Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милије Варагића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. новембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милије Варагића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милија Варагић из Београда, преко пуномоћника Радомира Стојичића, адвоката из Београда, поднео је 5. маја 2010. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Окружни суд у Београду преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године, тако што је неосновано одбио део тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе; да поред тога што другостепени суд у образложењу оспорене пресуде истиче да је жалиоцу усвојио тужбу за измаклу корист, у ствари је признао само делимично обичну штету, а измаклу корист уопште није признао; да је у конкретном случају обична штете износ накнаде коју би тужилац добијао на име издавања пословног простора у закуп, а да је „суд утврдио да је месечна накнада за издавање у закуп пословних просторија од стране жалиоца 10.000 динара месечно па би на тај начин жалилац имао камату на тих 10.000 динара за сваки месец“, те да код накнаде новчане штете законска затезна камата представља накнаду на име измакле користи; да оспореном пресудом Окружни суд у Београду није правично судио, па је као државни орган причинио штету подносиоцу уставне жалбе, коју је на основу члана 35. Устава држава дужна да накнади. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и обавеже тужену да подносиоцу исплати износе утврђене преиначеном првостепеном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном постуку, Уставни суд је, увидом у садржину уставне жалбе и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена Комапнија „Браћа Карић“ из Београда да тужиоцу исплати износ од 7.560.640,20 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године, па до исплате, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за износ преко досуђеног износа у ставу првом изреке у висини од 200.002 динара, са законском затезном каматом, а ставом трећим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 426.853 динара.
У поступку пред првостепеним судом је утврђено да су тужилац и правни претходник тужене 23. новембра 1992. године закључили уговор о финансирању изградње зграде пословног простора у ул. Пожешка 79 у Београду – локала 3.03 на првом спрату, са роком изградње до 30. маја 1993. године, да је тужилац испунио своју уговорну обавезу према туженој и исплатио уговорену цену локала, а да је тужени локал, чија је површина 22,19м2, предао тужиоцу уместо 30. маја 1993. године - 19. фебруара 2001. године. Првостепени суд је извео доказ вештачењем од стране судског вештака економско-финансијске струке, који је висину накнаде штете за период кашњења туженог у извршењу уговорне обавезе предаје локала тужиоцу на коришћење од 92 месеца и 19 дана утврдио тако што је пошао од цена закупнина локала у време пресуђења у висини од 10.052,07 динара по метру квадратном, без пореза на додату вредност, а затим обрачунао законску затезну камату на тако утврђену висину закупнине и утврдио да је укупан дуг тужене на дан 2. октобра 2007. године, као дан вештачења, износио 7.560.640,20 динара. Првостепени суд је у свему прихватио налаз и мишљење судског вештака и нашао да тужиоцу, у смислу одредаба члана 155, као и чл. 124, 262. и 189. Закона о облигационим односима, припада право на накнаду штете у виду измакле користи у висини утврђеној вештачењем од 7.560.640,20 динара, с тим што је на наведени износ досудио законску затезну камату почев од 2. октобра 2007. године па до исплате, а сходно одредбама чл. 277. и 279. Закона о облигационим односима.
Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године, којом је потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 778.485,56 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 2. октобра 2007. године па до исплате (став први изреке оспорене пресуде), преиначио ожалбену пресуду у преосталом делу става првог изреке, тако што је преко износа досуђеног ставом првим изреке оспорене пресуде одбио затев тужиоца за исплату износа од 6.982.156,64 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године, као неоснован (став други изреке оспорене пресуде ) и преиначио решење о трошковима парничног поступка у ставу трећем ожалбене пресуде, тако што је обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде трошкова целог парничног поступка исплати износ од 225.950 динара (став трећи изреке оспорене пресуде).
Решавајући о жалби тужене против првостепене пресуде, става првог и трећег изреке, другостепени суд је заказао расправу и извео доказ допунским вештачењем у погледу висине износа пореза који би тужилац платио на добит остварену за издавање предметног локала за наведени период, а на износ месечне закупнине од 10.000 динара по метру квадратном.
У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је из налаза и мишљења вештака несумњиво утврђено да би тужилац за период кашњења туженог са предајом локала чију су изградњу уговориле парничне странке, издавањем у закуп тог локала на дан 2. октобра 2007. године остварио укупан износ закупнине од 926.758,66 динара, као и да би у смислу одредаба чл. 66 – 68. Закона о порезу на доходак грађана тужилац, као порески обвезник, имао обавезу да исплати порез на доходак од издавања локала у закуп у укупном износу од 148.300,10 динара, те да материјална штета коју је тужилац претрпео у виду измакле користи износи 778.485,56 динара, с обзиром на то да то представља добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари од издавања локала у закуп, а чије остварење за тужиоца је спречено пропуштањем туженог да тужиоцу преда изграђени локал у уговореном року. Из наведених разлога, Окружни суд у Београду је првостепену пресуду потврдио у делу става првог изреке, тј. у погледу обавезе тужене да тужиоцу на име накнаде материјалне штете у виду измакле користи исплати износ од 778.485,56 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године па до исплате. У образложњу оспорене пресуде се, такође, наводи да како је висина накнаде штете коју је тужена обавезана да накнади тужиоцу одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака, који је дат 2. октобра 2007. године, то тужиоцу не припада право на законску затезну камату на утврђени износ закупнине и за период у коме је тужена каснила са предајом локала тужиоцу од 92 месеца и 19 дана, с обзиром на то да је висина накнаде штете одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака, као и висина пореске обавезе тужиоца, а све у смислу одредбе члана 189. став 2. Закона о облигационим односима, због чега је Окружни суд у Београду преиначио првостепену пресуду у преосталом делу става првог изреке и ставом другим оспорене пресуде одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне штете у износу који представља разлику између износа досуђеног ставом првим изреке првостепене пресуде и износа досуђеног ставом првим оспорене пресуде, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године до исплате.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава утврђено је да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбама члана 155. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) . Одредбама члана 189. Закона предвиђено је да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи (став 1.), да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго (став 2.), да се при оцени висине измакле кристи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (став 3.), одредбом члана 190. да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања; а одредбама члана 262. да је поверилац у обвезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи (став 1.), да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео (став 2.). Према одредби члана 277. Закона, дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Окружног суда у Београду није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом парничног поступка не значи истовремено да је подносиоцу у конкретном поступку повређено право на правично суђење. Окружни суд у Београду је приликом доношења оспорене пресуде пошао од тога да је тужена своју уговорну обавезу на предају локала испунила са задоцњењем, да је тужилац услед тога претпрео материјалну штету у виду измакле користи у висини накнаде коју би остварио издавањем локала у закуп за време доцње тужене, да је висина ове накнаде утврђена према ценама у време доношења првостепене судске одлуке, тј. у време давања налази и мишљења судског вештака, те је на тако утврђени износ накнаде штете досуђена затезна камата од 2. октобра 2007. године, као датума утврђења висине накнаде штете до исплате накнаде. По ставу другостепеног суда, с обзиром на то да је висина накнаде штете одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака 2. октобра 2007. огдине, тужиоцу не припада законска затезна камата на утврђени износ закупнине и за период доцње туженог, као што је сматрао првостепени суд. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Окружног суда у Београду представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Наиме, полазећи од цитираних одредаба Закона о облигационим односима, Окружни суд у Београду је утврдио да накнада коју би подносилац уставне жалбе остварио издавањем локала у закуп за време доцње тужене у предаји локала представља измаклу корист подносиоца, те је висину накнаде штете утврдио према ценама у време доношења судске одлуке, а право на затезну камату на досуђени износ новчане накнаде штете - од дана када је суд утврдио висину штете. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године није повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Како се наводи о повреди права подносиоца на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава заснивају на истим тврдњама о неправилној примени права приликом доношења оспорене пресуде, као и наводи о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а за које је Суд претходно оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено, то је Суд утврдио да подносиоцу није повређено ни право на накнаду штете.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
6. На основу изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Окружни суд у Београду преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године, тако што је неосновано одбио део тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе; да поред тога што другостепени суд у образложењу оспорене пресуде истиче да је жалиоцу усвојио тужбу за измаклу корист, у ствари је признао само делимично обичну штету, а измаклу корист уопште није признао; да је у конкретном случају обична штете износ накнаде коју би тужилац добијао на име издавања пословног простора у закуп, а да је „суд утврдио да је месечна накнада за издавање у закуп пословних просторија од стране жалиоца 10.000 динара месечно па би на тај начин жалилац имао камату на тих 10.000 динара за сваки месец“, те да код накнаде новчане штете законска затезна камата представља накнаду на име измакле користи; да оспореном пресудом Окружни суд у Београду није правично судио, па је као државни орган причинио штету подносиоцу уставне жалбе, коју је на основу члана 35. Устава држава дужна да накнади. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и обавеже тужену да подносиоцу исплати износе утврђене преиначеном првостепеном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном постуку, Уставни суд је, увидом у садржину уставне жалбе и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе и обавезана тужена Комапнија „Браћа Карић“ из Београда да тужиоцу исплати износ од 7.560.640,20 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године, па до исплате, ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за износ преко досуђеног износа у ставу првом изреке у висини од 200.002 динара, са законском затезном каматом, а ставом трећим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 426.853 динара.
У поступку пред првостепеним судом је утврђено да су тужилац и правни претходник тужене 23. новембра 1992. године закључили уговор о финансирању изградње зграде пословног простора у ул. Пожешка 79 у Београду – локала 3.03 на првом спрату, са роком изградње до 30. маја 1993. године, да је тужилац испунио своју уговорну обавезу према туженој и исплатио уговорену цену локала, а да је тужени локал, чија је површина 22,19м2, предао тужиоцу уместо 30. маја 1993. године - 19. фебруара 2001. године. Првостепени суд је извео доказ вештачењем од стране судског вештака економско-финансијске струке, који је висину накнаде штете за период кашњења туженог у извршењу уговорне обавезе предаје локала тужиоцу на коришћење од 92 месеца и 19 дана утврдио тако што је пошао од цена закупнина локала у време пресуђења у висини од 10.052,07 динара по метру квадратном, без пореза на додату вредност, а затим обрачунао законску затезну камату на тако утврђену висину закупнине и утврдио да је укупан дуг тужене на дан 2. октобра 2007. године, као дан вештачења, износио 7.560.640,20 динара. Првостепени суд је у свему прихватио налаз и мишљење судског вештака и нашао да тужиоцу, у смислу одредаба члана 155, као и чл. 124, 262. и 189. Закона о облигационим односима, припада право на накнаду штете у виду измакле користи у висини утврђеној вештачењем од 7.560.640,20 динара, с тим што је на наведени износ досудио законску затезну камату почев од 2. октобра 2007. године па до исплате, а сходно одредбама чл. 277. и 279. Закона о облигационим односима.
Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године, којом је потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 2374/07 од 5. децембра 2007. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 778.485,56 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 2. октобра 2007. године па до исплате (став први изреке оспорене пресуде), преиначио ожалбену пресуду у преосталом делу става првог изреке, тако што је преко износа досуђеног ставом првим изреке оспорене пресуде одбио затев тужиоца за исплату износа од 6.982.156,64 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године, као неоснован (став други изреке оспорене пресуде ) и преиначио решење о трошковима парничног поступка у ставу трећем ожалбене пресуде, тако што је обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде трошкова целог парничног поступка исплати износ од 225.950 динара (став трећи изреке оспорене пресуде).
Решавајући о жалби тужене против првостепене пресуде, става првог и трећег изреке, другостепени суд је заказао расправу и извео доказ допунским вештачењем у погледу висине износа пореза који би тужилац платио на добит остварену за издавање предметног локала за наведени период, а на износ месечне закупнине од 10.000 динара по метру квадратном.
У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је из налаза и мишљења вештака несумњиво утврђено да би тужилац за период кашњења туженог са предајом локала чију су изградњу уговориле парничне странке, издавањем у закуп тог локала на дан 2. октобра 2007. године остварио укупан износ закупнине од 926.758,66 динара, као и да би у смислу одредаба чл. 66 – 68. Закона о порезу на доходак грађана тужилац, као порески обвезник, имао обавезу да исплати порез на доходак од издавања локала у закуп у укупном износу од 148.300,10 динара, те да материјална штета коју је тужилац претрпео у виду измакле користи износи 778.485,56 динара, с обзиром на то да то представља добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари од издавања локала у закуп, а чије остварење за тужиоца је спречено пропуштањем туженог да тужиоцу преда изграђени локал у уговореном року. Из наведених разлога, Окружни суд у Београду је првостепену пресуду потврдио у делу става првог изреке, тј. у погледу обавезе тужене да тужиоцу на име накнаде материјалне штете у виду измакле користи исплати износ од 778.485,56 динара, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године па до исплате. У образложњу оспорене пресуде се, такође, наводи да како је висина накнаде штете коју је тужена обавезана да накнади тужиоцу одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака, који је дат 2. октобра 2007. године, то тужиоцу не припада право на законску затезну камату на утврђени износ закупнине и за период у коме је тужена каснила са предајом локала тужиоцу од 92 месеца и 19 дана, с обзиром на то да је висина накнаде штете одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака, као и висина пореске обавезе тужиоца, а све у смислу одредбе члана 189. став 2. Закона о облигационим односима, због чега је Окружни суд у Београду преиначио првостепену пресуду у преосталом делу става првог изреке и ставом другим оспорене пресуде одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне штете у износу који представља разлику између износа досуђеног ставом првим изреке првостепене пресуде и износа досуђеног ставом првим оспорене пресуде, са законском затезном каматом почев од 2. октобра 2007. године до исплате.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. Устава утврђено је да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбама члана 155. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) . Одредбама члана 189. Закона предвиђено је да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи (став 1.), да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго (став 2.), да се при оцени висине измакле кристи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (став 3.), одредбом члана 190. да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања; а одредбама члана 262. да је поверилац у обвезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи (став 1.), да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео (став 2.). Према одредби члана 277. Закона, дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Окружног суда у Београду није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом парничног поступка не значи истовремено да је подносиоцу у конкретном поступку повређено право на правично суђење. Окружни суд у Београду је приликом доношења оспорене пресуде пошао од тога да је тужена своју уговорну обавезу на предају локала испунила са задоцњењем, да је тужилац услед тога претпрео материјалну штету у виду измакле користи у висини накнаде коју би остварио издавањем локала у закуп за време доцње тужене, да је висина ове накнаде утврђена према ценама у време доношења првостепене судске одлуке, тј. у време давања налази и мишљења судског вештака, те је на тако утврђени износ накнаде штете досуђена затезна камата од 2. октобра 2007. године, као датума утврђења висине накнаде штете до исплате накнаде. По ставу другостепеног суда, с обзиром на то да је висина накнаде штете одређена према ценама у време давања налаза и мишљења судског вештака 2. октобра 2007. огдине, тужиоцу не припада законска затезна камата на утврђени износ закупнине и за период доцње туженог, као што је сматрао првостепени суд. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Окружног суда у Београду представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Наиме, полазећи од цитираних одредаба Закона о облигационим односима, Окружни суд у Београду је утврдио да накнада коју би подносилац уставне жалбе остварио издавањем локала у закуп за време доцње тужене у предаји локала представља измаклу корист подносиоца, те је висину накнаде штете утврдио према ценама у време доношења судске одлуке, а право на затезну камату на досуђени износ новчане накнаде штете - од дана када је суд утврдио висину штете. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. 2631/08 од 2. децембра 2009. године није повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Како се наводи о повреди права подносиоца на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава заснивају на истим тврдњама о неправилној примени права приликом доношења оспорене пресуде, као и наводи о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а за које је Суд претходно оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено, то је Суд утврдио да подносиоцу није повређено ни право на накнаду штете.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
6. На основу изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић