Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгослава Којанића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгослава Којанића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3660/10 од 30. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгослав Којанић из Београда је 8. октобра 2010. године изјавио Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци због повреде права на правичну накнаду за рад гарантованог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспорена пресуда неуставна и незаконита из разлога што је погрешно оцењено да је уговорена зарада подносиоца у "Jat Airways" а.д. Београд у периоду од 1. децембра 2004. године до 28. септембра 2006. године оправдано умањивана, сходно једностраној одлуци генералног директора, те да је оспореном пресудом подносиоцу ускраћено право на правичну накнаду за рад. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд из садржине уставне жалбе и документације достављене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 1093/06 од 7. новембра 2008. године, поред осталог, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени “ЈАТ AIRWAYS“ да му на име разлике зараде у нето износу за период од 1. децембра 2004. године до 28. септембра 2006. године ислати опредељене месечне износе у висини као у њеном садржају, са законском затезном каматом од доспелости до исплате.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3660/10 од 30. јуна 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. 1093/06 од 7. новембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог наведено: да је неспорно је да се зарада, у смислу члана 81. Закона о раду из 2001. године и члана 104. сада важећег Закона о раду, обрачунава и исплаћује у складу са законом, општим актом и уговором у раду; да је неспорно је да су тужилац и тужени Анексом 2 Уговора о раду од 22. јуна 2002. године, поред основне зараде, уговорили исплату увећане зараде на име сати налета у току месеца; да је одлукама директора туженог број 722/1 и 723/1 од 27. маја 2002. године уговорена цена сата налета за радно место на којем је тужилац распоређен и да је тужени вршио исплату накнаде по наведеним одлукама до децембра 2004. године. Даље се наводи: да је одредбом члана 6. Уговора о раду закљученим између тужиоца и туженог 16. априла 2002. године дата могућност туженом, као послодавцу, да једнострано, у случају лошег финансијског пословања тужиоцу изврши умањење уговорене зараде; да је тужени je у спорном периоду негативно пословао, због чега му је Влада Републике Србије, као његов оснивач, наложила да предузме одређене мере у циљу отклањања ефеката негативног финансијског пословања; да су Одлуком број 751 од априла 2005. године стављене ван снаге одлуке директора туженог број 722/1 и 723/1 од 27. маја 2002. године; да је стога је правилно првостепени суд одбио тужбени захтев тужиоца.
4. Уставни суд је даље утврдио да се уставна жалба заснива на битно истоврсним наводима на којима је био заснован већи број уставних жалби о којима је Суд већ одлучивао и да је оспорени акт, у погледу одлуке и разлога на којима се одлука темељи, битно истоврсан одлукама које су оспораване уставним жалбама о којима је Уставни суд претходно одлучивао.
Стога је приликом одлучивања о основаности конкретне уставне жалбе, Уставни суд посебно имао у виду Одлуку Уж-322/2008 од 28. маја 2010. године („Службени гласник РС“, број 52/2010). У наведеној одлуци, Суд је, поред осталог, констатовао следеће: да, сагласно како раније, тако и сада важећим одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца; да је Законом о раду из 2001. године, чије су одредбе биле меродавне за одлучивање о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе, било прописано да се под појмом "зарада" подразумева и увећана зарада, при чему случај који је био предмет спора пред судом није спадао у Законом прописане случајеве када запосленом припада право на увећану зараду, већ је одредбом члана 82. став 2. Закона била предвиђена могућност да се општим актом или уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду; да је у конкретном случају својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач Република и чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и Уредбом донетом у извршавању овог закона; да су наведене одредбе Закона и Уредбе ограничавале туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности надлежног органа доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности Владе; да је одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма послодавца, на који сагласност даје Влада, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу; да се планирана политика зарада мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада; да је Влада на основу изричитог законског овлашћења наведеном Уредбом прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима; да из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, израженој у Одлуци Уж-322/2008, није спорно да оснивач јавног предузећа нема овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада и стимулација зависи укупна маса зарада, то сагласно члану 4. став 2. Уредбе, свако увећање појединачних зарада и стимулација подлеже сагласности Владе када утиче на увећање прописане масе зарада, као што је неспорно било у конкретном случају, јер увећање зарада није било праћено смањењем зарада другим запосленим лицима код туженог или смањењем укупног броја запослених, чиме би се једино могла очувати иста маса зарада. Уз све наведено, Уставни суд је у Одлуци Уж-322/2008 констатовао да је током првостепеног парничног поступка утврђено да је тужени у 2004. години пословао са губитком, као и да су запосленима, укључујући и подносиоца уставне жалбе, у пуном износу исплаћене основне зараде утврђене уговором о раду. На основу свега изнетог, Уставни суд је у наведеној одлуци оценио да је оспорена пресуда била заснована на примени меродавног материјалног права и да се образложење пресуде темељи на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари, те да материјално право у конкретном случају није било примењено на штету подносиоца уставне жалбе.
5. Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3660/10 од 30. јуна 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
Оваква Одлука Суда је утемељена на разлозима детаљно образложеним у раније донетим одлукама, посебно у наведеној Одлуци Уж-322/2008 од 28. маја 2010. године.
6. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић