Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Славке Булајић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. јуна 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славке Булајић изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду К. 1929/2007-06 од 18. септембра 200 8. године и пресуде Окружног суда у Београду Кж. 886/09 од 6. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славка Булајић из Београда је 18. јуна 2009. године и 31. јула 2009. године, преко пуномоћника Анете Б. Миловановић, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу, уређену и допуњену 28. септембра 2009. године, против пресуде Првог општинског суда у Београду К. 1929/2007-06 од 18. септембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Београду Кж. 886/09 од 6. маја 2009. године, због повреде права на правично суђење и слободе мишљења и изражавања , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
У уређеној и допуњен ој уставној жалби од 28. септембра 2009. године је, између осталог, наведено: да приликом утврђивања кривичноправне одговорности подноситељке уставне жалбе за кривично дело клевете из члана 171. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, првостепени и другостепени суд нису спорни однос сагледали са становишта правила о слободи мишљења и изражавања; да је по тим пресудама став надлежних судова да је подноситељка, као аутор информација, износила неистините тврдње о приватној тужиљи Н.М; да спорни однос није сагледан ни са становишта да ли су изнете информације биле усредсређене на питање од јавног интереса, спречавање урбанистичког безакоња у Београду, извршеног над имовином подноситељке, или на произвољан лични напад према приватној тужиљи; да је имала легитиман разлог да верује, с обзиром на доказе које је прибавила од разних државних органа, да је приватна тужиља заједно са супругом нелегално извршила надоградњу три спрата, те да њена изјава није безразложни приватни напад упућен приватној тужиљи. Подноситељка сматра да јој је „кривичном осудом повређено право на слободу мишљења и изражавања из чана 46. став 1. Устава. Такође истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, образлажући је тиме да су и у првом и у другом степену одлучивале блиске колеге приватне тужиље Н.М. која је судија Окружног суда у Београду, из чега закључује да су надлежни судови оспорене пресуде донели „руководећећи се једино и искључиво чињеницом да се ради о њиховој колегиници“. Од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права , поништи оспорене пресуде и одреди да се уклоне правне последице осуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Приватна тужиља Н.М. је 29. марта 2006. године поднела Првом општинском суду у Београду приватну кривичну тужбу против окривљене Славке Булајић, овде подноситељке уставне жалбе, због кривичног дела клевете из члана 171. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Први општински суд у Београду је 18. септембра 2008. године донео оспорену пресуду К. 1929/2007/06 којом је подноситељку уставне жалбе огласио кривом због извршења наведеног кривичног дела, јер је „ у тексту објављеном у листу „Недељни телеграф“ број 508 од 18. јануара 2006. године, на стран ама 42. и 43. под насловом „Судија зида НА ДИВЉЕ“, као аутор информације, изнела неистините тврдње да је оштећена Н.М, заједно са супругом М.М, на кога је пренела право инвестирања, нелегално извршила надоградњу три спрата у улици Краљице Н аталије број 50“ и осудио је на новчану казну у износу од 120.000,00 динара.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је суд утврдио да је подноситељка уставне жалбе у спорном тексту изјавила да је Н.М. инвеститорска права пренела на супруга М.М. и да су почели да граде три бетонска спрата (јер сама подноситељка у својој одбрани наводи да стоји иза сваке речи наведене у тексту, док сведок наводи да су цитати оригинални, што уосталом ни подноситељка не спори); да је из писмених доказа изведених у току поступка, а нарочито из власничког листа, свих решења Секретаријата за имовинскоправне послове и грађевинску инспекцију Одељења за инспекцијске послове општине Савски венац, Одељење за комунално-стамбене , имовинскоправне и грађевинске послове општине Савски венац у Београду, те и тужбе коју је поднела сама подноситељка, неспорно утврђено да је комплетна документација издата на име М.М, као и да је тужба поднета против М.М; да је из наведеног, по оцени првостепеног суда, јасно да је подноситељка износила неистините тврдње да је приватна тужиља заједно са својим супругом М.М. нелегално извршила надоградњу три спрата у улици Н.ф. број 50; да подноситељка није умела да објасни на који начин је пренето право инвестирања од стране приватне тужиље на њеног супруга, као и да за накнаду штете није тужила брачни пар М, већ само М.М, због чега су потпуно беспредметни наводи њене одбране који говоре о брачној тековини . Према ставу првостепеног суда, све наведено указује да су тврдње подноситељке уставне жалбе супротне постојећим чињеницама и да су због тога неистините, као и да је подноситељка приватну тужиљу оклеветала као судију Окружног суда у Београду и ставила у контекст урбанистичког безакоња и зидања „на дивље“, што објективно ценећи, обзиром на професију тужиље којом се бави, као и с обзиром на тврдње које је подноситељка изнела, може шкодити њеној части и угледу . Првостепени суд је полазећи од наведеног чињеничног стања и ценећи психички однос подноситељке према учињеном кривичном делу, закључио да се у радњама подноситељке стичу сва битна обележја кривичног дела клевете, с обзиром на то да је за приватну тужиљу путем штампе износила неистине које су штетиле њеној части и угледу. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да је приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције, суд имао у виду све околности, те је од олакшавајућих околности на страни подноситељке ценио њене породичне прилике и њен ранији живот, док отежавајуће околности није нашао. Ценећи наведене околности, а имајући у виду заштиту основних друштвених вредности као и кривицу подноситељке, првостепени суд је подноситељку уставне жалбе осудио на новчану казну у износу од 120.000,00 динара, налазећи да ће се на тај начин остварити сврха кажњавања.
Оспореном другостепеном пресудом Окружног суда у Београду Кж. 886/09 од 16. маја 200 9. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе и потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду К. 1929/2007-06 од 18. септембра 2008. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио кривични закон.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.).
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе члана 171. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), којима је прописано кривично дело клевете: ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу, казниће се новчаном казном од педесет до двеста дневних износа или новчаном казном од сто хиљада до четристо хиљада динара (став 1.); ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је по спроведеном поступку утврдио да оспореним кривичним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права и слободе подноситељке на кој е се у жалби позва ла.
У вези са истакнутом повред ом слобод е мишљења и изражавања , Уставни суд је приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав сваком лицу јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, ове слободе нису апсолутне, будући да је Устав у ставу 2. истог члана предвидео могућност њиховог ограничења, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да ограничење мора служити заштити таксативно набројаних права других или заштити вредности демократског друштва, односно да је извршено са легитимним циљем и 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву. Другим речима, до ограничења остваривања наведених слобода које не представља повреду истих, може доћи једино и само због оправдане и неопходне потребе заштите неког другог права или јавног интереса.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је претходно констатовао да је, у конкретном случају, оспореним пресудама ограничена слобода изражавања подноситељке уставне жалбе. Међутим, питање је да ли та врста ограничења представља истовремено и повреду (недозвољено мешање), односно да ли су оспореним пресудама испуњени напред наведени услови за дозвољено ограничење слободе изражавања подноситељке уставне жалбе.
Испитујући испуњеност првог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подноситељке било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Кривичног законика, на које су се судови и позвали у оспореним пресудама, а за које је Уставни суд оценио да су довољно прецизне и предвидљиве као кривичноправне норме прописане законом .
Оцењујући да ли је наведено мешање у слободу изражавања подноситељке било оправдано, јер је служило заштити једног или више Уставом утврђених права или интереса, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама судови ограничили слободу изражавања подноситељке, правдајући то заштитом части и угледа другог лица.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да заштита части и угледа другог лица, као циљ ограничења слободе изражавања, представља Уставом дозвољен основ за такво ограничење. Такође, Уставни суд је оценио да су у оспореним пресудама судови довољно образложили због чега је ограничењ е слободе изражавања подноситељке уставне жалбе било у функцији заштит е части и угледа другог лица.
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је примењујући принцип пропорционалности, оцењивао да ли је овакво мешање у слободу изражавања подноситељке, а ради заштите части и угледа другог лица, заиста било и неопходно у отвореном и демократском друштву . Наиме, у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак је редовних судова да , ценећи околности конкретног случаја , успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да , уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права.
Имајући у виду изнето, Уставни суд пре свега указује да слобода изражавања и слобода медија подразумева ју и дужност да се јавности пруже и саопште, у доброј намери, информације о свим питањима од јавног значаја, те да се тиме, између осталог, обезбеђују и информације које су битне за формирање ставова и мишљења јавности о идејама и понашању јавних личности и политичара, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима ( у том смислу видети, између многих других, пресуду Европског суда за људска права, у предмету „Филиповић против Србије“, бр. 27935/05, 20. новембар 2007. године, ст. 53. до 56.). То истовремено значи и да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације саопштене јавности односе на политичаре или јавне личности (Европски суд за људска права, случај „Lingens против Аустрије“, бр. 9815/82, 8. јул 1986, став 42). С друге стране, слобода изражавања односи се на саоштавање и ширење како чињеница, тако и вредносних судова, при чему чињенице подлежу доказивању, а вредносни судови и мишљења не (о разлици имеђу чињеница и мишљења/вредносних судова видети пресуду Европског суда за људска права у предмету „Jerusalem против Аустрије“, бр. 26958/95, 27. фебруара 2001. године, ст. 42 и 43).
У том смислу, Уставни суд констатује да је подноситељка уставне жалбе била аутор информације која је објављена у лис ту „Недељни телеграф“ под насловом „Судија гради на дивље“. Мета критике подноситељке уставне жалбе је била приватна тужиља Н.М, судија Окружног суда у Београду. Из образложења оспорених пресуда надлежних судова произлази да подноситељка уставне жалбе није доказала да су њене тврдње истините. Тачније, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да је комплетна документација о надоградњи издата на име супруга приватне тужиље, из чега је закључено да је подноситељка уставне жалбе приватну тужиљу оклеветала као судију Окружног суда у Београду, стављајући је у контекст урбанистичког безакоња и бесправне градње, што може штетити њеној части и угледу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су у оспореним пресудама судови, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права приватне тужиље и окривљене (овде подноситељке уставне жалбе), ценили околности конкретног случаја и да су за своју одлуку дали релевантне и довољне разлоге када су утврдили да је углед судије Окружног суда био угрожен, односно да су наводи подноситељке бил и првенствено усмерен и на моралну дисквалификацију припадника правосуђа, а не као допринос јавној дискусији о вршењу судијске функције.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је ограничење слободе изражавања подноситељке било неопходно ради заштите части и угледа другог лица . Наиме, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним пресудама детаљно образложили због чега су постојали оправдани разлози да се ограничи слобода изражавања подноситељке, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама права оба лица. Такође, Уставни суд је оценио да су надлежни судови адекватно образложили и разлоге који су их руководили приликом одмеравања висине правноснажно изречене новчане казне.
Како је у оспореном кривичном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности - права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца, то, по оцени Уставног суда, уставна жалба није основана.
У погледу навода о учињеној повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, подноситељка истиче да се она састоји у томе што су и у првом и у другом степену одлучивале блиске колеге приватне тужиље Н.М. која је у то време била судија Окружног суда у Београду, из чега закључује да су надлежни судови оспорене пресуде донели „руководећећи се једино и искључиво чињеницом да се ради о њиховој колегиници“.
Уставни суд, насупрот оваквим наводима подноситељке уставне жалбе, оцењује да су оспорене пресуде донете од стране надлежних и прописно састављених судова, који су у законито спроведеном поступку утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење мериторне одлуке, те су на тако утврђено чињенично стање применили одговарајуће материјално право и за то дали правно утемељена образложења. По оцени Уставног суда, наводи подноситељке уставне жалбе заправо предстваљају израз субјективног незадовољства чињеницом да је након спроведеног поступка осуђена и не указују да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да пресудама Првог општинског суда у Београду К. 1929 /2007-06 од 18. септембра 200 8. године и Окружног суда у Београду Кж. бр. 886/09 од 6. маја 200 9. године, подноситељки уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 46. став 1. Устава, па је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/2007 и 99/2011 ), уставна жалба одбијена као неоснована.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уређеној и допуњен ој уставној жалби од 28. септембра 2009. године је, између осталог, наведено: да приликом утврђивања кривичноправне одговорности подноситељке уставне жалбе за кривично дело клевете из члана 171. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, првостепени и другостепени суд нису спорни однос сагледали са становишта правила о слободи мишљења и изражавања; да је по тим пресудама став надлежних судова да је подноситељка, као аутор информација, износила неистините тврдње о приватној тужиљи Н.М; да спорни однос није сагледан ни са становишта да ли су изнете информације биле усредсређене на питање од јавног интереса, спречавање урбанистичког безакоња у Београду, извршеног над имовином подноситељке, или на произвољан лични напад према приватној тужиљи; да је имала легитиман разлог да верује, с обзиром на доказе које је прибавила од разних државних органа, да је приватна тужиља заједно са супругом нелегално извршила надоградњу три спрата, те да њена изјава није безразложни приватни напад упућен приватној тужиљи. Подноситељка сматра да јој је „кривичном осудом повређено право на слободу мишљења и изражавања из чана 46. став 1. Устава. Такође истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, образлажући је тиме да су и у првом и у другом степену одлучивале блиске колеге приватне тужиље Н.М. која је судија Окружног суда у Београду, из чега закључује да су надлежни судови оспорене пресуде донели „руководећећи се једино и искључиво чињеницом да се ради о њиховој колегиници“. Од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права , поништи оспорене пресуде и одреди да се уклоне правне последице осуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Приватна тужиља Н.М. је 29. марта 2006. године поднела Првом општинском суду у Београду приватну кривичну тужбу против окривљене Славке Булајић, овде подноситељке уставне жалбе, због кривичног дела клевете из члана 171. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Први општински суд у Београду је 18. септембра 2008. године донео оспорену пресуду К. 1929/2007/06 којом је подноситељку уставне жалбе огласио кривом због извршења наведеног кривичног дела, јер је „ у тексту објављеном у листу „Недељни телеграф“ број 508 од 18. јануара 2006. године, на стран ама 42. и 43. под насловом „Судија зида НА ДИВЉЕ“, као аутор информације, изнела неистините тврдње да је оштећена Н.М, заједно са супругом М.М, на кога је пренела право инвестирања, нелегално извршила надоградњу три спрата у улици Краљице Н аталије број 50“ и осудио је на новчану казну у износу од 120.000,00 динара.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је суд утврдио да је подноситељка уставне жалбе у спорном тексту изјавила да је Н.М. инвеститорска права пренела на супруга М.М. и да су почели да граде три бетонска спрата (јер сама подноситељка у својој одбрани наводи да стоји иза сваке речи наведене у тексту, док сведок наводи да су цитати оригинални, што уосталом ни подноситељка не спори); да је из писмених доказа изведених у току поступка, а нарочито из власничког листа, свих решења Секретаријата за имовинскоправне послове и грађевинску инспекцију Одељења за инспекцијске послове општине Савски венац, Одељење за комунално-стамбене , имовинскоправне и грађевинске послове општине Савски венац у Београду, те и тужбе коју је поднела сама подноситељка, неспорно утврђено да је комплетна документација издата на име М.М, као и да је тужба поднета против М.М; да је из наведеног, по оцени првостепеног суда, јасно да је подноситељка износила неистините тврдње да је приватна тужиља заједно са својим супругом М.М. нелегално извршила надоградњу три спрата у улици Н.ф. број 50; да подноситељка није умела да објасни на који начин је пренето право инвестирања од стране приватне тужиље на њеног супруга, као и да за накнаду штете није тужила брачни пар М, већ само М.М, због чега су потпуно беспредметни наводи њене одбране који говоре о брачној тековини . Према ставу првостепеног суда, све наведено указује да су тврдње подноситељке уставне жалбе супротне постојећим чињеницама и да су због тога неистините, као и да је подноситељка приватну тужиљу оклеветала као судију Окружног суда у Београду и ставила у контекст урбанистичког безакоња и зидања „на дивље“, што објективно ценећи, обзиром на професију тужиље којом се бави, као и с обзиром на тврдње које је подноситељка изнела, може шкодити њеној части и угледу . Првостепени суд је полазећи од наведеног чињеничног стања и ценећи психички однос подноситељке према учињеном кривичном делу, закључио да се у радњама подноситељке стичу сва битна обележја кривичног дела клевете, с обзиром на то да је за приватну тужиљу путем штампе износила неистине које су штетиле њеној части и угледу. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да је приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције, суд имао у виду све околности, те је од олакшавајућих околности на страни подноситељке ценио њене породичне прилике и њен ранији живот, док отежавајуће околности није нашао. Ценећи наведене околности, а имајући у виду заштиту основних друштвених вредности као и кривицу подноситељке, првостепени суд је подноситељку уставне жалбе осудио на новчану казну у износу од 120.000,00 динара, налазећи да ће се на тај начин остварити сврха кажњавања.
Оспореном другостепеном пресудом Окружног суда у Београду Кж. 886/09 од 16. маја 200 9. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе и потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду К. 1929/2007-06 од 18. септембра 2008. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио кривични закон.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.).
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе члана 171. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), којима је прописано кривично дело клевете: ко за другог износи или проноси штогод неистинито што може шкодити његовој части или угледу, казниће се новчаном казном од педесет до двеста дневних износа или новчаном казном од сто хиљада до четристо хиљада динара (став 1.); ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је по спроведеном поступку утврдио да оспореним кривичним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права и слободе подноситељке на кој е се у жалби позва ла.
У вези са истакнутом повред ом слобод е мишљења и изражавања , Уставни суд је приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав сваком лицу јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, ове слободе нису апсолутне, будући да је Устав у ставу 2. истог члана предвидео могућност њиховог ограничења, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да ограничење мора служити заштити таксативно набројаних права других или заштити вредности демократског друштва, односно да је извршено са легитимним циљем и 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву. Другим речима, до ограничења остваривања наведених слобода које не представља повреду истих, може доћи једино и само због оправдане и неопходне потребе заштите неког другог права или јавног интереса.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је претходно констатовао да је, у конкретном случају, оспореним пресудама ограничена слобода изражавања подноситељке уставне жалбе. Међутим, питање је да ли та врста ограничења представља истовремено и повреду (недозвољено мешање), односно да ли су оспореним пресудама испуњени напред наведени услови за дозвољено ограничење слободе изражавања подноситељке уставне жалбе.
Испитујући испуњеност првог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подноситељке било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Кривичног законика, на које су се судови и позвали у оспореним пресудама, а за које је Уставни суд оценио да су довољно прецизне и предвидљиве као кривичноправне норме прописане законом .
Оцењујући да ли је наведено мешање у слободу изражавања подноситељке било оправдано, јер је служило заштити једног или више Уставом утврђених права или интереса, Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама судови ограничили слободу изражавања подноситељке, правдајући то заштитом части и угледа другог лица.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да заштита части и угледа другог лица, као циљ ограничења слободе изражавања, представља Уставом дозвољен основ за такво ограничење. Такође, Уставни суд је оценио да су у оспореним пресудама судови довољно образложили због чега је ограничењ е слободе изражавања подноситељке уставне жалбе било у функцији заштит е части и угледа другог лица.
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је примењујући принцип пропорционалности, оцењивао да ли је овакво мешање у слободу изражавања подноситељке, а ради заштите части и угледа другог лица, заиста било и неопходно у отвореном и демократском друштву . Наиме, у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак је редовних судова да , ценећи околности конкретног случаја , успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да , уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права.
Имајући у виду изнето, Уставни суд пре свега указује да слобода изражавања и слобода медија подразумева ју и дужност да се јавности пруже и саопште, у доброј намери, информације о свим питањима од јавног значаја, те да се тиме, између осталог, обезбеђују и информације које су битне за формирање ставова и мишљења јавности о идејама и понашању јавних личности и политичара, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима ( у том смислу видети, између многих других, пресуду Европског суда за људска права, у предмету „Филиповић против Србије“, бр. 27935/05, 20. новембар 2007. године, ст. 53. до 56.). То истовремено значи и да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације саопштене јавности односе на политичаре или јавне личности (Европски суд за људска права, случај „Lingens против Аустрије“, бр. 9815/82, 8. јул 1986, став 42). С друге стране, слобода изражавања односи се на саоштавање и ширење како чињеница, тако и вредносних судова, при чему чињенице подлежу доказивању, а вредносни судови и мишљења не (о разлици имеђу чињеница и мишљења/вредносних судова видети пресуду Европског суда за људска права у предмету „Jerusalem против Аустрије“, бр. 26958/95, 27. фебруара 2001. године, ст. 42 и 43).
У том смислу, Уставни суд констатује да је подноситељка уставне жалбе била аутор информације која је објављена у лис ту „Недељни телеграф“ под насловом „Судија гради на дивље“. Мета критике подноситељке уставне жалбе је била приватна тужиља Н.М, судија Окружног суда у Београду. Из образложења оспорених пресуда надлежних судова произлази да подноситељка уставне жалбе није доказала да су њене тврдње истините. Тачније, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да је комплетна документација о надоградњи издата на име супруга приватне тужиље, из чега је закључено да је подноситељка уставне жалбе приватну тужиљу оклеветала као судију Окружног суда у Београду, стављајући је у контекст урбанистичког безакоња и бесправне градње, што може штетити њеној части и угледу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су у оспореним пресудама судови, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права приватне тужиље и окривљене (овде подноситељке уставне жалбе), ценили околности конкретног случаја и да су за своју одлуку дали релевантне и довољне разлоге када су утврдили да је углед судије Окружног суда био угрожен, односно да су наводи подноситељке бил и првенствено усмерен и на моралну дисквалификацију припадника правосуђа, а не као допринос јавној дискусији о вршењу судијске функције.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је ограничење слободе изражавања подноситељке било неопходно ради заштите части и угледа другог лица . Наиме, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним пресудама детаљно образложили због чега су постојали оправдани разлози да се ограничи слобода изражавања подноситељке, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама права оба лица. Такође, Уставни суд је оценио да су надлежни судови адекватно образложили и разлоге који су их руководили приликом одмеравања висине правноснажно изречене новчане казне.
Како је у оспореном кривичном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности - права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца, то, по оцени Уставног суда, уставна жалба није основана.
У погледу навода о учињеној повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, подноситељка истиче да се она састоји у томе што су и у првом и у другом степену одлучивале блиске колеге приватне тужиље Н.М. која је у то време била судија Окружног суда у Београду, из чега закључује да су надлежни судови оспорене пресуде донели „руководећећи се једино и искључиво чињеницом да се ради о њиховој колегиници“.
Уставни суд, насупрот оваквим наводима подноситељке уставне жалбе, оцењује да су оспорене пресуде донете од стране надлежних и прописно састављених судова, који су у законито спроведеном поступку утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење мериторне одлуке, те су на тако утврђено чињенично стање применили одговарајуће материјално право и за то дали правно утемељена образложења. По оцени Уставног суда, наводи подноситељке уставне жалбе заправо предстваљају израз субјективног незадовољства чињеницом да је након спроведеног поступка осуђена и не указују да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да пресудама Првог општинског суда у Београду К. 1929 /2007-06 од 18. септембра 200 8. године и Окружног суда у Београду Кж. бр. 886/09 од 6. маја 200 9. године, подноситељки уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 46. став 1. Устава, па је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/2007 и 99/2011 ), уставна жалба одбијена као неоснована.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић