Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Верице Ћулум из Младенова, Станојке Лапић из Београда, Ангелине Радовић из Сутомора, Република Црна Гора, Драгана Рибића из Мачванског Прњавора и Павла Рибића из Мачванског Прњавора , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Верице Ћулум, Станојке Лапић, Ангелине Радовић, Драгана Рибића и Павла Рибића изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку пред Врховним касационим судом у предмету Рев. 809/10 и Гзз. 14/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Верице Ћулум, Станојке Лапић, Ангелине Радовић, Драгана Рибића и Павла Рибића изјављена против решења В рховног касационог суда Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 од 10. марта 2010. године.
3. Одбацује се уставна жалба Верице Ћулум, Станојке Лапић, Ангелине Радовић, Драгана Рибића и Павла Рибића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Верице Ћулум, Станојке Лапић, Ангелине Радовић, Драгана Рибића и Павла Рибића изјављена против решења В рховног касационог суда Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 од 10. марта 2010. године.
3. Одбацује се уставна жалба Верице Ћулум, Станојке Лапић, Ангелине Радовић, Драгана Рибића и Павла Рибића изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02.
О б р а з л о ж е њ е
1. Верица Ћулум из Младенова, Станојка Лапић из Београда, Ангелина Радовић из Сутомора, Република Црна Гора, Драган Рибић из Мачванског Прњавора и Павле Рибић из Мачванског Прњавора су 31. маја 2010. године, преко пуномоћника Милана Милића, адвоката из Врбаса, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 од 10. марта 2010. године, због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода утврђеног одредбом члана 22. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава , као и права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02.
Подносиоци уставне жалбе су навели: да сматрају да је оспорено решење супротно законским одредбама које предвиђају право на ревизију и одредбама о праву на изјављивање захтева за заштиту законитости; да је ревизија била дозвољена на основу одредбе члана 394. став 2. и 3. Закона о парничном поступку, јер је вредност предмета спора била много већа од граничног износа за изјављивање ревизије, посебно имајући у виду и преиначење тужбеног захтева од 6. марта 2004. године; да у пресуди није означена вредност предмета спора; да су судови погрешно применили одредбе Закона о браку и породичним односима, посебно одредбе које односе на временско важење наведеног закона , као и одредбе које се односе на стицање, располагање и деобу заједничке брачне тековине, па и одредбе о ништавости правног посла и условима за утврђивање ништавости уговора о поклону; да је потпуно нејасна и противзаконита пресуда у погледу обавезе тужене (сада пок. Љубице Матијевић из Бечеја) да преда у посед и сувласништво идеални део куће од 3697/1000, а нарочито у погледу исплате од 139.000,00 динара и будуће месечне накнаде по 1.200,00 динара; да је одлука о трошковима поступка потпуно незаконита и противна одредбама Закона о парничном поступку, јер није утврђена вредност предмета спора; да поступак за утврђење брачне тековине траје 16 година, а да подносиоци уставне жалбе не сносе кривицу за овако дуг процес. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава, а ставом 2. истог члана је прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 од 10. марта 2010. године, у ставу првом изреке одбачена је као недозвољена ревизија
правних следбеника тужене -противтужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 од 4. децембра 2008. године, а ставом другим изреке одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости правних следбеника тужене-противтужиље изјављен против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 од 4. децембра 2008. године и пресуде Општинског суда у Бечеју П. 145/02 од 17. новембра 2005. године. Из образложења оспореног решења произлази да је суд испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се у овом ревизионом поступку примењује на основу члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09) и нашао да је ревизија недозвољена. Тужиља је 14. марта 1993. године поднела тужбу ради утврђења права својине, утврђења ништавости уговора и предаје у супосед непокретности, без означавања вредности предмета спора. Вредност предмета спора је означила на рочишту 19. априла 1994. године на 15.000,00 динара. Тужба је објективно преиначена 18. фебруара 2002. године, а затим 16. марта 2004. године, истицањем (уз неновчани) и новчан ог имовинско -правног захтев а, у висини доспеле и будуће накнаде за коришћење непокретности. Противтужба је поднета 29. марта 2003. године, без означења вредности предмета спора, а истом је захтевано утврђење права сувласништва на предметним непокретностима и да исте (у одређеном делу) представљају заоставштину. Када у току имовинско-правног спора тужилац преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије се цени према важећим правилима парничног поступка у време преиначења тужбе. С обзиром да је реч о имовинско-правном спору који се односи на неновчано и новчано потраживање, дозвољеност ревизије се цени према одредбама члана 8. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 3/02). Како побијани део правноснажне пресуде у износу од 211.000,00 динара, као математичког збира досуђених износа од 139.000,00 динара и 72.000,00 динара, а као збира будућих давања од по 1.200,00 динара месечно, у смислу члана 36. Закона о парничном поступку, за време од пет година, представља вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде за новчани захтев, који не досеже цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, то је ревизија недозвољена. Како је означена вредност предмета спора од 15.000,00 динара по тужби у погледу неновчаног потраживања, а конексном противтужбом није уопште означена вредност предмета спора, тај износ очигледно не досеже новчани цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, па ревизија није дозвољена ни против одлуке о тужбеном и противтужбеном захтеву који се односи на потраживање у новцу у смислу одредбе члана 382. став 3. Закона о парничном поступку. Одлучујући о дозвољености захтева за заштиту законитости у смислу члана 421. у вези члана 401. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је захтев недозвољен. Правни следбеници тужене-противтужиље су поднели захтев за заштиту законитости у овом спору, због битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, образлажући га погрешном применом материјалног права и сматрајући да су судови утврђењем ништавости закљученог уговора о поклону дозволили располагање које је противно закону. Формално позивање на законом дозвољен разлог за његово изјављивање не чини захтев за заштиту законитости дозвољеним, јер правна оцена пуноважности, односно ништавости уговора спада у домен примене материјалног права.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћењима и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09 ) од 29. децембра 2009. године , је прописано да да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона , да изузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучиваће Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 55.), као и да овај закон ступа на снагу даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 56.).
Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) било је прописано: да к ад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (члан 29. став 1.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3.) (члан 361. став 2. тачка 5)); да се против правноснажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде; да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 нових динара; да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000 нових динара (члан 382. став 1, 2. и 3.); да је ревизија недозвољена ако је ревизија изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети, осим из члана 393. овог закона (члан 401. став 2. тачка 5)); јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); кад одлучује о захтеву за заштиту законитости, Врховни касациони суд испитује само оне повреде на које је указао подносилац захтева; ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. овог закона (члан 421.).
Законом о изменама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“ број 3/02), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године, било је прописано да се у члану 382. ст. 2. и 3. број: „15.000,00“ замењује бројем 300.000“.
5. Анализирајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом утврђеног права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости пред Врховним касационим судом у предмету Рев. 809/10 и Гзз. 14/10, није повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Окружни суд у Новом Саду је пресуду Гж. 6872/2006 донео 4. децембра 2008. године, а иста је достављена Општинском суду у Бечеју 10. децембра 2008. године.
Врховни касациони суд је оспорено решење Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 донео на седници већа одржаној 10. марта 2010. године.
Уставни суд је, руководећи се својом праксом, али и праксом Европског суда за људска права, констатовао да наведена дужина трајања поступка по ревизији и захтеву за заштиту законитости указује да је тај поступак окончан у оквиру граница разумне дужине.
Наиме, како је поступак пред Врховним касационим судом, окончан за годину дана и два месеца, то је Уставни суд нашао да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, јер је о њиховој ревизији и захтеву за заштиту законитости, решено у оквиру прихваћених стандарда. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, саласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који указују да је оспореним решењем Врховног касационог суда подносиоцима уставне жалбе повређено неко од означених уставних права.
Уставни суд приликом одлучивања о уставној жалби не може преиспитивати да ли је Врховни касациони суд решењем о одбацивању ревизије и захтева за заштиту законистости правилно применио одредбе Закона о парничном поступку, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби и приложених доказа не произлази да је закључивање највишег суда у Републици Србији било очигледно произвољно и да је због таквог поступања, у конкретном случају, могло доћи до повреде права на правично суђење.
Уставни суд констатује да се систем правних лекова којима се врши контрола законитости судских одлука, као и претпоставке за њихово изјављивање, уређују законом. При том е, законско уређивање дозвољености ванредних правних средстава, па између остал ог ревизије и захтева за заштиту законитости, за разлику од редовног правног средства - жалбе која је уставна категорија, може трпети ограничења.
Уставни суд, налази да када тужилац у току имовинско-правног спора преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије се цени према важећим правилима парничног поступка у време преиначења тужбе. С обзиром да је реч о имовинско-правном спору који се односи на неновчано и новчано потраживање, дозвољеност ревизије се у конкретном случају цени према одредбама члана 8. Закона о изменама Закона о парничном поступку (“Службени лист СРЈ” број 3/02 ), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године. Како износ од 211.000,00 динара представља вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде за новчани захтев, а конексном противтужбом није уопште означена вредност предмета спора, наведени износ не досеже новчани цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, па је самим тим ревизја правних следбеника тужене-противтужиље, овде подносилаца уставне жалбе, недозвољена.
Врховни касациони суд је оспореним решењем утврдио да су правних следбеници тужене-противтужиље, овде подносиоци, поднели захтев за заштиту законитости због битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, образлажући је погрешном применом материјалног права и сматрајући да су судови утврђењем ништавости закљученог уговора о поклону, дозволили располагање које је противно закону. Формално позивање на законом дозвољен разлог за његово изјављивање не чини захтев дозвољеним, јер правна оцена пуноважности, односно ништавости уговора спада у домен примене материјалног права, па је Врховни касациони суд одлучујући о дозвољености захтева за заштиту законитости у смислу члана 421. у вези члана 401. Закона о парничном поступку , нашао да је исти недозвољен.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд за оспорено решење и своје ставове дао јасне, прецизне и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указивало да су материјалноправни прописи произвољно и неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оценио да оспореним решењем, подносиоцима није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу, као у тачки 2. изреке.
Уставни суд налази да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се такав закључак не може извести из оспореног решења и других доказа приложених уз уставну жалбу. Наиме, Уставни суд констатује да, у конкретном случају, није испуњен услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, а то је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе за изјављивање ревизије нису имали ревизијски цензус, а да захтев за заштиту законитости нису заснивали на разлозима због којих се то ванредно правно средство може изјавити, не постоје уставноправни разлози који би указивали на то да јој је Врховни касациони суд одбацивањем недопуштеног захтева за заштиту законитости повредио право из члана 36. став 2. Устава.
7. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02, Уставни суд налази да је уставна жалба подносилаца неблаговремена.
Према правном ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба поднета против решења Врховног касационог суда о одбацивању захтева за заштиту законитости и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног захтева за заштиту законитости, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова (ако је између пријема одлуке по редовном правном средству и изјављивања уставне жалбе протекао рок прописан одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду) одбацити као неблаговремену.
С обзиром на то да је пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 донета 4. децембра 2008. године, а уставна жалба подносилаца изјављена 31. маја 2010. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неблаговремена у делу који се односи на повреду права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се води о пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Уставни суд је, стога, уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду , као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11) , донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе су навели: да сматрају да је оспорено решење супротно законским одредбама које предвиђају право на ревизију и одредбама о праву на изјављивање захтева за заштиту законитости; да је ревизија била дозвољена на основу одредбе члана 394. став 2. и 3. Закона о парничном поступку, јер је вредност предмета спора била много већа од граничног износа за изјављивање ревизије, посебно имајући у виду и преиначење тужбеног захтева од 6. марта 2004. године; да у пресуди није означена вредност предмета спора; да су судови погрешно применили одредбе Закона о браку и породичним односима, посебно одредбе које односе на временско важење наведеног закона , као и одредбе које се односе на стицање, располагање и деобу заједничке брачне тековине, па и одредбе о ништавости правног посла и условима за утврђивање ништавости уговора о поклону; да је потпуно нејасна и противзаконита пресуда у погледу обавезе тужене (сада пок. Љубице Матијевић из Бечеја) да преда у посед и сувласништво идеални део куће од 3697/1000, а нарочито у погледу исплате од 139.000,00 динара и будуће месечне накнаде по 1.200,00 динара; да је одлука о трошковима поступка потпуно незаконита и противна одредбама Закона о парничном поступку, јер није утврђена вредност предмета спора; да поступак за утврђење брачне тековине траје 16 година, а да подносиоци уставне жалбе не сносе кривицу за овако дуг процес. Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава, а ставом 2. истог члана је прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 од 10. марта 2010. године, у ставу првом изреке одбачена је као недозвољена ревизија
правних следбеника тужене -противтужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 од 4. децембра 2008. године, а ставом другим изреке одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости правних следбеника тужене-противтужиље изјављен против пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 од 4. децембра 2008. године и пресуде Општинског суда у Бечеју П. 145/02 од 17. новембра 2005. године. Из образложења оспореног решења произлази да је суд испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се у овом ревизионом поступку примењује на основу члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09) и нашао да је ревизија недозвољена. Тужиља је 14. марта 1993. године поднела тужбу ради утврђења права својине, утврђења ништавости уговора и предаје у супосед непокретности, без означавања вредности предмета спора. Вредност предмета спора је означила на рочишту 19. априла 1994. године на 15.000,00 динара. Тужба је објективно преиначена 18. фебруара 2002. године, а затим 16. марта 2004. године, истицањем (уз неновчани) и новчан ог имовинско -правног захтев а, у висини доспеле и будуће накнаде за коришћење непокретности. Противтужба је поднета 29. марта 2003. године, без означења вредности предмета спора, а истом је захтевано утврђење права сувласништва на предметним непокретностима и да исте (у одређеном делу) представљају заоставштину. Када у току имовинско-правног спора тужилац преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије се цени према важећим правилима парничног поступка у време преиначења тужбе. С обзиром да је реч о имовинско-правном спору који се односи на неновчано и новчано потраживање, дозвољеност ревизије се цени према одредбама члана 8. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“, број 3/02). Како побијани део правноснажне пресуде у износу од 211.000,00 динара, као математичког збира досуђених износа од 139.000,00 динара и 72.000,00 динара, а као збира будућих давања од по 1.200,00 динара месечно, у смислу члана 36. Закона о парничном поступку, за време од пет година, представља вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде за новчани захтев, који не досеже цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, то је ревизија недозвољена. Како је означена вредност предмета спора од 15.000,00 динара по тужби у погледу неновчаног потраживања, а конексном противтужбом није уопште означена вредност предмета спора, тај износ очигледно не досеже новчани цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, па ревизија није дозвољена ни против одлуке о тужбеном и противтужбеном захтеву који се односи на потраживање у новцу у смислу одредбе члана 382. став 3. Закона о парничном поступку. Одлучујући о дозвољености захтева за заштиту законитости у смислу члана 421. у вези члана 401. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је захтев недозвољен. Правни следбеници тужене-противтужиље су поднели захтев за заштиту законитости у овом спору, због битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, образлажући га погрешном применом материјалног права и сматрајући да су судови утврђењем ништавости закљученог уговора о поклону дозволили располагање које је противно закону. Формално позивање на законом дозвољен разлог за његово изјављивање не чини захтев за заштиту законитости дозвољеним, јер правна оцена пуноважности, односно ништавости уговора спада у домен примене материјалног права.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћењима и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09 ) од 29. децембра 2009. године , је прописано да да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона , да изузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучиваће Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 55.), као и да овај закон ступа на снагу даном објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 56.).
Законом о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) било је прописано: да к ад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (члан 29. став 1.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3.) (члан 361. став 2. тачка 5)); да се против правноснажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде; да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 нових динара; да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000 нових динара (члан 382. став 1, 2. и 3.); да је ревизија недозвољена ако је ревизија изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети, осим из члана 393. овог закона (члан 401. став 2. тачка 5)); јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона (члан 417.); да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек (члан 418.); кад одлучује о захтеву за заштиту законитости, Врховни касациони суд испитује само оне повреде на које је указао подносилац захтева; ако у чл. 413-420. овог закона није што друго одређено, у поступку поводом захтева за заштиту законитости сходно ће се примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. овог закона (члан 421.).
Законом о изменама Закона о парничном поступку („Службени лист СРЈ“ број 3/02), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године, било је прописано да се у члану 382. ст. 2. и 3. број: „15.000,00“ замењује бројем 300.000“.
5. Анализирајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом утврђеног права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости пред Врховним касационим судом у предмету Рев. 809/10 и Гзз. 14/10, није повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Окружни суд у Новом Саду је пресуду Гж. 6872/2006 донео 4. децембра 2008. године, а иста је достављена Општинском суду у Бечеју 10. децембра 2008. године.
Врховни касациони суд је оспорено решење Рев. 809/10 и Гзз. 14/10 донео на седници већа одржаној 10. марта 2010. године.
Уставни суд је, руководећи се својом праксом, али и праксом Европског суда за људска права, констатовао да наведена дужина трајања поступка по ревизији и захтеву за заштиту законитости указује да је тај поступак окончан у оквиру граница разумне дужине.
Наиме, како је поступак пред Врховним касационим судом, окончан за годину дана и два месеца, то је Уставни суд нашао да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, јер је о њиховој ревизији и захтеву за заштиту законитости, решено у оквиру прихваћених стандарда. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, саласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који указују да је оспореним решењем Врховног касационог суда подносиоцима уставне жалбе повређено неко од означених уставних права.
Уставни суд приликом одлучивања о уставној жалби не може преиспитивати да ли је Врховни касациони суд решењем о одбацивању ревизије и захтева за заштиту законистости правилно применио одредбе Закона о парничном поступку, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби и приложених доказа не произлази да је закључивање највишег суда у Републици Србији било очигледно произвољно и да је због таквог поступања, у конкретном случају, могло доћи до повреде права на правично суђење.
Уставни суд констатује да се систем правних лекова којима се врши контрола законитости судских одлука, као и претпоставке за њихово изјављивање, уређују законом. При том е, законско уређивање дозвољености ванредних правних средстава, па између остал ог ревизије и захтева за заштиту законитости, за разлику од редовног правног средства - жалбе која је уставна категорија, може трпети ограничења.
Уставни суд, налази да када тужилац у току имовинско-правног спора преиначи тужбу повећањем тужбеног захтева, дозвољеност ревизије се цени према важећим правилима парничног поступка у време преиначења тужбе. С обзиром да је реч о имовинско-правном спору који се односи на неновчано и новчано потраживање, дозвољеност ревизије се у конкретном случају цени према одредбама члана 8. Закона о изменама Закона о парничном поступку (“Службени лист СРЈ” број 3/02 ), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године. Како износ од 211.000,00 динара представља вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде за новчани захтев, а конексном противтужбом није уопште означена вредност предмета спора, наведени износ не досеже новчани цензус од 300.000,00 динара меродаван за право на изјављивање ревизије, па је самим тим ревизја правних следбеника тужене-противтужиље, овде подносилаца уставне жалбе, недозвољена.
Врховни касациони суд је оспореним решењем утврдио да су правних следбеници тужене-противтужиље, овде подносиоци, поднели захтев за заштиту законитости због битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, образлажући је погрешном применом материјалног права и сматрајући да су судови утврђењем ништавости закљученог уговора о поклону, дозволили располагање које је противно закону. Формално позивање на законом дозвољен разлог за његово изјављивање не чини захтев дозвољеним, јер правна оцена пуноважности, односно ништавости уговора спада у домен примене материјалног права, па је Врховни касациони суд одлучујући о дозвољености захтева за заштиту законитости у смислу члана 421. у вези члана 401. Закона о парничном поступку , нашао да је исти недозвољен.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд за оспорено решење и своје ставове дао јасне, прецизне и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указивало да су материјалноправни прописи произвољно и неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оценио да оспореним решењем, подносиоцима није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу, као у тачки 2. изреке.
Уставни суд налази да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се такав закључак не може извести из оспореног решења и других доказа приложених уз уставну жалбу. Наиме, Уставни суд констатује да, у конкретном случају, није испуњен услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, а то је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе за изјављивање ревизије нису имали ревизијски цензус, а да захтев за заштиту законитости нису заснивали на разлозима због којих се то ванредно правно средство може изјавити, не постоје уставноправни разлози који би указивали на то да јој је Врховни касациони суд одбацивањем недопуштеног захтева за заштиту законитости повредио право из члана 36. став 2. Устава.
7. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02, Уставни суд налази да је уставна жалба подносилаца неблаговремена.
Према правном ставу Уставног суда, уколико је уставна жалба поднета против решења Врховног касационог суда о одбацивању захтева за заштиту законитости и против одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о одлуци донетој поводом изјављеног захтева за заштиту законитости, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова (ако је између пријема одлуке по редовном правном средству и изјављивања уставне жалбе протекао рок прописан одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду) одбацити као неблаговремену.
С обзиром на то да је пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 6872/06 донета 4. децембра 2008. године, а уставна жалба подносилаца изјављена 31. маја 2010. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неблаговремена у делу који се односи на повреду права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који се води о пред Општинским судом у Бечеју у предмету П. 145/02, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Уставни суд је, стога, уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду , као у тачки 3. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић