Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Велимировића из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. новембрa 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Велимировића изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 516/11 од 18. октобра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 229/11 од 11. новембра 201 1. године у односу на истакнуте повреде права из чл . 30 . и 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Велимировић из Ваљева поднео је Уставном суду 8. децембра 201 1. године, преко пуномоћника Миљана Ж. Тимотијевића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 516/11 од 18. октобра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 229/11 од 11. новембра 2011. године, због повреде права из члана 30. став 1 , члана 31, члана 34. став 3 . и члана 36. ст. 1. и 2 . Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против њега води кривични поступак због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и два кривична дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика ;
- да се у притвору налази од 22. јуна 2009. године;
- да је оспореним решењима према њему продужен притвор за најдуже два месеца на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да су разлози за продужења притвора исти , да су „дословно преписани из једног у друго решење у протеклих 8 месеци, без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаности, нужности и примерености даљег задржавања окривљеног у притвору“;
- да у образложењу оспореног првостепеног решења, које је потврђено оспореним другостепеним решењем, судови као разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталих чињеница наводе и да „из извештаја из казнене евиденције произлази да је окривљени раније осуђиван, те да та околност у међусобној повезаности са осталим околностима представља особиту околност која указује да би окривљени могао поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети“, те закључује да судови „нису ценили уопште од каквог је значаја и у којој вези је ранија осуђиваност окривљеног за кривично дело против живота и тела са поступком у коме је оптужен за кривично дело против имовине“;
- да је првостепени суд разлоге за продужење притвора по основу тачке 5) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку засновао само и једино на тежини оптужби које му се стављају на терет.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и одлуку објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-2 од 9. фебруара 2012. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.
Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела и ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. године, када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и два кривична дел а изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Главни претрес је заказиван:
- током 2010. године - од 1. до 14. априла; од 5. до 7. јула; од 18. до 20. октобра; од 22. до 24. новембра – сваки пут одржан;
- током 2011. године – од 31. јануара до 4. фебруара; 18. и 19. априла; од 13. до 15. јуна; 9. септембра; 3. и 4. новембра; 21. и 22. децембра – од чега у три дана није одржан;
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (8. децембар 201 1. године) налазио у притвору две године и непуних шест месеци , рачунајући од 22. јуна 2009. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки. П. 16/09 од 15. јуна 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1) , 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка на основну одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, а решењем Врховног суда Србије Кр.ок. 20/09 од 16. септембра 2009. године на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) наведеног законика.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван и након подизања оптужнице. Основ за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку је отклоњен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 1165/10 од 25. маја 2010. године.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 429/11 од 13. септембра 201 1. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред осталог, навео: за тачку 3) члана 142. став 1. ЗКП „да за сваког од оптужених постоје околности које указују да би у случају пуштања на слободу могли поновити кривично дело, јер, пре свега, из списа предмета произлази основана сумња да су се поменути оптужени у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду и то од средине 2006. године до 3. априла 2009. године, у континуитету бавили вршењем кривичних дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, што указује на упорност коју су исказали у њиховом деловању. Такође, поред тога... оптужени Дејан Велимировић је 2007. године осуђен због кривичног дела тешке телесне повреде...то све наведене околности у својој међусобној повезаности, а имајући у виду својства и улогу сваког од оптужених понаособ за коју постоји основана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе , за коју постоји основана сумња да су јој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“; за тачку 5) члана 142. став 1. ЗКП „да је за кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које постоји оправдана сумња да су га оптужени Н.Г, М.Л. и Дејан Велимировић извршили, прописана казна затвора у трајању преко 10 година, а постоје посебно тешке околности његовог извршења, које се, по оцени већа огледају у постојању основане сумње да су оптужени као припадници организоване криминалне групе у дужем временском периоду примењивали застрашивање и разне друге облике насиља према оштећенима и на тај начин за себе прибављали знатну противправну имовинску корист...“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 299/11 од 11. новембра 201 1. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе . У образложењу решења је, између осталог, наведено: да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилне и утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да наводима жалби правилност а ни законитост побијаног решења није доведена у питање, из разлога што је правилно првостепени суд закључио када је нашао да постоје како особите околности које оправдавају задржавање окривљених у притвору, тако и посебно тешке околности ; да су жалбени наводи окривљених и бранилаца окривљених којима се врши оцена изведених доказа и оспорава чињенично стање наведено у оптужници Тужиоца за организовани криминал, по налажењу Апелационог суда неосновани, будући да ће како окривљени, тако и њихови браниоци чињенично стање и наводе из оптужнице моћи да оспоравају на главном претресу у контрадикторном поступку пред првостепеним судом; да што се тиче жалбених навода како окривљених, тако и њихових бранилаца у којима се истиче да првостепени суд доносећи побијано решење није поступио по налозима Апелационог суда у Београду из решења Кж2.По1. 261/11 од 04. октобра 2011. године, односно да није дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку за продужење притвора према окривљенима, као и да исте није индивидуализирао, ово веће оцењује неоснованим, будући да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге за продужење притвора према окривљенима по наведеним законским основима, a које као правилно утврђене у потпуности прихвата и ово Веће; да су по налажењу овога већа примедбе Апелационог суда из претходног решења доношењем побијаног решења отклоњене, будући да су разлози који су дати за продужење притвора јасни, разумљиви и представљају довољне разлоге који оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по наведеним законским основима; да је правилно првостепени суд закључио да посебно тешке околности, као и особите околности наведене у побијаном решењу не представљају елементе дела као и квалификаторну околност кривичног дела, већ разлоге за продужење притвора према окривљенима имајући при томе у виду тежину кривичних дела која су окривљенима стављена на терет, као и начин извршења истих за која су основано сумњиви, те с тим у вези наведене посебно тешке околности извршења кривичног дела за која су окривљени основано сумњиви протеком времена по налажењу овога већа не могу да изгубе на интензитету имајући у виду начин извршења кривичних дела која су окривљенима стављена на терет оптужницом Тужиоца за организовани криминал, а за која су основано сумњиви, као и радње које су предузели, због чега су жалбени наводи како окривљених, тако и њихових бранилаца у наведеном делу и оцењени као неосновани.
4. Одредбама Устава на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.) .
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је важио у време доношења оспорених решења, (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 214. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело изнуда, и то тако што је за квалификаторни облик овог кривичног дела у ставу 4. запрећена казна затвора од пет до петнаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Разлози које је Виши суд у Београду – Посебно одељење дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлози које је и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење потврдио, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљиво је мишљење кривичног већа да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да из списа предмета произлази основана сумња да је припадао организованој криминалној групи, која је деловала у дужем временском периоду, од средине 2006. године до 3. априла 2009. године и која се у континуитету бавила вршењем кривичних дела изнуде, што указује на упорност у деловању , као и да је подносилац уставне жалбе раније осуђен због кривичног дела тешка телесна повреда, те да све наведене околности у својој међусобној повезаности, имајући у виду својства и улогу сваког од оптужених понаособ за коју постоји оправдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да су јој свесно припадали, представљају особите околности које указују да ће оптужени поновити кривично дело ако би се нашли на слободи;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење и два кривична дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора у трајању преко десет година , а да, у конкретном случају, постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које се огледају у томе да постоји основана сумња да су оптужени , међу којима је и подносилац, као припадници организоване криминалне групе у дужем вр еменском периоду примењивали застрашивање и разне друге облике насиља према оштећенима и на тај начин за себе прибављали знатну противправну имовинску корист.
Наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају особите околности које указују да ће боравком на слободи поновити кривично дело, као и које конкретне околности у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, те потом оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда. Стога је и наводе подносиоца оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе одговарајућу одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао скоро две године и шест месеци, за које време је спроведена истрага, одлучивано је о приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу. Главни претрес је заказиван у примереним роковима и у континуитету (2010. године: од 1. до 14. априла, од 5. до 7. јула, од 18. до 20. октобра и од 22. до 24. новембра; 2011. године: од 31. јануара до 4. фебруара, 18. и 19. априла, од 13. до 15. јуна, 9. септембра, 3. и 4. новембра и 21. и 22. децембра) и скоро увек је одржаван.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби такође оценио неоснованим. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да судови нису изнели тврдњу да је подносилац изврши о кривичн а дел а кој а су предмет кривичног поступка, а наводи подноси оца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
7. Имајући у виду све до сада наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 30. став 1, члана 31 . и члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је из самих оспорених аката утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против првостепеног решења изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби надлежни суд одлучио. Полазећи од изнетог, те чињенице да се правом на правно средство не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству, ако за то није било основа, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе не могу довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава. Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би се поткрепиле тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу, односно да је дошло до неједнаког поступања.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против њега води кривични поступак због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и два кривична дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика ;
- да се у притвору налази од 22. јуна 2009. године;
- да је оспореним решењима према њему продужен притвор за најдуже два месеца на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да су разлози за продужења притвора исти , да су „дословно преписани из једног у друго решење у протеклих 8 месеци, без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаности, нужности и примерености даљег задржавања окривљеног у притвору“;
- да у образложењу оспореног првостепеног решења, које је потврђено оспореним другостепеним решењем, судови као разлоге за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталих чињеница наводе и да „из извештаја из казнене евиденције произлази да је окривљени раније осуђиван, те да та околност у међусобној повезаности са осталим околностима представља особиту околност која указује да би окривљени могао поновити кривично дело, односно извршити кривично дело којим прети“, те закључује да судови „нису ценили уопште од каквог је значаја и у којој вези је ранија осуђиваност окривљеног за кривично дело против живота и тела са поступком у коме је оптужен за кривично дело против имовине“;
- да је првостепени суд разлоге за продужење притвора по основу тачке 5) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку засновао само и једино на тежини оптужби које му се стављају на терет.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и одлуку објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-2 од 9. фебруара 2012. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.
Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела и ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. године, када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и два кривична дел а изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Главни претрес је заказиван:
- током 2010. године - од 1. до 14. априла; од 5. до 7. јула; од 18. до 20. октобра; од 22. до 24. новембра – сваки пут одржан;
- током 2011. године – од 31. јануара до 4. фебруара; 18. и 19. априла; од 13. до 15. јуна; 9. септембра; 3. и 4. новембра; 21. и 22. децембра – од чега у три дана није одржан;
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (8. децембар 201 1. године) налазио у притвору две године и непуних шест месеци , рачунајући од 22. јуна 2009. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду-Посебно одељење Ки. П. 16/09 од 15. јуна 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1) , 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка на основну одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку, а решењем Врховног суда Србије Кр.ок. 20/09 од 16. септембра 2009. године на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) наведеног законика.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван и након подизања оптужнице. Основ за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку је отклоњен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 1165/10 од 25. маја 2010. године.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 429/11 од 13. септембра 201 1. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред осталог, навео: за тачку 3) члана 142. став 1. ЗКП „да за сваког од оптужених постоје околности које указују да би у случају пуштања на слободу могли поновити кривично дело, јер, пре свега, из списа предмета произлази основана сумња да су се поменути оптужени у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду и то од средине 2006. године до 3. априла 2009. године, у континуитету бавили вршењем кривичних дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, што указује на упорност коју су исказали у њиховом деловању. Такође, поред тога... оптужени Дејан Велимировић је 2007. године осуђен због кривичног дела тешке телесне повреде...то све наведене околности у својој међусобној повезаности, а имајући у виду својства и улогу сваког од оптужених понаособ за коју постоји основана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе , за коју постоји основана сумња да су јој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“; за тачку 5) члана 142. став 1. ЗКП „да је за кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које постоји оправдана сумња да су га оптужени Н.Г, М.Л. и Дејан Велимировић извршили, прописана казна затвора у трајању преко 10 година, а постоје посебно тешке околности његовог извршења, које се, по оцени већа огледају у постојању основане сумње да су оптужени као припадници организоване криминалне групе у дужем временском периоду примењивали застрашивање и разне друге облике насиља према оштећенима и на тај начин за себе прибављали знатну противправну имовинску корист...“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 299/11 од 11. новембра 201 1. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе . У образложењу решења је, између осталог, наведено: да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилне и утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да наводима жалби правилност а ни законитост побијаног решења није доведена у питање, из разлога што је правилно првостепени суд закључио када је нашао да постоје како особите околности које оправдавају задржавање окривљених у притвору, тако и посебно тешке околности ; да су жалбени наводи окривљених и бранилаца окривљених којима се врши оцена изведених доказа и оспорава чињенично стање наведено у оптужници Тужиоца за организовани криминал, по налажењу Апелационог суда неосновани, будући да ће како окривљени, тако и њихови браниоци чињенично стање и наводе из оптужнице моћи да оспоравају на главном претресу у контрадикторном поступку пред првостепеним судом; да што се тиче жалбених навода како окривљених, тако и њихових бранилаца у којима се истиче да првостепени суд доносећи побијано решење није поступио по налозима Апелационог суда у Београду из решења Кж2.По1. 261/11 од 04. октобра 2011. године, односно да није дао јасне и уверљиве разлоге на којима је засновао своју одлуку за продужење притвора према окривљенима, као и да исте није индивидуализирао, ово веће оцењује неоснованим, будући да је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и уверљиве разлоге за продужење притвора према окривљенима по наведеним законским основима, a које као правилно утврђене у потпуности прихвата и ово Веће; да су по налажењу овога већа примедбе Апелационог суда из претходног решења доношењем побијаног решења отклоњене, будући да су разлози који су дати за продужење притвора јасни, разумљиви и представљају довољне разлоге који оправдавају даље задржавање окривљених у притвору по наведеним законским основима; да је правилно првостепени суд закључио да посебно тешке околности, као и особите околности наведене у побијаном решењу не представљају елементе дела као и квалификаторну околност кривичног дела, већ разлоге за продужење притвора према окривљенима имајући при томе у виду тежину кривичних дела која су окривљенима стављена на терет, као и начин извршења истих за која су основано сумњиви, те с тим у вези наведене посебно тешке околности извршења кривичног дела за која су окривљени основано сумњиви протеком времена по налажењу овога већа не могу да изгубе на интензитету имајући у виду начин извршења кривичних дела која су окривљенима стављена на терет оптужницом Тужиоца за организовани криминал, а за која су основано сумњиви, као и радње које су предузели, због чега су жалбени наводи како окривљених, тако и њихових бранилаца у наведеном делу и оцењени као неосновани.
4. Одредбама Устава на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.) .
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је важио у време доношења оспорених решења, (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 214. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело изнуда, и то тако што је за квалификаторни облик овог кривичног дела у ставу 4. запрећена казна затвора од пет до петнаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Разлози које је Виши суд у Београду – Посебно одељење дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлози које је и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење потврдио, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљиво је мишљење кривичног већа да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да из списа предмета произлази основана сумња да је припадао организованој криминалној групи, која је деловала у дужем временском периоду, од средине 2006. године до 3. априла 2009. године и која се у континуитету бавила вршењем кривичних дела изнуде, што указује на упорност у деловању , као и да је подносилац уставне жалбе раније осуђен због кривичног дела тешка телесна повреда, те да све наведене околности у својој међусобној повезаности, имајући у виду својства и улогу сваког од оптужених понаособ за коју постоји оправдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да су јој свесно припадали, представљају особите околности које указују да ће оптужени поновити кривично дело ако би се нашли на слободи;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење и два кривична дела изнуде из члана 214. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора у трајању преко десет година , а да, у конкретном случају, постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које се огледају у томе да постоји основана сумња да су оптужени , међу којима је и подносилац, као припадници организоване криминалне групе у дужем вр еменском периоду примењивали застрашивање и разне друге облике насиља према оштећенима и на тај начин за себе прибављали знатну противправну имовинску корист.
Наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају особите околности које указују да ће боравком на слободи поновити кривично дело, као и које конкретне околности у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, те потом оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда. Стога је и наводе подносиоца оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе одговарајућу одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао скоро две године и шест месеци, за које време је спроведена истрага, одлучивано је о приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу. Главни претрес је заказиван у примереним роковима и у континуитету (2010. године: од 1. до 14. априла, од 5. до 7. јула, од 18. до 20. октобра и од 22. до 24. новембра; 2011. године: од 31. јануара до 4. фебруара, 18. и 19. априла, од 13. до 15. јуна, 9. септембра, 3. и 4. новембра и 21. и 22. децембра) и скоро увек је одржаван.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби такође оценио неоснованим. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да судови нису изнели тврдњу да је подносилац изврши о кривичн а дел а кој а су предмет кривичног поступка, а наводи подноси оца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
7. Имајући у виду све до сада наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 30. став 1, члана 31 . и члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
8. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је из самих оспорених аката утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против првостепеног решења изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби надлежни суд одлучио. Полазећи од изнетог, те чињенице да се правом на правно средство не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству, ако за то није било основа, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе не могу довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава. Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би се поткрепиле тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу, односно да је дошло до неједнаког поступања.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић