Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Зорића, Данила Даниловића, Данила Ђукића, Ђура Малбаше и Ђока Малбаше , сви из Апатина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Уста ва Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирослава Зорића, Данила Даниловића, Данила Ђукића, Ђура Малбаше и Ђока Малбаше и утврђује да је ставом трећим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године и одбијајућим делом пресуде Апела ционог суда у Новом Саду Гж1. 3218/10 од 30. марта 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад , зајемчен о одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против става трећег пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против става трећег пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Зорић, Данило Даниловић, Данило Ђукић, Ђуро Малбаша и Ђоко Малбаша, сви из Апатина су 25. маја 2010. године, преко пуномо ћника Марте Милојичић, адвоката из Апатина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Подносиоци уставне жалбе указују: да су у оспореним деловима наведених пресуда одбијени њихов и тужбени захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верски х празника за период од 1. децембра 2005. године до 9 . новембра 2006. године; да је Законом о полицији прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији; да је погрешан став поступајућих судова да је подносиоцима уставне жалбе у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима, јер подносиоцима по том основу није извршено увећање плате, чиме им је оспореним пресудама повређено право и на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава ; да је оспореним пресудама подносиоцима повређено и право на једн аку заштиту права пред судовима из разлога што је у истој правној ситуацији, у поступку који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда у Чачку Гж1. 1446/08 од 21. јануара 2010. године, усвојен тужбени захтев тужиоца који се односио на наведена потраживања за период од 1. децембра 2005. године до 31. децембра 2006. године. Позивајући се на праксу Уставног суда у предмету Уж- 1530/08, подносиоци су предложили да У ставни суд уставну жалбу усвоји и поништи оспорене пресуде .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним ставом трећим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужен и обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, истакнуто : да је у току поступка суд обавезао туженог да се изјасни да ли је након ступања на снагу Закона о полицији донет акт о систематизацији, ако је донет да ли је ступи о на снагу и да ли се по њему вршило распоређивање радника , односно да ли је донет правилник о платама, као и уколико су наведени акти донети да се доставе суду на увид; да тужени није доставио тражене акте истичући да су ти акти категорисани као службена тајна "строго поверљиво"; да Закон о полицији, као посебни пропис код запослених у Министарству унутрашњих послова, искључује примену Закона о платама у државним органима и јавним службама, као и одредбе општих радноправних прописа којима су регулисани додаци на плату по основу прековременог рада, рада на дан празника и рада ноћу; да тужиоци немају право на исплату додатака по наведеним основама, будући да им је такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента у смислу члана 147. став 1. Закона о полицији. Полазећи од наведеног , одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе.
Решавајући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3218/10 од 30. марта 2010. године , којом је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио у ставу трећем изреке пресуду Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године на начин наведен у одбијајућем делу изреке првостепене пресуде, јер тужиоци нису пружили доказе за супротан закључак нити су указали да им је плата у спорном периоду обрачунавана без наведеног увећања, сагласно одредбама члана 47 . Закона о унутрашњим пословима и члана 147 . Закона о полицији. Стога неосновано жалба тужилаца указује да им припада накнада за прековремени рад, ноћни рад и рад на државни и верски празник и за период од ступања на снагу Закона о полицији, када и сам садржај општег акта на који се позива у жалби указује да су услови рада радника полиције посебно вредновани. Како нису пружени докази да постоји одговорност тужене по члану 172 . Закона о облигационим односима , то нема основана за одгов орност тужене по основу одговорности за штету.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Уставом је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, од 28. новембра 2005. године, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетим Правилник ом о платама радника Министарства унутрашњих послова 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносилаца зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
О дредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, то је било утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да у периоду, након ступања на снагу Закона о полицији до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, запосленом у Министарству унутрашњих послова није могло бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Поред тога, Уставни суд је оценио да запосленом у Министарству унутрашњих послова , уколико новим решењем о распоређивању , донетим у смислу Закона о полицији, није утврђен коефицијент од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, не може бити ускраћено право на увећану зараду за прековремени, ноћни и рад на дан државног и верс ког празника.
Стога, Уставни суд посебно указује да се, у конкретном случају, изнети став првостепеног и другостепеног суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно члану 147. Закона о полицији, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006 . године, не заснива на утврђењу да ли су и када подносиоцима уставне жалбе донета нова решења о распоређивању са утврђеним коефицијентом плате који садржи Законом предвиђено увећање, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би могло бити од утицаја на одлуку о основаности њиховог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореним пресудама повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је обавезао Апелациони суд у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе, изјављеној против става трећег изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године.
6. Уставни суд је констатовао да уз уставну жалбу подносиоци нису доставили доказе за навод да им је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Ово стога што подносиоци нису доставили правноснажне судске одлуке којима би доказали да су у истој чињеничној и правној ситуацији судови о истом спорном правном питању заузели другачији правни став.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе указују: да су у оспореним деловима наведених пресуда одбијени њихов и тужбени захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верски х празника за период од 1. децембра 2005. године до 9 . новембра 2006. године; да је Законом о полицији прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији; да је погрешан став поступајућих судова да је подносиоцима уставне жалбе у вредност зараде урачуната и накнада за рад под наведеним условима, јер подносиоцима по том основу није извршено увећање плате, чиме им је оспореним пресудама повређено право и на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава ; да је оспореним пресудама подносиоцима повређено и право на једн аку заштиту права пред судовима из разлога што је у истој правној ситуацији, у поступку који је правноснажно окончан пресудом Окружног суда у Чачку Гж1. 1446/08 од 21. јануара 2010. године, усвојен тужбени захтев тужиоца који се односио на наведена потраживања за период од 1. децембра 2005. године до 31. децембра 2006. године. Позивајући се на праксу Уставног суда у предмету Уж- 1530/08, подносиоци су предложили да У ставни суд уставну жалбу усвоји и поништи оспорене пресуде .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореним ставом трећим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужен и обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, истакнуто : да је у току поступка суд обавезао туженог да се изјасни да ли је након ступања на снагу Закона о полицији донет акт о систематизацији, ако је донет да ли је ступи о на снагу и да ли се по њему вршило распоређивање радника , односно да ли је донет правилник о платама, као и уколико су наведени акти донети да се доставе суду на увид; да тужени није доставио тражене акте истичући да су ти акти категорисани као службена тајна "строго поверљиво"; да Закон о полицији, као посебни пропис код запослених у Министарству унутрашњих послова, искључује примену Закона о платама у државним органима и јавним службама, као и одредбе општих радноправних прописа којима су регулисани додаци на плату по основу прековременог рада, рада на дан празника и рада ноћу; да тужиоци немају право на исплату додатака по наведеним основама, будући да им је такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента у смислу члана 147. став 1. Закона о полицији. Полазећи од наведеног , одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе.
Решавајући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3218/10 од 30. марта 2010. године , којом је, поред осталог, одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио у ставу трећем изреке пресуду Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године. У образложењу ове пресуде је наведено да је првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године на начин наведен у одбијајућем делу изреке првостепене пресуде, јер тужиоци нису пружили доказе за супротан закључак нити су указали да им је плата у спорном периоду обрачунавана без наведеног увећања, сагласно одредбама члана 47 . Закона о унутрашњим пословима и члана 147 . Закона о полицији. Стога неосновано жалба тужилаца указује да им припада накнада за прековремени рад, ноћни рад и рад на државни и верски празник и за период од ступања на снагу Закона о полицији, када и сам садржај општег акта на који се позива у жалби указује да су услови рада радника полиције посебно вредновани. Како нису пружени докази да постоји одговорност тужене по члану 172 . Закона о облигационим односима , то нема основана за одгов орност тужене по основу одговорности за штету.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Уставом је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, од 28. новембра 2005. године, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетим Правилник ом о платама радника Министарства унутрашњих послова 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносилаца зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
О дредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, то је било утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да у периоду, након ступања на снагу Закона о полицији до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, запосленом у Министарству унутрашњих послова није могло бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Поред тога, Уставни суд је оценио да запосленом у Министарству унутрашњих послова , уколико новим решењем о распоређивању , донетим у смислу Закона о полицији, није утврђен коефицијент од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, не може бити ускраћено право на увећану зараду за прековремени, ноћни и рад на дан државног и верс ког празника.
Стога, Уставни суд посебно указује да се, у конкретном случају, изнети став првостепеног и другостепеног суда о томе да подносиоци уставне жалбе, сагласно члану 147. Закона о полицији, нису имали право на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, у периоду од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006 . године, не заснива на утврђењу да ли су и када подносиоцима уставне жалбе донета нова решења о распоређивању са утврђеним коефицијентом плате који садржи Законом предвиђено увећање, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би могло бити од утицаја на одлуку о основаности њиховог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореним пресудама повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је обавезао Апелациони суд у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе, изјављеној против става трећег изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 150/06 од 22. априла 2009. године.
6. Уставни суд је констатовао да уз уставну жалбу подносиоци нису доставили доказе за навод да им је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Ово стога што подносиоци нису доставили правноснажне судске одлуке којима би доказали да су у истој чињеничној и правној ситуацији судови о истом спорном правном питању заузели другачији правни став.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као у другом делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић