Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Вере Савић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. априла 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Вере Савић изјављена против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 2196/07 од 29. октобра 2007. године и Гж. 754/08 од 24. јуна 2008. године.
1. Вера Савић из Бора је поднела 12. фебруара 2008. године Уставном суду дозвољену и благовремену уставну жалбу против решења Окружног суда у Зајечару Гж. 2196/07 од 29. октобра 2007. године, којим је одбијена њена жалба изјављена против решења Општинског суда у Бору И.110/07 од 18. маја 2007. године. Наведеним првостепеним решењем је одбачен као недозвољен њен предлог за извршење поднет против стечајног дужника ″Борска банка″ АД – у стечају из Бора. Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореним судским актом повређена уставна начела о непосредној примени људских права и о заснованости судских одлука на Уставу и закону из члана 18. став 1. и члана 145. став 2. Устава Републике Србије, као и зајемчена права на неповредивост физичког и психичког интегритета, на једнаку заштиту права пред судовима, на својину и права на основу рада, утврђена одредбама члана 25. став 2, члана 36. став 1, члана 58. став 2. и члана 60. став 4. Устава. Предложила је да Уставни суд својом одлуком наложи извршном дужнику да јој у року од 15 дана из своје имовине надокнади потраживање признато у стечајном поступку.
Поднеском од 30. септембра 2008. године уставна жалба је проширена на решење Окружног суда у Зајечару Гж. 754/08 од 24. јуна 2008. године, којим је одбачена жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Општинског суда у Бору И.110/07 од 5. фебруара 2008. године. Ожалбеним првостепеним решењем је одобрено подносиоцу уставне жалбе, као таксеном обвезнику, да дугујућу судску таксу плати у четири месечне рате. Наводећи да јој је оспореним другостепеним решењем повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, као и право на имовину из члана 58. став 4. Устава, предложила је да се донесе привремена мера којом би се спречила евентуална наплата судске таксе принудним путем.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупан спис Општинског суда у Бору у извршном предмету И. 110/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Вера Савић из Бора, овде подносилац уставне жалбе, бивша је радница ″Борске банке″ АД из Бора. У односу на наведену банку је отворен поступак стечаја решењем Трговинског суда у Зајечару бр. Ст.124/04 од 13. фебруара 2004. године. Правноснажним решењем стечајног већа под истим бројем од 8. фебруара 2005. године, сматрају се утврђеним призната потраживања према стечајном дужнику, између осталих и потраживање подносиоца уставне жалбе по основу неисплаћених зарада (под редним бројем пријаве 473) у износу од 63.514,71 динара, са законском затезном каматом почев од дана отварања стечајног поступка.
Трговински суд у Зајечару се решењем И. 2234/06 од 27. децембра 2006. године огласио стварно ненадлежним за поступање по предлогу подносиоца уставне жалбе за принудно извршење решења истог суда бр. Ст.124/04 од 8. фебруара 2005. године и, по правноснажности овог решења, доставио предлог за извршење Општинском суду у Бору на даље поступање.
Општински суд у Бору је решењем И.110/07 од 18. маја 2007. године одбацио предлог подносиоца уставне жалбе за извршење као недозвољен, налазећи да решење стечајног већа о утврђивању потраживања стечајних поверилаца није извршна исправа подобна за принудно извршење, јер се тим решењем не установљава обавеза дужника да изврши исплату признатог новчаног потраживања повериоцу у року који би му одредио суд.
Окружни суд у Зајечару је оспореним решењем Гж. 2196/07 од 29. октобра 2007. године одбио жалбу подносиоца и потврдио ожалбено решење о одбачају предлога за извршење, у свему прихватајући правно схватање првостепеног суда.
Општински суд у Бору је 21. маја 2007. године доставио подносиоцу уставне жалбе налог за плаћање таксе на предлог и првостепено решење у укупном износу од 2.490,00 динара, а 14. јануара 2008. године налог за плаћање таксе на жалбу и другостепену одлуку, у истом износу. Поднеском од 25. јануара 2008. године, без прилога, подносилац уставне жалбе је молила суд да је ослободи од плаћања судске таксе, са позивом на сиромашно имовинско стање, а ако то није могуће, молила је да јој суд одобри плаћање у више рата.
Решењем Општинског суда у Бору И.110/07 од 5. фебруара 2008. године одобрено је подносиоцу уставне жалбе, као таксеном обвезнику, да укупну таксену обавезу у износу од 4.980,00 динара исплати у четири месечне рате и одређени су појединачни новчани износи и рокови доспећа за сваку од одобрених рата.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења изјавила жалбу, која је одбачена оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 754/08 од 24. јуна 2008. године, као недозвољена.
4. Одредбама Устава Републике Србије на чију повреду се указује у уставној жалби, између осталог, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 25. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити мања од тржишне и да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 2. и 4.); да свако има право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.); да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (члан 145. став 2.).
У члану 28. Закона о стечају и ликвидацији банака и друштава за осигурање (″Службени гласник РС″, бр. 61/2005 и 116/2008), у одељку Прелазне и завршне одредбе, прописано је да ће се стечајни поступци и поступци ликвидације банака започети по Закону о санацији, стечају и ликвидацији банака (″Службени лист СФРЈ″, бр. 84/89 и 63/90 и ″Службени лист СРЈ″, бр. 37/93, 26/95, 28/96, 16/99, 44/99 и 53/01) и Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (″Службени лист СФРЈ″, бр. 84/89 и ″Службени лист СРЈ″, бр. 37/93 и 28/96) наставити по одредбама тих закона.
Одредбама раније важећег Закона о санацији, стечају и ликвидацији банака, које се примењују у предметном стечајном поступку, прописано је: да се тим законом уређују услови и поступак санације, стечаја и ликвидације банака (члан 1.); да правне последице отварања стечајног поступка настају даном доношења решења о отварању стечајног поступка и састоје се, између осталог, у томе да се потраживања поверилаца према банци сматрају доспелим (члан 18. тачка 4)); да се потраживања поверилаца исплаћују из стечајне масе тако што приоритет имају потраживања по основу штедних улога, текућих рачуна и депозита на девизним рачунима која се исплаћују банци која је преузела ове послове од банке у стечају, а потом долазе на ред потраживања поверилаца коjи нису оснивачи банке (члан 19. тачке 1) и 2)), као и да се на стечајни поступак банке у стечају, ако овим законом није друкчије одређено, примењују одредбе савезног закона којим се уређује стечај, изузев одредаба о стечајном судији, награди за рад и накнади потребних трошкова стечајног управника и одредаба којима је уређено принудно поравнање (члан 20.).
Одредбама раније важећег Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, који се такође примењује у овом стечајном поступку, између осталог, прописано је: да се даном отварања поступка стечаја образује стечајна маса у коју улази сва имовина дужника, ако законом није друкчије одређено (члан 95.); да се од дана отварања поступка стечаја не може против дужника дозволити мера обезбеђења нити принудног извршавања ради намирења потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, а да се поступци ради обезбеђења и извршења који су у току - прекидају (члан 99. ст. 1. и 2.); да стечајну масу за поделу повериоцима (деобну масу) чине новчана средства дужника на дан отварања стечајног поступка, новчана средства остварена продајом имовине и потраживања наплаћена у том поступку (члан 137.), као и да ће стечајни управник, на основу правноснажног решења о главној деоби, исплатити потраживања повериоцима у року од 15 дана од дана правноснажности тог решења (члан 146.).
Према одредбама Закона о судским таксама (″Службени гласник РС″, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001, 9/2002, 29/2004, 61/2005 и 116/2008), у поступку пред судовима плаћају се судске таксе по одредбама овог закона и Таксене тарифе која је његов саставни део (члан 1.); таксе прописане овим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, при чему је за одлуку првостепеног суда таксу дужан да плати тужилац, односно предлагач, а за одлуку другостепеног суда подносилац жалбе (члан 2. ст. 1, 3. и 4.); таксена обавеза настаје када се поднесак преда суду, односно кад се изврши обрачун таксе ако њен износ зависи од вредности предмета спора (члан 3. тачка 1)); суд може ослободити таксеног обвезника од плаћања таксе ако би плаћањем таксе, имајући у виду висину средстава из којих се таксени обвезник и чланови његовог домаћинства издржавају, та средства била у толикој мери умањена да би тиме била угрожена њихова социјална сигурност, о чему одлуку доноси првостепени суд на предлог таксеног обвезника, ценећи при томе све околности а нарочито вредност меродавну за наплату таксе, укупан приход таксеног обвезника и чланова његовог домаћинства, као и број лица које таксени обвезник издржава (члан 10.); висину прихода таксеног обвезника суд утврђује на основу уверења надлежног органа, односно других доказа које таксени обвезник поднесе о свом имовном стању, а ово уверење таксени обвезник подноси уз предлог за ослобођење од плаћања таксе, при чему против решења суда којим се усваја предлог за ослобођење од плаћања таксе није дозвољена жалба (члан 11. ст. 1, 4. и 5.); ако странка не присуствује судској радњи за коју је дужна да плати таксу, суд ће јој доставити налог да плати таксу коју дугује у року од 15 дана од дана доставе налога, а за поднесак примљен преко поште за који такса није плаћена, суд ће подносиоцу послати опомену да плати таксу у року од 15 дана од дана доставе опомене (члан 37. ст. 3. и 4.), а ако укупан износ такса које је таксени обвезник дужан да плати премашује 1/3 његових месечних примања, суд може, на захтев таксеног обвезника, решењем одредити да таксену обавезу измири у ратама и то највише у три месечне рате (члан 38.).
Одредбом члана 27. Закона о извршном поступку (″Службени гласник РС″, број 125/2004) прописано је да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено, док је Законом о парничном поступку (″Службени гласник РС″, број 125/2004) утврђено да: ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима се мора одлучити пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од пријема пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде, а ако странка не предложи доношење допунске пресуде у наведеном року, сматраће се да је тужба у том делу повучена (члан 343. ст. 1. и 3.); ако се првостепена пресуда побија жалбом само због тога што првостепени суд није пресудом одлучио о свим захтевима странака који су предмет парнице, жалба ће се сматрати као предлог странке да се донесе допунска пресуда (члан 345. став 3.) и да ће се цитиране одредбе овог закона које се односе на допунску пресуду сходно примењивати и на решења (члан 354.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда у Зајечару нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој назначена.
Повреду права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава подносилац уставне жалбе заснива на чињеници да је оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 2196/07 од 29. октобра 2007. године одбијена њена жалба против решења првостепеног суда у Бору, којим је одбачен њен предлог за извршење према стечајном дужнику, док је исти Окружни суд, само у другом већу, раније донео решење Гж. 1667/07 од 26. јуна 2007. године којим је укинуо истоветно првостепено решење. Уставни суд је извршио увид у поменуто решење Окружног суда у Зајечару Гж. 1667/07 од 26. јуна 2007. године и констатовао да је њиме укинуто решење Општинског суда у Бору И.183/07 од 18. маја 2007. године, којим је у идентичној чињеничној и правној ситуацији такође одбачен као недозвољен предлог за извршење поднет од стране Бисерке Кринић према истом стечајном дужнику, али налази да тиме није дошло до повреде Уставом зајемченог права подносиоца на једнаку заштиту права пред судовима. Разлози за укидање првостепеног решења у овом другом предмету и његовог враћања на поновно одлучивање су били искључиво формалне природе, јер је другостепени суд тада заузео став да је предлог за извршење Бисерке Кринић требало одбити мериторном одлуком као неоснован, а не одбацити као недозвољен, како је учинио првостепени суд. Овакав став другостепеног суда је накнадно очигледно промењен, јер је у предметним извршним поступцима закључено да се ради о недозвољеним предлозима за извршење, при чему су правне последице за све бивше раднике ″Борске банке″ АД – у стечају, као стечајне повериоце, потпуно исте. Ни један од поднетих предлога ове врсте за извршење према стечајном дужнику није уважен, због чега не постоји ни пракса судова која би указивала на дискриминацију према подносиоцу уставне жалбе или било ком другом лицу. Уставни суд оцењује да је у оспореном решењу Окружног суда у Зајечару дато у свему уставноправно прихватљиво тумачење примењеног материјалног и процесног права, јер решење стечајног већа надлежног трговинског суда, којим се сматрају утврђеним претходно призната потраживања стечајних поверилаца према стечајном дужнику, није извршна исправа подобна за принудно извршење у редовном судском поступку. Након отварања поступка стечаја, према дужнику се уопште не могу дозволити мере принудног извршавања ради намирења потраживања, чак и у погледу извршних исправа, јер би то водило фаворизовању једних поверилаца у односу на друге. Стечајни повериоци могу да остварују своја призната потраживања према стечајном дужнику само у стечајном поступку.
Оспореним решењем Окружног суда у Зајчару Гж. 2196/07 нису повређена ни права подносиоца уставне жалбе на својину и правичну накнаду за рад, односно правну заштиту за случај престанка радног односа, јер је подносиоцу у стечајном поступку признато у целини пријављено новчано потраживање, настало по основу неисплаћених зарада од стране ранијег послодавца, што представља њено утврђено имовинско право које ће се реализовати након доношења решења о главној деоби стечајне масе, у складу са законским прописима из ове области.
Указивање подносиоца уставне жалбе на повреду начела из члана 18. став 1. Устава - да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, затим из члана 145. став 2. Устава - да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона, по оцени Уставног суда, није од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету јер, с обзиром на своју природу и садржину, не могу бити повређена оспореним актом. Исто се односи и на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета и забрану мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања утврђеног у члану 25. став 2. Устава, јер ово право, односно забрана, не стоји ни у каквој вези са оспореним решењем донетим у судском извршном поступку.
6. Оцењујући посебно наводе подносиоца из накнадно поднете уставне жалбе од 30. септембра 2008. године, изјављене против решења Окружног суда у Зајечару Гж.754/08 од 24. јуна 2008. године, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Наиме, неосновани су наводи подносиоца уставне жалбе да је њена таксена обавеза могла бити утврђена само решењем којим је одбачен предлог за извршење у првостепеном поступку, односно решењем којим је одбијена њена жалба у поступку пред другостепеним судом, те да је достављањем посебних налога за плаћање таксе суд извршио незаконито и неуставно задирање у њено право својине. Из наведених одредаба Закона о судским таксама проистиче да суд управо достављањем налога или опомене за плаћање таксе упозорава таксеног обвезника да није платио таксу коју је по закону дужан да плати за радњу у поступку коју је предузела странка или суд, и оставља допунски рок од 15 дана у ком је странка дужна да своју таксену обавезу испуни. Таксена обавеза се не конституише решењем суда, већ она проистиче непосредно из закона, а странка се на то само упозорава достављањем таксеног налога или опомене. Решењем се одлучује о трошковима судског поступка, али њих у предметном извршном поступку није ни било, осим законом утврђене обавезе подносиоца уставне жалбе да плати судску таксу на предлог и жалбу, као и на првостепену и другостепену одлуку суда.
Таксена обавеза је општа и подлеже јој свако по чијем захтеву или у чијем интересу се врше Законом одређене радње у судском поступку. Ослобођење од плаћања судске таксе је законски изузетак, мотивисан разлозима социјалне сигурности. Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе, након пријема налога за плаћање дугујуће таксе, упутила првостепеном суду поднесак у ком је молила да због сиромашног имовинског стања буде ослобођена плаћања судске таксе, а ако то није могуће, да јој се одобри плаћање у више рата. Уз ову молбу није доставила неопходно уверење надлежног органа о висини примања, односно укупном приходу њеног домаћинства, нити друге доказе на основу којих би суд уопште могао да одлучи о оваквом захтеву. Због тога је суд одлучивао о њеном супсидијарно постављеном захтеву и донео решење којим је подносиоцу уставне жалбе одобрено да таксену обавезу плати у четири рате, иако је одредбом члана 38. Закона одређено да се ова обавеза може измирити у највише три месечне рате. Уколико је сматрала да је суд тиме пропустио да одлучи о свим захтевима из њеног поднеска – молбе, конкретно да није одлучио о њеном примарном захтеву да буде ослобођена од плаћања таксе, подносилац уставне жалбе је, у смислу одредби члана 343. Закона о парничном поступку, могла да тражи доношење допунског решења, и то у жалбеном року од 15 дана од дана пријема решења. Из навода жалбе коју је поднела против првостепеног решења о одобравању плаћања таксене обавезе на рате, не проистиче да се ради о предлогу за доношење допунског решења.
Из свега наведеног проистиче да је оспореним решењем Окружног суда у Зајечару Гж. 754/08 од 24. јуна 2008. године правилно одлучено када је жалба подносиоца уставне жалбе одбачена као недозвољена. Ожалбеним првостепеним решењем је у целини удовољено захтеву подносиоца да своју таксену обавезу измири у више месечних рата. Због тога не постоји законски интерес подносиоца за изјављивање овакве жалбе, нити је Законом о судским таксама предвиђено да се може изјавити жалба против решења којим се, на захтев таксеног обвезника, одређује плаћање таксене обавезе у месечним ратама.
Према оцени Уставног суда, право на жалбу или друго правно средство није апстрактно право које се може увек користити, независно од постојања конкретног правног интереса жалиоца. Доступност права на правно средство условљена је претходним доношењем одлуке којом је одлучивано о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, при чему оспорена одлука није донета у целини у складу са поднесеним захтевом тог лица или у његову корист. У конкретном случају, у другостепеном поступку се одлучивало о жалби подносиоца изјављеној против решења донесеног искључиво у њену корист и у складу са њеним захтевом, што жалбу и са уставноправног становишта чини недозвољеном. Оспореним решењем није дошло до било каквог незаконитог одузимања или ограничења имовине подносиоца уставне жалбе, тако да исто не садржи ни повреду имовинског јемства из члана 58. став 4. Устава.
7. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да оспореним решењима Окружног суда у Зајечару нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се у уставној жалби и њеној допуни позива. Стога је уставна жалба одбијена као неоснована, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић.