Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јасминка Степића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јасминка Степића изјављена против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 201 0. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж 2.По3. 22/10 од 24. септембра 201 0. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јасминко Степић из Београда поднео је Уставном суду 27. октобра 201 0. године, преко пуномоћника Драгише Вукашиновића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По3. 63/10 од 18. маја 2010. године, решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 3354/10 од 17. јуна 2010. године , решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење К р.По3. 4/10 од 11. августа 2010. године , решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године , решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године, решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 5118/10 од 7. октобра 2010. године и оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.Втк. 36/10 од 4. октобра 2010. године, због повреде права из члана 27. став 1, чл. 30. и 31. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да поступајући судови нису дали јасне разлоге због којих је према њему притвор одређен и продужаван, односно да се ослањају на тежину кривичног дела које му се ставља на терет, а не на субјективне разлоге за притвор; да није јасно због ког од два кривична дела која му се стављају на терет му је притвор продужен, односно, које ће кривично дело поновити; да је нејасно које су то околности које у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на основану бојазан да би уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело; да су дати разлози за продужење притвора значајни приликом пресуђења за одмеравање казне, а не и приликом доношења решења којим се одлучује о притвору; да из налаза и мишљење вештака неуропсихијатра и клиничког психолога произлази да код подносиоца нема сексуалне девијантности, психопатолошког поремећаја, ни зависнсти од алкохола ; да нису дата ваљана образложења за продужење притвора, као и да надлежни суд није поступао са нарочитом хитношћу.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење I Су. 1/11-171 од 30. маја 201 1. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Више јавно тужилаштво у Београду је 18. маја 2010. године поднело Вишем суду у Београду-Посебно одељење захтев за спровођење истраге Кт.Втк. 36/10 против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 4. Кривичног законика .
Истражни судија је 18. маја 2010. године донео решење Ки.По3. 63/10 којим је одредио да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због постојања основане сумње да је извршио наведена кривична дела.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је 4. октобра 2010. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу за наведена кривична дела и предмет је у Вишем суду у Београду-Посебно одељење заведен под бројем К.По3. 68/10.
Бранилац окривљеног Јасминка Степића, овде подносиоца уставне жалбе, се 22. октобра 2010. године одрекао приговора против оптужнице, након чега је иста ступила на правну снагу.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (27. октобар 201 0. године) налазио у притвору пет месеци и десет дана , рачунајући од 17. маја 201 0. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки. По3. 63/10 од 18. маја 2010. године , на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка, по остом законском основу, решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 3354/10 од 17. јуна 2010. године, Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 4/10 од 11. августа 2010. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године, које је потврђено оспореним решењем истог суда Кж2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године, је, поред осталог, наведено: да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По3. 63/10 од 18. маја 2010. године одређено спровођење истраге против Јасминка Степића због постојања основане сумње да је извршио кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело приказивање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 4. Кривичног законика; да по оцени Апелационог суда у Београду из списа предмета произилази основана сумња да је окривљени Јасминко Степић извршио кривична дела која му се стављају на терет, и то тако што је неутврђеног дана априла месеца подстрекао С.Ј. да искористи дете (које му је иначе унука) за производњу слика порнографске садржине, те да је окривљени 17. маја 2010. године у меморији свог мобилног телефона поседовао слике порнографске садржине настале искоришћавањем малолетног лица, те имајући у виду и количину фотографија и видео записа за које постоји основана сумња да је поседовао, а што је све пронађено у меморији њихових мобилних телефона, који су од њега одузети , и то 34 фотографије и 2 видео записа порнографске садржине настале искоришћавањем малолетних лица; да имајући у виду радње извршења кривичног дела за које постоји основана сумња да их је окривљени извршио, односно да је окривљени подстрекавао С.Ј. да своју унуку искористи за производњу слика порнографске садржине, a с обзиром на последице које могу бити далекосежне по малолетну оштећену, пре свега узевши у обзир посебан вид заштите малолетних лица као оштећених у кривичном поступку, те узимајући у обзир и бројност фотографија и видео записа, то све наведене околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела, због чега и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 5118/10 од 7. октобра 2010. године по истом законском основу. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 22. октобра 2010. године повукао жалбу од 18. октобра 2010. године, изјављену против наведеног решења.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу , да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) , који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 144. ЗКП, које су такође од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари , прописано је: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.); да ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора и да жалба против овог решења не задржава извршење решења (члан 269. став 2.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Апелационог суда у Београду Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године и Апелационог суда у Београду Кж 2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године (које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године) притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће , поред осталог, поновити кривично дело. Постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити дело, судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница везаних за окривљеног, што треба да доведе до закључка о испуњености наведеног законског разлога за одређивање или продужење притвора.
У конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора су донета у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се може продужити притвор и дати су детаљни разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни суд је у оспореном првостепеном решењу Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године образложио постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоц у уставне жалбе. Постојање особитих околности које указују да ће подносилац уставне жалбе поновити дело, по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено, поред осталог, и тиме да „постоји основана сумња да је подстрекавао С.Ј. да своју унуку искористи за производњу слика порнографске садржине, a с обзиром на последице које могу бити далекосежне по малолетну оштећену, пре свега узевши у обзир посебан вид заштите малолетних лица као оштећених у кривичном поступку, те узимајући у обзир и бројност фотографија и видео записа, то све наведене околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела, због чега и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење веома сложен због комплексности чињеничних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао нешто више од пет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница која је ступила на правну снагу. Стога ни наводи подносиоца уставне жалбе да суд није поступао са нарочитом хитношћу и да се разлози којима се образлаже продужење притвора у оспореним решењима понављају, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Ки.По3. 63/10 од 18. маја 2010. године, Вишег суда у Београду Кв. 3354/10 од 17. јуна 2010. године и Апелационог суда у Београду Кр.По3. 4/10 од 11. августа 2010. године , Уставни суд је утврдио да је решење Апелационог суда у Београду Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, примио 20. септембра 2010. године, из чега произлази да су до тог датума најкасније подносилац и његов бранилац примили претходно наведена решења којима је притвор продужаван. Имајући у виду да је уставна жалба изјављена 27. октобра 201 0. године, а да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, Уставни суд је у односу на наведене акте уставну жалбу одбацио као неблаговремену.
Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се оспорава решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 5118/10 од 7. октобра 2010. године, Уставни суд је из одговора Вишег суда у Београду I Су. 1/11-123 од 29. априла 2011. године утврдио да је бранилац окривљеног, овде пуномоћник подносиоца уставне жалбе , 22. октобра 2010. године повукао жалбу коју је против наведеног решења изјавио 18. октобра 1010. године. Полазећи од изнетог, као и чињенице да подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суд у није искористио Закоником о кривичном поступку прописано правно средство за заштиту својих права у редовном поступку, то је Уставни суд утврдио да у овом делу уставне жалбе нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
Коначно, Уставни суд је утврдио да оптужница Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.Втк. 36/10 од 4. октобра 2010. године, као појединачни акт против кога је изјављена уставна жалба, није акт који се може оспоравати уставном жалбом, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, те да стога такође не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
Стога је Уставни суд у наведеним дел овима, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач . 2) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да поступајући судови нису дали јасне разлоге због којих је према њему притвор одређен и продужаван, односно да се ослањају на тежину кривичног дела које му се ставља на терет, а не на субјективне разлоге за притвор; да није јасно због ког од два кривична дела која му се стављају на терет му је притвор продужен, односно, које ће кривично дело поновити; да је нејасно које су то околности које у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на основану бојазан да би уколико би био пуштен на слободу могао поновити кривично дело; да су дати разлози за продужење притвора значајни приликом пресуђења за одмеравање казне, а не и приликом доношења решења којим се одлучује о притвору; да из налаза и мишљење вештака неуропсихијатра и клиничког психолога произлази да код подносиоца нема сексуалне девијантности, психопатолошког поремећаја, ни зависнсти од алкохола ; да нису дата ваљана образложења за продужење притвора, као и да надлежни суд није поступао са нарочитом хитношћу.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду-Посебно одељење I Су. 1/11-171 од 30. маја 201 1. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Више јавно тужилаштво у Београду је 18. маја 2010. године поднело Вишем суду у Београду-Посебно одељење захтев за спровођење истраге Кт.Втк. 36/10 против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 4. Кривичног законика .
Истражни судија је 18. маја 2010. године донео решење Ки.По3. 63/10 којим је одредио да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због постојања основане сумње да је извршио наведена кривична дела.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је 4. октобра 2010. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу за наведена кривична дела и предмет је у Вишем суду у Београду-Посебно одељење заведен под бројем К.По3. 68/10.
Бранилац окривљеног Јасминка Степића, овде подносиоца уставне жалбе, се 22. октобра 2010. године одрекао приговора против оптужнице, након чега је иста ступила на правну снагу.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (27. октобар 201 0. године) налазио у притвору пет месеци и десет дана , рачунајући од 17. маја 201 0. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки. По3. 63/10 од 18. маја 2010. године , на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка, по остом законском основу, решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 3354/10 од 17. јуна 2010. године, Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 4/10 од 11. августа 2010. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године, које је потврђено оспореним решењем истог суда Кж2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године, је, поред осталог, наведено: да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По3. 63/10 од 18. маја 2010. године одређено спровођење истраге против Јасминка Степића због постојања основане сумње да је извршио кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело приказивање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 4. Кривичног законика; да по оцени Апелационог суда у Београду из списа предмета произилази основана сумња да је окривљени Јасминко Степић извршио кривична дела која му се стављају на терет, и то тако што је неутврђеног дана априла месеца подстрекао С.Ј. да искористи дете (које му је иначе унука) за производњу слика порнографске садржине, те да је окривљени 17. маја 2010. године у меморији свог мобилног телефона поседовао слике порнографске садржине настале искоришћавањем малолетног лица, те имајући у виду и количину фотографија и видео записа за које постоји основана сумња да је поседовао, а што је све пронађено у меморији њихових мобилних телефона, који су од њега одузети , и то 34 фотографије и 2 видео записа порнографске садржине настале искоришћавањем малолетних лица; да имајући у виду радње извршења кривичног дела за које постоји основана сумња да их је окривљени извршио, односно да је окривљени подстрекавао С.Ј. да своју унуку искористи за производњу слика порнографске садржине, a с обзиром на последице које могу бити далекосежне по малолетну оштећену, пре свега узевши у обзир посебан вид заштите малолетних лица као оштећених у кривичном поступку, те узимајући у обзир и бројност фотографија и видео записа, то све наведене околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела, због чега и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Након подизања оптужнице, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 5118/10 од 7. октобра 2010. године по истом законском основу. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 22. октобра 2010. године повукао жалбу од 18. октобра 2010. године, изјављену против наведеног решења.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу , да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) , који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 144. ЗКП, које су такође од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари , прописано је: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.); да ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора и да жалба против овог решења не задржава извршење решења (члан 269. став 2.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. и члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Апелационог суда у Београду Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године и Апелационог суда у Београду Кж 2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на које се позвао.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године (које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По3. 22/10 од 24. септембра 2010. године) притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, која прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће , поред осталог, поновити кривично дело. Постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити дело, судови цене у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница везаних за окривљеног, што треба да доведе до закључка о испуњености наведеног законског разлога за одређивање или продужење притвора.
У конкретном случају, оспорена решења о продужењу притвора су донета у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима због којих се може продужити притвор и дати су детаљни разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Надлежни суд је у оспореном првостепеном решењу Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године образложио постојање наведеног разлога за продужење притвора подносиоц у уставне жалбе. Постојање особитих околности које указују да ће подносилац уставне жалбе поновити дело, по овом основу је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено, поред осталог, и тиме да „постоји основана сумња да је подстрекавао С.Ј. да своју унуку искористи за производњу слика порнографске садржине, a с обзиром на последице које могу бити далекосежне по малолетну оштећену, пре свега узевши у обзир посебан вид заштите малолетних лица као оштећених у кривичном поступку, те узимајући у обзир и бројност фотографија и видео записа, то све наведене околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела, због чега и даље стоје разлози за задржавање окривљеног у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП“. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење веома сложен због комплексности чињеничних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао нешто више од пет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница која је ступила на правну снагу. Стога ни наводи подносиоца уставне жалбе да суд није поступао са нарочитом хитношћу и да се разлози којима се образлаже продужење притвора у оспореним решењима понављају, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Ки.По3. 63/10 од 18. маја 2010. године, Вишег суда у Београду Кв. 3354/10 од 17. јуна 2010. године и Апелационог суда у Београду Кр.По3. 4/10 од 11. августа 2010. године , Уставни суд је утврдио да је решење Апелационог суда у Београду Кр.По3. 5/10 од 15. септембра 2010. године бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, примио 20. септембра 2010. године, из чега произлази да су до тог датума најкасније подносилац и његов бранилац примили претходно наведена решења којима је притвор продужаван. Имајући у виду да је уставна жалба изјављена 27. октобра 201 0. године, а да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, Уставни суд је у односу на наведене акте уставну жалбу одбацио као неблаговремену.
Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се оспорава решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв. 5118/10 од 7. октобра 2010. године, Уставни суд је из одговора Вишег суда у Београду I Су. 1/11-123 од 29. априла 2011. године утврдио да је бранилац окривљеног, овде пуномоћник подносиоца уставне жалбе , 22. октобра 2010. године повукао жалбу коју је против наведеног решења изјавио 18. октобра 1010. године. Полазећи од изнетог, као и чињенице да подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суд у није искористио Закоником о кривичном поступку прописано правно средство за заштиту својих права у редовном поступку, то је Уставни суд утврдио да у овом делу уставне жалбе нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
Коначно, Уставни суд је утврдио да оптужница Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.Втк. 36/10 од 4. октобра 2010. године, као појединачни акт против кога је изјављена уставна жалба, није акт који се може оспоравати уставном жалбом, у смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, те да стога такође не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
Стога је Уставни суд у наведеним дел овима, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач . 2) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић