Уставни суд, Велико веће , у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агн еш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Јотића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Јотића изјављена прот ив пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 975/10 од 9. фебруара 2010. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Јотића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Крушевцу П. 1640/08.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Јотића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Крушевцу П. 1640/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Јотић из Крушевца је 29. марта 2010 . године, преко пуномоћника Дејана Јовановића, адвоката из Крушевца, изјавио Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. и члана 58. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава у поступку из тачке 2. изреке.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди погрешно применио материјално право и то , пре свега , одредбе Закон а о облигационим односима и Закона о основама својинскоправних односа , будући да постоји директна узрочно -последична веза између поступања органа тужене Републике Србије и настале штете. Ово стога што је предметни аутомобил од власника одузет без икаквог правног основа и незаконито држан у поседу Републике Србије више од две године , услед чега је подносиоцу причињена знатна материјална штета коју чини разлика у цени у тренутку одузимања и тренутку враћања аутомобила . При томе никада није вођен било какав кривични поступак у вези са одузетим аутомобилом. Подносилац истиче да му је повреда права на суђење у разумном року учињена из разлога што је парнични поступак окончан након скоро пет година од покретања . Имајући у виду наведено подносилац сматра да су му повређена означена уставна права, те је предложио да се оспорена пресуда поништи, као и да му се надокнади одговарајућа штета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Зоран Јотић, овде подносилац уставне жалбе, је 10. маја 2005. године, поднео Општинском суду у Крушевцу тужбу против Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Секретаријат у Крушевцу , ради накнаде штете.
Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 902/05 од 13. јуна 2006. године, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца.
Окружни суд у Крушевцу је донео пресуду Гж. 1906/06 од 25. октобра 2006. године, којом је као неосновану одбио жалбу тужене и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 902/05 од 13. јуна 2006. године.
Врховни суд Србије је донео пресуду Рев. 435/07 од 27. марта 2007. године, којом је укинуо пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 902/05 од 13. јуна 2006. године и пресуду Окружног суда у Крушевцу Гж. 1906/06 од 25. октобра 2006. године у делу досуђене накнаде материјалне штете и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 822/07 од 4. марта 2008 . године, којом је као неоснован одбио тужбени захтев тужиоца.
Окружни суд у Крушевцу је донео пресуду Гж. 1418/08 од 14. октобра 2008. године, којом је укинуо пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 822/07 од 4. марта 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 1640/08 од 22. септембра 200 9. године, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, па је у ставу првом изреке обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 3.006.264,69 динара , са законском затезном каматом почев од 12. јуна 2009. године , у ставу другом изреке је као неоснован одбијен захтев тужиоца, којом је тужилац тражио да му тужена на досуђени износ из става првог изреке досуди законску затезну камату за период од 12. децембра 2005. године до 12. јуна 2009. године , као и износ од 134.764,31 динар, са законском затезном каматом за период од 12. децембра 2005. године до 12. јуна 2009. године , док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 975/10 од 9. фебруара 2010. године је преиначена пресуда Општинског суда у Крушевцу П. 1640/08 од 22. септембра 2009. године у ста ву првом и трећем изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којом је тражио да се тужена обавеже да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 3.006.264,69 динара , са законском затезном каматом . У образложењу ове пресуде је наведено да према утврђеном чињеничном стању, произилази: да је тужиоцу у току акције „Сабља" 15. марта 2003. године одузето путничко моторно возило марке „Мерцедес" Тип „220 Ц500 4-Матик"; да се аутомобил од момента одузимања до повраћаја возила тужиоцу 5. априла 2005. године , налазио на паркингу предузећа „Металопромет" у Крушевцу; да против тужиоца, који је у више наврата потраживао возило од тужене, није покренут никакав поступак у вези спорног возила; да је вештачењем преко вештака одговарајуће специјалности утврђено да је тужиочево возило у моменту одузимања вредело 96,30% од новонабавне цене ; да је на основу налаза истог вештака утврђено да је вредност аутомобилу, у периоду од 15. марта 2003. до 5. априла .2005. године, док се возило налазило код тужене, амортизацијом смањена за 32,70% од новонабавне вредности возила, односно да је по основу амортизације вредност возила умањена за 3.006.264,69 динара, а колико је првостепени суд и досудио тужиоцу на име материјалне штете на име амортизације услед протека времена; да је за преостали износ, преко досуђеног, тужбени захтев тужиоца одбијен због тога што је тужиоцу ранијом правноснажном пресудом досуђена накнада због оштећења и недостатака на возилу, а који нису п оследица временске амортизације; да имајући у виду да је вештак саобраћајне струке утврдио умањену вредност возила због тзв. временске амортизације и да тужилац предложеним изведеним доказима није доказао да је вредност његовог возила, за време док се налазило код тужене, умањена у већој мери него да се возило налазило у његовој државини, а што не произлази ни из налаза вештака који је првостепени суд правилно оценио, првостепени суд је погрешно закључио да тужиоцу, на терет тужене припада право нак наде материјалне штете за период од 15. марта 2003. године до 5. априла 2005. године у износу од 3.006.264,69 динара, са законском затезном каматом од 12. јуна 2009. године као дана вештачења, па до коначне исплате; да првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, и то одредбе члана 172 . став 1, члана 185 . став 1 . и члан 190 . ЗОО, на које се и позвао, када је тужиоцу досуд ио материјалну штету у износу као у ставу првом изреке ; да правилним тумачењем одредбе члана 172 . став 1 . ЗОО произилази да би тужена била у обавези да тужиоцу надокнади штету коју потражује ако између настале штете на његовом возилу због тзв. временске амортизације и вршења функције тужене постоји узрочна веза, а коју тужилац није доказао; да на основу налаза судског вештака, као јединог меродавног доказа, произилази да вредност тужиочевог возила није умањена у већој мери за време док се налазило у државини тужене, него што би та вредност била умањена за исти период да се возило налазило код тужиоца, а с обзиром да тужилац није доказао постојање „убрзане амортизације" у утуженом периоду и да је иста изазвана неком радњом тужене, односно вршењем функција њеног органа, то не може б ити одговорна тужиоцу накнади за штету. Оспорена другостепена пресуда је 15. марта 2010. године достављена пуномоћнику тужиоца.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом (члан 172. ст. 1. и 2.); да је о дговорно лице дужно успоставити стање које је било пре него што је штета настала (члан 185. став 1.); да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Према одредби члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, тужена Република Србија би, у конкретном случају, била у обавези да подносиоцу надокнади штету ако између настале штете на возилу подносиоца због временске амортизације и вршења функције тужене постоји узрочна веза. Околност да је тржишна вредност возила умањена због протека времена не може бити довољан разлог за одговорност тужене, јер би до умањења вредности возила због временске амортизације дошло и да се возило налазило у државини подносиоца уставне жалбе. Како подносилац није доказао да је вредност његовог возила умањена у већој мери за време док се возило налазило у државини тужене него што би та вредност била умањена да се у истом периоду возило налази ло у државини подносиоца, то је тужбени захтев подносиоца одбијен оспореном другостепеном пресудом.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Крагујевцу одлучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење зашто, по његовој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби против првостепене пресуд е, а на које је одговорио другостепени суд. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцу уставн е жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава .
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореном пресудом није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме је донета оспорена пресуда утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
У погледу истакнуте повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио да су наводи о повреди овог права такође израз субјективног схватања подносиоца о погрешној примени материјалног права од стране поступајућег суда. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да је оспорена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалноправних прописа, то је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном одлуком није повређено ни право на имовину.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Уст ава, а последично ни право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, нити право на имовину зајемче но одредбом члана 58. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у том делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Крушевцу у предмету П. 1640/08, Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца нису основани. Наиме, иако су одлуке поступајућих судова више пута укидане и предмет враћан првостепеном суду на поновни поступак , околност да је оспорени парнични поступак окончан за непуних пет година од подношења тужбе, по становишту Уставног суда, у конкретном случају не може се сматрати неразумним роком за одлучивање , поготово код чињеница да су судске одлуке доношене у роковима који се сматрају разумним, и да је пред Врховним судом Србије одлучивано о ванредном правном леку .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди погрешно применио материјално право и то , пре свега , одредбе Закон а о облигационим односима и Закона о основама својинскоправних односа , будући да постоји директна узрочно -последична веза између поступања органа тужене Републике Србије и настале штете. Ово стога што је предметни аутомобил од власника одузет без икаквог правног основа и незаконито држан у поседу Републике Србије више од две године , услед чега је подносиоцу причињена знатна материјална штета коју чини разлика у цени у тренутку одузимања и тренутку враћања аутомобила . При томе никада није вођен било какав кривични поступак у вези са одузетим аутомобилом. Подносилац истиче да му је повреда права на суђење у разумном року учињена из разлога што је парнични поступак окончан након скоро пет година од покретања . Имајући у виду наведено подносилац сматра да су му повређена означена уставна права, те је предложио да се оспорена пресуда поништи, као и да му се надокнади одговарајућа штета.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Зоран Јотић, овде подносилац уставне жалбе, је 10. маја 2005. године, поднео Општинском суду у Крушевцу тужбу против Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Секретаријат у Крушевцу , ради накнаде штете.
Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 902/05 од 13. јуна 2006. године, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца.
Окружни суд у Крушевцу је донео пресуду Гж. 1906/06 од 25. октобра 2006. године, којом је као неосновану одбио жалбу тужене и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 902/05 од 13. јуна 2006. године.
Врховни суд Србије је донео пресуду Рев. 435/07 од 27. марта 2007. године, којом је укинуо пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 902/05 од 13. јуна 2006. године и пресуду Окружног суда у Крушевцу Гж. 1906/06 од 25. октобра 2006. године у делу досуђене накнаде материјалне штете и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 822/07 од 4. марта 2008 . године, којом је као неоснован одбио тужбени захтев тужиоца.
Окружни суд у Крушевцу је донео пресуду Гж. 1418/08 од 14. октобра 2008. године, којом је укинуо пресуду Општинског суда у Крушевцу П. 822/07 од 4. марта 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку Општински суд у Крушевцу је донео пресуду П. 1640/08 од 22. септембра 200 9. године, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, па је у ставу првом изреке обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 3.006.264,69 динара , са законском затезном каматом почев од 12. јуна 2009. године , у ставу другом изреке је као неоснован одбијен захтев тужиоца, којом је тужилац тражио да му тужена на досуђени износ из става првог изреке досуди законску затезну камату за период од 12. децембра 2005. године до 12. јуна 2009. године , као и износ од 134.764,31 динар, са законском затезном каматом за период од 12. децембра 2005. године до 12. јуна 2009. године , док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 975/10 од 9. фебруара 2010. године је преиначена пресуда Општинског суда у Крушевцу П. 1640/08 од 22. септембра 2009. године у ста ву првом и трећем изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којом је тражио да се тужена обавеже да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 3.006.264,69 динара , са законском затезном каматом . У образложењу ове пресуде је наведено да према утврђеном чињеничном стању, произилази: да је тужиоцу у току акције „Сабља" 15. марта 2003. године одузето путничко моторно возило марке „Мерцедес" Тип „220 Ц500 4-Матик"; да се аутомобил од момента одузимања до повраћаја возила тужиоцу 5. априла 2005. године , налазио на паркингу предузећа „Металопромет" у Крушевцу; да против тужиоца, који је у више наврата потраживао возило од тужене, није покренут никакав поступак у вези спорног возила; да је вештачењем преко вештака одговарајуће специјалности утврђено да је тужиочево возило у моменту одузимања вредело 96,30% од новонабавне цене ; да је на основу налаза истог вештака утврђено да је вредност аутомобилу, у периоду од 15. марта 2003. до 5. априла .2005. године, док се возило налазило код тужене, амортизацијом смањена за 32,70% од новонабавне вредности возила, односно да је по основу амортизације вредност возила умањена за 3.006.264,69 динара, а колико је првостепени суд и досудио тужиоцу на име материјалне штете на име амортизације услед протека времена; да је за преостали износ, преко досуђеног, тужбени захтев тужиоца одбијен због тога што је тужиоцу ранијом правноснажном пресудом досуђена накнада због оштећења и недостатака на возилу, а који нису п оследица временске амортизације; да имајући у виду да је вештак саобраћајне струке утврдио умањену вредност возила због тзв. временске амортизације и да тужилац предложеним изведеним доказима није доказао да је вредност његовог возила, за време док се налазило код тужене, умањена у већој мери него да се возило налазило у његовој државини, а што не произлази ни из налаза вештака који је првостепени суд правилно оценио, првостепени суд је погрешно закључио да тужиоцу, на терет тужене припада право нак наде материјалне штете за период од 15. марта 2003. године до 5. априла 2005. године у износу од 3.006.264,69 динара, са законском затезном каматом од 12. јуна 2009. године као дана вештачења, па до коначне исплате; да првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, и то одредбе члана 172 . став 1, члана 185 . став 1 . и члан 190 . ЗОО, на које се и позвао, када је тужиоцу досуд ио материјалну штету у износу као у ставу првом изреке ; да правилним тумачењем одредбе члана 172 . став 1 . ЗОО произилази да би тужена била у обавези да тужиоцу надокнади штету коју потражује ако између настале штете на његовом возилу због тзв. временске амортизације и вршења функције тужене постоји узрочна веза, а коју тужилац није доказао; да на основу налаза судског вештака, као јединог меродавног доказа, произилази да вредност тужиочевог возила није умањена у већој мери за време док се налазило у државини тужене, него што би та вредност била умањена за исти период да се возило налазило код тужиоца, а с обзиром да тужилац није доказао постојање „убрзане амортизације" у утуженом периоду и да је иста изазвана неком радњом тужене, односно вршењем функција њеног органа, то не може б ити одговорна тужиоцу накнади за штету. Оспорена другостепена пресуда је 15. марта 2010. године достављена пуномоћнику тужиоца.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом (члан 172. ст. 1. и 2.); да је о дговорно лице дужно успоставити стање које је било пре него што је штета настала (члан 185. став 1.); да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Према одредби члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, тужена Република Србија би, у конкретном случају, била у обавези да подносиоцу надокнади штету ако између настале штете на возилу подносиоца због временске амортизације и вршења функције тужене постоји узрочна веза. Околност да је тржишна вредност возила умањена због протека времена не може бити довољан разлог за одговорност тужене, јер би до умањења вредности возила због временске амортизације дошло и да се возило налазило у државини подносиоца уставне жалбе. Како подносилац није доказао да је вредност његовог возила умањена у већој мери за време док се возило налазило у државини тужене него што би та вредност била умањена да се у истом периоду возило налази ло у државини подносиоца, то је тужбени захтев подносиоца одбијен оспореном другостепеном пресудом.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Крагујевцу одлучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење зашто, по његовој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које је подносилац већ истицао у жалби против првостепене пресуд е, а на које је одговорио другостепени суд. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцу уставн е жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава .
У вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореном пресудом није утврђен незаконит и/или неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме је донета оспорена пресуда утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
У погледу истакнуте повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио да су наводи о повреди овог права такође израз субјективног схватања подносиоца о погрешној примени материјалног права од стране поступајућег суда. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да је оспорена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалноправних прописа, то је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном одлуком није повређено ни право на имовину.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Уст ава, а последично ни право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, нити право на имовину зајемче но одредбом члана 58. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у том делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који се водио пред Општинским судом у Крушевцу у предмету П. 1640/08, Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца нису основани. Наиме, иако су одлуке поступајућих судова више пута укидане и предмет враћан првостепеном суду на поновни поступак , околност да је оспорени парнични поступак окончан за непуних пет година од подношења тужбе, по становишту Уставног суда, у конкретном случају не може се сматрати неразумним роком за одлучивање , поготово код чињеница да су судске одлуке доношене у роковима који се сматрају разумним, и да је пред Врховним судом Србије одлучивано о ванредном правном леку .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић