Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Томчића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Томчића изјављена против пресуде Управног суда У. 5095/10 од 7. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Томчић из Београда је 17. јуна 2010. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5095/10 од 7. маја 2010. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе запослен у Министарс тву унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд и да му у периоду од 2 0. маја 2005. године до 2 0. маја 2008. године није исплаћен регрес за коришћење годишњег одмора и накнада за исхрану у току рада; да је Управни суд у оспореној пресуди паушално потврдио примену материјалног права управних органа, без утврђеног чињеничног стања, са образложењем да је тужени орган правилно поступио позивајући се на члан 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама, који је био на снази до 31. јула 2007. године, а по којем је додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора садржан у коефицијенту за обрачун и исплату плате у том периоду; да месечни обрачуни плата у утуженом периоду за подносиоца жалбе нису садржали новчане износе накнаде за исхрану и регрес за годишњи одмор, односно месечни износи плата нису се мењали у зависности од времена проведеног на раду, чак ни у времену када је подносилац жалбе користи о годишњи одмор или одсуствовао са рада по неком основу; да не стоје ни наводи Управног суда да не постоји основ за остваривање права на накнаду јер није донет општи акт као инструмент за конкретну реализацију ових права, пошто, по мишљењу подносиоца, он не може сносити последице непоступања Владе и других државних органа; да му је оспореном пресудом повређено право на једнаку заштиту права пред судом и другим државним органима и основно начело да су сви пред законом једнаки, право на правично суђење и право на правичну накнаду за рад, јер су у истој правној ситуацији Општински суд у Темерину и Општински суд у Крагујевцу признали државним службеницима право на регрес за коришћење годишњег одмора и накнаду за исхрану у току рада.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници су поднели М инистарству унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд захтев за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за исхрану у току рада за период од 20. маја 2005. године до 2 0. маја 2008. године, који је решењем првостепеног органа 01 број 120-682/08 од 24. јуна 2008. године одбијен као неоснован.
Поступајући по жалби подносиоца и других полицијских службеника, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-247/2008-01 од 7. августа 2008. године којим је жалба одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници су поднели тужбу против наведеног коначног управног акта, коју је Управни суд одбио као неосновнау оспореном пресудом У. 5095/10 од 7. маја 2010. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је правилно тужени орган утврдио да је, сагласно члану 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 34/01 и 62/06), који је био на снази до 1. јануара 2007. године, додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора садржан у коефицијенту за обрачун и исплату плате у том периоду; да је тачно да је Законом о раду у члану 118. тач. 5. и 6. прописано да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду, међутим да, како се ово право остварује под условима и у висини прописаној општим актом, а општи акт у форми колективног уговора, као инструмент за конкретну реализацију ових права није донет, то по оцени Управног суда, не постоји основ за остваривање права на накнаду тражених трошкова, а како је закључио и другостепени орган управе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За разматрање ове уставне жалбе од значаја су и одредбе следећих прописа:
Чланом 1. став 2. Закона о радним односима у државним органима
("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, а ставом 3. да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена. Чланом 71. истог закона је прописано да против сваког решења или другог акта којим је одлучено
о његовим правима и обавезама запослени у државном органу, односно постављено лица има право да поднесе приговор (став 2.), да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од осам дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора (став 3.), да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору и ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана (став 6.).
Законом о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) било је прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу: основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.); да се коефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених из члана 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона утврђују актом Владе, којим се запослени разврставају у платне разреде, према звањима, занимањима или пословима (члан 8.).
Одредбама Закона о државним службеницима ("Службени гласник РС", бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је : да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, те да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима (члан 13.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Законом о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07) прописано је : да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак с рада, за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, те да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују уредбом Владе (члан 37.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица ("Службени гласник РС", број 95/05 – пречишћен текст) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава, те да се накнаде радника из става 1. овог члана који се упућују на вршење службене дужности у складу са одредбама овог закона, могу увећати до 50 одсто у односу на накнаде осталих радника Министарства унутрашњих послова и радника других министарстава (члан 47.); да се звање, напредовање, плата и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.).
Законом о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, одредбом члана 146. став 1. је прописано да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Чланом 147. истог закона је прописано: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради (став 3.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) предвиђено је да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.
Глава VIII овог закона уређује питања зараде, накнаде зараде, накнаде трошкова и других примања, где је чланом 118. уређено питање накнаде трошкова запосленог у вези са радом, а тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је сматрао да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акт повређује или ускраћује уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, те ако је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде процесних права (на приступ суду, на образложену одлуку, на јавну расправу и др.).
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у поступку спроведеном у складу са Законом о управним споровима донео одлуку на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку. Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и
разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали.
Решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи оцењени. Такав случај најчешће постоји када су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о истим одлучио. По оцени Уставног суда у оспореној пресуди је образложено зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Управни суд је, у складу са својим законским овлашћењима, одбио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као неосновану, дајући за своју одлуку уставноправно прихватљиве разлоге. Наиме, Управни суд је одлучио о тужби подносиоца на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, за које је у спроведеном поступку оценио да су у битним тачкама потпуно утврђене, да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања, да је другостепени орган управе оценио све жалбене наводе дајући за своју одлуку потпуне и детаљно образложене разлоге, а који наводи су готово идентични наводима из поднете тужбе, а у образложењу другостепеног решења је детаљно наведено због чега су сви наводи жалбе неосновани.
Уставни суд је, на основу наведених одредаба закона, утврдио да је у периоду до 31. децембра 2006. године Законом о платама у државним органима и јавним службама било уређено, како право запослених у државним органима на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор, тако и начин утврђивања и исплате ових накнада, тј. да ове накнаде улазе у коефицијент за обрачун плата, што значи да је ова накнада исплаћивана кроз плату запослених у државним органима. Како је правилник министра унутрашњих послова којим су уређиване плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима донет у складу са законом, што значи и са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама, то је и накнада за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор овим лицима исплаћивана кроз плату. Наиме, када су у питању запослени у Министарству унутрашњих послова, на плате запослених су се у утуженом периоду примењивале и одредбе Закона о унутрашњим пословима, односно Закона о полицији, али накнаде трошкова и друга примања лица запослених у Министарству унутрашњих послова, па и овлашћених лица, односно полицијских службеника, нису уређена овим законима, те се на њих у том погледу примењују прописи који важе за остале запослене у државним органима, односно државне службенике. Такође, према одредбама Закона о радним односима у државним органима, као lex specialis-а у односу на Закон о раду, којим се уређивао општи правни режим запослених у државним органима, запослени у државним органима су заштиту својих права утврђених појединачним актима функционера могли да траже путем приговора на решење о коме је одлучивао функционер, а затим и у поступку пред судом, у прописаним роковима, те се законитост решења о утврђивању плате не може испитивати након протека ових рокова.
Уставни суд је даље утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника посебан закон који почев од 1. јануара 2007. године уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, те да је, сагласно члану 39. наведеног закона, прописана могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, односно намештеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који од 1. јануара 2007. године уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог, на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи радноправни пропис, на чију могућност примене при закључивању посебног колективног уговора за државне органе упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује зараду, накнаду зараде, накнаду трошкова и друга примања, а да је накнада трошкова уређена чланом 118, који у тач. 5) и 6) прописује да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника и намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да као послодавац државних службеника и намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом државном службенику и намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије ("Службени гласник РС", број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора ("Службени гласник РС", број 8/09).
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је у предметном управном поступку оцењено да су у периоду до 31. децембра 2006. године накнаде које се потражују захтевом исплаћене, а да у осталом делу спорног периода након наведеног датума не постоји основ ни у посебним, нити у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и захтев, између осталих, и овде подносиоца уставне жалбе, неоснован.
По налажењу Уставног суда, овакав став и оцена управних органа, те и Управног суда, су засновани на прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су у оспореној пресуди материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је овај став заузео и у својим одлукама Уж – 2111/2009 од 14. марта 2012. године и Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године.
Увидом у достављену правоснажну делимичну пресуду Општинског суда у Крагуејвцу 2П. 760/07 од 18. децембра 2008. године, Уставни суд је утврдио да је њоме одлучено о захтеву тужиље – намештеника у Министарству правде за исплату накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у периоду од 22. октобра 2004. године до 31. децембра 2006. године, односно да је њоме одлучено о тужбеном захтеву који се односи на део периода из тужбе о којој је одлучено оспореном пресудом, с обзиром на то да се оспорена пресуда односи и на период после 31. децембра 2006. године, када је дошло до промене прописа који регулишу спорна правна питања. Међутим, мада је Окружни суд у Крагујевцу у достављеној пресуди Гж1. 60/90 од 11. децембра 2009. године, којом је потврдио делимичну првостепену пресуду, заузео другачији правни став од става Управног суда у оспореној пресуди, Уставни суд је оценио да достављена пресуда не може бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Наиме, Уставни суд сматра да се, начелно, одређена одступања у тумачењу права могу прихватити као природно својствена сваком правосудном систему. Даље, Уставни суд је утврдио да је достављена и копија првостепене пресуде Општинског суда у Темерину П1. 8/08 од 22. децембра 2009. године, којом је усвојен тужбени захтев полицајаца да им тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године. Међутим, наведена пресуда је преиначена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3499/10 од 24. марта 2010. године, тако што је тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован, те достављена пресуда не може бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Такође, као што је напред изнето, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Управног суда заснива на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права.
Уставни суд је овакав став заузео и у Одлуци Уж-3377/2010 од 10. октобра 2012. године.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 5095/10 од 7. маја 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Одлучујући о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореном пресудом подносилац уставне жалбе н а било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је оспореном пресудом повређено и право на рад зајемчено чланом 60. Устава. У вези са наводима о повреди овог права, подносилац се није конкретно позва о на неки од принципа садржаних у наведеном члану Устава, већ повреду овог права везује за повреду права на правично суђење, а с обзиром на то да је Уставни суд већ дао своју оцену у делу који се тиче повреде наведеног права, следи и да наводи подносиоца о повреди права на рад нису основани.
Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе запослен у Министарс тву унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд и да му у периоду од 2 0. маја 2005. године до 2 0. маја 2008. године није исплаћен регрес за коришћење годишњег одмора и накнада за исхрану у току рада; да је Управни суд у оспореној пресуди паушално потврдио примену материјалног права управних органа, без утврђеног чињеничног стања, са образложењем да је тужени орган правилно поступио позивајући се на члан 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама, који је био на снази до 31. јула 2007. године, а по којем је додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора садржан у коефицијенту за обрачун и исплату плате у том периоду; да месечни обрачуни плата у утуженом периоду за подносиоца жалбе нису садржали новчане износе накнаде за исхрану и регрес за годишњи одмор, односно месечни износи плата нису се мењали у зависности од времена проведеног на раду, чак ни у времену када је подносилац жалбе користи о годишњи одмор или одсуствовао са рада по неком основу; да не стоје ни наводи Управног суда да не постоји основ за остваривање права на накнаду јер није донет општи акт као инструмент за конкретну реализацију ових права, пошто, по мишљењу подносиоца, он не може сносити последице непоступања Владе и других државних органа; да му је оспореном пресудом повређено право на једнаку заштиту права пред судом и другим државним органима и основно начело да су сви пред законом једнаки, право на правично суђење и право на правичну накнаду за рад, јер су у истој правној ситуацији Општински суд у Темерину и Општински суд у Крагујевцу признали државним службеницима право на регрес за коришћење годишњег одмора и накнаду за исхрану у току рада.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници су поднели М инистарству унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд захтев за исплату регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за исхрану у току рада за период од 20. маја 2005. године до 2 0. маја 2008. године, који је решењем првостепеног органа 01 број 120-682/08 од 24. јуна 2008. године одбијен као неоснован.
Поступајући по жалби подносиоца и других полицијских службеника, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-247/2008-01 од 7. августа 2008. године којим је жалба одбијена као неоснована.
Подносилац уставне жалбе и други полицијски службеници су поднели тужбу против наведеног коначног управног акта, коју је Управни суд одбио као неосновнау оспореном пресудом У. 5095/10 од 7. маја 2010. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је правилно тужени орган утврдио да је, сагласно члану 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 34/01 и 62/06), који је био на снази до 1. јануара 2007. године, додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора садржан у коефицијенту за обрачун и исплату плате у том периоду; да је тачно да је Законом о раду у члану 118. тач. 5. и 6. прописано да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду, међутим да, како се ово право остварује под условима и у висини прописаној општим актом, а општи акт у форми колективног уговора, као инструмент за конкретну реализацију ових права није донет, то по оцени Управног суда, не постоји основ за остваривање права на накнаду тражених трошкова, а како је закључио и другостепени орган управе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За разматрање ове уставне жалбе од значаја су и одредбе следећих прописа:
Чланом 1. став 2. Закона о радним односима у државним органима
("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, а ставом 3. да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена. Чланом 71. истог закона је прописано да против сваког решења или другог акта којим је одлучено
о његовим правима и обавезама запослени у државном органу, односно постављено лица има право да поднесе приговор (став 2.), да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од осам дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора (став 3.), да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору и ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана (став 6.).
Законом о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) било је прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу: основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.); да се коефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених из члана 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона утврђују актом Владе, којим се запослени разврставају у платне разреде, према звањима, занимањима или пословима (члан 8.).
Одредбама Закона о државним службеницима ("Службени гласник РС", бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је : да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, те да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима (члан 13.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Законом о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07) прописано је : да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак с рада, за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, те да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују уредбом Владе (члан 37.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица ("Службени гласник РС", број 95/05 – пречишћен текст) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава, те да се накнаде радника из става 1. овог члана који се упућују на вршење службене дужности у складу са одредбама овог закона, могу увећати до 50 одсто у односу на накнаде осталих радника Министарства унутрашњих послова и радника других министарстава (члан 47.); да се звање, напредовање, плата и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.).
Законом о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, одредбом члана 146. став 1. је прописано да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Чланом 147. истог закона је прописано: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради (став 3.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) предвиђено је да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.
Глава VIII овог закона уређује питања зараде, накнаде зараде, накнаде трошкова и других примања, где је чланом 118. уређено питање накнаде трошкова запосленог у вези са радом, а тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је сматрао да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акт повређује или ускраћује уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, осим у случајевима у којима су њихове одлуке повредиле уставна права, или су занемариле та права, те ако је примена закона била произвољна или дискриминаторска, као и уколико је дошло до повреде процесних права (на приступ суду, на образложену одлуку, на јавну расправу и др.).
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране законом установљеног суда, који је у поступку спроведеном у складу са Законом о управним споровима донео одлуку на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку. Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и
разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали.
Решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи оцењени. Такав случај најчешће постоји када су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о истим одлучио. По оцени Уставног суда у оспореној пресуди је образложено зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Управни суд је, у складу са својим законским овлашћењима, одбио тужбу тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као неосновану, дајући за своју одлуку уставноправно прихватљиве разлоге. Наиме, Управни суд је одлучио о тужби подносиоца на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, за које је у спроведеном поступку оценио да су у битним тачкама потпуно утврђене, да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања, да је другостепени орган управе оценио све жалбене наводе дајући за своју одлуку потпуне и детаљно образложене разлоге, а који наводи су готово идентични наводима из поднете тужбе, а у образложењу другостепеног решења је детаљно наведено због чега су сви наводи жалбе неосновани.
Уставни суд је, на основу наведених одредаба закона, утврдио да је у периоду до 31. децембра 2006. године Законом о платама у државним органима и јавним службама било уређено, како право запослених у државним органима на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор, тако и начин утврђивања и исплате ових накнада, тј. да ове накнаде улазе у коефицијент за обрачун плата, што значи да је ова накнада исплаћивана кроз плату запослених у државним органима. Како је правилник министра унутрашњих послова којим су уређиване плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима донет у складу са законом, што значи и са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама, то је и накнада за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор овим лицима исплаћивана кроз плату. Наиме, када су у питању запослени у Министарству унутрашњих послова, на плате запослених су се у утуженом периоду примењивале и одредбе Закона о унутрашњим пословима, односно Закона о полицији, али накнаде трошкова и друга примања лица запослених у Министарству унутрашњих послова, па и овлашћених лица, односно полицијских службеника, нису уређена овим законима, те се на њих у том погледу примењују прописи који важе за остале запослене у државним органима, односно државне службенике. Такође, према одредбама Закона о радним односима у државним органима, као lex specialis-а у односу на Закон о раду, којим се уређивао општи правни режим запослених у државним органима, запослени у државним органима су заштиту својих права утврђених појединачним актима функционера могли да траже путем приговора на решење о коме је одлучивао функционер, а затим и у поступку пред судом, у прописаним роковима, те се законитост решења о утврђивању плате не може испитивати након протека ових рокова.
Уставни суд је даље утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника посебан закон који почев од 1. јануара 2007. године уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, те да је, сагласно члану 39. наведеног закона, прописана могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, односно намештеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који од 1. јануара 2007. године уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог, на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи радноправни пропис, на чију могућност примене при закључивању посебног колективног уговора за државне органе упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује зараду, накнаду зараде, накнаду трошкова и друга примања, а да је накнада трошкова уређена чланом 118, који у тач. 5) и 6) прописује да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника и намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да као послодавац државних службеника и намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом државном службенику и намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије ("Службени гласник РС", број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора ("Службени гласник РС", број 8/09).
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је у предметном управном поступку оцењено да су у периоду до 31. децембра 2006. године накнаде које се потражују захтевом исплаћене, а да у осталом делу спорног периода након наведеног датума не постоји основ ни у посебним, нити у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и захтев, између осталих, и овде подносиоца уставне жалбе, неоснован.
По налажењу Уставног суда, овакав став и оцена управних органа, те и Управног суда, су засновани на прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су у оспореној пресуди материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је овај став заузео и у својим одлукама Уж – 2111/2009 од 14. марта 2012. године и Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године.
Увидом у достављену правоснажну делимичну пресуду Општинског суда у Крагуејвцу 2П. 760/07 од 18. децембра 2008. године, Уставни суд је утврдио да је њоме одлучено о захтеву тужиље – намештеника у Министарству правде за исплату накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у периоду од 22. октобра 2004. године до 31. децембра 2006. године, односно да је њоме одлучено о тужбеном захтеву који се односи на део периода из тужбе о којој је одлучено оспореном пресудом, с обзиром на то да се оспорена пресуда односи и на период после 31. децембра 2006. године, када је дошло до промене прописа који регулишу спорна правна питања. Међутим, мада је Окружни суд у Крагујевцу у достављеној пресуди Гж1. 60/90 од 11. децембра 2009. године, којом је потврдио делимичну првостепену пресуду, заузео другачији правни став од става Управног суда у оспореној пресуди, Уставни суд је оценио да достављена пресуда не може бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Наиме, Уставни суд сматра да се, начелно, одређена одступања у тумачењу права могу прихватити као природно својствена сваком правосудном систему. Даље, Уставни суд је утврдио да је достављена и копија првостепене пресуде Општинског суда у Темерину П1. 8/08 од 22. децембра 2009. године, којом је усвојен тужбени захтев полицајаца да им тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године. Међутим, наведена пресуда је преиначена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3499/10 од 24. марта 2010. године, тако што је тужбени захтев тужилаца одбијен као неоснован, те достављена пресуда не може бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Такође, као што је напред изнето, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Управног суда заснива на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права.
Уставни суд је овакав став заузео и у Одлуци Уж-3377/2010 од 10. октобра 2012. године.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 5095/10 од 7. маја 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Одлучујући о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореном пресудом подносилац уставне жалбе н а било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је оспореном пресудом повређено и право на рад зајемчено чланом 60. Устава. У вези са наводима о повреди овог права, подносилац се није конкретно позва о на неки од принципа садржаних у наведеном члану Устава, већ повреду овог права везује за повреду права на правично суђење, а с обзиром на то да је Уставни суд већ дао своју оцену у делу који се тиче повреде наведеног права, следи и да наводи подносиоца о повреди права на рад нису основани.
Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић