Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике, на седници Већа одржаној 5. јула 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности члана 92. ст. 3. и 7. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 75/03, 18/04, 85/05, 101/05, 104/09, 28/11 и 36/11).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члaнa 92. ст. 3. и 7. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 75/03, 18/04, 85/05, 101/05, 104/09, 28/11 и 36/11). Из садржине навода иницијативе проистиче да су предмет оспоравања уставност наведених одредаба Закона у односу на одредбе чл. 2. и 3, члана 5. став 4, члана 21. став 1. и члана 100. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац иницијативе истиче да се оспореним одредбама Закона „одступа од општег правила да се мандати народних посланика додељују по редоследу на изборној листи утврђеној приликом избора као и приликом престанка мандата посланика пре истека времена на које је изабран“, да оспорени „члан 92. став 3. супротно наведеним уставним одредбама прописује изузетак који омогућава стицање мандата без поштовања редоследа кандидата на изборној листи тиме што се уместо првог наредног кандидата на листи, мандат додељује следећем кандидату који је члан исте странке, без обзира које место на изборној листи заузима“, да се „у потпуности дерогира принцип избора по редоследу на изборној листи, уставна начела и правила на којима је тај принцип заснован“, да „Устав, Закон о избору народних посланика и други прописи не праве разлику између предлагача изборних листа и изборних листа које подносе политичке странке, коалиције странака или групе грађана, тако да нема никаквог уставног или правног основа да се коалицијама као предлагачима даје право да мандате додељују мимо редоследа на јединственој изборној листи“, да „оспорене одредбе пружају практично неограничене могућности за доделу мандата мимо редоследа на изборној листи и у самом конституисању“, и да се „спорним одредбама овлашћују коалиције и странке као чланице коалиције да својом вољом одређују редослед доделе мандата кандидатима са листе у случају замене посланика, мимо редоследа са јединствене изборне листе“.
У претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспорени Закон о избору народних посланика донела Народна скупштина у време важења Устава Републике Србије од 1990. године, да је објављен 10. октобра 2000. године у „Службеном гласнику РС“, број 35/2000, да је ступио на снагу 18. октобра 2000. године и да је претрпео измене и допуне које су објављене у „Службеном гласнику РС“, број 69/02, број 57/03, број 72/03, број 75/03, број 18/04, број 85/05, број 101/05, број 104/09, број 28/11 и број 36/11. Законом о изменама и допунама Закона о избору народних посланика које су објављене у „Службеном гласнику РС“, број 36/11, од 27. маја 2011. године, одредбом члана 15. додат је оспорени став 3. члана 92. Закона.
Уставом Републике Србије, утврђено је: да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника, и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана (члан 2.); да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана, и да је оснивање политичких странака слободно, и да је недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње, и да политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи (члан 5.); да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран, и да је изборно право опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично, и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом (члан 52.); да народну скупштину чини 250 народних посланика, који се бирају на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом, и да се у Народној скупштини обезбеђује равноправност и заступљеност полова и представника националних мањина, у складу са законом (члан 100.).
Оспореним одредбама члaнa 92. ст. 3. и 7. Закона о избору народних посланика прописано је: када посланику који је изабран са коалиционе изборне листе престане мандат пре истека времена на које је изабран, мандат се додељује првом следећем кандидату на изборној листи коме није био додељен мандат – припаднику исте политичке странке, и да се у случајевима из ст. 2, 3. и 5. овог члана од кандидата пре утврђивања мандата прибавља писмена сагласност да прихвата мандат.
Уставни суд је констатовао да је више пута оцењивао уставност појединих одредаба Закона о избору народних посланика који су од значаја и за оцену оспорених одредаба Закона ове иницијативе, али није ценио уставност овде оспорених одредаба члана 92. Закона.
Одлуком IУп-42/2008 („Службени гласник РС“ број 28/11) Уставни суд је одлучивао о уставности одредаба члана 43. ст. 1. до 4, члана 80. и чл. 82. до 84. Закона о избору народних посланика. Уставни суд је утврдио, између осталог, да одредбе члана 84. Закона нису у сагласности са Уставом од 2006. године. Чланом 84. Закона било је прописано да ће подносилац изборне листе, најкасније у року од десет дана од дана објављивања укупних резултата избора, доставити Републичкој изборној комисији податке о томе којим кандидатима са изборне листе се додељују добијени посланички мандати, у складу са одредбама овог закона (став 1.), да ако подносилац изборне листе не достави податке, Републичка изборна комисија ће га писмено обавестити да је дужан да то учини у накнадном року од пет дана, уз упозорење на последице непоступања (став 2.), да ако подносилац изборне листе не достави податке ни у накнадно остављеном року, Републичка изборна комисија ће посебним решењем све добијене мандате са те изборне листе доделити кандидатима са листе према њиховом редоследу на листи, те да против овог решења није дозвољен приговор, нити жалба (став 3.). У образложењу ове одлуке Уставни суд је оценио да не треба покренути поступак за оцену уставности одредаба члана 92. Закона којим је предвиђен начин попуњавања упражњених посланичких места, тако да у случају да је посланички мандат престао пре истека времена на које је посланик изабран, мандат „припада“ политичкој странци са чије је изборне листе био изабран посланик коме је престао мандат. При томе, „замену“ посланика политичка странка врши независно од редоследа кандидата на изборној листи. Суд је оценио да се наведене одредбе члана 92. Закона морају интерпретирати у светлу чињенице да је Суд утврдио да основно решење за стицање појединачног мандата народног посланика из члана 84. Закона није у складу са Уставом. Суд је стао на становиште да се додељивање појединачног посланичког мандата и у случају када је посланичко место остало упражњено, односно када је мандат престао пре истека времена на које је народни посланик изабран, мора извршити према основном правилу за стицање појединачног парламентарног мандата.
Решењем IУз-375/2011 Уставни суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 48. став 2. Закона о локалним изборима („Службени гласник РС“, бр. 127/07, 34/10 и 54/11), које гласе: „Када одборнику који је изабран са коалиционе изборне листе престане мандат пре истека времена на које је изабран, мандат се додељује првом следећем кандидату на изборној листи коме није био додељен мандат – припаднику исте политичке странке.“ Суд је заузео став да је законско право политичких странака да ступају у изборне коалиције утемељено на уставној слободи политичког удруживања. Као предлагач изборне листе, коалиција политичких старнака сачињавањем листе кандидата одређује не само редослед кандидата на коалиционој листи него редоследом кандидата исказује и међусобни однос политичких странака – чланица коалиције, сходно политичком договору о заједничком наступу на изборима, односно сходно договореним циљевима и сврси коалиције. Као што према Закону о локалним изборима, политичке странке задржавају свој правни субјективитет у сваком облику удруживања, тако и ступањем у изборну коалицију не губе, већ задржавају и свој политички идентитет. Стога прописано посебно правило у погледу дистрибуције мандата на коалиционој изборној листи нема значење повреде права непосредних избора, већ има карактер дозвољеног одступања од општег правила које закон прописује, а ради остваривања разумног и оправданог циља. Наиме, додела одборничког мандата првом следећем кандидату са коалиционе листе који припада истој политичкој странци – чланици коалиције чији је мандат престао, представља нужну меру одступања од општег правила, са циљем да се одрже, у највећој могућој мери, они односи које је садржавала изборна листа о којој су се изјашњавали бирачи на изборима и на основу чега је мандат био и додељен одређеном кандидату – припаднику једне од политичких странака чланица коалиције. Дакле, наведеним Решењем Уставни суд је заузео изнети правни став у погледу мандата народних одборника.
Одредбом члана 40. став 1. Закона избору народних посланика законодавац терминолошки и језички изједначава политичке странке са страначким коалицијама, које настају на основу коалиционих споразума пре избора. Сагласно одредбама члана 42. ст. 1. и 2. Закона, дозвољен је коалициони споразум и уређена су сва питања коалиционе изборне листе као последице коалиционог споразума. Одредбом члана 45. став 1. Закона предвиђено је, између осталог, да Републичка изборна комисија проглашава коалициону изборну листу најкасније у року од 24 часа од пријема изборне листе. Суд констатује да се потписивањем изборне коалиционе листе од стране бирача, које се врши пре проглашења те листе од стране Републичке изборне комисије, сагласно одредби члана 43. став 1. Закона, коалициона изборна листа верификује вољом бирача.
У погледу навода подносиоца иницијативе да оспорене одредбе члана 92. ст. 3. и 7. Закона о избору народних посланика нису у сагласности са појединим одредбама Закона о финансирању политичких активности, Уставни суд констатује да је оцена међусобне сагласности појединих одредаба различитих закона, као аката исте правне снаге, изван оквира надлежности Суда која је утврђена одредбама члана 167. Устава.
Што се тиче предлога подносиоца иницијативе да Уставни суд обустави извршење појединачних аката и радњи које су предузете у складу са оспореним одредбама Закона, Суд је наведени предлог сматрао беспредметним у ситуацији када је иницијатива одбачена.
На основу наведеног сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је нашао да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности, те је решењем иницијативу одбацио.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члaна 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић