хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито (члан 5. став 1. тачка 8), ст. 2. и 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у току целог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика прописано је да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће узништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет године и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама Законика о кривичном поступку прописано је: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучије другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
6. Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и Законика, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Уставом је утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђеним законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује суд по жалби лица лишеног слободе и дужан је да хитно одлучи о законитости решења о одређивању притвора и нареди хитно пуштање на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Притвор се може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора. Дакле, према законским решењима, притвор наступа доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору.
Tрајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежан суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Против решења о продужењу притвора дозвољена је жалба која не задржава извршење решења, о којој одлучује виши суд. Приликом одлучивања о жалби, виши суд је овлашћен да, уколико утврди да решење о продужењу притвора не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни, својим решењем укине решење о продужењу притвора и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Доношењем оваквог решења од стране другостепеног суда, не значи да је притвор укинут, јер другостепени суд није ни био у могућности да испитује да ли постоје законом прописани разлози за даље предузимање мере притвора према окривљеном и није овлашћен да цени да ли још постоји довољан степен сумње да је окривљени учинио кривично дело које му је стављено на терет.
Уставом је утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.). Уставни суд је следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.). Из наведеног произлази да, у конкретном случају, чињеница да је првостепено решење у наведеном контексту било укинуто по жалби, не значи да је даље трајање притвора било незаконито, јер временско трајање притвора од ступања оптужнице на правну снагу до завршетка главног претреса Уставом и Закоником о кривичном поступка није ограничено, а надлежни суд је основаност притвора контролисао у Закоником прописаном року од два месеца.
По мишљењу Уставног суда, имајући у виду одредбе Устава и Законика, констатација наведена у изреци оспорених решења о продужењу притвора да се притвор продужава за два месеца, а не да је то рок у коме ће суд по службеној дужности поново преиспитати разлоге за притвор, не чини притвор након протека рока од два месеца незаконитим и самовољним. Међутим, однедавна пракса редовних судова да у изреци решења о продужењу притвора наводе да се „притвор продужава за два месеца“ или „да по овом решењу може трајати најдуже два месеца“ није правилна. Рок од два месеца је рок у коме је суд по службеној дужности у обавези да контролише притвор и то од дана правноснажности последњег решења које је донето о притвору, а не и рок максималног трајања притвора. Суд који је овлашћен да продужи притвор, може га продужавати у границама одређеним Закоником, у конкретном случају до завршетка главног претреса. Притвор се решењем не продужава на унапред тачно одређено време, већ само означавањем максималног могућег трајања у складу са законским роковима, јер се потреба трајања притвора не зна никад унапред.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала и Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, као и да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе спроведено из разлога и у поступку предвиђеним Закоником. Имајући у виду изнето, као и да је подносилац уставне жалбе изјављивао жалбе на решења о продужењу притвора о којима је надлежни суд одлучивао, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређено право на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
7. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 30. став 1. и члана 31. став 2. Устава и цитираних одредаба Законика, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда.
Уставни суд је у Одлуци Уж број 1197/2008 од 13. новембра 2008. године, изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе: „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Следом наведеног, Уставни суд сматра да је за оцену навода уставне жалбе релевантна само одредба члана 31. став 2. Устава. Овом одредбом утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом. Уставни суд је становишта да се евентуална повреда права на трајање притвора после подизања оптужнице не може посматрати независно од права на правично суђење којим се јемчи, поред осталог и суђење у разумном року.
Уставом је установљена уставна жалба као правно средство за заштиту људских права и слобода и период који је од значаја за поступање Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је Устав ступио на снагу. Међутим, како се „трајање лишавања слободе рачуна од дана хапшења-почетак притвора, све до доношења првостепене пресуде“ (став Европског суда за људска права изнет у пресуди B. v. Austria, од 28. марта 1999. године, Серија А, бр. 175.), Суд је оценио да се за оправданост дужине трајања притвора мора узети у обзир и стање притвора на дан 8. новембра 2006. године, када је подносилац уставне жалбе био у притвору скоро шест месеци.
Надлежни суд је дужан да не само у разумном року, већ и са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести ваљане разлоге за такву одлуку. Нема сумње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Уставни суд је оценио да је предмет, који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Окружним судом у Београду, веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Оспорена решења о продужењу притвора донета се у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор и дати су ваљани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Уставни суд је приликом доношења Одлуке имао у виду и да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године, притвор подносиоцу продужен на основу члана 142. став 1. и 5. Законика, а да је престао основ за даље задржавање подносиоца у смислу члана 142. став 2. тачка 2. Законика, и да је решењем Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године притвор продужен на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5. Законика, јер је надлежни суд нашао да више не постоје разлози прописани тачком 1. Законика. Када је надлежни суд утврдио да су престали сви законски основи за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор је укинут и он је пуштен на слободу, иако је поступак против њега још увек у току у фази главног претреса.
Уставни суд је имао у виду и чињеницу да је од доношења решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II О.К. 133/07, 134/07 и 135/07 од 13. августа 2007. године, којим је претходно решење о продужењу притвора Окружног суда у Београду-Посебно одељење било укинуто, до доношења новог решења о продужењу притвора Кв. П. 248/07 од 27. августа прошло четрнаест дана. Међутим, како се уставном жалбом не тражи посебно утврђење повреде Уставом зајемчених права које би биле учињене овим радњама, то Уставни суд, крећући се у оквирима постављеног захтева, о њима није посебно одлучивао.
8. Из навода уставне жалбе којима се оспоравају радње државних органа које се састоје у задржавању у притвору без правног основа након што је два пута Врховни суд Србије укидао првостепена решења о продужењу притвора, произлази да се наведене радње оспоравају као последица оспорених појединачних аката. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права оспореним актима, то ни оспореним радњама није дошло до повреде или ускраћивања наведених Уставом зајемчених права.
9. Стога је Уставни суд, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић