Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Стевановића и Михаила Павловића, обојице из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Стевановића и Михаила Павловића изјављена против делимичне пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1012/09 од 2 0. октобра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 453/10 од 18. марта 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Стевановић и Михаило Павловић, обојица из Ваљева су 12. маја 2010. године, преко пуномоћника Драгана М. Живковића, адвоката из Ваљева, поднели Уставном суду уставну жалбу против делимичне пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1012/09 од 2 0. октобра 2009. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 453/10 од 18. марта 2010. године, због повреде права на накнаду штете зајемченог одредбом члана 35. став 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе су навели да им је поступањем суда повређено право на накнаду за неисплаћене ''ратне дневнице'' које је Министарство одбране Републике Србије неосновано задржало, услед чега су радњом државног органа претрпели штету која се односи на ускраћивање права на накнаду по основу неоснованог обогаћења. Даље су навели да је суд погрешно применио материјално право третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења. Подносиоци своје право заснивају на томе да је тужена без правног основа задржала новац добијен из буџета за исплату ''ратних дневница'', а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под одредбу члана 210. Закона о облигационим односима, те и да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена акта и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 13. марта 2003. године поднели тужбе Општинском суду у Ваљеву против Републике Србије - Министарства одбране, у којима су навели да су за време ратног стања 1999. године, били мобилисани као војни резервисти у саставу Војске Југославије и да је тужена била у обавези да им по одребама Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије исплати дневнице, за наведене периоде које су провели у саставу Војске Југославије. Навели су да тужена своју обавезу није испунила и тражили су да суд обавеже тужену да им исплати износе наведене у тужби по основу неоснованог обогаћења , са законском затезном каматом.
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1012/09 од 2 0. октобра 2009. године одбијени су тужбени захтеву тужилаца као неосновани. У образложењу пресуде је наведено да суд сматра да исплата спорних накнада представља законску обавезу тужене коју је тужена била у обавези да измири док су тужиоци били у резервном саставу Војске Југославије, а у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем обе обавезе причинила штету за коју одговара по одредби члана 172. Закона о облигационим односима. Тужена је истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што према одредби члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, а према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала, док су тужбе у овој парници поднете 13. марта 2009. године, а тужиоци су имали сазнања да им накнаде нису у целини или уопште исплаћене, то је суд нашао да је тужбени захтев тужилаца неоснован због застарелости потраживања. Поред тога, суд је нашао да тужиоци у току поступка, нису пружили ниједан доказ, нити су се позвали на доказе који би оправдавали примену члана 209. Закона о облигационим односима, а све имајући у виду примену правила о терету доказивања сходно одредбама Закона о парничном поступку. Суд је нашао да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене у смислу одредби чл. 210. и 219. Закона о облигационим односима, те је неосновано позивање на поменути институт. Првостепени суд је донео у овој правној ставри делимичну пресуду, а о преосталом делу тужбеног захтева који се односи на потраживање тужилаца Милована Срећковића и Милана Јаковљевића, као и о трошковима поступка, суд ће одлучити приликом доношења коначне одлуке у овој правној ствари.
Оспореном пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж. 453/10 од 18. марта 2010. године потврђена је наведена првостепена делимична пресуда. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд правилно утврдио да тражена исплата наведених новчаних давања представља обавезу тужене засновану на закону и да је неизвршењем ове обавезе тужена причинила штету тужиоцима за коју тужена одговара по основу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, али да је правилно утврдио да је правни основ накнада штете, услед неправилног и незаконитог рада тужене, а не стицање без основа, који правни основ је наведен у тужби. Поред тога, првостепени суд је правилно применио материјално право, и то одредбу члана 376. ст . 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор застарелости потраживања тужилаца по основу дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала, с обзиром да су тужбе поднете у марту 2009. године, а да је штета настала 1999. године. Такође је нашао да се у конкретном случају не ради о стицању без основа, будући да н ема прелаза имовине тужилаца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да тужиоцима исплати дневнице по наведеним прописима.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да после наступања застарелости права да захтева накнаду штете, оштећеник може захтевати од одговорног лица, по правилима која важе у случају стицања без основа, да му уступи оно што је добио радњом којом је проузрокована штета (члан 209.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи; да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210. ст. 1. и 2.); да кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе (члан 219.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и лице које је штету учинило и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настава (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ''ратних дневница'' за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ''ратних дневница'' од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење због чега, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не дају никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби против првостепене пресуде, а на које је одговорио другостепени суд.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе су навели да им је поступањем суда повређено право на накнаду за неисплаћене ''ратне дневнице'' које је Министарство одбране Републике Србије неосновано задржало, услед чега су радњом државног органа претрпели штету која се односи на ускраћивање права на накнаду по основу неоснованог обогаћења. Даље су навели да је суд погрешно применио материјално право третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења. Подносиоци своје право заснивају на томе да је тужена без правног основа задржала новац добијен из буџета за исплату ''ратних дневница'', а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под одредбу члана 210. Закона о облигационим односима, те и да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена акта и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 13. марта 2003. године поднели тужбе Општинском суду у Ваљеву против Републике Србије - Министарства одбране, у којима су навели да су за време ратног стања 1999. године, били мобилисани као војни резервисти у саставу Војске Југославије и да је тужена била у обавези да им по одребама Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије исплати дневнице, за наведене периоде које су провели у саставу Војске Југославије. Навели су да тужена своју обавезу није испунила и тражили су да суд обавеже тужену да им исплати износе наведене у тужби по основу неоснованог обогаћења , са законском затезном каматом.
Оспореном делимичном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1012/09 од 2 0. октобра 2009. године одбијени су тужбени захтеву тужилаца као неосновани. У образложењу пресуде је наведено да суд сматра да исплата спорних накнада представља законску обавезу тужене коју је тужена била у обавези да измири док су тужиоци били у резервном саставу Војске Југославије, а у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем обе обавезе причинила штету за коју одговара по одредби члана 172. Закона о облигационим односима. Тужена је истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што према одредби члана 376. став 1. Закона о облигационим односима потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, а према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала, док су тужбе у овој парници поднете 13. марта 2009. године, а тужиоци су имали сазнања да им накнаде нису у целини или уопште исплаћене, то је суд нашао да је тужбени захтев тужилаца неоснован због застарелости потраживања. Поред тога, суд је нашао да тужиоци у току поступка, нису пружили ниједан доказ, нити су се позвали на доказе који би оправдавали примену члана 209. Закона о облигационим односима, а све имајући у виду примену правила о терету доказивања сходно одредбама Закона о парничном поступку. Суд је нашао да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене у смислу одредби чл. 210. и 219. Закона о облигационим односима, те је неосновано позивање на поменути институт. Првостепени суд је донео у овој правној ставри делимичну пресуду, а о преосталом делу тужбеног захтева који се односи на потраживање тужилаца Милована Срећковића и Милана Јаковљевића, као и о трошковима поступка, суд ће одлучити приликом доношења коначне одлуке у овој правној ствари.
Оспореном пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж. 453/10 од 18. марта 2010. године потврђена је наведена првостепена делимична пресуда. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд правилно утврдио да тражена исплата наведених новчаних давања представља обавезу тужене засновану на закону и да је неизвршењем ове обавезе тужена причинила штету тужиоцима за коју тужена одговара по основу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, али да је правилно утврдио да је правни основ накнада штете, услед неправилног и незаконитог рада тужене, а не стицање без основа, који правни основ је наведен у тужби. Поред тога, првостепени суд је правилно применио материјално право, и то одредбу члана 376. ст . 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор застарелости потраживања тужилаца по основу дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала, с обзиром да су тужбе поднете у марту 2009. године, а да је штета настала 1999. године. Такође је нашао да се у конкретном случају не ради о стицању без основа, будући да н ема прелаза имовине тужилаца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да тужиоцима исплати дневнице по наведеним прописима.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да после наступања застарелости права да захтева накнаду штете, оштећеник може захтевати од одговорног лица, по правилима која важе у случају стицања без основа, да му уступи оно што је добио радњом којом је проузрокована штета (члан 209.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи; да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210. ст. 1. и 2.); да кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе (члан 219.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и лице које је штету учинило и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настава (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ''ратних дневница'' за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ''ратних дневница'' од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Виши суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење због чега, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не дају никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби против првостепене пресуде, а на које је одговорио другостепени суд.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић