Преглед документа Уж-3021/2010 Word документ

  • Уж-3021/2010
  • 17.10.2012.
  • Пресуда XXVI Р.бр. 11906/07 од 30.05.2008.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 23.; Члан 32.Став 1; Члан 36.; Члан 21.Став 1; Члан 21.Став 2; Члан 22.
  • Ђорђе Адамов
  • - није повређено право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава, право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, право на правно средство из члана 36. Устава, као ни начело забране дискриминације из члана 21. став 1. и 2. Устава, нити начело судске заштите права из члана 22. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђорђа Адамова, Марије Адамов, Татјане Адамов и мал. Луне Адамов, свих из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Срб ије, на седници Већа одржаној 17. октобра 201 2. године, донео је



О Д Л У К У



Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Адамова, Марије Адамов, Татјане Адамов и мал. Луне Адамов изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године.



О б р а з л о ж е њ е



1. Ђорђе Адамов, Марија Адамов, Татјан а Адамов и мал. Лун а Адамов, сви из Новог Сада су 24 . јуна 20 10. године, преко пуномоћника Соње Хаџи-Борјановић, адвоката из Новог Сада, поднели уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године, због повреде начела забране дискриминације, начела судске заштите права, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2 , чл. 22. и 23, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су оспореним пресудама подноси оци уставне жалбе дискриминисани у односу на друге тужиоце којима је у парничним поступцима који су се водили пред Општинским, односно Окружним судом у Новом Саду, у предметима Гж. 4124/05, Гж. 3086/05, Гж. 938/06, Гж. 4133/08 и др. досуђена законска затезна камата у складу са одредбама материјалног права; да су подноси оци након доношења пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године, којом је правноснажно окончан парничн и поступ ак који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 9047/04 , поднели тужбу против Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и Републике Србије ради накнаде материјалне штете која им је причињена наведеном пресудом Окружног суда у Новом Саду и то делимичним непризнавањем права на законску затезну камату; да је пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године донета незаконитим радом поступајућих судија; да се, по мишљењу подносилаца у конкретном случају не ради о правном ставу Окружног суда у Новом Саду, већ се ради о незаконитом поступању, али да такво становиште није заузео Апелациони суд у Београду који је донео оспорену пресуду.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд, Велико веће, на седници одржаној 23. маја 201 2. године донео je Одлуку Уж-3022/2010 којом је одбио као неосновану уставну жалбу Милета Ландеке изјављен у против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године - истих аката оспорених у овој уставној жалби, због повреде начела забране дискриминације, начела судске заштите права, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 22, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије. Подносиоци уставне жалбе су у овом предмету, поред наведених повреда Уставом зајемчених права, истакли и то да им је повређено начело људског достојанства из члана 23. став 1. Устава .

Разматрајући наводе који се односе на повреду начела људског достојанства, Уставни суд констатује да подносиоци ту повреду везују искључиво за чињеницу да су им пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 5700/2004 од 16. октобра 2004. године и пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 52/2005 од 31. марта 2005. године, којом је преиначена наведена пресуда Општинског суда у Новом Саду, у делу који се односи на законску затезну камату, досуђени новчани износ и који су значајно мањи него што су они то очекивали. По схватању Уставног суд а, такви наводи не могу бити од значаја у овом уставносудском поступку у коме су оспорене пресуде донете у другом, касније одржаном парничном поступку.

С обзиром на то да су овом уставном жалбом, која је у осталом делу заснована на идентичним разлозима као и уставна жалба Милета Ландеке, оспорене исте пресуде као у предмету Уж -3022/2010, Уставни суд је уставну жалбу сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3022/2011 од 23. маја 201 2. године.

4. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.







ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић