Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Деветак Љубана из Добановаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставн а жалб а Деветак Љубана изјављена против решења Вишег суда у Београду–Одељење за ратне злочине Кв. По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Београду–Одељење за ратне злочине Кж2. По2. 14/11 од 8. фебруара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Деветак Љубан из Добановаца поднео је Уставном суду 9. марта 2011. године, преко пуномоћника Бранкице Мајкић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду–Одељење за ратне злочине Кв.По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Београду–Одељење за ратне злочине Кж2.По2. 14/11 од 8. фебруара 2011. године, због повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије и права из ч лана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредба члана 5. став 3. Конвенције садржински не разликује од права зајемченог одредбом члана 31. Устава, то Уставни суд постојање повред е овог права цени у односу на означену одредбу Устава.
Подносилац уставне жалбе навод и да су му означена права повређенa тиме штo у оспорен им решењ има није дато никакво објашњење зашто је продужење притвора неопходно ради вођења кривичног поступка; да сматра да је одредба члана 142. став 1 . тачка 5 ) Законика о кривичном поступку у супротности како са одредбама Устава тако и са одредбама из члана 5 . Европске конвенције о људским правима; да посебно тешке околности дела „илити тежина д ела“ које се окривљеном ставља на терет ни у једној ситуацији , сама за себе , не може представљати околност која притварање може учинити неопходним за вођење кривичног поступка; да „тешка околност извршеног кривичног дела у исходу може утицати на висину казне, али елементарном логиком се може закључити да она сама за себе не може представљати основ за притвор, који предстааља само меру за несметано одвијање кривичног поступка“ и да ни у једном случају тежина дела сама за себе не може бити оправдани основ за одређивање притвора; да су у тренутку подношења уставне жалбе само двојица од 14 окривљених лица у притвору, да су неки од окривљених раније били у притвору и да су у међувремену пуштени да се бране са слободе, а да се кривични поступак очигледно неометано води упркос чињеници да се 12 од 14 окривљених брани са слободе; да се притвор „претвара у одмазду над подносиоцем и његово кажњавање пре пресуде“; да није разматрана примена блажих мера за обезбеђење несметаног вођења поступка; да се п ритвор мора свести на најкраће потребно време и да се мора укинути чим престану разлози за његово одређивање, а да је подносилац у притвору још од 28. маја 2007. године; да судови понављају идентичн е и стереотипн е формулациј е о тежини дела и да то не могу бити ни релевантни ни довољни услови за даље продужења притвора, који траје већ превише дуго .
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и наложи укидање притвора.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11-328 од 18. октобра 201 1. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду- Одељење за ратне злочине у предмету К.П о2. 22/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 13 оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине Кт.Рз. 7/07 28. новембра 2007. године, који је био у фази главног претреса.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
Првостепени кривични поступак је окончан доношењем пресуде Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К.По 2. 22/10 од 26. јуна 2012. године , којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 20 година.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 28. маја 2007. године до 29. априла 2011. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Ки .В. 7/07 од 30. маја 200 7. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 28. маја 2007. године када је лишен слободе.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв.По 2. 10/11 од 28. јануара 201 1. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 5) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред истицања основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва за које је прописана казна затвора преко десет година, навео и да се „посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе што из стања у списима произлази основана сумња да је окривљени у инкриминисаном периоду, најпре планирао организовање добровољачке оружане групе, те потом и организовао њено формирање, а ради учешћа ове оружане групе у нападу на село Ловас, као и да је, као фактички командант села Ловас, наређивао противзаконита привођења, мучења, телесна повређивања и ликвидације цивила, те подстрекавао на извршење наведених радњи, или исте помагао, те наређивао и спровођење дискриминаторских мера према припадницима хрватског народа, налажући им да обележавају своје куће белим тканинама и да носе беле траке око рукава, као и да је користећи свој ауторитет и улогу, учествовао у наређивању одвођења цивила на минско поље“. Даље је наведено да се „тежина наведених околности кривичног дела, у односу на окривљеног Љубана Деветака, а које по налажењу кривичног већа представљају посебно тешке околности, осим наведене улоге коју је окривљени, а према наводима из оптужнице, имао у критично време у извршењу кривично-правних радњи, огледа (се) и у наступелим последицама, a наиме у великом броју оштећених лица, од којих је велики број лица и смртно страдао, односно у телесном повређивању већег броја лица и смрти 69 лица, од којих 9 жена, 14 лица старости преко 60 година, те страдања 11 породица, од којих је у неким породицама страдало по два, а у неким по три члана“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв.По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године изјавио жалбу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж2.По2. 14/11 од 8. фебруара 201 1. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и у образложењу је, између осталог, наведено да је правилно првостепено веће нашло да и даље стоји законски разлог за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе . Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине се посебно осврнуо на жалбене наводе браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и истакао „да су жалбени наводи оцењени као неосновани, будући да другостепени суд налази да кривично-правне радње у погледу којих постоји основана сумња да их је предузео окривљени Љубан Деветак, по свом квантитету и квалитету прелазе меру која је неопходна за постојање бића к ривичног дела које се окривљеном ставља на терет оптужним актом надлежног тужиоца, те да je у том смислу провостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге односно несумњиво указао у чему се састоје наведене посебно тешке околности кривичног дела на страни окривљеног Љубана Деветака“.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор укинут 29. априла 201 1. године решењем Апелационог суда у Београду-Веће за ратне злочине Кж2.По2. 26/11 , којим су уважене изјављене жалбе и преиначено првостепено решење о продужењу притвора уз образложење да, поред осталог, „првостепени суд није имао у виду и резултате до сада спроведеног поступка... занемарујући чињеницу да је у досадашњем току поступка испитан велики број сведока и изведен велики број доказа, а који докази се тичу да ли је неопходно даље задржавање окривљених у притвору“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1 , 2. и 3. ).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 142. Кривичног закона Савезне Републике Југославије („Службени лист СФРЈ“, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и „Службени гласник РС“, број 39/03) прописано је кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, и то тако што је за основни облик овог кривичног дела у ставу 1. запрећена казна затвора од најмање пет година или затвор од четрдесет година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терет и да је изврши о кривично дело ратни злочин против цивилног становништва за које је запрећена казна у трајању од најмање пет година или затвор од четрдесет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било правно основано у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативној испуње ности услова за задржавање окривљеног у притвор у подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање оправданости даљег притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв. По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Љубан Деветак најпре планирао организовање добровољачке оружане групе, те потом и организовао њено формирање, а ради учешћа ове оружане групе у нападу на село Ловас, као и да је, као фактички командант села Ловас, наређивао противзаконита привођења, мучења, телесна повређивања и ликвидације цивила, те подстрекавао на извршење наведених радњи, или исте помагао, те наређивао и спровођење дискриминаторских мера према припадницима хрватског народа, налажући им да обележавају своје куће белим тканинама и да носе беле траке око рукава, као и да је користећи свој ауторитет и улогу, учествовао у наређивању одвођења цивила на минско поље. По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора, а имајући у виду и наступеле последице (велики број оштећених лица, од којих је велики број лица и смртно страдало, односно у телесном повређивању већег броја лица и смрти 69 лица, од којих 9 жена, 14 лица старости преко 60 година, те страдања 11 породица, од којих је у неким породицама страдало по два, а у неким по три члана). Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине у оспореном другостепеном решењу оценио правилним, јер је нашао да кривично правне радње у погледу којих постоји основана сумња да их је предузео окривљени Љубан Деветак, по свом квантитету и квалитету прелазе меру која је неопходна за постојање бића кривичног дела које се окривљеном ставља на терет оптужним актом надлежног тужиоца и да је провостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге односно несумњиво указао у чему се састоје наведене посебно тешке околности кривичног дела на страни окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред законом запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења Кв.По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године и Кж2. По2. 14/11 од 8. фебруара 2011. године засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „ да формулације о тежини дела не могу бити релевантни и довољни услови за продужење притвора“. Такође, ни наводи подносиоца да „судови понављају идентичне и стереотипне формулације“ нису основани, будући да је Уставни суд из прибављених доказа утврдио супротно.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. Наиме, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 9. марта 2011. године, налазио у притвору три године и више од девет месеци, рачунајући од 28. маја 2007. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 29. априла 2011. године, а да је првостепена пресуда донета 26. јуна 2012. године.
Уставни суд је оценио да је предмет по коме се у конкретном случају водио првостепени кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Одељење за ратне злочине веома сложен, како због бројности оптужених (14), тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку. Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је поступајући суд, када је утврдио да су престали сви законски основи и разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био још увек у фази главног претреса .
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца уставне жалбе да су у тренутку подношења уставне жалбе само двојица од 14 окривљених лица у притвору, да су неки од окривљених раније били у притвору и да су у међувремену пуштени да се бране са слободе, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Чињеница да се остала оптужен а лица више не налазе, или се уопште нису налазила у притвору, никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право. У конкретном случају, надлежни судови су одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, применили принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног оптуженог лица. То подразумева да се притвор не мора продужити према свим оптуженим лицима, нити по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више оптужених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саоптужених у истом кривичном предмету.
Такође, Уставни суд је ценио и навод подносиоца да надлежни судови нису разматрали примену блажих мера за „обезбеђење несметаног вођења поступка“. Међутим, Уставни суд указује да се, сагласно члану 137. ЗКП, окривљени који је већ стављен у притвор може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство, само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4. ЗКП. Будући да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, то подносиоцу уставне жалбе притвор није ни могао бити замењен јемством .
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору три године и с коро седам месеци до дана подношења уставне жалбе, односно укупно три године и једанаест месеци. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет ''Jentzsch против Немачке'', апликација од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Како се одредба члана 5. став 3. Конвенције садржински не разликује од права зајемченог одредбом члана 31. Устава, то Уставни суд постојање повред е овог права цени у односу на означену одредбу Устава.
Подносилац уставне жалбе навод и да су му означена права повређенa тиме штo у оспорен им решењ има није дато никакво објашњење зашто је продужење притвора неопходно ради вођења кривичног поступка; да сматра да је одредба члана 142. став 1 . тачка 5 ) Законика о кривичном поступку у супротности како са одредбама Устава тако и са одредбама из члана 5 . Европске конвенције о људским правима; да посебно тешке околности дела „илити тежина д ела“ које се окривљеном ставља на терет ни у једној ситуацији , сама за себе , не може представљати околност која притварање може учинити неопходним за вођење кривичног поступка; да „тешка околност извршеног кривичног дела у исходу може утицати на висину казне, али елементарном логиком се може закључити да она сама за себе не може представљати основ за притвор, који предстааља само меру за несметано одвијање кривичног поступка“ и да ни у једном случају тежина дела сама за себе не може бити оправдани основ за одређивање притвора; да су у тренутку подношења уставне жалбе само двојица од 14 окривљених лица у притвору, да су неки од окривљених раније били у притвору и да су у међувремену пуштени да се бране са слободе, а да се кривични поступак очигледно неометано води упркос чињеници да се 12 од 14 окривљених брани са слободе; да се притвор „претвара у одмазду над подносиоцем и његово кажњавање пре пресуде“; да није разматрана примена блажих мера за обезбеђење несметаног вођења поступка; да се п ритвор мора свести на најкраће потребно време и да се мора укинути чим престану разлози за његово одређивање, а да је подносилац у притвору још од 28. маја 2007. године; да судови понављају идентичн е и стереотипн е формулациј е о тежини дела и да то не могу бити ни релевантни ни довољни услови за даље продужења притвора, који траје већ превише дуго .
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења и наложи укидање притвора.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду I Су. 1/11-328 од 18. октобра 201 1. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду- Одељење за ратне злочине у предмету К.П о2. 22/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 13 оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине Кт.Рз. 7/07 28. новембра 2007. године, који је био у фази главног претреса.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
Првостепени кривични поступак је окончан доношењем пресуде Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине К.По 2. 22/10 од 26. јуна 2012. године , којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 20 година.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 28. маја 2007. године до 29. априла 2011. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Ки .В. 7/07 од 30. маја 200 7. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 28. маја 2007. године када је лишен слободе.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв.По 2. 10/11 од 28. јануара 201 1. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 5) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред истицања основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва за које је прописана казна затвора преко десет година, навео и да се „посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе што из стања у списима произлази основана сумња да је окривљени у инкриминисаном периоду, најпре планирао организовање добровољачке оружане групе, те потом и организовао њено формирање, а ради учешћа ове оружане групе у нападу на село Ловас, као и да је, као фактички командант села Ловас, наређивао противзаконита привођења, мучења, телесна повређивања и ликвидације цивила, те подстрекавао на извршење наведених радњи, или исте помагао, те наређивао и спровођење дискриминаторских мера према припадницима хрватског народа, налажући им да обележавају своје куће белим тканинама и да носе беле траке око рукава, као и да је користећи свој ауторитет и улогу, учествовао у наређивању одвођења цивила на минско поље“. Даље је наведено да се „тежина наведених околности кривичног дела, у односу на окривљеног Љубана Деветака, а које по налажењу кривичног већа представљају посебно тешке околности, осим наведене улоге коју је окривљени, а према наводима из оптужнице, имао у критично време у извршењу кривично-правних радњи, огледа (се) и у наступелим последицама, a наиме у великом броју оштећених лица, од којих је велики број лица и смртно страдао, односно у телесном повређивању већег броја лица и смрти 69 лица, од којих 9 жена, 14 лица старости преко 60 година, те страдања 11 породица, од којих је у неким породицама страдало по два, а у неким по три члана“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против оспореног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв.По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године изјавио жалбу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кж2.По2. 14/11 од 8. фебруара 201 1. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и у образложењу је, између осталог, наведено да је правилно првостепено веће нашло да и даље стоји законски разлог за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе . Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине се посебно осврнуо на жалбене наводе браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и истакао „да су жалбени наводи оцењени као неосновани, будући да другостепени суд налази да кривично-правне радње у погледу којих постоји основана сумња да их је предузео окривљени Љубан Деветак, по свом квантитету и квалитету прелазе меру која је неопходна за постојање бића к ривичног дела које се окривљеном ставља на терет оптужним актом надлежног тужиоца, те да je у том смислу провостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге односно несумњиво указао у чему се састоје наведене посебно тешке околности кривичног дела на страни окривљеног Љубана Деветака“.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор укинут 29. априла 201 1. године решењем Апелационог суда у Београду-Веће за ратне злочине Кж2.По2. 26/11 , којим су уважене изјављене жалбе и преиначено првостепено решење о продужењу притвора уз образложење да, поред осталог, „првостепени суд није имао у виду и резултате до сада спроведеног поступка... занемарујући чињеницу да је у досадашњем току поступка испитан велики број сведока и изведен велики број доказа, а који докази се тичу да ли је неопходно даље задржавање окривљених у притвору“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1 , 2. и 3. ).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 142. Кривичног закона Савезне Републике Југославије („Службени лист СФРЈ“, бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/01 и „Службени гласник РС“, број 39/03) прописано је кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, и то тако што је за основни облик овог кривичног дела у ставу 1. запрећена казна затвора од најмање пет година или затвор од четрдесет година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терет и да је изврши о кривично дело ратни злочин против цивилног становништва за које је запрећена казна у трајању од најмање пет година или затвор од четрдесет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било правно основано у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативној испуње ности услова за задржавање окривљеног у притвор у подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање оправданости даљег притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду-Одељење за ратне злочине Кв. По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Љубан Деветак најпре планирао организовање добровољачке оружане групе, те потом и организовао њено формирање, а ради учешћа ове оружане групе у нападу на село Ловас, као и да је, као фактички командант села Ловас, наређивао противзаконита привођења, мучења, телесна повређивања и ликвидације цивила, те подстрекавао на извршење наведених радњи, или исте помагао, те наређивао и спровођење дискриминаторских мера према припадницима хрватског народа, налажући им да обележавају своје куће белим тканинама и да носе беле траке око рукава, као и да је користећи свој ауторитет и улогу, учествовао у наређивању одвођења цивила на минско поље. По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора, а имајући у виду и наступеле последице (велики број оштећених лица, од којих је велики број лица и смртно страдало, односно у телесном повређивању већег броја лица и смрти 69 лица, од којих 9 жена, 14 лица старости преко 60 година, те страдања 11 породица, од којих је у неким породицама страдало по два, а у неким по три члана). Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду-Одељење за ратне злочине у оспореном другостепеном решењу оценио правилним, јер је нашао да кривично правне радње у погледу којих постоји основана сумња да их је предузео окривљени Љубан Деветак, по свом квантитету и квалитету прелазе меру која је неопходна за постојање бића кривичног дела које се окривљеном ставља на терет оптужним актом надлежног тужиоца и да је провостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге односно несумњиво указао у чему се састоје наведене посебно тешке околности кривичног дела на страни окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред законом запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења Кв.По2. 10/11 од 28. јануара 2011. године и Кж2. По2. 14/11 од 8. фебруара 2011. године засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „ да формулације о тежини дела не могу бити релевантни и довољни услови за продужење притвора“. Такође, ни наводи подносиоца да „судови понављају идентичне и стереотипне формулације“ нису основани, будући да је Уставни суд из прибављених доказа утврдио супротно.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. Наиме, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 9. марта 2011. године, налазио у притвору три године и више од девет месеци, рачунајући од 28. маја 2007. године када је лишен слободе, као и да му је притвор укинут 29. априла 2011. године, а да је првостепена пресуда донета 26. јуна 2012. године.
Уставни суд је оценио да је предмет по коме се у конкретном случају водио првостепени кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Одељење за ратне злочине веома сложен, како због бројности оптужених (14), тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку. Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је поступајући суд, када је утврдио да су престали сви законски основи и разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, притвор укинуо и он је пуштен на слободу, иако је у том тренутку поступак против њега био још увек у фази главног претреса .
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца уставне жалбе да су у тренутку подношења уставне жалбе само двојица од 14 окривљених лица у притвору, да су неки од окривљених раније били у притвору и да су у међувремену пуштени да се бране са слободе, али је мишљења да ова околност није од значаја за другачију одлуку Суда. Чињеница да се остала оптужен а лица више не налазе, или се уопште нису налазила у притвору, никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право. У конкретном случају, надлежни судови су одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, применили принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног оптуженог лица. То подразумева да се притвор не мора продужити према свим оптуженим лицима, нити по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више оптужених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саоптужених у истом кривичном предмету.
Такође, Уставни суд је ценио и навод подносиоца да надлежни судови нису разматрали примену блажих мера за „обезбеђење несметаног вођења поступка“. Међутим, Уставни суд указује да се, сагласно члану 137. ЗКП, окривљени који је већ стављен у притвор може се пустити на слободу ако он лично или ко други за њега пружи јемство, само због постојања околности које указују да ће побећи или из разлога прописаних у члану 142. став 2. тачка 4. ЗКП. Будући да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, то подносиоцу уставне жалбе притвор није ни могао бити замењен јемством .
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору три године и с коро седам месеци до дана подношења уставне жалбе, односно укупно три године и једанаест месеци. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела против човечности и ратног злочина, дужина притвора може бити оправдана и код дугогодишњег притвора (предмет ''Jentzsch против Немачке'', апликација од 6. октобра 1970, Резолуција 32, од 5. маја 1971.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић