Уставни суд, Велико већe, у саставу: заменик председника Суда др Марија Драшкић, заменик председника Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 3. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. октобра 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацујe се иницијативa за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу члана 20. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11). Подносилац иницијативе сматра да оспорена одредба члана 20. став 1. Закона има ретроактивно дејство, да „дирекно задире у већ постојећи однос између закуподавца и закупца, јер једнострано мења постојећи уговорни однос на начин да се већ уговорено време трајања закупа може скратити на три године. Иницијатор указује да члан 595. Закона о облигационим односима предвиђа да уговор о закупу закључен на одређено време престаје самим истеком времена на које је закључен, из чега произлази да уговорени рок битан елемант самог уговора о закупу. По мишљењу иницијатора, исто као што није дозвољено мењати друге одредбе уговора о закупу, тако није дозвољено мењати ни одредбу којом је уговорен рок трајања закупа, па такво нормирање има повратно дејство. Иницијатор истиче да општи интерес за ретроактивну примену оспорене одредбе Закона није утврђен, па се не може говорити о испуњености услова за повратно дејство оспорене одредбе Закона у складу са одредбом члана 197. став 2. Устава. Иницијатор предлаже да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачних аката, односно радњи које се предузимају на основу оспореног Закона.
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да се Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) и да се закон примењује и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије (члан 1.).
Оспореним одредбама члана 20. Закона прописано је: да закупац непокретности која је предмет враћања има право да користи непокретност за обављање своје делатности, али не дуже од три године од извршности решења о враћању имовине, с тим што се бивши власник и обвезник могу и друкчије споразумети (став 1.); да изузетно, за вишегодишње засаде и винограде, закупац пољопривредног земљишта или лице које, до доношења решења о враћању имовине бившем власнику, а најкасније у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона, закључи уговор о закупу пољопривредног земљишта на основу права пречег закупа, има право да користи пољопривредно земљиште до 20 година за вишегодишње засаде, односно до 40 година за винограде (став 2.); да у року из ст. 1. и 2. овог члана бивши власник који је ступио на место закуподавца, има право на закупнину, али не може једнострано мењати висину закупнине и друге одредбе затеченог уговора о закупу (став 3.); да уговор о закупу закључен са намером да се осујети остварење права бившег власника не производи правно дејство (став 4.). Према одредби члана 67. Закона, овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије".
Разматрајући оспорене одредбе члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у смислу навода и разлога подносиоца иницијативе, Уставни суд налази да оспорене одредбе немају повратно дејство, јер делују за убудуће, а садржински не мењају затечени уговор о закупу, с обзиром на то да закупац наставља да користи непокретност која је предмет враћања, a с друге стране нови закуподавац не може једнострано мењати висину закупнине и друге одредбе затеченог уговора о закупу. Ограничење у погледу рока у коме закупац наставља да користи непокретност из става 1. члана 20. Закона је логична правна последица враћања непокретности ранијем власнику и потребе да се ограничи трајање терета на непокретности која је предмет враћања, те да се ранијем власнику врате власничка права у пуном обиму. Међутим, Закон је и овде дао предност вољи станака и предвидео могућност да се бивши власник и обвезник враћања и другачије споразумеју у погледу трајања затеченог уговора о закупу. Стога је Уставни суд нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба оспореног члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), решио да поднету иницијативу одбаци.
Како је Суд на овај начин коначно одлучио о поднетој иницијативи, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорених одредаба члана 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА