Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бранислава Манојловића из Добринаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бранислава Манојловића и утврђује да je решењем Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године и решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 1997 /10 од 26. августа 2010. године, повређено право подносиоца уставне жалбе у погледу трајањ а притвора, зајемчено одредб ама члана 31. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Бранислава Манојловића и утврђује да је у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Сремској Митровици у предмету К. 8/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
2. Усваја се уставна жалба Бранислава Манојловића и утврђује да је у кривичном поступку који се водио пред Вишим судом у Сремској Митровици у предмету К. 8/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранислав Манојловић из Добринаца је 8. септембра 2010. године, преко пуномоћника Оливере Перишић, адвоката из Шапца, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године и решењ а Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 1997/10 од 26. августа 2010. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на суђење у разумном року зајемчених одредбама члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је повређено право на ограничено трајање притвора, јер се у притвору налази више од пет година, а да се, поред осталог, у оспореним решењима понављају разлози за продужење притвора , односно да су исте околности „појединачно и заједно“ стално навођене. Додаје да у оспореним решењима нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за његово даље задржавање у притвору, да се надлежни судови пре свега ослањају на тежину кривичног дела које му је стављено на терет и на објективне последице које су наступиле, а да пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора. Истовремено, подносилац истиче да му је повређено и право на суђење у разумном року, наводећи: да је оптужница против њега подигнута 21. августа 2005. године због кривичног дела убиство ; да су током кривичног поступка дон ете две првостепене осуђујуће пресуде које су уки нуте решењима Врховног суда Србије ; да је од последњег укидања првостепене пресуде прошло више од једне и по године, а да нова није донета „иако је у доказном поступку било потребно само да се понове раније изведени докази и да првостепени суд те доказе само другачије оцени, у складу са упутством Врховног суда Србије“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, наложи Вишем суду у Сремској Митровици да предузме све неопходне мере како би се кривични поступак окончао у најкраћем могућем року, утврди право на накнаду нематеријалне штете и објави одлуку у „Службеном гласнику Р епублике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор е Вишег суда у Сремској Митровици и Апелационог суда у Новом Саду, са прилозима, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Сремској Митровици (раније Окружним судом у Сремској Митровици) водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе , по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Сремској Митровици, због кривичног дел а убиство из члана 113. Кривичног законика, који је правноснажно окончан .
Оптужница је подигнута након спроведене истраге 14. новембра 200 5. године и измењена је 26. јануара 2006. и 20. децембра 2007. године.
Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 200 7. године је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па до правноснажности пресуде, најдуже док не истекне време трајања изречене казне.
Решењем Врховног суда Србије Кж. I 942/08 од 18. јуна 2008. године су , у ставу првом изреке уважене изјављене жалбе и по службеној дужности укинута пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење , док је у ставу другом изреке према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен до даље одлуке суда, најкасније до истека рока из члана 146. став 4. Законика о кривичном поступку. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено „да ће у поновљеном поступку првостепени суд најпре отклонити недостатке на које му је указано овим решењем...а затим оценом спроведених неуропсихијатријских вештачења одговорити на питања да ли се оптужени налазио у стању препасти или јаке раздражености, односно у каквом је психичком стању био и из којих разлога, након чега ће моћи да изведе правилан закључак о постојању или непостојању кривичног дела које му се ставља на терет и његове кривице, после чега ће моћи да донесе правилну и закониту одлуку“.
У поновном поступку, након одржаног главног претреса, Окружни суд у Сремској Митровици је 4. децембра 2008. године донео пресуду К. 133/08 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе огла шен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па надаље.
Врховни суд Србије је 9. априла 2009. године донео решење Кж. I 397/09 и у ставу првом изреке уважио изјављене жалбе и укину о пресуд у Окружног суда у Сремској Митровици К. 133/08 од 4. децембра 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење пред потпуно измењеним већем , док је у ставу другом изреке према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до наредне одлуке суда . У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „првостепени суд мора цео догађај да посматра у континуитету од тренутка доласка оштећеног на лице места, те његовог кретања према месту где је са својом сестром и девојком стајао окривљени, радње које је оштећени предузео према окривљеном и окривљени према оштећеном, да потом све то повеже са стањем његове психе које су утврдили вештаци и да критично оцени да ли је он био у стању препасти или не и да ли је пос тупао у нужној одбрани или прекорачењу нужне одбране, те да ли је до прекорачења нужне одбране дошло услед његове препасти или јаке раздражености“.
Предмет је примљен у Окружном суд у у Сремској Митровици 13. маја 2009. године. У поновном поступку, након одржаног главног претреса, Виши суд у Сремској Митровици је 16. децембра 2010. године донео пресуду К. 8/10 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па до упућивања у установу за издржавање казне.
Списи предмета Вишег суда у Сремској Митровици су 24. маја 2011. године достављени Апелационом суду у Новом Саду ради одлучивања о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, заведени су под бројем Кж1. 2050/11 и распоређени су у рад судији Д.В.
На захтев окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, а имајући у виду дужу спреченост за рад судије Д.В. због болести (инфаркт), решењем вршиоца функције председника Апелационог суда у Новом Саду од 2. априла 2012. године, предмет Кж1. 2050/11 је додељен у рад другом судији, који је 10. априла 2012. године заказао претрес за 7. јун 2012. године.
На одржаном претресу пред Апелационим судом у Новом Саду 7. јуна 2012. године су саслушани сведоци - оштећени и на предлог бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, претрес је одложен ради саслушања вештака Б.К. Следећи претрес , заказан за 13. септембар 2012. године, одржан је и закључен.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2050/11 од 13. септембра 2012. године (исправљеном решењем истог суда Кж1. 2050/11 од 5. октобра 2012. године) је, поред осталог, по службеној дужности преиначена пресуда Вишег суд а у Сремској Митровици К. 8/10 од 16. децембра 2010. године, тако што је измењена изрека првостепене пресуде, а окривљени, овде подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за извршење кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од 12 година , док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена. Апелациони суд у Новом Саду је у образложењу наведене пресуде, између осталог, навео „да је правилан закључак првостепеног суда да се не може радити о примени нужне одбране ни прекорачењу нужне одбране“, а да се окривљени у време извршења дела налазио у стању битно смањене урачунљивости.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се током целокупног трајања кривичног поступка налази о у притвору, и то од 21. августа 2005. године године када је лишен слободе , па до правноснажности пресуде 13. септембра 2012. године .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици К ри. 101 /05 од 22. августа 2005. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку и током трајања истражног поступка је продуж ен решењем већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 324/05 од 20. септембра 2005. године на основу исте одредбе Законика.
Након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем истог суда Кв. 388 /05 од 16. новембра 200 5. године за 30 дана , али сада на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. У образложењу решења је, поред истицања прописане казне затвора преко десет година, наведено „да је продужење притвора оправдано због начина извршења кривичног дела... а постоје и друге околности као и то што су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из Добринаца, да су се од раније познавали, да се оштећени забављао са сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што представља тешке околности извршења кривичног дела и оправданим да се окривљеном продужи притвор“.
Након ступања оптужнице на правну снагу, Окружни суд у Сремској Митровици је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужавао на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку , и то:
- 2005. године - 15. децембра (решење Кв. 425/05);
- 2006. године - 14. фебруара, 14. априла, 15. јуна, 15. августа, 13. октобра и 15. децембра (решења Кв. 126/06, Кв. 199/06, Кв. 254/06, Кв. 316/06, Кв. 381/06 и Кв. 462/06);
- 2007. године – 14. фебруара, 13. априла, 14. јуна, 14. августа, 15. октобра и 14. децембра (решења Кв. 78/07, Кв. 156/07, Кв. 244/07, Кв. 324/07, Кв. 419/07 и Кв. 537/07).
У образложењу свих набројаних решења којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен је , поред прописане казне затвора преко десет година , наведено : „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела и због других околности као што су да су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из Добринаца, да су се од раније познавали, да се оштећени сада покојни забављао са сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што представља тешке околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор “.
Након доношења првостепене пресуде 20. децембра 200 7. године, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем К. 181/05 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у тој пресуди . У образложењу овог решења је наведено „да је суд донео одлуку да се окривљеном продужи притвор у свему сходно одредбама члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку по ком основу је окривљеном и продужаван притвор у току целог трајања поступка из разлога што се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора од 5 до 15 година, дакле казна преко 10 година, осим тога продужење притвора након објављивања пресуде је оправдано и због начина извршења дела с обзиром да су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из истог места из Добринаца, да су се познавали и раније , да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби представљају све околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор“. Врховни суд Србије је својим решењем Кж. II 97/08 од 15. јануара 2008. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног изјављену против решења Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године.
Врховни суд Србије је решењем Кж. I 942/08 од 18. јуна 2008. године, у ставу другом изреке , према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до даље одлуке суда „пошто се из списа предмета утврђују разлози због којих је притвор према овом оптуженом одређен и продужаван стоји “. У ставу првом изреке решења су уважене изјављене жалбе, укинута је пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Окружни суд у Сремској Митровици је у поновном поступку током 2008. године продужавао притвор према подносиоцу уставне жалбе на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, решењима Кв. 365/08 од 18. августа, Кв. 389/08 од 29. августа и Кв. 503/08 од 28. октобра.
У образложењу решења Кв. 365/08 од 18. августа 2008. године је, поред прописане казне затвора преко десет година, наведено: „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела и због других околности као што су: да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. из Добринаца, да су се познавали од раније, да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, те да су и раније постојали сукоби између њих двојице што представља околности због чега је оправдано да се окривљеном продужи притвор“. Након што је решење Кв. 365/08 од 18. августа 2008. године по жалби укинуто, Окружни суд у Сремској Митровици је донео ново решење о продужењу притвора Кв. 389/08 од 29. августа 2008. године у коме је навео „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела јер је дело извршено на улици, да је оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, те и због других околности, а то су да су се окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. из Добринаца познавали од раније , да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што све представљају околности због чега је оправдано да се окривљеном продужи притвор “. Идентични разлози за продужење притвора дати су и у образложењу решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 508/08 од 28. октобра 2008. године.
Након доношења првостепене пресуде (друге по реду) 4. децембра 2008. године, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем К. 133/08 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у тој пресуди. У образложењу решења је наведено да је суд „донео одлуку да се окривљеном продужи притвор до правноснажности пресуде у свему сходно одредбама члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку по ком основу је окривљеном и продужаван притвор у току целог трајања поступка из разлога што се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора од 5 до 15 година, дакле казна и преко 10 година, осим тога продужење притвора након објављивања пресуде је оправдано и због начина извршења дела с обзиром да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. обојица из истог места, да су се познавали од раније, да се покојни забављао са рођеном сестром окривљеног, а што представљају све околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор“.
Врховни суд Србије је решењем Кж. I 397/09 од 9. априла 200 9. године, у ставу другом изреке , према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до наредне одлуке суда „ с обзиром да и даље стоје разлози због којих је према оптуженом био притвор одређен, а потом продужаван“. У ставу првом изреке тог решења су уважене изјављене жалбе, укинута је пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 133/08 од 4. децембра 200 8. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење, пред измењеним већем.
Окружни суд у Сремској Митровици је у поновном поступку продужавао притвор према подносиоцу уставне жалбе на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку (потом на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку), и то:
- 2009. године – 9. јуна, 7. августа, 9. октобра и 9. децембра (решењ а Кв. 310/09, Кв. 412/09, Кв. 547/09 и Кв. 659/09,);
- 2010. године - 8. фебруара, 7. априла, 7. јуна, 6. августа, 6. октобра и 7. децембра (решења Кв. 105/10, Кв. 281/10, Кв. 468/10, Кв. 611/10, Кв. 762/10 и Кв. 930/10);
У образложењу свих набројаних решења, дакле и оспореног решења Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године, којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен је, поред прописане казне затвора преко десет година, наведено: „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела, јер је дело извршено на улици, да је оштећени сада покојни к Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, потом да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни оштећени Ж.С. из Добринаца се познавали од раније, да се оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и раниј и сукоби између њих двојице, што по оцени већа представљају посебно тешке околности због чега је оправдано даље задржавање окривљен ог у притвору“. Врховни суд Србије, а потом и Апелациони суд у Новом Саду су својим решењима Кж. II 2686/09 од 2. октобра 2009. године, Кж. II 3793/09 од 18. децембра 2009. године, Кж. II 9/10 од 13. јануара 2010. године, Кж. II 452/10 од 24. фебруара 2010. године, Кж. II 957/10 од 20. априла 2010. године, Кж. II 1997/10 од 26. августа 2010. године (оспорио решење) и Кж. II 2975/10 од 24. децембра 2010. године, одбијали као неосноване жалбе браниоца подносиоца уставне жалбе изјављене против назначених првостепених решења о продужењу притвора.
Након доношења првостепене пресуде (треће по реду) 16. децембра 2010. године, Виши суд у Сремској Митровици је решењем К. 8/10 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне затвора изречене у првостепеној пресуди. У образложењу тог решења је наведено „да је веће заузело становиште да постоје разлози за продужење притвора према окривљеном Браниславу Манојловићу и то на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку с обзиром да је првостепеном пресудом овог суда окривљеном изречена казна затвора преко пет година, а продужење притвора је оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које се огледају у самом начину извршења истог, јер је дело извршено на улици, јер је оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног ножем девет пута у тело, а при том су се окривљени и сада покојни оштећени познавали од раније, покојни оштећени се забављао са рођеном сестром окривљеног, што су по оцени већа све посебно тешке околности овог кривичног дела“. Апелациони суд у Новом саду је својим решењем Кж. II 13/11 од 6. јануара 2011. године уважио жалбу браниоца окривљеног изјављену против решења Вишег суда у Сремској Митровици К. 8/10 од 16. децембра 2010. године и предмет пратио првостепеном суду на поновно одлучивање, уз образложење да „околности које је првостепени суд навео као посебно тешке околности, за сада су неприхватљиве, а ово из разлога што те околности мо рају бити јасно опредељене, док су околности које наводи првостепени суд паушалне и недовољно образложене, тако да се у овом делу побијано решење уопште не може са сигурношћу испитати“. Истим решењем је одлучено да се подносилац уставне жалбе задржи у притвору до нове одлуке суда.
Виши суд у Сремској Митровици је решењем Кв. 32/11 од 17. јануара 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне затвора изречене у првостепеној пресуди, уз образложење да стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку с обзиром на то да је „првостепеном пресудом овог суда окривљеном изречена казна затвора преко пет година, а то је оправдано и због чињеница које се огледају у самом начину извршења кривичног дела, јер је окривљени кривично дело извршио на јавном месту на улици, пред више других лица, да је реч о малој средини у којој су претходно живели и окривљени и оштећени сада покојни Ж.С, јер је при том оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног ножем девет пута у тело, а при том су се окривљени и оштећени познавали од раније, покојни оштећени се забављао са рођеном сестром окривљеног, које све околности скупа по оцени овог већа представљају посебно тешке околности кривичног дела“. Апелациони суд у Новом Саду је својим решењем Кж. II 246/11 од 2. фебруара 2011. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 32/11 од 17. јануара 2011. године.
Подносилац уставне жалбе се у притвору налазио све време након изрицања првостепене пресуде, све до њене правноснажности 13. септембра 2012. године .
4. Одредбама Устава на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом , као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био пдређен ( члан 31. ст. 1. до 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)); је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 6)). До измена ЗКП објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 72/09 од 3. септембра 2009. године, одредбом члана 142. став 2. тачка 5) било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења, да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда из члана 24. став 6; да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора и да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења, да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. тач. 3), 5) и 6)); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст.1. и 3.) ; да ће се претрес пред другостепеним судом одржати само ако је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази и ако постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес (члан 377. став 1.).
Чланом 113. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело убиство, и то тако што је за ово кривично дело запрећена казна затвора од пет до петнаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност ( видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења и Уж-132/2011 од 24. новембра 2011. године, став 5. образложења ).
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело убиство за које дело је законом прописана казна затвора од пет до петнаест година, и то током истраге на основу члана 142. став 2. тачка 2), а након подизања оптужнице по другом основу – из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
Такође, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао од 21. августа 2005. године, када је лишен слободе, до 13. септембра 201 2. године, када је доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду кривични поступак правноснажно окончан, дакле више од седам година, односно више од пет година до дана подношења уставне жалбе (8. септембар 2010. године).
Имајући у виду изузетну дужину трајања притвора према подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају, надлежни судови су морали да наведу посебно образложене околности које оправдавају задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору у тако дугом временском периоду.
Виши суд у Сремској Митровици се у образложењу оспореног првостепеног решења Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године , након што се подносилац уставне жалбе пет година налазио у притвору, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносиоца и висину запрећене казне за кривично дело које му је стављено на терет , на „начин извршења дела“, јер је кривично дело „извршено на улици, да је оштећени сада покојник Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, потом да су се окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни оштећени Ж.С. из Добринаца и да су се познавали од раније, да се оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и ранији сукоби између њих двојице“, што по оцени већа првостепеног суда представља посебно тешке околности кривичног дела. Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу Кж2. 1997 /10 од 26. августа 2010. године наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним.
Дакле, тежина самог кривичног дела, односно његове околности и начин извршења бил и су основни разлог за процену основаности даљег задржавања окривљеног у притвору. Међутим, Уставни суд наглашава да, иако тежина кривичног дела уз висин у запрећене казне која је за то дело прописана може бити релевантан основ , у процени разлога за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору који већ траје дужи период времена, не може бити и једини.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе био оптужен да је извршио кривично дело убиство, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да посебно тешке околности дела које се огледају у томе да је „кривично дело извршено на улици и да је покојни оштећени више пута убоден ножем у тело“, те да су се „окривљени и покојни оштећени познавали од раније, да су из истог места, да су од раније били у сукобу и да се покојни оштећени забављао са сестром окривљеног“, првобитно, а и неко време после тога, могу бити оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, Уставни суд никако није уверен да би ове околности, саме по себи, могле оправдати целокупан период трајања притвора више од пет година и налази да у конкретном случају треба имати у виду и следеће:
Из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. ове одлуке несумњиво произлази да је надлеж ни првостепени суд константно, током целог поступка контроле притвора, понављао потпуно исте формулације, тако да је један исти пасус преписиван из године у годину и служио као основ за продужење притвора. У том смислу, Уставни суд истиче да је Европски суд за људска права у великом броју предмета утврдио повреду члана 5. став 3. Европске конвенције за заштит у људских права и основних слобода, јер су судови продужавали притвор према подносиоцима представки ослањајући се углавном на озбиљности оптужби и користећи стереотипне формуле без освртања на конкретне чињенице (видети одлуке у пресудама: ''Smirnova против Русије'', од 24. јула 2003. године, став 56. и даље; ''Panchenko против Русије'', од 8. фебруара 2005. године, став 91. и даље; ''Rokhlina против Русије'' од 7. априла 2005. године, став 63 . и даље; ''Khudoiorov против Русије'' од 8. новембра 2005. године, став 172. и даље; ''Dolgova против Русије'' од 2. марта 2006. године, став 38 . и даље; ''Mamedova против Русије'', од 1. јуна 2006. године, став 72. и даље; ''Khudobin против Русије'' од 26. октобра 2006. године, став 103 . и даље; ''Belevitskiy против Русије'' од 1. марта 2007. године, став 99 . и даље).
У оспореном решењу, које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ више од пет година непрекидно налазио у притвору, дати су скоро идентични разлози којима се образлаже неопходност продужења ове мере као и у претходним решењима. По мишљењу Уставног суда, овакви општи разлози не могу да служе као оправдање за притвор подносиоца уставне жалбе у периоду од више од пет година. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су наведени општи разлози иако релевантни, све мање и мање довољни и да нужно губе на свом интензитету и значају са протеком времена. Стога су надлежни судови након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих су сматрали да је притвор и даље основан. Посебно је уочљиво да је образлажући разлоге за продужење притвора, првостепени суд навео и „начин извршења дела“, иако је изменама Законика о кривичном поступку објављеним у „Службеном гласнику Републике Србије “ број 72/09 од 3. септембра 2009. године брисан начин извршења кривичног дела као посебно тешка околност кривичног дела, што, по оцени Уставног суда , указује на површан однос редовних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без сагледавања релевантних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир.
Поред наведеног, Уставни суд примећује да су надлежни судови пропустили да оцене да ли је дужина трајања мере притвора према подносиоцу уставне жалбе премашила „разуман рок“. Таква анализа требало би да буде посебно истакнута у решењима о продужењу притвора, након што је подносилац уставне жалбе провео неколико година у притвору.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да аргументовано истакну битне околности и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се не могу сматрати довољним да оправдају трајање притвора од више од пет година.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено чланом 31. Устава, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Приступајући оцени разлога и навода изнетих у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да су људска и мањинска права и слободе и уставна жалба као посебно правно средство за њихову заштиту утврђени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, али да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, те је и у овој уставносудској ствари оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка, од краја августа 2005. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге поступак покренут, до 13. септембра 201 2. године када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 2050 /11 којом је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак укупно трајао нешто више од седам година.
Испитујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред самог временског трајања утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела убиство објективно може сматрати сложеним, имајући у виду пре свега чињенична питања која се током тог поступка морају расправити, те сагласно томе, сложеност доказног поступка који је потребно спровести, а који је, у конкретном случају, подразумевао , поред осталог, саслушање већег броја сведока и вештака, те прибављање налаза и мишљења вештака за област судске медицин е и неуропсихијатрије.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе у оспореном кривичном поступку разматран три пута пред две судске инстанце. Стога Суд не може закључити да су надлежни судови били неактивни у овом предмету. Штавише, Уставни суд констатује да су у појединим приликама првостепени и другостепени суд релативно брзо одлучивали о предмету оптужбе. Међутим, враћање предмета на поновно суђење, које је неспорно утицало на трајање поступка, у суштини указује на пропусте учињене током првостепеног поступка, на шта упућују и врло јасни и прецизни налози Врховног суда Србије садржани у другостепеним решењима. Истовремено, Уставни суд указује да су након доношења треће по реду осуђујуће пресуде 16. децембра 2010. године, списи предмета Вишег суда у Сремској Митровици примљени у Апелационом суд у у Новом Саду 24. маја 2011. године, а да су тек 2. априла 2012. године, након ургенције подносиоца уставне жалбе, додељени у рад другом судији (будући да се судија који је првобитно био задужен предметом налазио на дужем боловању).
Имајући у виду претходно наведено, као и то да је Уставни суд утврдио да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужем трајању поступка, Уставни суд констатује да већ утврђена повреда права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, сама по себи указује да кривични поступак није окончан у оквиру разумног рока.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је и у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатован е повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу Уставног суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је повређено право на ограничено трајање притвора, јер се у притвору налази више од пет година, а да се, поред осталог, у оспореним решењима понављају разлози за продужење притвора , односно да су исте околности „појединачно и заједно“ стално навођене. Додаје да у оспореним решењима нису дати детаљни и индивидуализовани разлози за његово даље задржавање у притвору, да се надлежни судови пре свега ослањају на тежину кривичног дела које му је стављено на терет и на објективне последице које су наступиле, а да пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора. Истовремено, подносилац истиче да му је повређено и право на суђење у разумном року, наводећи: да је оптужница против њега подигнута 21. августа 2005. године због кривичног дела убиство ; да су током кривичног поступка дон ете две првостепене осуђујуће пресуде које су уки нуте решењима Врховног суда Србије ; да је од последњег укидања првостепене пресуде прошло више од једне и по године, а да нова није донета „иако је у доказном поступку било потребно само да се понове раније изведени докази и да првостепени суд те доказе само другачије оцени, у складу са упутством Врховног суда Србије“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, наложи Вишем суду у Сремској Митровици да предузме све неопходне мере како би се кривични поступак окончао у најкраћем могућем року, утврди право на накнаду нематеријалне штете и објави одлуку у „Службеном гласнику Р епублике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор е Вишег суда у Сремској Митровици и Апелационог суда у Новом Саду, са прилозима, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Сремској Митровици (раније Окружним судом у Сремској Митровици) водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе , по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Сремској Митровици, због кривичног дел а убиство из члана 113. Кривичног законика, који је правноснажно окончан .
Оптужница је подигнута након спроведене истраге 14. новембра 200 5. године и измењена је 26. јануара 2006. и 20. децембра 2007. године.
Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 200 7. године је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па до правноснажности пресуде, најдуже док не истекне време трајања изречене казне.
Решењем Врховног суда Србије Кж. I 942/08 од 18. јуна 2008. године су , у ставу првом изреке уважене изјављене жалбе и по службеној дужности укинута пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење , док је у ставу другом изреке према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен до даље одлуке суда, најкасније до истека рока из члана 146. став 4. Законика о кривичном поступку. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено „да ће у поновљеном поступку првостепени суд најпре отклонити недостатке на које му је указано овим решењем...а затим оценом спроведених неуропсихијатријских вештачења одговорити на питања да ли се оптужени налазио у стању препасти или јаке раздражености, односно у каквом је психичком стању био и из којих разлога, након чега ће моћи да изведе правилан закључак о постојању или непостојању кривичног дела које му се ставља на терет и његове кривице, после чега ће моћи да донесе правилну и закониту одлуку“.
У поновном поступку, након одржаног главног претреса, Окружни суд у Сремској Митровици је 4. децембра 2008. године донео пресуду К. 133/08 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе огла шен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па надаље.
Врховни суд Србије је 9. априла 2009. године донео решење Кж. I 397/09 и у ставу првом изреке уважио изјављене жалбе и укину о пресуд у Окружног суда у Сремској Митровици К. 133/08 од 4. децембра 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење пред потпуно измењеним већем , док је у ставу другом изреке према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до наредне одлуке суда . У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „првостепени суд мора цео догађај да посматра у континуитету од тренутка доласка оштећеног на лице места, те његовог кретања према месту где је са својом сестром и девојком стајао окривљени, радње које је оштећени предузео према окривљеном и окривљени према оштећеном, да потом све то повеже са стањем његове психе које су утврдили вештаци и да критично оцени да ли је он био у стању препасти или не и да ли је пос тупао у нужној одбрани или прекорачењу нужне одбране, те да ли је до прекорачења нужне одбране дошло услед његове препасти или јаке раздражености“.
Предмет је примљен у Окружном суд у у Сремској Митровици 13. маја 2009. године. У поновном поступку, након одржаног главног претреса, Виши суд у Сремској Митровици је 16. децембра 2010. године донео пресуду К. 8/10 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 12 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. августа 2005. године па до упућивања у установу за издржавање казне.
Списи предмета Вишег суда у Сремској Митровици су 24. маја 2011. године достављени Апелационом суду у Новом Саду ради одлучивања о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, заведени су под бројем Кж1. 2050/11 и распоређени су у рад судији Д.В.
На захтев окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, а имајући у виду дужу спреченост за рад судије Д.В. због болести (инфаркт), решењем вршиоца функције председника Апелационог суда у Новом Саду од 2. априла 2012. године, предмет Кж1. 2050/11 је додељен у рад другом судији, који је 10. априла 2012. године заказао претрес за 7. јун 2012. године.
На одржаном претресу пред Апелационим судом у Новом Саду 7. јуна 2012. године су саслушани сведоци - оштећени и на предлог бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, претрес је одложен ради саслушања вештака Б.К. Следећи претрес , заказан за 13. септембар 2012. године, одржан је и закључен.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2050/11 од 13. септембра 2012. године (исправљеном решењем истог суда Кж1. 2050/11 од 5. октобра 2012. године) је, поред осталог, по службеној дужности преиначена пресуда Вишег суд а у Сремској Митровици К. 8/10 од 16. децембра 2010. године, тако што је измењена изрека првостепене пресуде, а окривљени, овде подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за извршење кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од 12 година , док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена. Апелациони суд у Новом Саду је у образложењу наведене пресуде, између осталог, навео „да је правилан закључак првостепеног суда да се не може радити о примени нужне одбране ни прекорачењу нужне одбране“, а да се окривљени у време извршења дела налазио у стању битно смањене урачунљивости.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се током целокупног трајања кривичног поступка налази о у притвору, и то од 21. августа 2005. године године када је лишен слободе , па до правноснажности пресуде 13. септембра 2012. године .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици К ри. 101 /05 од 22. августа 2005. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку и током трајања истражног поступка је продуж ен решењем већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв. 324/05 од 20. септембра 2005. године на основу исте одредбе Законика.
Након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем истог суда Кв. 388 /05 од 16. новембра 200 5. године за 30 дана , али сада на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. У образложењу решења је, поред истицања прописане казне затвора преко десет година, наведено „да је продужење притвора оправдано због начина извршења кривичног дела... а постоје и друге околности као и то што су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из Добринаца, да су се од раније познавали, да се оштећени забављао са сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што представља тешке околности извршења кривичног дела и оправданим да се окривљеном продужи притвор“.
Након ступања оптужнице на правну снагу, Окружни суд у Сремској Митровици је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужавао на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку , и то:
- 2005. године - 15. децембра (решење Кв. 425/05);
- 2006. године - 14. фебруара, 14. априла, 15. јуна, 15. августа, 13. октобра и 15. децембра (решења Кв. 126/06, Кв. 199/06, Кв. 254/06, Кв. 316/06, Кв. 381/06 и Кв. 462/06);
- 2007. године – 14. фебруара, 13. априла, 14. јуна, 14. августа, 15. октобра и 14. децембра (решења Кв. 78/07, Кв. 156/07, Кв. 244/07, Кв. 324/07, Кв. 419/07 и Кв. 537/07).
У образложењу свих набројаних решења којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен је , поред прописане казне затвора преко десет година , наведено : „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела и због других околности као што су да су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из Добринаца, да су се од раније познавали, да се оштећени сада покојни забављао са сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што представља тешке околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор “.
Након доношења првостепене пресуде 20. децембра 200 7. године, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем К. 181/05 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у тој пресуди . У образложењу овог решења је наведено „да је суд донео одлуку да се окривљеном продужи притвор у свему сходно одредбама члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку по ком основу је окривљеном и продужаван притвор у току целог трајања поступка из разлога што се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора од 5 до 15 година, дакле казна преко 10 година, осим тога продужење притвора након објављивања пресуде је оправдано и због начина извршења дела с обзиром да су окривљени Бранислав Манојловић и оштећени сада покојни Ж.С. обојица из истог места из Добринаца, да су се познавали и раније , да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби представљају све околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор“. Врховни суд Србије је својим решењем Кж. II 97/08 од 15. јануара 2008. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног изјављену против решења Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године.
Врховни суд Србије је решењем Кж. I 942/08 од 18. јуна 2008. године, у ставу другом изреке , према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до даље одлуке суда „пошто се из списа предмета утврђују разлози због којих је притвор према овом оптуженом одређен и продужаван стоји “. У ставу првом изреке решења су уважене изјављене жалбе, укинута је пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 181/05 од 20. децембра 2007. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Окружни суд у Сремској Митровици је у поновном поступку током 2008. године продужавао притвор према подносиоцу уставне жалбе на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, решењима Кв. 365/08 од 18. августа, Кв. 389/08 од 29. августа и Кв. 503/08 од 28. октобра.
У образложењу решења Кв. 365/08 од 18. августа 2008. године је, поред прописане казне затвора преко десет година, наведено: „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела и због других околности као што су: да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. из Добринаца, да су се познавали од раније, да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, те да су и раније постојали сукоби између њих двојице што представља околности због чега је оправдано да се окривљеном продужи притвор“. Након што је решење Кв. 365/08 од 18. августа 2008. године по жалби укинуто, Окружни суд у Сремској Митровици је донео ново решење о продужењу притвора Кв. 389/08 од 29. августа 2008. године у коме је навео „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела јер је дело извршено на улици, да је оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, те и због других околности, а то су да су се окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. из Добринаца познавали од раније , да се покојни оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и од раније сукоби између њих двојице што све представљају околности због чега је оправдано да се окривљеном продужи притвор “. Идентични разлози за продужење притвора дати су и у образложењу решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 508/08 од 28. октобра 2008. године.
Након доношења првостепене пресуде (друге по реду) 4. децембра 2008. године, Окружни суд у Сремској Митровици је решењем К. 133/08 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до правноснажности пресуде, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене у тој пресуди. У образложењу решења је наведено да је суд „донео одлуку да се окривљеном продужи притвор до правноснажности пресуде у свему сходно одредбама члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку по ком основу је окривљеном и продужаван притвор у току целог трајања поступка из разлога што се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора од 5 до 15 година, дакле казна и преко 10 година, осим тога продужење притвора након објављивања пресуде је оправдано и због начина извршења дела с обзиром да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни Ж.С. обојица из истог места, да су се познавали од раније, да се покојни забављао са рођеном сестром окривљеног, а што представљају све околности због чега је и оправдано да се окривљеном продужи притвор“.
Врховни суд Србије је решењем Кж. I 397/09 од 9. априла 200 9. године, у ставу другом изреке , према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио до наредне одлуке суда „ с обзиром да и даље стоје разлози због којих је према оптуженом био притвор одређен, а потом продужаван“. У ставу првом изреке тог решења су уважене изјављене жалбе, укинута је пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К. 133/08 од 4. децембра 200 8. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење, пред измењеним већем.
Окружни суд у Сремској Митровици је у поновном поступку продужавао притвор према подносиоцу уставне жалбе на два месеца, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку (потом на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку), и то:
- 2009. године – 9. јуна, 7. августа, 9. октобра и 9. децембра (решењ а Кв. 310/09, Кв. 412/09, Кв. 547/09 и Кв. 659/09,);
- 2010. године - 8. фебруара, 7. априла, 7. јуна, 6. августа, 6. октобра и 7. децембра (решења Кв. 105/10, Кв. 281/10, Кв. 468/10, Кв. 611/10, Кв. 762/10 и Кв. 930/10);
У образложењу свих набројаних решења, дакле и оспореног решења Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године, којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен је, поред прописане казне затвора преко десет година, наведено: „да је продужење притвора оправдано због начина извршења дела, јер је дело извршено на улици, да је оштећени сада покојни к Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, потом да су окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни оштећени Ж.С. из Добринаца се познавали од раније, да се оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и раниј и сукоби између њих двојице, што по оцени већа представљају посебно тешке околности због чега је оправдано даље задржавање окривљен ог у притвору“. Врховни суд Србије, а потом и Апелациони суд у Новом Саду су својим решењима Кж. II 2686/09 од 2. октобра 2009. године, Кж. II 3793/09 од 18. децембра 2009. године, Кж. II 9/10 од 13. јануара 2010. године, Кж. II 452/10 од 24. фебруара 2010. године, Кж. II 957/10 од 20. априла 2010. године, Кж. II 1997/10 од 26. августа 2010. године (оспорио решење) и Кж. II 2975/10 од 24. децембра 2010. године, одбијали као неосноване жалбе браниоца подносиоца уставне жалбе изјављене против назначених првостепених решења о продужењу притвора.
Након доношења првостепене пресуде (треће по реду) 16. децембра 2010. године, Виши суд у Сремској Митровици је решењем К. 8/10 према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне затвора изречене у првостепеној пресуди. У образложењу тог решења је наведено „да је веће заузело становиште да постоје разлози за продужење притвора према окривљеном Браниславу Манојловићу и то на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку с обзиром да је првостепеном пресудом овог суда окривљеном изречена казна затвора преко пет година, а продужење притвора је оправдано због посебно тешких околности кривичног дела које се огледају у самом начину извршења истог, јер је дело извршено на улици, јер је оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног ножем девет пута у тело, а при том су се окривљени и сада покојни оштећени познавали од раније, покојни оштећени се забављао са рођеном сестром окривљеног, што су по оцени већа све посебно тешке околности овог кривичног дела“. Апелациони суд у Новом саду је својим решењем Кж. II 13/11 од 6. јануара 2011. године уважио жалбу браниоца окривљеног изјављену против решења Вишег суда у Сремској Митровици К. 8/10 од 16. децембра 2010. године и предмет пратио првостепеном суду на поновно одлучивање, уз образложење да „околности које је првостепени суд навео као посебно тешке околности, за сада су неприхватљиве, а ово из разлога што те околности мо рају бити јасно опредељене, док су околности које наводи првостепени суд паушалне и недовољно образложене, тако да се у овом делу побијано решење уопште не може са сигурношћу испитати“. Истим решењем је одлучено да се подносилац уставне жалбе задржи у притвору до нове одлуке суда.
Виши суд у Сремској Митровици је решењем Кв. 32/11 од 17. јануара 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне затвора изречене у првостепеној пресуди, уз образложење да стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 6) Законика о кривичном поступку с обзиром на то да је „првостепеном пресудом овог суда окривљеном изречена казна затвора преко пет година, а то је оправдано и због чињеница које се огледају у самом начину извршења кривичног дела, јер је окривљени кривично дело извршио на јавном месту на улици, пред више других лица, да је реч о малој средини у којој су претходно живели и окривљени и оштећени сада покојни Ж.С, јер је при том оштећени сада покојни Ж.С. избоден од стране окривљеног ножем девет пута у тело, а при том су се окривљени и оштећени познавали од раније, покојни оштећени се забављао са рођеном сестром окривљеног, које све околности скупа по оцени овог већа представљају посебно тешке околности кривичног дела“. Апелациони суд у Новом Саду је својим решењем Кж. II 246/11 од 2. фебруара 2011. године одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Вишег суда у Сремској Митровици Кв. 32/11 од 17. јануара 2011. године.
Подносилац уставне жалбе се у притвору налазио све време након изрицања првостепене пресуде, све до њене правноснажности 13. септембра 2012. године .
4. Одредбама Устава на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом , као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био пдређен ( члан 31. ст. 1. до 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору; те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)); је пресудом првостепеног суда лицу изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 6)). До измена ЗКП објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 72/09 од 3. септембра 2009. године, одредбом члана 142. став 2. тачка 5) било је прописано да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења, да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда из члана 24. став 6; да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора и да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења, да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. тач. 3), 5) и 6)); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено, да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст.1. и 3.) ; да ће се претрес пред другостепеним судом одржати само ако је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази и ако постоје оправдани разлози да се предмет не врати првостепеном суду на поновни главни претрес (члан 377. став 1.).
Чланом 113. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело убиство, и то тако што је за ово кривично дело запрећена казна затвора од пет до петнаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност ( видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења и Уж-132/2011 од 24. новембра 2011. године, став 5. образложења ).
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело убиство за које дело је законом прописана казна затвора од пет до петнаест година, и то током истраге на основу члана 142. став 2. тачка 2), а након подизања оптужнице по другом основу – из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
Такође, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе трајао од 21. августа 2005. године, када је лишен слободе, до 13. септембра 201 2. године, када је доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду кривични поступак правноснажно окончан, дакле више од седам година, односно више од пет година до дана подношења уставне жалбе (8. септембар 2010. године).
Имајући у виду изузетну дужину трајања притвора према подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају, надлежни судови су морали да наведу посебно образложене околности које оправдавају задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору у тако дугом временском периоду.
Виши суд у Сремској Митровици се у образложењу оспореног првостепеног решења Кв. 611/10 од 6. августа 2010. године , након што се подносилац уставне жалбе пет година налазио у притвору, пре свега ослонио, поред постојања основане сумње против подносиоца и висину запрећене казне за кривично дело које му је стављено на терет , на „начин извршења дела“, јер је кривично дело „извршено на улици, да је оштећени сада покојник Ж.С. избоден од стране окривљеног Бранислава Манојловића ножем више пута у тело, потом да су се окривљени Бранислав Манојловић и сада покојни оштећени Ж.С. из Добринаца и да су се познавали од раније, да се оштећени забављао са рођеном сестром окривљеног, да су постојали и ранији сукоби између њих двојице“, што по оцени већа првостепеног суда представља посебно тешке околности кривичног дела. Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу Кж2. 1997 /10 од 26. августа 2010. године наведене разлоге за продужење притвора оценио основаним.
Дакле, тежина самог кривичног дела, односно његове околности и начин извршења бил и су основни разлог за процену основаности даљег задржавања окривљеног у притвору. Међутим, Уставни суд наглашава да, иако тежина кривичног дела уз висин у запрећене казне која је за то дело прописана може бити релевантан основ , у процени разлога за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору који већ траје дужи период времена, не може бити и једини.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе био оптужен да је извршио кривично дело убиство, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да посебно тешке околности дела које се огледају у томе да је „кривично дело извршено на улици и да је покојни оштећени више пута убоден ножем у тело“, те да су се „окривљени и покојни оштећени познавали од раније, да су из истог места, да су од раније били у сукобу и да се покојни оштећени забављао са сестром окривљеног“, првобитно, а и неко време после тога, могу бити оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, Уставни суд никако није уверен да би ове околности, саме по себи, могле оправдати целокупан период трајања притвора више од пет година и налази да у конкретном случају треба имати у виду и следеће:
Из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. ове одлуке несумњиво произлази да је надлеж ни првостепени суд константно, током целог поступка контроле притвора, понављао потпуно исте формулације, тако да је један исти пасус преписиван из године у годину и служио као основ за продужење притвора. У том смислу, Уставни суд истиче да је Европски суд за људска права у великом броју предмета утврдио повреду члана 5. став 3. Европске конвенције за заштит у људских права и основних слобода, јер су судови продужавали притвор према подносиоцима представки ослањајући се углавном на озбиљности оптужби и користећи стереотипне формуле без освртања на конкретне чињенице (видети одлуке у пресудама: ''Smirnova против Русије'', од 24. јула 2003. године, став 56. и даље; ''Panchenko против Русије'', од 8. фебруара 2005. године, став 91. и даље; ''Rokhlina против Русије'' од 7. априла 2005. године, став 63 . и даље; ''Khudoiorov против Русије'' од 8. новембра 2005. године, став 172. и даље; ''Dolgova против Русије'' од 2. марта 2006. године, став 38 . и даље; ''Mamedova против Русије'', од 1. јуна 2006. године, став 72. и даље; ''Khudobin против Русије'' од 26. октобра 2006. године, став 103 . и даље; ''Belevitskiy против Русије'' од 1. марта 2007. године, став 99 . и даље).
У оспореном решењу, које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ више од пет година непрекидно налазио у притвору, дати су скоро идентични разлози којима се образлаже неопходност продужења ове мере као и у претходним решењима. По мишљењу Уставног суда, овакви општи разлози не могу да служе као оправдање за притвор подносиоца уставне жалбе у периоду од више од пет година. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су наведени општи разлози иако релевантни, све мање и мање довољни и да нужно губе на свом интензитету и значају са протеком времена. Стога су надлежни судови након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих су сматрали да је притвор и даље основан. Посебно је уочљиво да је образлажући разлоге за продужење притвора, првостепени суд навео и „начин извршења дела“, иако је изменама Законика о кривичном поступку објављеним у „Службеном гласнику Републике Србије “ број 72/09 од 3. септембра 2009. године брисан начин извршења кривичног дела као посебно тешка околност кривичног дела, што, по оцени Уставног суда , указује на површан однос редовних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без сагледавања релевантних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир.
Поред наведеног, Уставни суд примећује да су надлежни судови пропустили да оцене да ли је дужина трајања мере притвора према подносиоцу уставне жалбе премашила „разуман рок“. Таква анализа требало би да буде посебно истакнута у решењима о продужењу притвора, након што је подносилац уставне жалбе провео неколико година у притвору.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да аргументовано истакну битне околности и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се не могу сматрати довољним да оправдају трајање притвора од више од пет година.
Уставни суд оспорена решења није поништио имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено чланом 31. Устава, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Приступајући оцени разлога и навода изнетих у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да су људска и мањинска права и слободе и уставна жалба као посебно правно средство за њихову заштиту утврђени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, али да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, те је и у овој уставносудској ствари оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка, од краја августа 2005. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге поступак покренут, до 13. септембра 201 2. године када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 2050 /11 којом је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак укупно трајао нешто више од седам година.
Испитујући основаност уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка, поред самог временског трајања утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела убиство објективно може сматрати сложеним, имајући у виду пре свега чињенична питања која се током тог поступка морају расправити, те сагласно томе, сложеност доказног поступка који је потребно спровести, а који је, у конкретном случају, подразумевао , поред осталог, саслушање већег броја сведока и вештака, те прибављање налаза и мишљења вештака за област судске медицин е и неуропсихијатрије.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе у оспореном кривичном поступку разматран три пута пред две судске инстанце. Стога Суд не може закључити да су надлежни судови били неактивни у овом предмету. Штавише, Уставни суд констатује да су у појединим приликама првостепени и другостепени суд релативно брзо одлучивали о предмету оптужбе. Међутим, враћање предмета на поновно суђење, које је неспорно утицало на трајање поступка, у суштини указује на пропусте учињене током првостепеног поступка, на шта упућују и врло јасни и прецизни налози Врховног суда Србије садржани у другостепеним решењима. Истовремено, Уставни суд указује да су након доношења треће по реду осуђујуће пресуде 16. децембра 2010. године, списи предмета Вишег суда у Сремској Митровици примљени у Апелационом суд у у Новом Саду 24. маја 2011. године, а да су тек 2. априла 2012. године, након ургенције подносиоца уставне жалбе, додељени у рад другом судији (будући да се судија који је првобитно био задужен предметом налазио на дужем боловању).
Имајући у виду претходно наведено, као и то да је Уставни суд утврдио да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужем трајању поступка, Уставни суд констатује да већ утврђена повреда права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, сама по себи указује да кривични поступак није окончан у оквиру разумног рока.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је и у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатован е повреде права оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу Уставног суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић