Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ивана Попова из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ивана Попова изјављена против решења истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године и решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки .По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иван Попов из Београда, преко пуномоћника Жељка Ж. Дамјановића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 9. октобра 2010. године уставну жалбу против решења истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године и решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године , због повреде начела забране дискриминације и начела судске заштите , утврђених одредбама члана 21. став 2. и члана 22. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног, претпоставке невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава, као и одредбама члана 6. ст. 1, 2. и 3. и чл. 13. и 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је нав едено: да је оспореним решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду ускраћено право на разгледање списа изабраном браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у предмету тог суда Ки.По.1. 300/10, до момента када буду саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да је бранилац окривљеног против наведеног решења изјавио приговор о коме је одлучивао председник Посебног одељења истог суда, чиме је окривљеном повређено право на правично суђење, јер о битним правима окривљеног треба да одлучи суд који је непристрасан у односу на доносиоца првостепеног решења, а председник суда се не може сматрати непристрасним и правичним, с обзиром на то да је реч о функцијама у истом суду; да окривљени није доступан државним органима и да је против њега донето решење о спровођењу истраге; да је оспореним решењима „апсолутно“ повређено право на одбрану окривљеног, јер према члану 15ж Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, бранилац окривљеног може у року од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге предложити нове доказе, што браниоци не могу да испуне због ускраћивања права на разгледање списа; да су браниоци окривљеног, након што им је забрањено разгледање списа, тражили да буду обавештени о свим другим радњама истражног судије у поступку, како би њима присуствовали, али им је истражни судија усмено одговорио да забрана разгледања списа подразумева и забрану присуствовања извођењ у доказа, тј. другим истражним радњама; да из речника српског језика Матице српске произлази да у српском језику реч разгледати никако не може да има оно значење које му придаје истражни судија у овом предмету; да је окривљеном ускраћено право на делотворно правно средство ускраћивањем да о побијаном решењу истражног судије одлучује или веће из члана 24. став 6. ЗКП или виши суд, јер је против тог оспореног решења одлучивао председник одељења истог суда; да ниједним прописом ЗКП није предвиђена могућност ускраћивања присуства браниоца окривљеног истражним радњама.
Подносилац уставне жалбе је захтевао да Уставни суд утврди да оспорени појединачни акти нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима и да су му оспореним решењима ускраћена означена уставна права, као и да оспорена решења поништи, укине и одложи „извршење означених појединачних аката или радње истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду и председника Посебног одељења Вишег суда у Београду, одреди да се уклоне штетне последице које из ових аката подносилац трпи“ и нареди да се његовим браниоцима одмах омогући разгледање списа, односно коришћење свих права из члана 74. Законика о кривичном поступку. Подносилац уставне жалбе је предложио и да се, у смислу члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлука о његовој уставној жалби објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио: да се против подносиоца уставне жалбе, као окривљеног, води кривични поступак због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) и п родужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. КЗ; да је оспореним првостепеним решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године, у кривичном поступку који се води против више окривљених, на основу члана 15з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/03, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05, 61/05 и 72/09) ускраћено право на разгледање списа браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у предмету Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.ПО.1. 300/10, до момента када буду саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да наведено оспорено решење садржи правну поуку да се против истог може изјавити приговор председнику Посебног одељења Вишег суда у Београду, у року од три дана по пријему писменог отправка решења; да је оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године, које је донео председник одељења, одбијен као неоснован приговор браниоца окривљеног изјављен против оспореног решења истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године .
У образложењу оспореног другостепеног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године, између осталог , је наведено: да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду - Посебно одељењ е К.По.1. 300/10 од 5. јула 2010. године одлучено да се спроведе истрага против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. КЗ и продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. КЗ и одређен је притвор против окривљеног због постојања законског основа из члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, а дана 23. августа 2010. године издата је наредба за расписивање међународне потернице; да је истражни судија Вишег суда у Београду - Посебно одељење решењем К.По.1. 300/10 од 23. августа 2010. године, полазећи од одредбе члана 15з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, ускратио право на разгледање списа у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По.1. 300/10 браниоцу окривљеног до момента када буду саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да је правилно поступио истражни судија када је браниоцу окривљеног ускратио право на разгледање списа у наведеном предмету, из разлога што још увек нису саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге, и то управо окривљени Иван Попов и окривљени Р.К.А.
4. Устав у одредбама чију повреду истиче подносилац уставне жалбе, утврђује: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. ст. 2. и 5.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 74. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да п осле доношења решења о спровођењу истраге или после непосредног подизања оптужнице (члан 244.), а и пре тога, ако је осумњичени саслушан по одредбама о саслушању окривљеног, бранилац има право да разматра списе и да разгледа прикупљене предмете који служе као доказ (став 1.) и да непосредно пре првог саслушања осумњиченог, бранилац има право да прочита кривичну пријаву, записник о увиђају, налаз и мишљење вештака и захтев за спровођење истраге (став 2.).
Одредбама члана 504а ЗКП, која се налази у глави XXIXа ЗКП - "Посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела" прописано је да одредбе ове главе садрже поједина посебна правила поступка за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела (став 1.) и да у кривична дела корупције из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спада, поред осталих, и кривично дело примање мита (члан 367. КЗ).
Одредбама члана 607. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11) (у даљем тексту: ЗКП из 2011. године) , који је ступио на снагу 6. октобра 2011. године, а у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности примењује се од 15. јануара 2012. године, прописано је: да одредбе члана 15а и чл. 15ж до 15м Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04 - др. закон, 45/05, 61/05, 72/09 и 72/11 - др. закон) и чл. 13, 13а, 13б, 14, 15. и 16. Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС“, бр. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07 и 104/09) престају да важе 15. јануара 2012. године.
Одредбом члана 6. Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године („Службени гласник РС“, број 101/11), која није интегрисана у текст Законика, прописано је да ће се и страга за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, која је на дан ступања на снагу овог закона у току, довршити по одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ”, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 85/05 – др. закон, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 – др. закон, 72/09 и 76/10) и одредбама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС”, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04 – др. закон, 45/05, 61/05, 72/09 и 72/11- др. закон) и Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС”, бр. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07 и 104/09), које су важиле до дана ступања на снагу овог закона. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године ступио је на снагу 15. јануара 2012. године.
Одредбама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела (у даљем тексту: ЗОНДО) било је прописано: да се за кривична дела из члана 2. овог закона примењују одредбе главе XXIXа Законика о кривичном поступку, ако овим законом није друкчије одређено (члан 15а став 1. ); да тужилац, окривљени и његов бранилац и оштећени и његов пуномоћник могу предлагати нове доказе најкасније до истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге, а да се изузетно, ако докази или разлози за процесне или друге приговоре до истека рока из става 1. овог члана, односно завршне седнице за евидентирање доказа нису постојали или се за њих очигледно није могло знати, нови докази могу предлагати или приговори истицати најкасније до закључења истраге, о чему истражни судија Посебног одељења Вишег суда одлучује решењем (члан 15ж ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 15з ЗОНДО било је прописано: да се право на разгледање списа може користити од момента доношења решења о спровођењу истраге (став 1.); да истражни судија Посебног одељења Вишег суда може решењем одлучити да се право из става 1. овог члана користи од момента кад су саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити приговор председнику Посебног одељења Вишег суда, који је дужан да решење по приговору донесе у року од 48 часова (став 3.).
5. Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе овом суду обраћа у својству окривљеног против кога се, у моменту подношења уставне жалбе, водио кривични поступак, односно истрага за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности и која се, сагласно одредби члана 6. Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године, у случају да је била у току и на дан ступања на снагу тог закона, има довршити по одредбама ЗКП и ЗОНДО.
Подносилац уставне жалбе истиче повреду више права, зајемчених Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, које, у суштини, образлаже двема тврдњама: првом, да су ускраћивањем разгледања списа браниоцу окривљеног, до момента када буду саслушани сви окривљени, међу којима и овде подносилац, обухваћени захтевом за спровођење истраге, њему повређена означена уставна начела, као и право на одбрану и претпоставка невиности, посебно истичући да окривљени и његов бранилац не могу предлагати нове доказе након истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге , сагласно одредби члана 15ж став 1. ЗОНДО; другом, да одлучивање о приговору од стране председник а одељења истог суда, а не вишег суд а, представља повреду права на правично суђење и права на правно средство.
Имајући у виду садржину означених права зајемчених Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, која су суштински истоветна одговарајућим правима утврђеним Уставом Републике Србије , Уставни суд је одлучио да оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе изврши само у односу на Уставом зајемчена права.
Разматрајући истакнуту повреду права на одбрану, Уставни суд је најпре утврдио да су оспорена решења донета применом и у складу са одредбама члана 15з ст. 2. и 3. ЗОНДО и да је браниоцу окривљеног оспореним првостепеним решењем привремено ускраћено право на разгледање спис а, које он и окривљени имају од момента доношења решења о спровођењу истраге, на основу става 1. истог члана ЗОНДО. Уставни суд је даље утврдио да је у изреци наведеног решења изричито одређено да ће право на разгледање списа бити ускраћено само до момента до када буду саслушани сви ок ривљени, односно и сам подносилац, који до доношења тог решења још увек није био саслушан. Оспорена решења су донета од стране надлежних и законом већ установљених судова и у оквирима њихове функционалне надлежности, што подносилац уставне жалбе и не спори.
Полазећи од садржине оспорених решења и одредаба ЗКП и ЗОНДО , Уставни суд је оценио да су изнете тврдње подносиоца уставне жалбе, којима поткрепљује повреду права на одбрану, неосноване. Уставни суд указује на то да је тачно да је одредбама члана 74. ЗКП прописано да после доношења решења о спровођењу истраге или после непосредног подизања оптужнице (члан 244.), а и пре тога, ако је осумњичени саслушан по одредбама о саслушању окривљеног, бранилац има право да разматра списе и да разгледа прикупљене предмете који служе као доказ, а да непосредно пре првог саслушања осумњиченог, бранилац има само право да прочита кривичну пријаву, записник о увиђају, налаз и мишљење вештака и захтев за спровођење истраге. Исто право је предвиђено и одредбом члана 15з став 1. ЗОНДО. Међутим, одредбом члана 15з став 2. ЗОНДО, који је lex posteriori и lex specialis у односу на ЗКП, прописано је одступање од права на разгледање списа и дата је могућност истражном судији Посебног одељења Вишег суда да решењем може одлучити да се право из става 1. тог члана не користи од момента доношења решења о спровођењу истраге, већ од момента кад су саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге. У конкретном случају, управо подносилац уставне жалбе, као окривљени, није саслушан након доношења решења о спровођењу истраге, те је Уставни суд закључио да је оспорено првостепено решење донето у потпуности у складу са наведеним одредбама закона, а не произвољном и погрешном применом права. Одбијање истоветних навода које је окривљени истицао и у жалби изјављеној против првостепеног решења, а на које упућује и делимично их понавља и у уставној жалби, према оцени Уставног суда, у потпуности је образложено на уставноправно прихватљив начин у оспореном другостепеном решењу .
Тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оваквим одлучивањем Посебног одељења Вишег суда у Београду повређена и претпоставка невиности је, по оцени Уставног суда, такође неоснована и у супротности са садржином оба оспорена решења. У оспореним решењима с е, на више места, изричито употребљава стандард основане сумње у односу на кривична дела које се стављају на терет подносиоцу уставне жалбе , те је Уставни суд закључио да тиме ни на који начин није доведена у питање претпоставка његове невиности.
Разматрајући тврдње подносиоца уставне жалбе које се односе на приговор о коме је у конкретном случају одлучивао председник одељења истог суда, а не виши суд , Уставни суд најпре указује на то да је одредбом члана 398. став 1. ЗКП прописано да против решења истражног судије и против других решења суда донесених у првом степену, странке и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек кад у овом законику није изрично одређено да жалба није дозвољена. Међутим, против решења истражног судије којим се привремено ускраћује право на разгледање списа, на основу одредбе члана 15з став 2. ЗОНДО, управо тим посебним законом, и то одредбом става 3. истог члана, предвиђено је посебно правно средство - приговор председнику Посебног одељења Вишег суда, који је дужан да одлуку о приговору донесе у року од 48 часова.
Уставни суд је оценио да се приговор, као правно средство у конкретном случају, процесно разликује од притужбе, предвиђене појединим одредбама ЗКП, која се такође подноси председнику истог суда. Притужба није правни лек, јер није управљена против одлуке органа, већ правно средство које се тиче поступка органа, односно његових радњи или пропуштања, начина на који орган води поступак или брзине којом то чини, а што се све, према мишљењу притужиоца, показује штетним за његове интересе и циљеве поступка. За разлику од притужбе, о којој се не доноси никакво формално решење, јер притужба није акт у поступку, већ само указивање притужиоца надлежном органу судске управе на повреду дужности од стране истражног судије, о чијем се отклањању орган стара, о приговору се у конкретном случају доноси решење, и то у нарочито хитном року од 48 часова. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су изнете тврдње подносиоца уставне жалбе, а које се односе на поступак по приговору против оспореног првостепеног решења неосноване и да не указују на повреду права на правично суђење и права на правно средство.
Уставни суд посебно указује на то да ће окривљени у даљем току кривичног поступка, у фази контрадикторног, усменог и јавног главног претреса, имати право и могућност да оспорава, како постојање и начин прибављања доказа против њега, тако и своју кривицу. Окривљени ће након тога имати и право на жалбу, као делотворно правно средство, против донете кривичне пресуде, уколико за жалбу буде имао разлога , у којој ће моћи истицати битне повреде одредаба кривичног поступка, учињене како у току главног претреса, тако и у фази истраге. Окривљени ће по исцрпљивању т ог правног средства, евентуално моћи изјавити и уставну жалб у, у случају да сматра да су учињене повреде правила кривичног поступка такве природе и врсте, да су довеле и до повреде уставних начела и права.
Уставни суд је имао у виду и тврдњу подносиоца уставне жалбе да ће због ускраћивања разгледања списа браниоцима окривљеног бити онемогућено да предлажу нове доказе у року прописаном одредбом члана 15ж став 1. ЗОНДО, односно у року од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге против окривљеног, чиме би, како је наведено, било повређено његово право на одбрану. Супротно овим тврдњама, Уставни суд указује да одредба става 2. члана 15ж ЗОНДО, која прописује да се изузетно, у одређеним случајевима, нови докази могу предлагати или приговори могу истицати и после истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге, односно најкасније до закључења истраге, у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе омогућава коришћење и ов ог законом установљен ог процесног права и поред привремене забране разгледања списа. Уставни суд је, стога, наведену тврдњ у подносиоца уставне жалбе такође оценио неоснованом и без утицаја на другачију одлуку у овом уставносудском предмету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) .
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је нав едено: да је оспореним решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду ускраћено право на разгледање списа изабраном браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у предмету тог суда Ки.По.1. 300/10, до момента када буду саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да је бранилац окривљеног против наведеног решења изјавио приговор о коме је одлучивао председник Посебног одељења истог суда, чиме је окривљеном повређено право на правично суђење, јер о битним правима окривљеног треба да одлучи суд који је непристрасан у односу на доносиоца првостепеног решења, а председник суда се не може сматрати непристрасним и правичним, с обзиром на то да је реч о функцијама у истом суду; да окривљени није доступан државним органима и да је против њега донето решење о спровођењу истраге; да је оспореним решењима „апсолутно“ повређено право на одбрану окривљеног, јер према члану 15ж Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, бранилац окривљеног може у року од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге предложити нове доказе, што браниоци не могу да испуне због ускраћивања права на разгледање списа; да су браниоци окривљеног, након што им је забрањено разгледање списа, тражили да буду обавештени о свим другим радњама истражног судије у поступку, како би њима присуствовали, али им је истражни судија усмено одговорио да забрана разгледања списа подразумева и забрану присуствовања извођењ у доказа, тј. другим истражним радњама; да из речника српског језика Матице српске произлази да у српском језику реч разгледати никако не може да има оно значење које му придаје истражни судија у овом предмету; да је окривљеном ускраћено право на делотворно правно средство ускраћивањем да о побијаном решењу истражног судије одлучује или веће из члана 24. став 6. ЗКП или виши суд, јер је против тог оспореног решења одлучивао председник одељења истог суда; да ниједним прописом ЗКП није предвиђена могућност ускраћивања присуства браниоца окривљеног истражним радњама.
Подносилац уставне жалбе је захтевао да Уставни суд утврди да оспорени појединачни акти нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима и да су му оспореним решењима ускраћена означена уставна права, као и да оспорена решења поништи, укине и одложи „извршење означених појединачних аката или радње истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду и председника Посебног одељења Вишег суда у Београду, одреди да се уклоне штетне последице које из ових аката подносилац трпи“ и нареди да се његовим браниоцима одмах омогући разгледање списа, односно коришћење свих права из члана 74. Законика о кривичном поступку. Подносилац уставне жалбе је предложио и да се, у смислу члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлука о његовој уставној жалби објави у „Службеном гласнику РС“.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио: да се против подносиоца уставне жалбе, као окривљеног, води кривични поступак због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) и п родужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. КЗ; да је оспореним првостепеним решењем истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године, у кривичном поступку који се води против више окривљених, на основу члана 15з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/03, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05, 61/05 и 72/09) ускраћено право на разгледање списа браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у предмету Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.ПО.1. 300/10, до момента када буду саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да наведено оспорено решење садржи правну поуку да се против истог може изјавити приговор председнику Посебног одељења Вишег суда у Београду, у року од три дана по пријему писменог отправка решења; да је оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године, које је донео председник одељења, одбијен као неоснован приговор браниоца окривљеног изјављен против оспореног решења истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По.1 300/10 од 23. августа 2010. године .
У образложењу оспореног другостепеног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По.1. 300/10 Кр.По.1. 60/10 од 6. септембра 2010. године, између осталог , је наведено: да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду - Посебно одељењ е К.По.1. 300/10 од 5. јула 2010. године одлучено да се спроведе истрага против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. КЗ и продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. КЗ и одређен је притвор против окривљеног због постојања законског основа из члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, а дана 23. августа 2010. године издата је наредба за расписивање међународне потернице; да је истражни судија Вишег суда у Београду - Посебно одељење решењем К.По.1. 300/10 од 23. августа 2010. године, полазећи од одредбе члана 15з Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, ускратио право на разгледање списа у предмету Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По.1. 300/10 браниоцу окривљеног до момента када буду саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге; да је правилно поступио истражни судија када је браниоцу окривљеног ускратио право на разгледање списа у наведеном предмету, из разлога што још увек нису саслушани сви окривљени обухваћени захтевом за спровођење истраге, и то управо окривљени Иван Попов и окривљени Р.К.А.
4. Устав у одредбама чију повреду истиче подносилац уставне жалбе, утврђује: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. ст. 2. и 5.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 74. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да п осле доношења решења о спровођењу истраге или после непосредног подизања оптужнице (члан 244.), а и пре тога, ако је осумњичени саслушан по одредбама о саслушању окривљеног, бранилац има право да разматра списе и да разгледа прикупљене предмете који служе као доказ (став 1.) и да непосредно пре првог саслушања осумњиченог, бранилац има право да прочита кривичну пријаву, записник о увиђају, налаз и мишљење вештака и захтев за спровођење истраге (став 2.).
Одредбама члана 504а ЗКП, која се налази у глави XXIXа ЗКП - "Посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела" прописано је да одредбе ове главе садрже поједина посебна правила поступка за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела (став 1.) и да у кривична дела корупције из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спада, поред осталих, и кривично дело примање мита (члан 367. КЗ).
Одредбама члана 607. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 101/11) (у даљем тексту: ЗКП из 2011. године) , који је ступио на снагу 6. октобра 2011. године, а у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности примењује се од 15. јануара 2012. године, прописано је: да одредбе члана 15а и чл. 15ж до 15м Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04 - др. закон, 45/05, 61/05, 72/09 и 72/11 - др. закон) и чл. 13, 13а, 13б, 14, 15. и 16. Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС“, бр. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07 и 104/09) престају да важе 15. јануара 2012. године.
Одредбом члана 6. Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године („Службени гласник РС“, број 101/11), која није интегрисана у текст Законика, прописано је да ће се и страга за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, која је на дан ступања на снагу овог закона у току, довршити по одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ”, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС”, бр. 58/04, 85/05, 85/05 – др. закон, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 – др. закон, 72/09 и 76/10) и одредбама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС”, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04, 58/04 – др. закон, 45/05, 61/05, 72/09 и 72/11- др. закон) и Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Службени гласник РС”, бр. 67/03, 135/04, 61/05, 101/07 и 104/09), које су важиле до дана ступања на снагу овог закона. Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године ступио је на снагу 15. јануара 2012. године.
Одредбама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела (у даљем тексту: ЗОНДО) било је прописано: да се за кривична дела из члана 2. овог закона примењују одредбе главе XXIXа Законика о кривичном поступку, ако овим законом није друкчије одређено (члан 15а став 1. ); да тужилац, окривљени и његов бранилац и оштећени и његов пуномоћник могу предлагати нове доказе најкасније до истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге, а да се изузетно, ако докази или разлози за процесне или друге приговоре до истека рока из става 1. овог члана, односно завршне седнице за евидентирање доказа нису постојали или се за њих очигледно није могло знати, нови докази могу предлагати или приговори истицати најкасније до закључења истраге, о чему истражни судија Посебног одељења Вишег суда одлучује решењем (члан 15ж ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 15з ЗОНДО било је прописано: да се право на разгледање списа може користити од момента доношења решења о спровођењу истраге (став 1.); да истражни судија Посебног одељења Вишег суда може решењем одлучити да се право из става 1. овог члана користи од момента кад су саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити приговор председнику Посебног одељења Вишег суда, који је дужан да решење по приговору донесе у року од 48 часова (став 3.).
5. Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе овом суду обраћа у својству окривљеног против кога се, у моменту подношења уставне жалбе, водио кривични поступак, односно истрага за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности и која се, сагласно одредби члана 6. Закона о изменама и допунама Законика о кривичном поступку из 2011. године, у случају да је била у току и на дан ступања на снагу тог закона, има довршити по одредбама ЗКП и ЗОНДО.
Подносилац уставне жалбе истиче повреду више права, зајемчених Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, које, у суштини, образлаже двема тврдњама: првом, да су ускраћивањем разгледања списа браниоцу окривљеног, до момента када буду саслушани сви окривљени, међу којима и овде подносилац, обухваћени захтевом за спровођење истраге, њему повређена означена уставна начела, као и право на одбрану и претпоставка невиности, посебно истичући да окривљени и његов бранилац не могу предлагати нове доказе након истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге , сагласно одредби члана 15ж став 1. ЗОНДО; другом, да одлучивање о приговору од стране председник а одељења истог суда, а не вишег суд а, представља повреду права на правично суђење и права на правно средство.
Имајући у виду садржину означених права зајемчених Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, која су суштински истоветна одговарајућим правима утврђеним Уставом Републике Србије , Уставни суд је одлучио да оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе изврши само у односу на Уставом зајемчена права.
Разматрајући истакнуту повреду права на одбрану, Уставни суд је најпре утврдио да су оспорена решења донета применом и у складу са одредбама члана 15з ст. 2. и 3. ЗОНДО и да је браниоцу окривљеног оспореним првостепеним решењем привремено ускраћено право на разгледање спис а, које он и окривљени имају од момента доношења решења о спровођењу истраге, на основу става 1. истог члана ЗОНДО. Уставни суд је даље утврдио да је у изреци наведеног решења изричито одређено да ће право на разгледање списа бити ускраћено само до момента до када буду саслушани сви ок ривљени, односно и сам подносилац, који до доношења тог решења још увек није био саслушан. Оспорена решења су донета од стране надлежних и законом већ установљених судова и у оквирима њихове функционалне надлежности, што подносилац уставне жалбе и не спори.
Полазећи од садржине оспорених решења и одредаба ЗКП и ЗОНДО , Уставни суд је оценио да су изнете тврдње подносиоца уставне жалбе, којима поткрепљује повреду права на одбрану, неосноване. Уставни суд указује на то да је тачно да је одредбама члана 74. ЗКП прописано да после доношења решења о спровођењу истраге или после непосредног подизања оптужнице (члан 244.), а и пре тога, ако је осумњичени саслушан по одредбама о саслушању окривљеног, бранилац има право да разматра списе и да разгледа прикупљене предмете који служе као доказ, а да непосредно пре првог саслушања осумњиченог, бранилац има само право да прочита кривичну пријаву, записник о увиђају, налаз и мишљење вештака и захтев за спровођење истраге. Исто право је предвиђено и одредбом члана 15з став 1. ЗОНДО. Међутим, одредбом члана 15з став 2. ЗОНДО, који је lex posteriori и lex specialis у односу на ЗКП, прописано је одступање од права на разгледање списа и дата је могућност истражном судији Посебног одељења Вишег суда да решењем може одлучити да се право из става 1. тог члана не користи од момента доношења решења о спровођењу истраге, већ од момента кад су саслушани сви осумњичени обухваћени захтевом за спровођење истраге. У конкретном случају, управо подносилац уставне жалбе, као окривљени, није саслушан након доношења решења о спровођењу истраге, те је Уставни суд закључио да је оспорено првостепено решење донето у потпуности у складу са наведеним одредбама закона, а не произвољном и погрешном применом права. Одбијање истоветних навода које је окривљени истицао и у жалби изјављеној против првостепеног решења, а на које упућује и делимично их понавља и у уставној жалби, према оцени Уставног суда, у потпуности је образложено на уставноправно прихватљив начин у оспореном другостепеном решењу .
Тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оваквим одлучивањем Посебног одељења Вишег суда у Београду повређена и претпоставка невиности је, по оцени Уставног суда, такође неоснована и у супротности са садржином оба оспорена решења. У оспореним решењима с е, на више места, изричито употребљава стандард основане сумње у односу на кривична дела које се стављају на терет подносиоцу уставне жалбе , те је Уставни суд закључио да тиме ни на који начин није доведена у питање претпоставка његове невиности.
Разматрајући тврдње подносиоца уставне жалбе које се односе на приговор о коме је у конкретном случају одлучивао председник одељења истог суда, а не виши суд , Уставни суд најпре указује на то да је одредбом члана 398. став 1. ЗКП прописано да против решења истражног судије и против других решења суда донесених у првом степену, странке и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек кад у овом законику није изрично одређено да жалба није дозвољена. Међутим, против решења истражног судије којим се привремено ускраћује право на разгледање списа, на основу одредбе члана 15з став 2. ЗОНДО, управо тим посебним законом, и то одредбом става 3. истог члана, предвиђено је посебно правно средство - приговор председнику Посебног одељења Вишег суда, који је дужан да одлуку о приговору донесе у року од 48 часова.
Уставни суд је оценио да се приговор, као правно средство у конкретном случају, процесно разликује од притужбе, предвиђене појединим одредбама ЗКП, која се такође подноси председнику истог суда. Притужба није правни лек, јер није управљена против одлуке органа, већ правно средство које се тиче поступка органа, односно његових радњи или пропуштања, начина на који орган води поступак или брзине којом то чини, а што се све, према мишљењу притужиоца, показује штетним за његове интересе и циљеве поступка. За разлику од притужбе, о којој се не доноси никакво формално решење, јер притужба није акт у поступку, већ само указивање притужиоца надлежном органу судске управе на повреду дужности од стране истражног судије, о чијем се отклањању орган стара, о приговору се у конкретном случају доноси решење, и то у нарочито хитном року од 48 часова. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су изнете тврдње подносиоца уставне жалбе, а које се односе на поступак по приговору против оспореног првостепеног решења неосноване и да не указују на повреду права на правично суђење и права на правно средство.
Уставни суд посебно указује на то да ће окривљени у даљем току кривичног поступка, у фази контрадикторног, усменог и јавног главног претреса, имати право и могућност да оспорава, како постојање и начин прибављања доказа против њега, тако и своју кривицу. Окривљени ће након тога имати и право на жалбу, као делотворно правно средство, против донете кривичне пресуде, уколико за жалбу буде имао разлога , у којој ће моћи истицати битне повреде одредаба кривичног поступка, учињене како у току главног претреса, тако и у фази истраге. Окривљени ће по исцрпљивању т ог правног средства, евентуално моћи изјавити и уставну жалб у, у случају да сматра да су учињене повреде правила кривичног поступка такве природе и врсте, да су довеле и до повреде уставних начела и права.
Уставни суд је имао у виду и тврдњу подносиоца уставне жалбе да ће због ускраћивања разгледања списа браниоцима окривљеног бити онемогућено да предлажу нове доказе у року прописаном одредбом члана 15ж став 1. ЗОНДО, односно у року од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге против окривљеног, чиме би, како је наведено, било повређено његово право на одбрану. Супротно овим тврдњама, Уставни суд указује да одредба става 2. члана 15ж ЗОНДО, која прописује да се изузетно, у одређеним случајевима, нови докази могу предлагати или приговори могу истицати и после истека рока од 30 дана од дана доношења решења о спровођењу истраге, односно најкасније до закључења истраге, у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе омогућава коришћење и ов ог законом установљен ог процесног права и поред привремене забране разгледања списа. Уставни суд је, стога, наведену тврдњ у подносиоца уставне жалбе такође оценио неоснованом и без утицаја на другачију одлуку у овом уставносудском предмету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) .
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић