Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић , др Оливера Вучић, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије Закона о Уставном суду на седници Већа одржаној 8. новембра 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатив а за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 15. став 1. тачка 1) и члана 16. став 2. Закона о финансирању локалне самоуправе ("Службени гласник РС", број 62/06).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 15. став 1. тачка 1) и члана 16. став 2. Закона наведеног у изреци, којима је предвиђена могућност увођења локалне комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору, као и плаћање таксе само за једну фирму уколико се на једном пословном објекту налази више истакнутих фирми истог обвезника. Према наводима иницијатора, законодавац је увођењем наведене дажбине поступио несагласно одредбама члана 91. Устава Републике Србије којима је утврђено да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника. Према мишљењу иницијатора, истицање фирме на пословном простору није у вези са економском моћи правног или физичког лица које обавља одређену делатност и не зависи од успешности обављања те делатности. Подносилац иницијативе, између осталог, наводи да је основ плаћања таксе одређен однос на бази интереса заснован између обвезника ове дажбине и њеног повериоца, а висина таксе одређује се као облик партиципације корисника услуга у финансирању делатности органа који му пружа услугу на његово тражење. Истиче да правно и физичко лице када истакне фирму на пословном простору у коме обавља делатност не користи никакву услугу органа локалне самоуправе, с тим што сматра да није спорно плаћање таксе на истицање фирме на пословном простору на објектима и просторима који припадају јединици локалне самоуправе када власник фирме користи објекат или простор о коме се стара орган локалне самоуправе. На основу овога, подносилац иницијативе сматра да нема основа за увођење такве дажбине у смислу члана 91. Устава и наводи да неке државе не познају овакву врсту дажбина.
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је прописивање могућности увођења таксе за истицање фирме на пословном простору, као и погодности у виду плаћања једне таксе за више истакнутих фирми на једном пословном објекту истог обвезника засновано на уставном овлашћењу законодавца из члана 97. тач. 6. и 15 . Устава којим је предвиђено да Република Србија, између осталог, уређује и обезбеђује порески систем и финансирање остваривања права и дужности Републике утврђених Уставом и законом. Такође, Уставни суд налази да се оспореним законским одредбама не доводе у питање принципи из члана 91. Устава, будући да Устав не уређује непосредно систем такса, укључујући и локалне комуналне таксе као део тог система, већ препушта законодавцу да уреди све битне сегменте овог система. У том смислу, Суд констатује да, сагласно одговарајућим одредбама Закона о финансирању локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 47/11 и 93/12), такса за истицање фирме на пословном простору представља локалну комуналну таксу која је изворни приход јединице локалне самоурпаве и коју скупштина јединице локалне самоуправе уређује својим актом, у складу са законом. Када је у питању одређивање различите висине ове таксе, наведени Закон допушта могућност скупштини локалне самоуправе да одређује различиту висину ових такса у зависности од Законом утврђених критеријума из члана 17. овог закона, што је управо у функцији реализације уставног принципа из члана 91. став 2. Устава, будући да је скупштина јединице локалне самоуправе овлашћена да на основу ових критеријума процењује ниво економске моћи таксених обвезника, укључујући и истицање фирме на пословном простору као један од таксених основа.
Са становишта осталих навода иницијатора, Уставни суд истиче да не врши оцену правно-теоријске заснованости јавних дажбина (па и таксе за истицање фирме), у смислу надлежности овог суда утврђених одредбама члана 167. Устава, с тим што указује да су Законом о буџетском систему ("Службени гласник РС", бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11 и 93/12), као системским законом у овој области, у оквиру уређивања врсте јавних прихода и принципа који се морају поштовати приликом утврђивања њихове висине, таксе дефинисане као јавни (непорески) приходи који се наплаћују за непосредно пружену јавну услугу, односно спроведен поступак или радњу коју је пружио, односно спровео надлежан субјекат, а њихова висина мора бити примерена трошковима пружања јавне услуге, односно спровођења поступка или одговарајуће радње.
У погледу осталих навода иницијатора (анализа упоредноправне праксе и др.), Уставни суд налази да нису од релевантног утицаја на другачије одлучивање у овој уставноправној ствари, јер се односе на преиспитивање целисходности нормативних решења, што је изван надлежности Уставног суда у смислу одредаба члана 167. Устава.
Како изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 15. став 1. тачка 1) и члана 16. став 2. наведеног Закона, Уставни суд је поднету иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је прописивање могућности увођења таксе за истицање фирме на пословном простору, као и погодности у виду плаћања једне таксе за више истакнутих фирми на једном пословном објекту истог обвезника засновано на уставном овлашћењу законодавца из члана 97. тач. 6. и 15 . Устава којим је предвиђено да Република Србија, између осталог, уређује и обезбеђује порески систем и финансирање остваривања права и дужности Републике утврђених Уставом и законом. Такође, Уставни суд налази да се оспореним законским одредбама не доводе у питање принципи из члана 91. Устава, будући да Устав не уређује непосредно систем такса, укључујући и локалне комуналне таксе као део тог система, већ препушта законодавцу да уреди све битне сегменте овог система. У том смислу, Суд констатује да, сагласно одговарајућим одредбама Закона о финансирању локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 47/11 и 93/12), такса за истицање фирме на пословном простору представља локалну комуналну таксу која је изворни приход јединице локалне самоурпаве и коју скупштина јединице локалне самоуправе уређује својим актом, у складу са законом. Када је у питању одређивање различите висине ове таксе, наведени Закон допушта могућност скупштини локалне самоуправе да одређује различиту висину ових такса у зависности од Законом утврђених критеријума из члана 17. овог закона, што је управо у функцији реализације уставног принципа из члана 91. став 2. Устава, будући да је скупштина јединице локалне самоуправе овлашћена да на основу ових критеријума процењује ниво економске моћи таксених обвезника, укључујући и истицање фирме на пословном простору као један од таксених основа.
Са становишта осталих навода иницијатора, Уставни суд истиче да не врши оцену правно-теоријске заснованости јавних дажбина (па и таксе за истицање фирме), у смислу надлежности овог суда утврђених одредбама члана 167. Устава, с тим што указује да су Законом о буџетском систему ("Службени гласник РС", бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11 и 93/12), као системским законом у овој области, у оквиру уређивања врсте јавних прихода и принципа који се морају поштовати приликом утврђивања њихове висине, таксе дефинисане као јавни (непорески) приходи који се наплаћују за непосредно пружену јавну услугу, односно спроведен поступак или радњу коју је пружио, односно спровео надлежан субјекат, а њихова висина мора бити примерена трошковима пружања јавне услуге, односно спровођења поступка или одговарајуће радње.
У погледу осталих навода иницијатора (анализа упоредноправне праксе и др.), Уставни суд налази да нису од релевантног утицаја на другачије одлучивање у овој уставноправној ствари, јер се односе на преиспитивање целисходности нормативних решења, што је изван надлежности Уставног суда у смислу одредаба члана 167. Устава.
Како изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба члана 15. став 1. тачка 1) и члана 16. став 2. наведеног Закона, Уставни суд је поднету иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић