Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Срећка Белића из Трстеника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Срећка Белића изјављена против решења Општинског суда у Трстенику П1. 243/08 од 23. марта 2009. године, решења Окружног суда у Крушевцу Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године и решења Врховног касационог суда Рев2 589/10 од 14. априла 20 10. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на рад из члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срећко Белић из Трстеника је 2. јула 20 10. године поднео уставну жалбу преко пуномоћника Светозара М. Недељковића, адвоката из Трстеника, против решења Општинског суда у Трстенику П1. 243/08 од 23. марта 2009. године, решења Окружног суда у Крушевцу Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године и решења Врховног касационог суда Рев2 589/10 од 14. априла 2010. године, због повреда начела и права из чл. 21, 23, 32. и 58. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије , односно чл. 6, 8. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију.
У образложењу уставне жалбе је, поред осталог, наведено: да су судови погрешно пошли од чињенице да је њему у парничном поступку наложено да плати таксу на вредност спора мању од ревизијског цензуса, заборављајући да се у радноправном спору не плаћа такса у поступку који се не односи на новчано потраживање и да је у том поступку дозвољена ревизија без обзира на вредност предмета спора, као и то да доприноси не спадају у новчано потраживањ е; да су поступајући судови повредили одредбе поступка из члана 394. и члана 361. став 1. Закона о парничном поступку, јер нису узели у обзир да је тужбеним захтевом, осим новчаног потраживања у износу од 213.629,31 динара, траж ено и да се тужени обавеже да надлежном фонду за пензијско и инвалидско осигурање у име подносиоца уставне жалбе уплати одговарајуће доприносе; да је , такође и тај део тужбеног захтева одбијен побијаним пресудама против којих је изјављена ревизија. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општински суд у Трстенику (у даљем тексту: Општински суд) је оспореним решењем П1. 243/08 од 23. марта 2009. године одбацио као недозвољену ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Окружног суда у Крушевцу (у даљем тексту: Окружни суд) Гж. 20/09 од 29. јануара 2009. године.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд је оспореним решењем Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године потврдио решење Општинског суда П1. 243/08 од 23. марта 2009. године и жалбу тужиоца одбио као неосновану.
Против правноснажног другостепеног решења Окружног суда , тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка. Поступајући по ревизији, Врховни касациони суд је решењем Рев2 589/10 од 14. априла 2010. године исту одбио као неосновану. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је пресудом Окружног суда Гж. 20/09 од 29. јануара 2009. године потврђена пресуда Општинског суда П1. 243/08 од 25. септембра 2008. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату дела зараде, накнаду трошкова регреса за коришћење годишњег одмора и трошкова исхране у укупн ом износ у од 213.629,31 динара, као и за уплату доприноса надлежном Фонду за пензијско и инвалидско осигурање; да тужилац у тужби поднетој 24. априла 2008. године, преиначеној 25. септембра 2008. године , није новчано определио део ту жбеног захтева за уплату доприноса; да, такође, није означио ни вредност предмета спора, а да је по опомени Општинског суда од 13. фебруара 2009. године, обавезан да плати таксу у износу од 10.770 динара, што према Тарифном броју 1 Таксене тарифе Закона о судским таксама важећим у време подношења тужбе, одговара вредности предмета спора од 213.500 динара; да , како се ра ди о имовинскоправном спору који се делимично односи на потраживање у новцу, правилно су нижестепени судови одбацили ревизију као недозвољену, у смислу члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, јер је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде испод ревизијског цензуса од 500.000 динара; да ревизијски навод тужиоца да поред новчано опредељеног имовинскоправног захтева има и захтев за уплату доприноса у корист надлежних фондова , није од утицаја на законитост побијаног решења, јер не утиче на дозвољеност ревизије; да, како тужилац није новчано определио овај део захтева, тај захтев има карактер позива на чинидбу, па се дозвољеност ревизије цени на основу члана 394. став 3. Закона о парничном поступку; да према наведеној одредби, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима када се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предаји ствари или извршењу неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара; да, у конкретном случају, вредност предмета спора утврђена према плаћеној такси не прелази 500.000 динара, тако да ревизија није дозвољена ни према члану 394. став 3. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава на чије повреде се указује уставном жалбом, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је љ удско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа , као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1, члана 13. и члана 14. Европске конвенције, као и одредбе члана 1. Протокола 1 и члана 1. Протокола 12 уз Европски конвенцију , на чије се повреде уставном жалбом, такође, указује суштински не разликују од одредаба Устава којима се забрањује дискриминација, јемчи право на правично суђење, право на правно средство и право на имовину , те постојање евентуалне повреде наведених права Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије.
Одредбом члана 8. Европске конвенције на чију се повред у, такође, уставном жалбом указује, је гарантовано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других .
Поред наведених одредаба Устава и Европске конвенције, за одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) и Закона о судским таксама („Службени гласник РС “, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/ 02, 29/04 и 61/05 ).
Одредбама члана 394. ЗПП, поред осталог, било је прописано ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (став 2.), као и да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара (став 3.), док је одредбом члана 439. истог закона било прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.
Одредбама члана 21. Закона о судским таксама је било прописано: да се у парничном поступку таксе плаћају према вредности предмета спора, да ако овим законом није другачије одређено, одредбе прописа о парничном поступку на основу којих се утврђује вредност спора ради одређивања стварне надлежности и састава суда примењују се и приликом одређивања вредности спора ради наплате таксе, да се вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе, као и да се под вредношћу предмета спора у смислу става 2. овог члана подразумева вредност главног захтева.
Одредбама члана 29. Закона о судским таксама је било прописано: да контролу обрачунате и наплаћене таксе врши судија - председник већа који води поступак, односно овлашћено лице које предузима радње (став 2.); да се контрола из става 2. овог члана врши на тај начин што је суд дужан да по пријему тужбе на брз и погодан начин утврди вредност спора, односно да провери вредност означену у тужби, као и на основу ње одређени износ таксе, при чему ће и спитивање вредности спора суд предузети најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на првом рочишту за главну расправу, пре почетка расправљања о главној ствари, а ако утврди да у тужби није означена одговарајућа вредност спора или ако утврди да такса није правилно обрачуната и наплаћена суд ће решењем одредити износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 3.); да када се ради о наплати таксе и тужени може поднети приговор да је у тужби вредност предмета спора превисоко одређена и тада ће суд решењем одредити вредност меродавну за наплату таксе и износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 4.).
Тарифним бројем 1. став (1) Таксене тариф е, која је била саставни део Закона о судским таксама, било је прописано да се за тужбу, противтужбу и приговор пребијања поднет пред судом опште надлежности такса плаћа према вредности предмета спора и то за вредност спора преко 100.000 до 500.000 динара вредности – 6.500 динара увећано за 2% од вредности предмета спора.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 32. став 1. Уставни суд је утврдио да оспореним решењ има није повређено уставно право подносиоца на правично суђење.
Наиме, подносиоцу уставне жалбе је у поступку по ревизији било обезбеђено правично суђење, јер су оспорен а решења доне ли судови установљен и Уставом и законом, који су поступа ли у границама своје надлежности у прописаном саставу и у поступку спроведен ом у складу са законским одредбама. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку пред првостепеним судом, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање редовног и ванредног правног лека. По оцени Суда, оспорена решења се заснива ју на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени процесног права. Супротна подносиочева тврдња је израз његове субјективне оцене о погрешној примени одредаба Закона о парничном поступку, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца да је у радноправним споровима ревизија увек дозвољена, без обзира на вредност предмета спора . Наиме, одредбом члана 439. ЗПП било је прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Међутим, предметна парница није вођена из наведених разлога, већ ради исплате зараде, накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора , трошкова исхране и уплат е одговарајућих доприноса Фонду за пензијско и инвалидско осигурање. У таквој ситуацији судови су заузели став, који је прихватљив и за Уставни суд, да је у споровима о новчаном потраживању из радног односа, ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.
Оцењујући да ли изјављена ревизија испуњава новчани цензус, судови су на основу висине судске таксе за тужбу у износу од 10.770 динара, која је утврђена налог ом – опомен ом од 13. фебруара 200 9. године, одредили и вредност предмета спора у износу од 213.500 динара . Подносилац током парничног поступк а није спорио судску таксу , нити је против наведеног налога – опомене изјавио приговор сагласно одредби члана 29. став 4. Закона о судским таксама . Како је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде била испод ревизијског цензуса од 500.000 динара, судови су оправдано закључили да је ревизија недозвољена. Такође, одговарајући на ревизијске наводе, Врховни касациони суд је истакао да захтев за уплату доприноса у корист надлежних фондова не утиче на дозвољеност ревизије, јер подносилац уставне жалбе није новчано определио овај део захтева, и да стога такав захтев има карактер позива на чинидбу. Овакав став Врховног касационог суда је, са становишта заштите наведеног Уставом зајемчен ог права, прихватљив и за Уставни суд.
На основу изложеног, Уставни суд налази да како оспореним решењима Општинског суда у Трстенику П1. 243/08 од 23. марта 2009. године, Окружног суда у Крушевцу Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године и Врховног касационог суда Рев2 589/10 од 14. априла 2010. године н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то није могло бити ни повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по изјављеној уставној жалби у делу у коме се истиче повреда права на достојанство, права на правно средство и права на имовину из члана 23, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, као и повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да из одредбе члана 170. Устава следи да се наводи о повреди права зајемчених морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У том смислу, Уставни суд констатује да се садржина оспорених аката не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином права зајемчених чланом 23. Устава, те се стога ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују наводи о повреди овог права.
Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу о повреди права на правно средство, јер је у ревизијском поступку у коме су донети оспорени акти, подносиоцу уставне жалбе било омогућено не само да изјави жалбу против првостепеног решења којим је ревизија одбачена, већ и да поднесе ревизију против другостепеног решења донетог по жалби.
Такође, како се уставном жалбом оспоравају судске одлуке које су по својој природи процесног карактера, јер је њима одлучивано само о дозвољености ванредног правног лека, Уставни суд указује да се ови акти не могу довести у везу истицањем повреде зајемчених права на имовину, нити повреде права на поштовање прив атног или породичног живота које је гарантовано чланом 8. Европске конвенције.
Коначно, Уставни суд и у овом предмету указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем нек ог конкретног права или слобода, за коју је у конкретном случају, Уставни суд нашао да има основа.
На основу свега изложеног, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , одбацио уставну жалбу у односу на повреде чл. 21. и 23, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, као и у односу на члан 8. Европске конвенције, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У образложењу уставне жалбе је, поред осталог, наведено: да су судови погрешно пошли од чињенице да је њему у парничном поступку наложено да плати таксу на вредност спора мању од ревизијског цензуса, заборављајући да се у радноправном спору не плаћа такса у поступку који се не односи на новчано потраживање и да је у том поступку дозвољена ревизија без обзира на вредност предмета спора, као и то да доприноси не спадају у новчано потраживањ е; да су поступајући судови повредили одредбе поступка из члана 394. и члана 361. став 1. Закона о парничном поступку, јер нису узели у обзир да је тужбеним захтевом, осим новчаног потраживања у износу од 213.629,31 динара, траж ено и да се тужени обавеже да надлежном фонду за пензијско и инвалидско осигурање у име подносиоца уставне жалбе уплати одговарајуће доприносе; да је , такође и тај део тужбеног захтева одбијен побијаним пресудама против којих је изјављена ревизија. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Општински суд у Трстенику (у даљем тексту: Општински суд) је оспореним решењем П1. 243/08 од 23. марта 2009. године одбацио као недозвољену ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Окружног суда у Крушевцу (у даљем тексту: Окружни суд) Гж. 20/09 од 29. јануара 2009. године.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд је оспореним решењем Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године потврдио решење Општинског суда П1. 243/08 од 23. марта 2009. године и жалбу тужиоца одбио као неосновану.
Против правноснажног другостепеног решења Окружног суда , тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка. Поступајући по ревизији, Врховни касациони суд је решењем Рев2 589/10 од 14. априла 2010. године исту одбио као неосновану. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је пресудом Окружног суда Гж. 20/09 од 29. јануара 2009. године потврђена пресуда Општинског суда П1. 243/08 од 25. септембра 2008. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату дела зараде, накнаду трошкова регреса за коришћење годишњег одмора и трошкова исхране у укупн ом износ у од 213.629,31 динара, као и за уплату доприноса надлежном Фонду за пензијско и инвалидско осигурање; да тужилац у тужби поднетој 24. априла 2008. године, преиначеној 25. септембра 2008. године , није новчано определио део ту жбеног захтева за уплату доприноса; да, такође, није означио ни вредност предмета спора, а да је по опомени Општинског суда од 13. фебруара 2009. године, обавезан да плати таксу у износу од 10.770 динара, што према Тарифном броју 1 Таксене тарифе Закона о судским таксама важећим у време подношења тужбе, одговара вредности предмета спора од 213.500 динара; да , како се ра ди о имовинскоправном спору који се делимично односи на потраживање у новцу, правилно су нижестепени судови одбацили ревизију као недозвољену, у смислу члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, јер је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде испод ревизијског цензуса од 500.000 динара; да ревизијски навод тужиоца да поред новчано опредељеног имовинскоправног захтева има и захтев за уплату доприноса у корист надлежних фондова , није од утицаја на законитост побијаног решења, јер не утиче на дозвољеност ревизије; да, како тужилац није новчано определио овај део захтева, тај захтев има карактер позива на чинидбу, па се дозвољеност ревизије цени на основу члана 394. став 3. Закона о парничном поступку; да према наведеној одредби, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима када се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предаји ствари или извршењу неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара; да, у конкретном случају, вредност предмета спора утврђена према плаћеној такси не прелази 500.000 динара, тако да ревизија није дозвољена ни према члану 394. став 3. Закона о парничном поступку.
4. Одредбама Устава на чије повреде се указује уставном жалбом, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је љ удско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа , као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1, члана 13. и члана 14. Европске конвенције, као и одредбе члана 1. Протокола 1 и члана 1. Протокола 12 уз Европски конвенцију , на чије се повреде уставном жалбом, такође, указује суштински не разликују од одредаба Устава којима се забрањује дискриминација, јемчи право на правично суђење, право на правно средство и право на имовину , те постојање евентуалне повреде наведених права Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије.
Одредбом члана 8. Европске конвенције на чију се повред у, такође, уставном жалбом указује, је гарантовано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других .
Поред наведених одредаба Устава и Европске конвенције, за одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) и Закона о судским таксама („Службени гласник РС “, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/ 02, 29/04 и 61/05 ).
Одредбама члана 394. ЗПП, поред осталог, било је прописано ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (став 2.), као и да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара (став 3.), док је одредбом члана 439. истог закона било прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.
Одредбама члана 21. Закона о судским таксама је било прописано: да се у парничном поступку таксе плаћају према вредности предмета спора, да ако овим законом није другачије одређено, одредбе прописа о парничном поступку на основу којих се утврђује вредност спора ради одређивања стварне надлежности и састава суда примењују се и приликом одређивања вредности спора ради наплате таксе, да се вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе, као и да се под вредношћу предмета спора у смислу става 2. овог члана подразумева вредност главног захтева.
Одредбама члана 29. Закона о судским таксама је било прописано: да контролу обрачунате и наплаћене таксе врши судија - председник већа који води поступак, односно овлашћено лице које предузима радње (став 2.); да се контрола из става 2. овог члана врши на тај начин што је суд дужан да по пријему тужбе на брз и погодан начин утврди вредност спора, односно да провери вредност означену у тужби, као и на основу ње одређени износ таксе, при чему ће и спитивање вредности спора суд предузети најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на првом рочишту за главну расправу, пре почетка расправљања о главној ствари, а ако утврди да у тужби није означена одговарајућа вредност спора или ако утврди да такса није правилно обрачуната и наплаћена суд ће решењем одредити износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 3.); да када се ради о наплати таксе и тужени може поднети приговор да је у тужби вредност предмета спора превисоко одређена и тада ће суд решењем одредити вредност меродавну за наплату таксе и износ таксе коју је таксени обвезник дужан да плати (став 4.).
Тарифним бројем 1. став (1) Таксене тариф е, која је била саставни део Закона о судским таксама, било је прописано да се за тужбу, противтужбу и приговор пребијања поднет пред судом опште надлежности такса плаћа према вредности предмета спора и то за вредност спора преко 100.000 до 500.000 динара вредности – 6.500 динара увећано за 2% од вредности предмета спора.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта члана 32. став 1. Уставни суд је утврдио да оспореним решењ има није повређено уставно право подносиоца на правично суђење.
Наиме, подносиоцу уставне жалбе је у поступку по ревизији било обезбеђено правично суђење, јер су оспорен а решења доне ли судови установљен и Уставом и законом, који су поступа ли у границама своје надлежности у прописаном саставу и у поступку спроведен ом у складу са законским одредбама. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку пред првостепеним судом, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање редовног и ванредног правног лека. По оцени Суда, оспорена решења се заснива ју на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени процесног права. Супротна подносиочева тврдња је израз његове субјективне оцене о погрешној примени одредаба Закона о парничном поступку, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца да је у радноправним споровима ревизија увек дозвољена, без обзира на вредност предмета спора . Наиме, одредбом члана 439. ЗПП било је прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Међутим, предметна парница није вођена из наведених разлога, већ ради исплате зараде, накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора , трошкова исхране и уплат е одговарајућих доприноса Фонду за пензијско и инвалидско осигурање. У таквој ситуацији судови су заузели став, који је прихватљив и за Уставни суд, да је у споровима о новчаном потраживању из радног односа, ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.
Оцењујући да ли изјављена ревизија испуњава новчани цензус, судови су на основу висине судске таксе за тужбу у износу од 10.770 динара, која је утврђена налог ом – опомен ом од 13. фебруара 200 9. године, одредили и вредност предмета спора у износу од 213.500 динара . Подносилац током парничног поступк а није спорио судску таксу , нити је против наведеног налога – опомене изјавио приговор сагласно одредби члана 29. став 4. Закона о судским таксама . Како је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде била испод ревизијског цензуса од 500.000 динара, судови су оправдано закључили да је ревизија недозвољена. Такође, одговарајући на ревизијске наводе, Врховни касациони суд је истакао да захтев за уплату доприноса у корист надлежних фондова не утиче на дозвољеност ревизије, јер подносилац уставне жалбе није новчано определио овај део захтева, и да стога такав захтев има карактер позива на чинидбу. Овакав став Врховног касационог суда је, са становишта заштите наведеног Уставом зајемчен ог права, прихватљив и за Уставни суд.
На основу изложеног, Уставни суд налази да како оспореним решењима Општинског суда у Трстенику П1. 243/08 од 23. марта 2009. године, Окружног суда у Крушевцу Гж1. 926/09 од 28. маја 2009. године и Врховног касационог суда Рев2 589/10 од 14. априла 2010. године н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то није могло бити ни повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по изјављеној уставној жалби у делу у коме се истиче повреда права на достојанство, права на правно средство и права на имовину из члана 23, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, као и повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да из одредбе члана 170. Устава следи да се наводи о повреди права зајемчених морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У том смислу, Уставни суд констатује да се садржина оспорених аката не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином права зајемчених чланом 23. Устава, те се стога ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују наводи о повреди овог права.
Уставни суд оцењује да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу о повреди права на правно средство, јер је у ревизијском поступку у коме су донети оспорени акти, подносиоцу уставне жалбе било омогућено не само да изјави жалбу против првостепеног решења којим је ревизија одбачена, већ и да поднесе ревизију против другостепеног решења донетог по жалби.
Такође, како се уставном жалбом оспоравају судске одлуке које су по својој природи процесног карактера, јер је њима одлучивано само о дозвољености ванредног правног лека, Уставни суд указује да се ови акти не могу довести у везу истицањем повреде зајемчених права на имовину, нити повреде права на поштовање прив атног или породичног живота које је гарантовано чланом 8. Европске конвенције.
Коначно, Уставни суд и у овом предмету указује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем нек ог конкретног права или слобода, за коју је у конкретном случају, Уставни суд нашао да има основа.
На основу свега изложеног, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , одбацио уставну жалбу у односу на повреде чл. 21. и 23, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, као и у односу на члан 8. Европске конвенције, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић