Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Зорице Чубровић из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зорице Чубровић и утврђује д а је пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5009/10 од 26. маја 2010. године повређено право подноситељке ус тавне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа , зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зорица Чубровић из Ваљева је 9. јула 2010. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, зб ог повреде права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним пресудама одбијен тужбени захтев под носитељке ради исплате неисплаћеног дела отпремнине. Позивајући се на праксу Уставног суда , подноси тељка сматра да је неприхватљиво становиште првостепеног суда, а које прихвата и другостепени суд у оспореној пресуди, о томе да је право запосленог да се одриче потраживања по основу радног односа. Ово стога што није могуће да се запослени пунов ажно одрекне потр аживања која му припадају, будући да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите у случају престанка ра дног односа. Стога је подноситељка предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да јој је оспореним пресудама повређено наведено Уставом зајемчено право, да поништи оспорене пресуде и наложи потребне мере за отклањање штетних последица. .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, према тужено м Ф.В. Градац а.д. из Ваљева , којим је тужиља тражила да се тужени обавеже да јој на име отпремнине исплати износ од 221.903,00 динара, са законском затезном каматом почев од 16. јула 2009. године до коначне исплате .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5009/10 од 26. маја 2010. године одбијена је као не основана жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да у поступку дон ошења ожалбене пресуде није било битн их повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9. Закона о парничном поступку , нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост; да према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, следи да је тужиља дала изјаву у писаном облику број 1715 од 15. јула 2009. године коју је својеручно потписа ла, а према чијем садржају је за њеним радом престала потреба код туженог; да је била упозната да јој припада отпремнина у износу од 250.234,00 д инара и да је прихватила да прими от премнину у износу од 28.331,00 динара, те да се одрекла остатка отпремнине у износу од 221.903,00 динара; да је директор туженог донео решење о отказу уговора о раду зб ог престанка потребе за радом запосленог број 1717 од 15. јула 2009. године којим је тужиљи престао радни однос због технолошких, економских и организационих промена и престанка потребе за њеним радом; да је тужиљи престао радни однос 16. јула 2009. године ; да је ово решење тужиљи достављено 15. јула 2009. године, као и да је тужиљи исплаћен износ од 28.331,00 динара на име назначене отпремнине; да је н а овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле ; да је , полазећи од одредбе члана 195. ст. 1. и 2. Закона о раду („Службени гласник PC“, број 24/05), тужиља могла да тражи судску заштиту у назначеном року; да пошто тужиља то није учинила, ово решење делује својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом на околност права тужиље на отпремнину и обима тога права; да изјава тужиље да је упозната да јој припада отпремнина у вредности од 250.234,00 динара, те да прихвата да прими отпремнину у износу од 28.331,00 динара и да се одриче остатка отпремине у износу од 221.903,00 динара, има карактер отпуштања дуга као јед ног од начина престанка обавезе; да се ради о отпуштању дуга , па тада важе правила из одредби члана 344. 3акона о облигационим односима ; да за пуноважност овог споразума није било п отребно да буде закључен у форми у којој је закључен п осао из кога је обавеза настала; да је тужиља дала изјаву о отпуштању дуга, а тужени се са том изјавом сагласио, с обзиром на садржај назначе ног решења и споразума од 15. јула 2009. године; да запослени може отпустити дуг туженом послодавцу и с тим у вези дати изјаву и у погледу доспелог износа отпремнине да неће тражити њено испуњење; да је право на отпремнину неотуђиво право до доспелости, али када то потраживање доспе тада нема сметњи да запослени да изјаву да н еће тражити износ по том основу, а д а није то тако не би и потраживање по основу отпремнине спадало у круг новчаних облигација које се , за случај пасивизма запосленог да их утужи у одређеном року , претвара у натуралне облигације, са гласно члану 196. Закона о раду; да законом у односу на доспели износ по основу отпремнине није прописано да запослени не мо же отпустити дуг из овог основа; да су другостепеном суду биле познате одлук е Уставног суда по уставним жал бама које наводи и жалба тужиље, али да у присуству претходних разлога и с обзиром да ни једним позитивним прописом није прописано да запослени не може отпустити дуг по том основу следи да ови наводи жалбе остају без значаја; да и када би се прихватио став да овде нема отпуштања дуга , не може се занемарити дејство правноснажног решења туженог којим је тужиљи утврђено право на отпремнину и обим тога права , а који износ је тужиљи исплаћен. На тај начин тужени je у целости испунио облигацију из овог основа према тужиљи, сагласно чл. 295. и 296. Закона о облигационим односима
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. став 2.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је подноситељки у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемченог одредбома члана 60. став 4. Устава.
Наиме, како је подноситељки радни однос престао због престанка потребе за њеним радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос јој је могао престати само под условом да јој претходно буде исплаћена отпремнина утврђена општим актом или уговором у раду, у складу са одредбама члана 158. Закона о раду. Имајући у виду да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да су првостепени и другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучили када су оспореним пресудама одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе.
При томе, по оцени Уставног суда, чињеница да је подноситељки уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да се преосталог дела отпремнине одрекла у корист послодавца и да у законом предвиђеном рок у није тражила поништај решења о престанку радног односа , не искључује подноситељку од права да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Овакав правни став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама, повређено право подноситељке уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
Имајући у виду да је повреда Уставом зајемченог права подноситељке такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њу у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби подноситељке изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је наведено да је оспореним пресудама одбијен тужбени захтев под носитељке ради исплате неисплаћеног дела отпремнине. Позивајући се на праксу Уставног суда , подноси тељка сматра да је неприхватљиво становиште првостепеног суда, а које прихвата и другостепени суд у оспореној пресуди, о томе да је право запосленог да се одриче потраживања по основу радног односа. Ово стога што није могуће да се запослени пунов ажно одрекне потр аживања која му припадају, будући да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите у случају престанка ра дног односа. Стога је подноситељка предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да јој је оспореним пресудама повређено наведено Уставом зајемчено право, да поништи оспорене пресуде и наложи потребне мере за отклањање штетних последица. .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, према тужено м Ф.В. Градац а.д. из Ваљева , којим је тужиља тражила да се тужени обавеже да јој на име отпремнине исплати износ од 221.903,00 динара, са законском затезном каматом почев од 16. јула 2009. године до коначне исплате .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5009/10 од 26. маја 2010. године одбијена је као не основана жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да у поступку дон ошења ожалбене пресуде није било битн их повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9. Закона о парничном поступку , нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост; да према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде, следи да је тужиља дала изјаву у писаном облику број 1715 од 15. јула 2009. године коју је својеручно потписа ла, а према чијем садржају је за њеним радом престала потреба код туженог; да је била упозната да јој припада отпремнина у износу од 250.234,00 д инара и да је прихватила да прими от премнину у износу од 28.331,00 динара, те да се одрекла остатка отпремнине у износу од 221.903,00 динара; да је директор туженог донео решење о отказу уговора о раду зб ог престанка потребе за радом запосленог број 1717 од 15. јула 2009. године којим је тужиљи престао радни однос због технолошких, економских и организационих промена и престанка потребе за њеним радом; да је тужиљи престао радни однос 16. јула 2009. године ; да је ово решење тужиљи достављено 15. јула 2009. године, као и да је тужиљи исплаћен износ од 28.331,00 динара на име назначене отпремнине; да је н а овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле ; да је , полазећи од одредбе члана 195. ст. 1. и 2. Закона о раду („Службени гласник PC“, број 24/05), тужиља могла да тражи судску заштиту у назначеном року; да пошто тужиља то није учинила, ово решење делује својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом на околност права тужиље на отпремнину и обима тога права; да изјава тужиље да је упозната да јој припада отпремнина у вредности од 250.234,00 динара, те да прихвата да прими отпремнину у износу од 28.331,00 динара и да се одриче остатка отпремине у износу од 221.903,00 динара, има карактер отпуштања дуга као јед ног од начина престанка обавезе; да се ради о отпуштању дуга , па тада важе правила из одредби члана 344. 3акона о облигационим односима ; да за пуноважност овог споразума није било п отребно да буде закључен у форми у којој је закључен п осао из кога је обавеза настала; да је тужиља дала изјаву о отпуштању дуга, а тужени се са том изјавом сагласио, с обзиром на садржај назначе ног решења и споразума од 15. јула 2009. године; да запослени може отпустити дуг туженом послодавцу и с тим у вези дати изјаву и у погледу доспелог износа отпремнине да неће тражити њено испуњење; да је право на отпремнину неотуђиво право до доспелости, али када то потраживање доспе тада нема сметњи да запослени да изјаву да н еће тражити износ по том основу, а д а није то тако не би и потраживање по основу отпремнине спадало у круг новчаних облигација које се , за случај пасивизма запосленог да их утужи у одређеном року , претвара у натуралне облигације, са гласно члану 196. Закона о раду; да законом у односу на доспели износ по основу отпремнине није прописано да запослени не мо же отпустити дуг из овог основа; да су другостепеном суду биле познате одлук е Уставног суда по уставним жал бама које наводи и жалба тужиље, али да у присуству претходних разлога и с обзиром да ни једним позитивним прописом није прописано да запослени не може отпустити дуг по том основу следи да ови наводи жалбе остају без значаја; да и када би се прихватио став да овде нема отпуштања дуга , не може се занемарити дејство правноснажног решења туженог којим је тужиљи утврђено право на отпремнину и обим тога права , а који износ је тужиљи исплаћен. На тај начин тужени je у целости испунио облигацију из овог основа према тужиљи, сагласно чл. 295. и 296. Закона о облигационим односима
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи.
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. став 2.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је подноситељки у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемченог одредбома члана 60. став 4. Устава.
Наиме, како је подноситељки радни однос престао због престанка потребе за њеним радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос јој је могао престати само под условом да јој претходно буде исплаћена отпремнина утврђена општим актом или уговором у раду, у складу са одредбама члана 158. Закона о раду. Имајући у виду да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да су првостепени и другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучили када су оспореним пресудама одбили тужбени захтев подноситељке уставне жалбе.
При томе, по оцени Уставног суда, чињеница да је подноситељки уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да се преосталог дела отпремнине одрекла у корист послодавца и да у законом предвиђеном рок у није тражила поништај решења о престанку радног односа , не искључује подноситељку од права да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Овакав правни став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама, повређено право подноситељке уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
Имајући у виду да је повреда Уставом зајемченог права подноситељке такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њу у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалби подноситељке изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 35/10 од 16. марта 2010. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић