Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. јула 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором, одредаба члана 3. и члана 21. став 1. Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, број 36/02).
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности појединих одредаба Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, број 36/02). С обзиром на то да је поводом поднетих иницијатива формирано више предмета, Уставни суд је, сагласно одредби члана 42. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), из наведених предмета издвојио поступак по иницијативама за оцену уставности одредаба члана 3. и члана 21. став 1. Закона, и ради даљег вођења поступка формирао посебан предмет. По мишљењу подносилаца иницијатива, оспореним чланом 3. Закона, ограничава се њихово право на имовину зајемчено чланом 58. Устава, као и право да не буду дискриминисани по основу пребивалишта, односно држављанства, зајемчено чланом 21. Устава. И члан 21. Закона оспорава се из разлога да ограничава Уставом зајемчено право на имовину, јер се исплата девизне штедње штедишама обухваћеним том одредбом Закона условљава закључивањем Споразума о сукцесији. Овај члан Закона, по мишљењу подносилаца иницијативе, није у сагласности ни са одредбама чл. 3, 17. и 21. Устава, јер прави разлику између штедиша по основу држављанства, односно пребивалишта, супротан је члану 18. Устава, као и члану 1. Протокола 1 и другим одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којима се штите имовинска права и забрањује дискриминација по било ком основу. Такође се наводи да нема основа позивање на принцип реципроцитета у извршавању ових обавеза јер тај принцип важи за међудржавне односе, а овде се ради о економском праву стеченом по основу уговорног односа између штедише и банке.
У достављеном мишљењу Народне скупштине наводи се да су одредбом члана 3. Закона државе чланице СРЈ преузеле обавезу за исплату дела депоноване девизне штедње која је, након престанка СФРЈ, утврђена као јавни дуг Савезне Републике Југославије. Даље се наводи да одредба члана 21. став 1. Закона, којом се остваривање потраживања по основу девизне штедње држављана бивших република СФРЈ које нису у саставу СРЈ одлаже до закључења уговора са државама сукцесорима СФРЈ, није у супротности са Уставом, имајући у виду да се том одредбом упућује да ће ова лица, као и држављани СРЈ који су штедњу положили код филијала банака које су се налазиле на територији бивших република СФРЈ до момента отцепљења тих република, своја потраживања по основу девизне штедње остварити на начин који се уговори са државама сукцесорима СФРЈ. Наиме, полазећи од тога да је одредбом члана 10. Уставног закона за спровођење Устава СР Југославије било предвиђено да се материјалне и друге обавезе које је преузела СФРЈ до дана проглашења Устава сматрају њеним обавезама, односно обавезама република које су је сачињавале, те како до момента проглашења оспореног Закона имовина, права и обавезе између бивших република СФРЈ нису разграничени, то питање је одредбом члана 21. став 1. Закона уређено на начин да се остваривање ових потраживања одлаже до закључивања уговора са државама сукцесорима СФРЈ. Будући да су бивше републике СФРЈ постале суверене државе, то, како се наводи у мишљењу, није у супротности са Уставом да се наведено питање уреди међудржавним уговорима, на принципу узајамности.
I I
Оспорени Закон о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, број 36/02 и „Службени гласник РС“, бр. 80/04 и 101/05), донет је као закон Савезне Републике Југославије и од дана ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03), на основу одредбе члана 64. став 2. Уставне повеље и члана 20. Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03) наставио је да се примењује као републички закон у делу у коме је дуг Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана утврђен као дуг Републике Србије. Стога је уставност оспорених одредаба Закона оцењивања у односу на Устав Републике Србије од 2006. године, а поступак по иницијативама које су поднете до дана ступања на снагу Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), сагласно одредби члана 112. Закона, настављен је у складу са одредбама тог закона.
Законом о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана прописано је: да се овим законом уређују услови и начин регулисања обавеза по основу девизне штедње грађана из члана 2. Закона о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, бр. 59/98, 44/99 и 53/01), која је у складу са чланом 4. тог закона претворена у орочени депозит код овлашћених банака и постала јавни дуг Савезне Републике Југославије (члан 1); да јавни дуг из члана 1. износи 4, 2 милијарде евра (члан 2.); да обавеза Савезне Републике Југославије по основу јавног дуга утврђеног на начин из члана 2. овог закона постаје од дана ступања на снагу овог закона обавеза, односно дуг Републике Србије и Републике Црне Горе - сразмерно висини девизне штедње грађана чије је пребивалиште на територији тих република (оспорени члан 3.); да држављани бивших република СФРЈ, које нису у саставу Савезне Републике Југославије, а који су девизну штедњу из члана 2. (ранијег) Закона положили код овлашћених банака са седиштем на територији Савезне Републике Југославије, као и држављани СРЈ који су девизну штедњу положили код филијала банака из тог члана које су се налазиле на територији бивших република СФРЈ до момента отцепљења тих република, своја потраживања по основу девизне штедње грађана остварују на начин који се уговори са државама сукцесорима СФРЈ (оспорени члан 21. став 1.); да грађани на привременом раду у иностранству и страна физичка лица, који су девизну штедњу положили код банака из члана 2. Закона, право на исплату те штедње остварују у складу са овим законом (члан 21. став 2.); и да средства за исплату девизне штедње из става 2. овог члана обезбеђују Република Србија и Република Црна Гора - према седишту банака код којих је та штедња положена (члан 21. став 3.). Другим одредбама Закона уређен је начин извршавања обавезе која је тим законом утврђена као јавни дуг Савезне Републике Југославије, одређивањем висине и начина исплате средстава по основу јемства за стару девизну штедњу.
I I I
Уставом Републике Србије је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и да почива на неотуђивим људским правима, да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да странци у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зејемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије (члан 17.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се Уставом јемче, и као таква примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима (члан 18. ст. 1. и 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.); да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу да се задужују и да се услови и поступак задуживања уређују законом (члан 93.); да Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, монетарни, банкарски девизни и царински систем, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, друге економске односе од општег интереса, као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 2, 6, 7, 8, 17.); да свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости (члан 168. став 2.); да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правана средства за њихову заштиту (члан 170.); да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије и да закони донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194. ст. 4. и 5.).
Протоколом 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) предвиђено је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, као и да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина (члан 1.). Наведеном Европском конвенцијом прописано је и да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус (члан 14.) и да се уживање сваког права које закон предвиђа мора обезбедити без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, повезаност с неком националном мањином, имовина, рођење или други статус, као и да јавне власти не смеју ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1 (члан 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију).
Полазећи од садржине оспореног Закона, навода из мишљења Народне скупштине, те става заузетог у раније донетим одлукама, Уставни суд сматра да се у конкретном случају ради о посебном (специфичном) закону којим је Република преузела као јавни дуг враћање дела „старе девизне штедње“ грађана, која је депонована у банкама сагласно прописима бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а којом, због финансијске кризе у тој држави, као и последица насталих њеним распадом, власници те штедње нису могли да располажу. У том смислу оспорени Закон, по садржини односа које уређује, по схватању Суда, има значење отклањања последица раније насталих ограничења имовинских права „старих девизних штедиша“, односно обезбеђења „повраћаја имовине“ оним девизним штедишама чија је „стара девизна штедња“, до коначног регулисања тих односа сагласно Споразуму о сукцесији, законом из 1998. и оспореним Законом, утврђена као јавни дуг Савезне Републике Југославије, а чије је извршавање оспореним законом пренето на Републику Србију и Републику Црну Гору.
Оцењујући основаност навода подносилаца иницијативе да се оспореним одредбама члана 3. и члана 21. став 1. Закона ограничавају имовинска права и врши дискриминација девизних штедиша по основу пребивалишта, односно држављанства, Уставни суд је пошао од тога да је финансијска обавеза по основу гаранције за „стару девизну штедњу“, која је предмет оспореног Закона, сагласно тада важећим законима била јавни дуг, односно обавеза Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, те да су извршавање ове обавезе након њеног распада, преузеле државе сукцесори бивше СФРЈ, па и Савезна Република Југославија као једна од држава сукцесора, ратификацијом Споразума о питањима сукцесије. Наиме, тим споразумом предвиђено је да остале финансијске обавезе укључују јемство СФРЈ или њене Народне банке Југославије за штедне улоге у чврстој валути код комерцијалних банака и у било којој од њених филијала у било којој држави сукцесора пре датума проглашења њихове независности (Анекс Ц члан 2 под а) и да ће гаранције СФРЈ или њене НБЈ за девизну штедњу положену у некој пословној банци или некој од њених филијала у било којој од држава сукцесора пре датума када је ова прогласила своју независност бити без одлагања предмет преговора, с тим да се при том посебно узме у обзир неопходност заштите девизне штедње појединаца и да ће се ти преговори одржати под покровитељством Банке за међународна поравнања (Анекс Ц члан 7). Уставни суд је имао у виду и да су након распада СФРЈ републике које су биле у њеном саставу, пре коначног уређивања ових односа сагласно Споразуму о сукцесији, донеле законе којима су уредиле извршавање „своје обавезе“ по основу јемства СФРЈ за девизне штедне улоге код пословних банака и да је и Савезна Република Југославија пре утврђивања своје обавезе по том основу сагласно наведеном Спразуму, донела Закон о измирењу обавеза по основу, девизне штедње грађана („Службени гласник РС“, бр. 59/98, 44/99, 30/2000 и 53/2001), којим је као јавни дуг преузела враћање „старе девизне штедње“ код пословних банака утврђених тим законом. Тим законом било је прописано и да грађани са пребивалиштем на територији бивших република СФРЈ које нису у саставу СРЈ, а који су девизну штедњу положили код овлашћених банака са седиштем на територији СРЈ, право на девизну штедњу, у смислу овог закона, остварују под условима реципроцитета, ако Савезна влада другачије не пропише (члан 21.). На основу оспореног Закона о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана („Службени лист СРЈ“, бр. 36/02 и „Службени гласник РС“, бр. 80/04 и 101/05), обавеза Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана утврђена Законом из 1998. године за банке из члана 2. тог закона (односно штедње грађана са пребивалиштем на територији СРЈ), постала је дуг Републике Србије и Републике Црне Горе, сразмерно висини девизне штедње грађана са пребивалиштем на територији тих република (члан 3.). Овим законом прописано је и да држављани бивших република СФРЈ који су девизну штедњу положили код овлашћених банака са седиштем на територији Савезне Републике Југославије, као и држављани Савезне Републике Југославије који су ту штедњу положили код филијала банака из тог члана које су се налазиле на територији бивших република СФРЈ до момента отцепљења тих република – своја потраживања по основу девизне штедње грађана остварују на начин који се уговори са државама сукцесорима СФРЈ (члан 21. став 1.). Такође, Уставни суд је имао у виду и да је Република Србија, сагласно одредби члана 64. став 2. Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, наставила да извршава раније преузету обавезу Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње, у висини и на начин утврђен оспореним Законом из 2002. године и да је Република Црна Гора извршавање обавезе по основу јавног дуга Савезне Републике Југославије утврђеног Законом из 1998. године уредила Законом о регулисању обавеза и потраживања по основу ино дуга и девизне штедње грађана („Службени лист РЦГ“, бр. 55/03 и 11/04) којим је преузела обавезу враћања јавног дуга бивпе савезне државе оним девизним штедишама који су ту штедњу депоновали код овлашћених банака са седиштем на територији Црне Горе и касније Законом о исплати девизне штедње грађана положене код овлашћених банака са сједиштем ван Републике Црне Горе („Службени лист РЦГ“, број 81/06) којим је преузела и обавезу исплате девизне штедње грађана који на дан ступања на снагу тог закона имају пребивалиште у Црној Гори, а којима исплата девизне штедње није извршена по законима државе на чијој је територији седиште банке. Након издвајања Републике Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора, закључен је Споразум између Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза („Службени гласник РС“, број 64/06), а којим је предвиђено да ће питање старе девизне штедње бити регулисано на начин који буде усвојен на преговорима постигнутим са државама сукцесорима у оквиру спровођења Споразума о питањима сукцесије на Сталном мешовитом комитету високих представника држава сукцесора СФРЈ (члан 19.).
Имајући у виду да подносиоци иницијатива разлоге за повреду Уставом и Европском конвенцијом зајемчених права заснивају на схватању да је Република Србија једини „јемац“ за стару девизну штедњу код банака са седиштем на територији Републике, те да је стога у обавези да је врати свим штедишама тих банака, без обзира на њихово пребивалиште, држављанство или неко друго лично својство, Уставни суд је, оцењујући основаност ових навода утврдио да Устав Републике Србије од 2006. године, као ни Устав Републике Србије од 1990. године који је био на снази у време доношења оспореног Закона, не утврђују обавезу јемства државе Србије за девизну штедњу грађана код пословних банака, те да обавеза Републике по том основу може да настане преузимањем такве обавезе сагласно члану 93. Устава. Будући да се оспореним Законом уређује извршавање дела финансијске обавезе бивше СФРЈ по основу јемства за „стару девизну штедњу“, која сагласно Споразуму о питањима Сукцесије (Анекс Ц члан 2 под а), представља јавни дуг држава сукцесора бивше СФРЈ и да државе сукцесори до доношења оспореног Закона, а ни касније, нису извршиле расподелу ове обавезе, нити су утврдиле критеријуме за њено разграничење, Уставни суд сматра да је оспореним Законом уређено (превремено) извршавање дела обавезе СФРЈ за девизну штедњу депоновану у банкама са седиштем на територији Савезне Републике Србије, тако што је (ранијим) и оспореним Законом део те обавезе утврђен као јавни дуг Савезне Републике Југославије, односно Републике и уређен начин извршавања ове обавезе до коначног регулисања тих односа сагласно наведеном Споразуму. Полазећи од тога да ни Савезна Република Југославија, па ни Република Србија као њен правни следбеник нису „изворни јемци“ за стару девизну штедњу која је предмет Споразума о питањима сукцесије, укључујући и штедњу подносилаца иницијативе, као и да Споразумом преузета обавеза СФРЈ по том основу није разграничена на државе сукцесоре СФРЈ, Уставни суд не налази да су оспорене одредбе Закона у супротности са Уставом и потврђеним међународним уговором, јер је оспореним чланом 21. став 1. Закона, као и касније закљученим Споразумом између Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза, Република преузела обавезу да и онај део дуга који се по основу јемства СФРЈ за стару девизну штедњу утврди као њена обавеза, односно јавни дуг, изврши на начин на који се то одреди са другим државама сукцесорима бивше СФРЈ. Имајући у виду наведено, по схватању Суда, нису основани ни наводи подносилаца да се оспореним одредбама Закона, супротно одредбама Устава и Европске конвенције, врши дискриминација штедиша по основу пребивалишта и држављанства, јер обавезу која је оспореним Законом утврђена као јавни дуг Република извршава не само лицима са пребивалиштем на својој територији, већ и лицима која се налазе на привременом раду у иностранству, као и страним физичким лицима, на начин како је то прописано одредбом члана 21. став 2. Закона. Како и оспореном одредбом члана 21. став 1. Закона Република није искључила извршавање обавезе бивше СФРЈ према девизним штедишама држављанима других република бивше СФРЈ, то ни оспорена одредба Закона, по схватању Суда, нема значење дискриминације девизних штедиша по основу држављанства или неког другог личног својства супротно одредбама Устава и Европске конвенције. Наиме, наведеном одредбом Закона предвиђено је да ће обавезу СФРЈ за девизну штедњу не само ових лица, већ и девизну штедњу својих држављана положену у филијалама банака на територији других држава сукцесора бивше СФРЈ Република извршити сагласно потврђеним међународним уговорима, из чега следи да је различит третман ових лица на који се у поднетим иницијативама указује условљен чињеницом да се овде ради о регулисању односа међу државама сукцесорима бивше СФРЈ, а везано за штедњу држављана, односно штедњу положену на територији других држава, које су Споразумом о питањима сукцесије, и касније Споразумом Републике Србије и Републике Црне Горе преузеле финансијске обавезе бивше СФРЈ за ове штедне улоге. Будући да ова обавеза до разграничења на државе сукцесоре представља обавезу не само Републике већ и држава чији су држављани ова лица, односно на чијој територији је штедња депонована, прописивање оспореном одредбом члана 21. став 1. Закона да ће ову обавезу Република извршити на начин који договори са државама сукцесорима, представља нормирање различите ситуације у погледу извршавања обавезе Републике по основу јемства СФРЈ за наведену стару девизну штедњу, која је и правно различито исказана.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба Закона. С обзиром на то да су одредбе Устава на чију повреду подносиоци иницијативе указују по садржини истоветне са одговарајућим одредбама Европске конвенције којима се јемчи право на имовину и забрањује дискриминација по било ком основу, Уставни суд је будући да није нашао основа за покретање поступка за оцену њихове сагласности с Уставом, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, донео решење којим је иницијативе одбацио.
Међутим, полазећи од тога да су закључивањем Споразума о питањима сукцесије и Споразума између Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу финансијских права и обавеза, бивше републике СФРЈ, а касније и Република Србија и Република Црна Гора, као суверене државе преузеле као свој јавни дуг ранији дуг СФРЈ по основу јемства за „стару девизну штедњу“, да сагласно тим уговорима нису још увек уредиле извршавање своје обавезе по том основу, као и да је применом закона којима су те државе (превремено) уредиле извршавање „своје обавезе“, до коначног утврђивања сагласно наведеним међународним уговорима, укључујући и оспорени Закон, један број девизних штедиша још увек није остварио повраћај средстава за који је јемац била бивша СФРЈ, Уставни суд сматра да се одлагањем уређивања, а тиме и извршавања обавеза преузетих наведеним међународним уговорима доводи у питање остваривање Европском конвенцијом зајемченог права на имовину ових девизних штедиша. Ово тим пре што су остале девизне штедише своја имовинска права по основу девизне штедње чији је јемац била СФРЈ, остварили сагласно законима којима су државе сукцесори уредиле ова питања, пре утврђивања своје обавезе сагласно Споразуму о питањима сукцесије. С тим у вези Уставни суд указује и на ставове Европског суда за људска права изражене у Одлуци број 60642/08-од 17. октобра 2011. године, донетој поводом представке „Алишић и други против Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше југословенске Републике Македоније“, које су ова лица поднела због немогућности да наплате своју „стару“ девизну штедњу депоновану код Љубљанске банке Сарајево и код Тузланске филијале Инвестбанке. Наиме, у наведеној одлуци Европски суд је закључио да законодавство држава следбеница никада није искључило потраживања подносиоца представке, нити их је на неки други начин лишило законске важности и никада није постојала сумња да ће неке или све ове државе на крају морати да исплате подносиоце представке; штавише, те државе су прихватиле да је „стара“ девизна штедња део финансијских обавеза СФРЈ које оне треба да поделе, као што су поделиле друге финансијске обавезе и средства СФРЈ. Осим тога, Суд се у наведеној одлуци позвао и на раније заузет став Међународног суда правде у предмету „North Sеа Continental Shelf Cases” „да су странке у обавези да приступе преговорима да би дошле до споразума, а не само да прођу кроз формални процес преговора као неку врсту предуслова за аутоматску примену одређеног метода разграничења у недостатку споразума, оне су у обавези да се тако понашају да преговори имају смисла, што неће бити случај када нека од њих инсистира на сопственом ставу без размишљања о његовим изменама“.
Стога је полазећи од свега наведеног и чињенице да је Република Србија једна од правних следбеница бивше СФРЈ и чланица Савета Европе, Уставни суд закључио, сагласно члану 105. Закона о Уставном суду, да укаже Народној скупштини на потребу да у оквиру своје надлежности, сагласно ставовима Савета Европе и Европског суда за људка права у Стразбуру, предузме мере да се обавезе по основу јемства СФРЈ за „стару девизну штедњу“, које су државе правне следбенице СФРЈ преузеле међународним уговором, изврши и према оним лицима која своја имовинска права по том основу још увек нису остварила.
Имајући у виду да су поједини подносиоци иницијатива држављани бивших република СФРЈ, односно Републике Црне Горе, који су након осамостаљења тих држава стекли статус страних држављана, Уставни суд указује да је, према заузетом ставу овог суда у Одлуци IУ-166/2005 од 25. децембра 2008. године, право правних и физичких лица да на основу члана 168. став 2. Устава иницирају покретање поступка за оцену уставности и законитости прописа Републике Србије, резервисано искључиво за правна лица уписана у регистар привредних субјеката у Републици Србији, односно за физичка лица која су држављани Србије. Стога страна правна и физичка лица, по оцени Суда, немају уставну легитимацију за покретање поступка нормативне контроле прописа Републике Србије, по било ком основу. Заштита права и интереса страних лица остварује се у поступку по уставној жалби, у оквиру кога могу истаћи да су им Уставом зајемчена права повређена применом неуставних одредаба закона Републике Србије.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тачка 5) и члана 47. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“ бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић