Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милорада Улемека из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници В ећа одржаној 17. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неснована уставна жалба Милорада Улемека изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године , пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године и пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 24. априла 200 7. године, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Улемек из Београда, преко пуномоћника Слободана Миливојевића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 23. децембра 200 9. године уставну жалбу против аката наведених у изреци , због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде уставних начела из чл. 142. и 145. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је против њега вођен кривични поступ ак након кога је правноснажно осуђен за кривична дела удруживање ради противуставне делатности из члана 319. став 1. у вези са чланом 310. Кривичног законика, за које му је утврђена казн а затвора у трајању од 40 година и кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези са чланом 19. КЗ СРЈ, за које му је утвр ђена казн а затвора у трајању од шест година, па му је изре чена јединствен а казн а затвора у трајању од 40 година. Подносилац сматра да су му оспореним пресудама повређена или ускраћена људска права зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. став 3. Устава, чиме су повређена и уставна начела из чл. 142. и 145. Устава.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава, подносилац уставне жалбе је навео :
- да се пресуда заснива на доказима на којима се не може заснивати и то на доказима прибављеним увиђајем који је полиција обавила без овлашћења истражног судије, који је тек касније стигао на лице места, када су сви трагови већ били лоцирани, фиксирани и обележени;
- да су неки докази прикривени, а неки нису ни били предмет анализе и вештачења;
- да је вештачење које је обавио Институт за криминалистичку технику из Висбадена обављено противно одредбама ЗКП, јер није било писмене наредбе суда за вештачење, а овом институту нису били достављени ни сви трагови и материјални докази, због чега је њихов налаз једносмеран, селективан и непотпун;
- да је пресуда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, и то у погледу свих битних елемената самог догађаја (број испаљених хитаца, калибар пројектила који је усмртио, оружје којим је дело извршено, положај пок. Ђинђића, алиби подносиоца уставне жалбе и сл.);
- да то све указује да чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено;
- да су повредом одредбе члана 32. став 1. Устава повређена и уставна начела из члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
Као разлоге позивања на повреду права зајемчених одредбом члана 33. став 5. Устава, подносилац уставне жалбе је навео:
- да су принцип „једнакости оружја“ судови повре дили „на тај начин што браниоцима и окривљеном нису дозволили ни присуство саслушању сведока сарадника, нити су дозволили фотокопирање или увид у записнике о саслушању“, чиме је државном тужиоцу омогућена боља процесноправна позиција;
- да је суд првостепену пресуду засновао и на записнику о саслушању осумњичених З.Ј, Д.К, Б.Б. и С.П, сачињеном у преткривичном поступку , у Министарству унутрашњих послова, сачињен ом противно одредбама ЗКП, јер не садржи упозорења у смислу члана 13. став 3. ЗКП, па се, сагласно члану 89. став 10. у вези става 2. ЗКП, на таквим исказима судска одлука не може заснивати;
- да су сви докази на којима је првостепени суд засновао пресуду прибављен и за време акције „Сабља“, па како су „одлуком Уставног суда Републике Србије IУ. Бр. 93/2003 од 08.07.2004 године проглашене неуставним све „одредбе о посебним мерама" које су уведене противуставно и противно међународним конвенцијама у време трајања „ванредног стања", на којима су се заснивале наредбе и поступци органа унутрашњих послова о суспендовању права лица лишених слободе, ван оних која су предвиђена Законом о кривичном поступку, сви узети искази лица која су приведена и задржана, потом лишена слободе изван законом одређеног временског интервала од 48 сати ... неуставни су и противзаконити акти, па самим ти м и све изјаве које су ова лица дала након оваквих повреда које су према њиховим загарантованим правима учињене, представљају изјаве узете супротно одредбама Конвенције и ЗКП-а, па се као такве не могу ни користити“.
Као разлог позивања на повреду права зајемченог одредбом члана 3 4. став 3. Устава, подносилац уставне жалбе је навео да је 12. марта 2003. године, само пар сати након убиства премијера Владе Републике Србије др Зоран а Ђинђића, преко средстава јавног информисања, електронских и штампаних медија, објављена потерница за лицима која су наводно наручиоци и извршиоци атентата, међу којима се на лазила и његова слика, иако припадници Министарства унутрашњих послова у том тренутку нису имали податке, нити доказе о идентитету лица која су учествовала у том атентату. Тиме је и пре покретања кривичног поступка подносилац означен као наручилац и извршилац атентата. Поред наведеног, и тиме што је у спроведеном кривичном поступку морао да побија недоказане наводе оптужбе, такође је повређено његово уставно право на претпоставку невиности.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Подносилац уставне жалбе је као оспорени акт изричито означио пресуду Врховног суда Србије Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године. Међутим како из уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси и против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године, као и против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 24. априла 2007. године , Уставни суд је оцену постојања повреде уставних права подносиоца вршио у односу на сва три оспорена акта.
Као повређена права подносилац уставне жалбе је изричито означио права зајемчена одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава. С обзиром на то да из образложења повреде појединих права произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права зајемчених овим одредбама Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је повређен о и прав о зајемчен о одредб ом члана 6. став 3. тачка д) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . С обзиром на то да је наведен о прав о из Европске конвенције заштићен о одредб ом члана 33. став 5. Устава, то Уставни суд није вршио посебну оцену постојања повреде назначене одредб е Европске конвенције.
Подносилац уставне жалбе наводи да је против њега вођен кривични поступ ак након кога је правноснажно осуђен за кривична дела удруживање ради противуставне делатности из члана 319. став 1. у вези са чланом 310. Кривичног законика, за које му је утврђена казн а затвора у трајању од 40 година и кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези са чланом 19. КЗ СРЈ, за које му је утвр ђена казн а затвора у трајању од шест година, па му је изре чена јединствен а казн а затвора у трајању од 40 година. Подносилац сматра да су му оспореним пресудама повређена или ускраћена људска права зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. став 3. Устава, чиме су повређена и уставна начела из чл. 142. и 145. Устава.
Као разлоге који указују на повреду права зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава, подносилац уставне жалбе је навео :
- да се пресуда заснива на доказима на којима се не може заснивати и то на доказима прибављеним увиђајем који је полиција обавила без овлашћења истражног судије, који је тек касније стигао на лице места, када су сви трагови већ били лоцирани, фиксирани и обележени;
- да су неки докази прикривени, а неки нису ни били предмет анализе и вештачења;
- да је вештачење које је обавио Институт за криминалистичку технику из Висбадена обављено противно одредбама ЗКП, јер није било писмене наредбе суда за вештачење, а овом институту нису били достављени ни сви трагови и материјални докази, због чега је њихов налаз једносмеран, селективан и непотпун;
- да је пресуда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, и то у погледу свих битних елемената самог догађаја (број испаљених хитаца, калибар пројектила који је усмртио, оружје којим је дело извршено, положај пок. Ђинђића, алиби подносиоца уставне жалбе и сл.);
- да то све указује да чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено;
- да су повредом одредбе члана 32. став 1. Устава повређена и уставна начела из члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
Као разлоге позивања на повреду права зајемчених одредбом члана 33. став 5. Устава, подносилац уставне жалбе је навео:
- да су принцип „једнакости оружја“ судови повре дили „на тај начин што браниоцима и окривљеном нису дозволили ни присуство саслушању сведока сарадника, нити су дозволили фотокопирање или увид у записнике о саслушању“, чиме је државном тужиоцу омогућена боља процесноправна позиција;
- да је суд првостепену пресуду засновао и на записнику о саслушању осумњичених З.Ј, Д.К, Б.Б. и С.П, сачињеном у преткривичном поступку , у Министарству унутрашњих послова, сачињен ом противно одредбама ЗКП, јер не садржи упозорења у смислу члана 13. став 3. ЗКП, па се, сагласно члану 89. став 10. у вези става 2. ЗКП, на таквим исказима судска одлука не може заснивати;
- да су сви докази на којима је првостепени суд засновао пресуду прибављен и за време акције „Сабља“, па како су „одлуком Уставног суда Републике Србије IУ. Бр. 93/2003 од 08.07.2004 године проглашене неуставним све „одредбе о посебним мерама" које су уведене противуставно и противно међународним конвенцијама у време трајања „ванредног стања", на којима су се заснивале наредбе и поступци органа унутрашњих послова о суспендовању права лица лишених слободе, ван оних која су предвиђена Законом о кривичном поступку, сви узети искази лица која су приведена и задржана, потом лишена слободе изван законом одређеног временског интервала од 48 сати ... неуставни су и противзаконити акти, па самим ти м и све изјаве које су ова лица дала након оваквих повреда које су према њиховим загарантованим правима учињене, представљају изјаве узете супротно одредбама Конвенције и ЗКП-а, па се као такве не могу ни користити“.
Као разлог позивања на повреду права зајемченог одредбом члана 3 4. став 3. Устава, подносилац уставне жалбе је навео да је 12. марта 2003. године, само пар сати након убиства премијера Владе Републике Србије др Зоран а Ђинђића, преко средстава јавног информисања, електронских и штампаних медија, објављена потерница за лицима која су наводно наручиоци и извршиоци атентата, међу којима се на лазила и његова слика, иако припадници Министарства унутрашњих послова у том тренутку нису имали податке, нити доказе о идентитету лица која су учествовала у том атентату. Тиме је и пре покретања кривичног поступка подносилац означен као наручилац и извршилац атентата. Поред наведеног, и тиме што је у спроведеном кривичном поступку морао да побија недоказане наводе оптужбе, такође је повређено његово уставно право на претпоставку невиности.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Подносилац уставне жалбе је као оспорени акт изричито означио пресуду Врховног суда Србије Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године. Међутим како из уставне жалбе произлази да се уставна жалба подноси и против пресуде Врховног суда Србије – Посебно одељење Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године, као и против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 24. априла 2007. године , Уставни суд је оцену постојања повреде уставних права подносиоца вршио у односу на сва три оспорена акта.
Као повређена права подносилац уставне жалбе је изричито означио права зајемчена одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава. С обзиром на то да из образложења повреде појединих права произлази да се уставна жалба подноси због повреде права из члана 32. став 1, члана 33. став 5. и члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је вршио оцену постојања повреде права зајемчених овим одредбама Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је повређен о и прав о зајемчен о одредб ом члана 6. став 3. тачка д) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . С обзиром на то да је наведен о прав о из Европске конвенције заштићен о одредб ом члана 33. став 5. Устава, то Уставни суд није вршио посебну оцену постојања повреде назначене одредб е Европске конвенције.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење за организовани криминал вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 11 лица у предмету К.П. 5/03, због више кривичних дела , при којима је 12. марта 2003. године лишен живота тадашњи председник Владе Републике Србије, др Зоран Ђинђић .
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 24. априла 2007. године подносилац је осуђен за кривичн о дело удруживање ради непријатељске делатности из члана 136. став 1. Основног кривичног закона , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 10 година, за кривично дело убиство највишег представника Државне заједнице и држава чланица из члана 310. Кривичног законика , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 40 година и за кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези члана 30. Кривичног законика , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 12 година, па му је изречена јединствена казна затвора у трајању од 40 година.
Одлучујући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против првостепене пресуде, Врховни суд Србије – Посебно одељење је оспореном пресудом Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године, поред осталог, у односу на подносиоца као окривљеног преиначеио првостепену пресуд у у погледу правне квалификације кривичних дела и одлуке о казни, тако што је утвр дио да је подносилац извршио кривично дело удруживање ради противуставне делатности из члана 319. став 1. у вези са чланом 310. Кривичног законика, за које му је утврдио казну затвора у трајању од 40 година и кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези са чланом 19. КЗ СРЈ, за које му је утврдио казну затвора у трајању од шест година, па му је изрекао јединствену казну затвора у трајању од 40 година.
Врховни суд Србије, као суд трећег степена, одбио је као неосноване жалбе бранилаца подносиоца уставне жалбе и потврдио дргостепену пресуду.
5. Подносилац уставне жалбе је своје тврдње о повреди уставних права засн овао на разлозима које је истицао у жалб ама против оспорен их пресуд а. С обзиром на то да је ове разлоге Врховни суд Србије, као суд трећег степена, оцењивао и образложио зашто их сматра неоснованим, Уставни суд наводи разлоге из образложења Врховног суда Србије – Посебно одељење из оспорене пресуде Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године .
У односу на повреду права из члана 32. став 1. Устава, Врховни суд је навео следеће:
„Жалбама бранилаца оптужених, посебно је оспорена и валидност записника о увиђају истражних судија Окружног суда у Београду Кри.431/03 од 18.03.2003. године и Кри.616/03 од 25.03.2003. године, који су по ставу бранилаца , а што се посебно потенцира у жалби бранилаца оптуженог Милорада Улемека, сачињени супротно одредби чл. 110, 112. и 225. ЗКП, при томе нарочито оспоравајући записник о увиђају истражног судије Кри.431/03 од 18.03.2003. године, будући да су по ставу одбране увиђај спровели радници МУП-а, а да предузете радње нису спроведене по наредби истражног судије, који није био присутан делу увиђаја када су материјални докази и трагови обележавани и фиксирани од стране крим.техничара. У вези с тим, жалбама бранилаца оспорена је и валидност доказа – налаза вештака Института криминалистичке технике из Визбадена, јер су браниоци оспорили основ по коме је наведеним вештацима могло бити поверено вештачење, указивањем да се уопште не зна ко је и по ком основу ангажовао наведене вештаке, да је то могао учинити само истражни судија, из којих разлога се по жалбеним наводима и ради о доказима на основу којих се пресуда није могла заснивати, што по ставу бранилаца представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП.
Напред изнети жалбени наводи су по ставу Врховног суда, као суда трећег степена, оцењени као неосновани, јер је другостепени суд у погледу валидности цитираних записника о увиђају истражних судија Окружног суда у Београду, у делу образложења на страни 17 . ожалбене пресуде, дао врло детаљне разлоге у погледу овлашћења радника МУП-а да откривају и обезбеде трагове кривичног дела и предмете који могу да послуже као доказ, што је у конкретном случају управо и учињено до доласка истражног судије, који је након тога како је то и утврђено на основу цитираних доказа из образложења и дао налог да се настави са започетим послом фиксирања и обележавања трагова, као и предузму друге радње у вези проналажења доказа, који имају везе са извршењем кривичног дела. Дакле у конкретном случају поступљено је у смислу одредбе члана 110. ЗКП, јер је увиђај и у једном и другом случају обавио истражни судија, а нема повреде ни члана 112. ЗКП, како се то неосновано истиче у жалбама, јер је истражни судија по доласку дао налог стручним лицима крим. технике МУП-а да наставе започете радње у вези проналажења и обезбеђивања трагова као и друге радње предвиђене цитираним чланом, што је управо и учињено.
Што се тиче жалбених навода у погледу основа по коме је поверено вештачење вештацима Института криминалистичке технике из Визбадена, правилно је другостепени суд прихватио део образложења првостепене пресуде на страни 44, где су детаљно изнети разлози о правном основу ангажовања поменутих вештака на основу цитираног уговора између СФРЈ и СР Немачке о правној помоћи у кривично-правним стварима из 1981. године и Европске конвенције о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима са додатним протоколом ратификованим 25.10.2001. године, као и део образложења да је истражни судија још приликом вршења увиђаја дао наредбу овлашћеним службеним лицима, да се поред предузетих радњи фиксирања, обележавања и проналажења трагова и доказа, обаве и неопходна вештачења. По том основу су радници МУП-а после завршеног увиђаја а по захтеву тужилаштва (исказ сведока В.М.), предали део пронађених материјалних доказа вештацима Института за криминалистичку технику из Визбадена, ради испитивања најсавременијим методама у лабораторијским условима. Правилност напред изнетих закључака нижестепених судова, по ставу Врховног суда као суда трећег степена, потврђују и чињенице да је истражни судија одмах након сачињеног записника о увиђају 18.03.2003. године, наредног дана , дакле 19.03.2003. године својим актом број Кри.431/2003, који суштински има карактер наредбе за вештачење, од вештака поменутог института затражио да "ураде потпуне анализе и утврде чињенице", на околности које су побројане у захтеву, а у вези достављених материјалних доказа, да би касније истражни судија новим дописом под истим бројем од 09.04.2003. године, тражио од вештака поменутог института нова изјашњења, сада то званично опредељујући као вештачење, јер у задњем с таву ј е наведено "уједно, уколико је могуће, урадите упоредно вештачење биолошких трагова са јакни и већ достављених узорака осумњиченог З.Ј." и напокон на главном претресу судеће веће је донело и посебну наредбу да се обави завршно вештачење, којим су на захтев суда дати одговори у вези новоизведених доказа и на све уочене нејасноће претходних вештачења, на који начин је суд оваквом наредбом на главном претресу и конвалидирао раније дате усмене наредбе истражних судија радницима МУП-а у погледу обављања свих неопходних вештачења, као и писмено обраћање дописима од 19.03.2003. и 09.04.2003. године Институту у Визбадену. Важно је указати и то да је управо у вези овако наложеног "завршног вештачења" представник комисије вештака господин Салзигер, путем видео-конференције а на основу напред цитираног уговора, дао непосредна појашњења писменог налаза и при том одговарао на постављена питања одбране, па је правилан закључак другостепеног суда да таквим саслушањем није повређено начело непосредности извођења доказа.
Сви напред изнети разлози, жалбене наводе бранилаца оптужених, којима су тврдили да се на напред изнетим записницима истражних судија, осталим писменим доказима у вези обављених увиђаја, као и налазима вештака а посебно вештака Института криминалистичке технике из Визбадена, није могла заснивати пресуда и да њихово коришћење представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП и по ставу Врховног суда, као суда
трећег степена, чине неоснованим“.
У односу на повреду права из члана 33. став 5. Устава, Врховни суд Србије – Посебно одељење је навео следеће:
„Такође, у том делу другостепени суд је правилно оценио неоснованим жалбене наводе који су указивали на повреду одредаба ЗКП, због чињенице да браниоци оптужених нису били присутни процесним радњама, у поступку који је вођен у вези добијања статуса сведока - сарадника, приликом давања исказа сведока – сарадника, jep одредба члана 504- е ЗКП, предвиђа присуство само браниоца оног оптуженог који је предложен за добијање статуса сведока – с арадника, а не и за браниоце осталих оптужених у том предмету. Прихватајући изнете разлоге другостепеног суда, Врховни суд као суд трећег степена, оцењује неоснованим жалбене наводе бранилаца оптуженог Милорада Улемека који су у жалби поновили напред изнете разлоге из претходне жалбе, позивајући се при том н а члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, где је по жалбеним наводима у тачки 3. прописа но да окривљени (тиме и бранилац) имају право да „испитују сведоке против себе или да постигну да се они испитају а да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист, под условима за оне који сведоче против њега", што по ставу бранилаца представља право на правично суђење и примену начела равноправности странака. Изнети жалбени наводи су неосновани, јер је неспорно да је током главног претреса оптуженом Милораду Улемеку и његовим браниоцима омогућено да у смислу одговарајућих одредаба ЗКП, које су у складу са цитираним чланом конвенције, испитују све сведоке који су саслушани како по предлогу тужилаштва, тако и по предлогу одбране, па међу њима и сведоке –сараднике, што је управо и предвиђено цитираним чланом конвенције на коју се браниоци позивају у жалби, а што се тиче одредаба које регулишу поступак
добијања статуса сведока – сарадника, ради се о посебном поступку ван главног
претреса, тако да присуство оптужених лица која нису предложена за добијање
наведеног статуса и њихових бранилаца, по цитираним одредбама Законика о
кривичном поступку није ни предвиђено, па су изнети жалбени наводи самим тим
неосновани“.
„У свим изјављеним жалбама, посебно се оспоравају пресуде нижестепених судова, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП и то најпре генералним указивањем да се првостепена а самим тим и другостепена пресуда, нису могле заснивати на исказима осумњичених З.Ј, Д.К, Б.Б. и С .П, датим у преткривичном поступку, пошто наведени записници нису садржавали упозорење у смислу члана 13. став 3. ЗКП. Овакви жалбени наводи су неосновани, јер се из цитираних записника јасно утврђује да су оптужени З.Ј. и Д.К, упозорени у смислу цитираног члана 13. став 3. ЗКП, што јасно стоји на поменутим записницима, да записник о саслушању осумњиченог Б.Б, није ни коришћен током поступка, јер је решењем првостепеног суда издвојен из списа предмета у ком делу је само цењена одбрана поменутог оптуженог пред истражним судијом, с тим што је другостепени суд дао детаљне разлоге зашто се исказ оптуженог Б.Б. пред истражним судијом, не може сматрати конвалидацијом његовог исказа пред радницима МУП- а, који је издвојен из списа предмета. Што се тиче исказа осумњиченог С.П, правилно је и у овом делу другостепени суд констатовао, да је и овај оптужени саслушан сагласно одредби члана 226. став 8. ЗКП, с тим што јс потребно рећи и то да на н аведеном записнику јасно стоји констатација да је тада осумњичени П, пре саслушања био "поучен о својим правима у кривичном поступку", дакле та генерална констатација на записнику се односи поред осталог и на право из члана 13. став 3. ЗКП, што је својим присуством саслушању гарантовао и присутни бранилац, који је био присутан код саслушања тада осумњиченог С .П.“.
6. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 5. Устава утврђује да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама члана 34. став 3. Устава зајемчено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбе чл. 142. и 145. Устава спадају у начела судства. Члан 142. став 2. Устава гласи: „ Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора“. Члан 145. став 2. Устава гласи: „С удске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона“.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење за организовани криминал вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још 11 лица у предмету К.П. 5/03, због више кривичних дела , при којима је 12. марта 2003. године лишен живота тадашњи председник Владе Републике Србије, др Зоран Ђинђић .
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 24. априла 2007. године подносилац је осуђен за кривичн о дело удруживање ради непријатељске делатности из члана 136. став 1. Основног кривичног закона , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 10 година, за кривично дело убиство највишег представника Државне заједнице и држава чланица из члана 310. Кривичног законика , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 40 година и за кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези члана 30. Кривичног законика , за које му је утврђена казна затвора у трајању од 12 година, па му је изречена јединствена казна затвора у трајању од 40 година.
Одлучујући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против првостепене пресуде, Врховни суд Србије – Посебно одељење је оспореном пресудом Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године, поред осталог, у односу на подносиоца као окривљеног преиначеио првостепену пресуд у у погледу правне квалификације кривичних дела и одлуке о казни, тако што је утвр дио да је подносилац извршио кривично дело удруживање ради противуставне делатности из члана 319. став 1. у вези са чланом 310. Кривичног законика, за које му је утврдио казну затвора у трајању од 40 година и кривично дело убиство у покушају из члана 47. став 1. КЗ РС, у вези са чланом 19. КЗ СРЈ, за које му је утврдио казну затвора у трајању од шест година, па му је изрекао јединствену казну затвора у трајању од 40 година.
Врховни суд Србије, као суд трећег степена, одбио је као неосноване жалбе бранилаца подносиоца уставне жалбе и потврдио дргостепену пресуду.
5. Подносилац уставне жалбе је своје тврдње о повреди уставних права засн овао на разлозима које је истицао у жалб ама против оспорен их пресуд а. С обзиром на то да је ове разлоге Врховни суд Србије, као суд трећег степена, оцењивао и образложио зашто их сматра неоснованим, Уставни суд наводи разлоге из образложења Врховног суда Србије – Посебно одељење из оспорене пресуде Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године .
У односу на повреду права из члана 32. став 1. Устава, Врховни суд је навео следеће:
„Жалбама бранилаца оптужених, посебно је оспорена и валидност записника о увиђају истражних судија Окружног суда у Београду Кри.431/03 од 18.03.2003. године и Кри.616/03 од 25.03.2003. године, који су по ставу бранилаца , а што се посебно потенцира у жалби бранилаца оптуженог Милорада Улемека, сачињени супротно одредби чл. 110, 112. и 225. ЗКП, при томе нарочито оспоравајући записник о увиђају истражног судије Кри.431/03 од 18.03.2003. године, будући да су по ставу одбране увиђај спровели радници МУП-а, а да предузете радње нису спроведене по наредби истражног судије, који није био присутан делу увиђаја када су материјални докази и трагови обележавани и фиксирани од стране крим.техничара. У вези с тим, жалбама бранилаца оспорена је и валидност доказа – налаза вештака Института криминалистичке технике из Визбадена, јер су браниоци оспорили основ по коме је наведеним вештацима могло бити поверено вештачење, указивањем да се уопште не зна ко је и по ком основу ангажовао наведене вештаке, да је то могао учинити само истражни судија, из којих разлога се по жалбеним наводима и ради о доказима на основу којих се пресуда није могла заснивати, што по ставу бранилаца представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП.
Напред изнети жалбени наводи су по ставу Врховног суда, као суда трећег степена, оцењени као неосновани, јер је другостепени суд у погледу валидности цитираних записника о увиђају истражних судија Окружног суда у Београду, у делу образложења на страни 17 . ожалбене пресуде, дао врло детаљне разлоге у погледу овлашћења радника МУП-а да откривају и обезбеде трагове кривичног дела и предмете који могу да послуже као доказ, што је у конкретном случају управо и учињено до доласка истражног судије, који је након тога како је то и утврђено на основу цитираних доказа из образложења и дао налог да се настави са започетим послом фиксирања и обележавања трагова, као и предузму друге радње у вези проналажења доказа, који имају везе са извршењем кривичног дела. Дакле у конкретном случају поступљено је у смислу одредбе члана 110. ЗКП, јер је увиђај и у једном и другом случају обавио истражни судија, а нема повреде ни члана 112. ЗКП, како се то неосновано истиче у жалбама, јер је истражни судија по доласку дао налог стручним лицима крим. технике МУП-а да наставе започете радње у вези проналажења и обезбеђивања трагова као и друге радње предвиђене цитираним чланом, што је управо и учињено.
Што се тиче жалбених навода у погледу основа по коме је поверено вештачење вештацима Института криминалистичке технике из Визбадена, правилно је другостепени суд прихватио део образложења првостепене пресуде на страни 44, где су детаљно изнети разлози о правном основу ангажовања поменутих вештака на основу цитираног уговора између СФРЈ и СР Немачке о правној помоћи у кривично-правним стварима из 1981. године и Европске конвенције о међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима са додатним протоколом ратификованим 25.10.2001. године, као и део образложења да је истражни судија још приликом вршења увиђаја дао наредбу овлашћеним службеним лицима, да се поред предузетих радњи фиксирања, обележавања и проналажења трагова и доказа, обаве и неопходна вештачења. По том основу су радници МУП-а после завршеног увиђаја а по захтеву тужилаштва (исказ сведока В.М.), предали део пронађених материјалних доказа вештацима Института за криминалистичку технику из Визбадена, ради испитивања најсавременијим методама у лабораторијским условима. Правилност напред изнетих закључака нижестепених судова, по ставу Врховног суда као суда трећег степена, потврђују и чињенице да је истражни судија одмах након сачињеног записника о увиђају 18.03.2003. године, наредног дана , дакле 19.03.2003. године својим актом број Кри.431/2003, који суштински има карактер наредбе за вештачење, од вештака поменутог института затражио да "ураде потпуне анализе и утврде чињенице", на околности које су побројане у захтеву, а у вези достављених материјалних доказа, да би касније истражни судија новим дописом под истим бројем од 09.04.2003. године, тражио од вештака поменутог института нова изјашњења, сада то званично опредељујући као вештачење, јер у задњем с таву ј е наведено "уједно, уколико је могуће, урадите упоредно вештачење биолошких трагова са јакни и већ достављених узорака осумњиченог З.Ј." и напокон на главном претресу судеће веће је донело и посебну наредбу да се обави завршно вештачење, којим су на захтев суда дати одговори у вези новоизведених доказа и на све уочене нејасноће претходних вештачења, на који начин је суд оваквом наредбом на главном претресу и конвалидирао раније дате усмене наредбе истражних судија радницима МУП-а у погледу обављања свих неопходних вештачења, као и писмено обраћање дописима од 19.03.2003. и 09.04.2003. године Институту у Визбадену. Важно је указати и то да је управо у вези овако наложеног "завршног вештачења" представник комисије вештака господин Салзигер, путем видео-конференције а на основу напред цитираног уговора, дао непосредна појашњења писменог налаза и при том одговарао на постављена питања одбране, па је правилан закључак другостепеног суда да таквим саслушањем није повређено начело непосредности извођења доказа.
Сви напред изнети разлози, жалбене наводе бранилаца оптужених, којима су тврдили да се на напред изнетим записницима истражних судија, осталим писменим доказима у вези обављених увиђаја, као и налазима вештака а посебно вештака Института криминалистичке технике из Визбадена, није могла заснивати пресуда и да њихово коришћење представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП и по ставу Врховног суда, као суда
трећег степена, чине неоснованим“.
У односу на повреду права из члана 33. став 5. Устава, Врховни суд Србије – Посебно одељење је навео следеће:
„Такође, у том делу другостепени суд је правилно оценио неоснованим жалбене наводе који су указивали на повреду одредаба ЗКП, због чињенице да браниоци оптужених нису били присутни процесним радњама, у поступку који је вођен у вези добијања статуса сведока - сарадника, приликом давања исказа сведока – сарадника, jep одредба члана 504- е ЗКП, предвиђа присуство само браниоца оног оптуженог који је предложен за добијање статуса сведока – с арадника, а не и за браниоце осталих оптужених у том предмету. Прихватајући изнете разлоге другостепеног суда, Врховни суд као суд трећег степена, оцењује неоснованим жалбене наводе бранилаца оптуженог Милорада Улемека који су у жалби поновили напред изнете разлоге из претходне жалбе, позивајући се при том н а члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, где је по жалбеним наводима у тачки 3. прописа но да окривљени (тиме и бранилац) имају право да „испитују сведоке против себе или да постигну да се они испитају а да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист, под условима за оне који сведоче против њега", што по ставу бранилаца представља право на правично суђење и примену начела равноправности странака. Изнети жалбени наводи су неосновани, јер је неспорно да је током главног претреса оптуженом Милораду Улемеку и његовим браниоцима омогућено да у смислу одговарајућих одредаба ЗКП, које су у складу са цитираним чланом конвенције, испитују све сведоке који су саслушани како по предлогу тужилаштва, тако и по предлогу одбране, па међу њима и сведоке –сараднике, што је управо и предвиђено цитираним чланом конвенције на коју се браниоци позивају у жалби, а што се тиче одредаба које регулишу поступак
добијања статуса сведока – сарадника, ради се о посебном поступку ван главног
претреса, тако да присуство оптужених лица која нису предложена за добијање
наведеног статуса и њихових бранилаца, по цитираним одредбама Законика о
кривичном поступку није ни предвиђено, па су изнети жалбени наводи самим тим
неосновани“.
„У свим изјављеним жалбама, посебно се оспоравају пресуде нижестепених судова, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10. ЗКП и то најпре генералним указивањем да се првостепена а самим тим и другостепена пресуда, нису могле заснивати на исказима осумњичених З.Ј, Д.К, Б.Б. и С .П, датим у преткривичном поступку, пошто наведени записници нису садржавали упозорење у смислу члана 13. став 3. ЗКП. Овакви жалбени наводи су неосновани, јер се из цитираних записника јасно утврђује да су оптужени З.Ј. и Д.К, упозорени у смислу цитираног члана 13. став 3. ЗКП, што јасно стоји на поменутим записницима, да записник о саслушању осумњиченог Б.Б, није ни коришћен током поступка, јер је решењем првостепеног суда издвојен из списа предмета у ком делу је само цењена одбрана поменутог оптуженог пред истражним судијом, с тим што је другостепени суд дао детаљне разлоге зашто се исказ оптуженог Б.Б. пред истражним судијом, не може сматрати конвалидацијом његовог исказа пред радницима МУП- а, који је издвојен из списа предмета. Што се тиче исказа осумњиченог С.П, правилно је и у овом делу другостепени суд констатовао, да је и овај оптужени саслушан сагласно одредби члана 226. став 8. ЗКП, с тим што јс потребно рећи и то да на н аведеном записнику јасно стоји констатација да је тада осумњичени П, пре саслушања био "поучен о својим правима у кривичном поступку", дакле та генерална констатација на записнику се односи поред осталог и на право из члана 13. став 3. ЗКП, што је својим присуством саслушању гарантовао и присутни бранилац, који је био присутан код саслушања тада осумњиченог С .П.“.
6. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 5. Устава утврђује да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама члана 34. став 3. Устава зајемчено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбе чл. 142. и 145. Устава спадају у начела судства. Члан 142. став 2. Устава гласи: „ Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора“. Члан 145. став 2. Устава гласи: „С удске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона“.
7. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да п ре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да к ривичну санкцију учиниоцу кривичног дела може изрећи само надлежни суд у поступку који је покренут и спроведен по овом законику (члан 2.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.).
Одредбом члана 5. став 1. ЗКП прописано је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да није дужно ништа да изјави, да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега и да има право да буде саслушано у присуству браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бити постављен на терет буџетских средстава, ако не може само да га плати.
Према члану 13. став 3. ЗКП, важећим до 11. септембра 2009. године, када је брисан, било је прописано да ће се окривљени, пре првог саслушања, поучити о праву да узме браниоца и да бранилац може присуствовати његовом саслушању, као и да ће се упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ.
Члан 17. ЗКП садржи начело утврђивања материјалне истине и гласи: „(1) Суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни су да истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке. (2) Суд и државни органи су дужни да с једнаком пажњом испитују и утврде како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист“.
Одредбама члана 89. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 11. септембра 2009. године, било је, између осталог, прописано: да ће се о кривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, и да ће се затим окривљеном саопштити права из члана 13. став 3. овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (став 2.); да се п рема окривљеном не смеју употребити сила, претња, обмана, обећање, изнуда, изнуривање или друга слична средства (члан 131. став 4) да би се дошло до његове изјаве или признања или неког чињења које би се против њега могло употребити као доказ (став 8.); да се на исказу окривљеног не може се заснивати судска одлука а ко је поступљено противно одредбама ст. 8. и 9. овог члана или окривљени није поучен о правима из става 2. овог члана, или ако изјаве окривљеног из става 9. овог члана о присуствовању браниоца нису убележене у записник (став 10).
Према одредбама члана 221. ЗКП, поједини изрази употребљени у овом законику имају значење: о сумњичени је лице према коме је пре покретања кривичног поступка надлежни државни орган предузео неку радњу због постојања основа сумње да је извршило кривично дело (тачка 1)); и зраз окривљени је и општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног (тачка 5)).
Чланом 226. став 8. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 5. јуна 2004. године, било је прописано да ако орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужан је да га одмах обавести о делу за које се терети и основама сумње, о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, да није дужан да без браниоца одговара на постављена питања, те да му, у случају задржавања (члан 229) предочи права прописана у члану 5. овог законика и омогући коришћење права прописаних у члану 228. став 1. овог законика.
Према одредби члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати.
Члан 504а ЗКП, важећи у периоду од 27. децембра 2002. г. до 11. септембра 2009. године, је гласио: „ (1) Одредбе ове главе садрже поједина посебна правила поступка за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела. (2) Ако одредбама ове главе за случајеве из става 1. овог члана није посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика. (3) Организовани криминал из става 1. овог члана представља вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. (4) Под организованом криминалном групом из става 3. овог члана подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге користи. (5) У кривична дела корупције из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: злоупотреба службеног положаја (члан 359. Кривичног законика), трговина утицајем (члан 366. Кривичног законика), примање мита (члан 367. Кривичног законика) и давање мита (члан 368. Кривичног законика). (6) У друга изузетно тешка кривична дела из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: убиство (члан 113. Кривичног законика), тешко убиство (члан 114. Кривичног законика), отмица (члан 134. ст. 1. до 4. Кривичног законика), разбојништво (члан 206. став 2. Кривичног законика), изнуда (члан 214. ст. 3. и 4. Кривичног законика), фалсификовање новца (члан 223. ст. 1. до 3. Кривичног законика), прање новца (члан 231. ст. 1. до 4. Кривичног законика), неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. ст. 1. и 3. Кривичног законика), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321. Кривичног законика), недозвољена производња, ношење, држање и промет оружја и експлозивних материја (члан 348. став 3. Кривичног законика), недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи (члан 350. ст. 2. и 3. Кривичног законика), трговина људима (члан 388. ст. 1. до 6, ст. 8. и 9. Кривичног законика), трговина малолетним лицима ради усвојења (члан 389. ст. 1. и 2. Кривичног законика), међународни тероризам (члан 391. Кривичног законика), узимање талаца (члан 392. Кривичног законика) и финансирање тероризма (члан 393. Кривичног законика). (7) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из чл. 370. до 384. и чл. 385. и 386. Кривичног законика, као и у поступку за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године, која су наведена у статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију. 8) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из члана 322. ст. 3. и 4, члана 323. ст. 3. и 4, члана 335, члана 336. ст. 1, 2. и 4, члана 336б, члана 337. ст. 1, 3. и 4. и члана 339. Кривичног законика, ако су извршена у вези са кривичним делима из става 3. овог члана, као и у поступку за кривично дело из члана 333. Кривичног законика, ако је извршено у вези са кривичним делима из ст. 3. и 7. овог члана.“.
Одредбом члана 504д став 1. ЗКП било је прописано да јавни тужилац може суду предложити да се као сведок саслуша припадник криминалне организације ( у даљем тексту: сведок сарадник) против кога је поднета кривична пријава или се води кривични поступак за дело организованог криминала, под условом да постоје олакшавајуће околности на основу којих се према кривичном закону може ослободити од казне или му се казна може ублажити и ако је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање других кривичних дела криминалне организације претежнији од штетних последица кривичног дела које је учинио.
Чланом 504е ЗКП је, поред осталог, било прописано: да о предлогу јавног тужиоца из члана 504 д. овог законика у истрази и до почетка главног претреса одлучује веће из члана 24. став 6. овог законика, а на главном претресу веће пред којим се држи главни претрес (став 1.); да ће се на седницу већа позвати јавни тужилац, лице предложено за сведока сарадника и његов бранилац, а да се седница држи без присуства јавности (став 2.) .
Чланом 310. Кривичног законик а Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано кривично дело убиство највиших представника државне заједнице и држава чланица, и овај члан је гласио: “Ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије или СЦГ лиши живота председника СЦГ, председника државе чланице, председника Скупштине СЦГ, председника скупштине државе чланице, председника владе државе чланице, председника Суда СЦГ, председника уставног суда државе чланице, председника врховног суда државе чланице или највишег тужиоца државе чланице, казниће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.". Члан 319. став 1. овог законика је прописивао да ће се, ко ствара групу или друго удружење лица ради вршења кривичних дела из чл. 305. до 310. и чл. 312. до 314. овог законика, к азнити казном прописаном за дело за чије вршење је удружење организовано.
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03 ), који је важио у време извршења кривичних дела за која је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано да ће се ко другог лиши живота, казнити затвором најмање пет година (члан 47. став 1.) .
Чланом 19. Основног кривичног закона ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94, 61/01 и "Службени гласник РС", број 39/03 ), који је био на снази у време извршења кривичних дела, било је прописано: да ће се, ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казнити за покушај кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор од пет година или тежа казна, а за покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање и за покушај (став 1.); да ће се у чинилац за покушај казнити у границама казне прописане за кривично дело, а може се и блаже казнити.
Члан 2. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала ("Службени гласник РС", бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/003, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05 и 61/05 ), који је ступио на снагу 27. јула 2002. године, је гласио: „Овај закон се примењује ради откривања, кривичног гоњења и суђења за: 1) кривична дела организованог криминала, 2) кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 310. до 312. Кривичног законика), 3) кривична дела против службене дужности (чл. 359, 366, 367. и 368. Кривичног законика), када је окривљени, односно лице којем се даје мито, службено или одговорно лице које врши јавну функцију на основу избора, именовања или постављења од стране Народне скупштине, Владе, Високог савета судства или Државног већа тужилаца, 4) кривично дело злоупотреба службеног положаја (члан 359. став 3. Кривичног законика), када вредност прибављене имовинске користи прелази износ од 200.000.000 динара, 5) кривично дело међународни тероризам и кривично дело финансирање тероризма ( чл. 391. и 393. Кривичног законика), 6) кривично дело прања новца (члан 231. Кривичног законика), ако имовина која је предмет прања новца потиче из кривичних дела из тач. 1), 3), 4) и 5) овог члана, 7) кривична дела против државних органа (члан 322. ст. 3. и 4. и члан 323. ст. 3. и 4. Кривичног законика) и кривична дела против правосуђа (чл. 333. и 335, члан 336. ст. 1, 2. и 4. и чл. 336б, 337. и 339. Кривичног законика), ако су извршена у вези са кривичним делима из тач. 1) до 6) овог члана.
Члан 22. овог закона је предвиђао да ће се кривични поступци за кривична дела из члана 2. овог закона у којима је оптужница ступила на правну снагу до дана ступања на снагу овог закона окончати пред судовима који су били стварно и месно надлежни пре ступања на снагу овог закона.
Чланом 56. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91, 67/93 и 101/05 ) било је прописано: да се закони и други прописи и општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом или законом не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правоснажно решени (став 1.); да се п рописи и други општи акти донети за извршење закона и других прописа за које се одлуком Уставног суда утврди да нису у сагласности с Уставом и законом, неће примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда, ако из одлуке произилази да су ти прописи и други општи акти несагласни Уставу или закону (став 2.); да се и звршење правоснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се (став 3.) . Одредбама члана 57. овог Закона било је предвиђено: да с вако коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта (став 1.); да се п редлог за измену коначног или правоснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (став 2.) . Члан 58. Закона је прописивао да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин.
8. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања овог уставног права подносиоца и да ли је примена закона била произвољна и арбитрерна, односно да ли је кривични поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у прописаном саставу, који су поступали у границама својих надлежности и у складу са важећим процесним и материјалним законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије се, одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против другостепене пресуде, у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из жалбе и дао ваљане и образложене чињеничне и правне разлоге зашто је нашао да је подносиочева жалба неоснована. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, имају правно утемељење и нису последица произвољног тумачења или арбитрерне примене меродавног материјалног и процесног права.
У односу на појединачне разлоге које је подносилац уставне жалбе навео као доказе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да су оспорен е пресуд е заснован е на доказима на којима се по одредбама ЗКП пресуда може заснивати (у конкретном случају, између осталог, и на записницима о саслушању осумњичен их у преткривичном поступку), јер су докази прибављени у складу са одредбама ЗКП , као и да су изјаве осумњичен их прибављене за време акције „Сабља“ пред органима унутрашњих послова , прибављен е у складу са процесним законом који је важио у време предузимања конкретних процесних радњи, које је обавио надлежни орган, у присуству бранилаца осумњичених и након што су правилно упозорени на права која им припадају у поступку, па представљају валидан доказ у кривичном поступку.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су наводи Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије из оспорених пресуда довољни, законски утемељени и уставноправно прихватљиви, због чега се тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење не могу прихватити као основан е, па је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члан 32. став 1. Устава.
9. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. став 5. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом уставном одредбом. Наиме, наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу кој и се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе на било који начин онемогућено да равноправно учествује у поступку, односно да износи своје доказе и испитује сведоке оптужбе.
У односу на наводе подносиоца да су судови принцип „једнакости оружја“ повредили „на тај начин што браниоцима и окривљеном нису дозволили ни присуство саслушању сведока сарадника, нити су дозволили фотокопирање или увид у записнике о саслушању“, чиме је државном тужиоцу омогућена боља процесноправна позиција, Уставни суд констатује да из оспорених пресуда произлази да се ови наводи подносиоца уставне жалбе односе на процесне радње у посебном поступку који је вођен у вези добијања статуса сведока - сарадника, приликом давања исказа сведока – сарадника , које су прописане, поред осталог, одредбом члана 504 е ЗКП, која предвиђа присуство само браниоца о ног оптуженог који је предложен за добијање статуса сведока – сарадника, а не и присуство осталих саокривљених и њихових бранилаца.
Одредбом члана 5. став 1. ЗКП прописано је да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да није дужно ништа да изјави, да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега и да има право да буде саслушано у присуству браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бити постављен на терет буџетских средстава, ако не може само да га плати.
Према члану 13. став 3. ЗКП, важећим до 11. септембра 2009. године, када је брисан, било је прописано да ће се окривљени, пре првог саслушања, поучити о праву да узме браниоца и да бранилац може присуствовати његовом саслушању, као и да ће се упозорити да све што изјави може бити употребљено против њега као доказ.
Члан 17. ЗКП садржи начело утврђивања материјалне истине и гласи: „(1) Суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни су да истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке. (2) Суд и државни органи су дужни да с једнаком пажњом испитују и утврде како чињенице које терете окривљеног, тако и оне које му иду у корист“.
Одредбама члана 89. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 11. септембра 2009. године, било је, између осталог, прописано: да ће се о кривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, и да ће се затим окривљеном саопштити права из члана 13. став 3. овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (став 2.); да се п рема окривљеном не смеју употребити сила, претња, обмана, обећање, изнуда, изнуривање или друга слична средства (члан 131. став 4) да би се дошло до његове изјаве или признања или неког чињења које би се против њега могло употребити као доказ (став 8.); да се на исказу окривљеног не може се заснивати судска одлука а ко је поступљено противно одредбама ст. 8. и 9. овог члана или окривљени није поучен о правима из става 2. овог члана, или ако изјаве окривљеног из става 9. овог члана о присуствовању браниоца нису убележене у записник (став 10).
Према одредбама члана 221. ЗКП, поједини изрази употребљени у овом законику имају значење: о сумњичени је лице према коме је пре покретања кривичног поступка надлежни државни орган предузео неку радњу због постојања основа сумње да је извршило кривично дело (тачка 1)); и зраз окривљени је и општи назив за окривљеног, оптуженог и осуђеног (тачка 5)).
Чланом 226. став 8. ЗКП, важећим у периоду од 28. марта 2002. године до 5. јуна 2004. године, било је прописано да ако орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужан је да га одмах обавести о делу за које се терети и основама сумње, о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, да није дужан да без браниоца одговара на постављена питања, те да му, у случају задржавања (члан 229) предочи права прописана у члану 5. овог законика и омогући коришћење права прописаних у члану 228. став 1. овог законика.
Према одредби члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП, битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати.
Члан 504а ЗКП, важећи у периоду од 27. децембра 2002. г. до 11. септембра 2009. године, је гласио: „ (1) Одредбе ове главе садрже поједина посебна правила поступка за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела. (2) Ако одредбама ове главе за случајеве из става 1. овог члана није посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика. (3) Организовани криминал из става 1. овог члана представља вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. (4) Под организованом криминалном групом из става 3. овог члана подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге користи. (5) У кривична дела корупције из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: злоупотреба службеног положаја (члан 359. Кривичног законика), трговина утицајем (члан 366. Кривичног законика), примање мита (члан 367. Кривичног законика) и давање мита (члан 368. Кривичног законика). (6) У друга изузетно тешка кривична дела из става 1. овог члана и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, спадају кривична дела: убиство (члан 113. Кривичног законика), тешко убиство (члан 114. Кривичног законика), отмица (члан 134. ст. 1. до 4. Кривичног законика), разбојништво (члан 206. став 2. Кривичног законика), изнуда (члан 214. ст. 3. и 4. Кривичног законика), фалсификовање новца (члан 223. ст. 1. до 3. Кривичног законика), прање новца (члан 231. ст. 1. до 4. Кривичног законика), неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. ст. 1. и 3. Кривичног законика), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321. Кривичног законика), недозвољена производња, ношење, држање и промет оружја и експлозивних материја (члан 348. став 3. Кривичног законика), недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи (члан 350. ст. 2. и 3. Кривичног законика), трговина људима (члан 388. ст. 1. до 6, ст. 8. и 9. Кривичног законика), трговина малолетним лицима ради усвојења (члан 389. ст. 1. и 2. Кривичног законика), међународни тероризам (члан 391. Кривичног законика), узимање талаца (члан 392. Кривичног законика) и финансирање тероризма (члан 393. Кривичног законика). (7) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из чл. 370. до 384. и чл. 385. и 386. Кривичног законика, као и у поступку за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године, која су наведена у статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију. 8) Одредбе ове главе које се односе на кривична дела из става 3. овог члана примењују се и у поступку за кривична дела из члана 322. ст. 3. и 4, члана 323. ст. 3. и 4, члана 335, члана 336. ст. 1, 2. и 4, члана 336б, члана 337. ст. 1, 3. и 4. и члана 339. Кривичног законика, ако су извршена у вези са кривичним делима из става 3. овог члана, као и у поступку за кривично дело из члана 333. Кривичног законика, ако је извршено у вези са кривичним делима из ст. 3. и 7. овог члана.“.
Одредбом члана 504д став 1. ЗКП било је прописано да јавни тужилац може суду предложити да се као сведок саслуша припадник криминалне организације ( у даљем тексту: сведок сарадник) против кога је поднета кривична пријава или се води кривични поступак за дело организованог криминала, под условом да постоје олакшавајуће околности на основу којих се према кривичном закону може ослободити од казне или му се казна може ублажити и ако је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање других кривичних дела криминалне организације претежнији од штетних последица кривичног дела које је учинио.
Чланом 504е ЗКП је, поред осталог, било прописано: да о предлогу јавног тужиоца из члана 504 д. овог законика у истрази и до почетка главног претреса одлучује веће из члана 24. став 6. овог законика, а на главном претресу веће пред којим се држи главни претрес (став 1.); да ће се на седницу већа позвати јавни тужилац, лице предложено за сведока сарадника и његов бранилац, а да се седница држи без присуства јавности (став 2.) .
Чланом 310. Кривичног законик а Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано кривично дело убиство највиших представника државне заједнице и држава чланица, и овај члан је гласио: “Ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије или СЦГ лиши живота председника СЦГ, председника државе чланице, председника Скупштине СЦГ, председника скупштине државе чланице, председника владе државе чланице, председника Суда СЦГ, председника уставног суда државе чланице, председника врховног суда државе чланице или највишег тужиоца државе чланице, казниће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.". Члан 319. став 1. овог законика је прописивао да ће се, ко ствара групу или друго удружење лица ради вршења кривичних дела из чл. 305. до 310. и чл. 312. до 314. овог законика, к азнити казном прописаном за дело за чије вршење је удружење организовано.
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03 ), који је важио у време извршења кривичних дела за која је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано да ће се ко другог лиши живота, казнити затвором најмање пет година (члан 47. став 1.) .
Чланом 19. Основног кривичног закона ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94, 61/01 и "Службени гласник РС", број 39/03 ), који је био на снази у време извршења кривичних дела, било је прописано: да ће се, ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казнити за покушај кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор од пет година или тежа казна, а за покушај другог кривичног дела само кад закон изричито прописује кажњавање и за покушај (став 1.); да ће се у чинилац за покушај казнити у границама казне прописане за кривично дело, а може се и блаже казнити.
Члан 2. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала ("Службени гласник РС", бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/003, 67/03, 29/04, 58/04, 45/05 и 61/05 ), који је ступио на снагу 27. јула 2002. године, је гласио: „Овај закон се примењује ради откривања, кривичног гоњења и суђења за: 1) кривична дела организованог криминала, 2) кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 310. до 312. Кривичног законика), 3) кривична дела против службене дужности (чл. 359, 366, 367. и 368. Кривичног законика), када је окривљени, односно лице којем се даје мито, службено или одговорно лице које врши јавну функцију на основу избора, именовања или постављења од стране Народне скупштине, Владе, Високог савета судства или Државног већа тужилаца, 4) кривично дело злоупотреба службеног положаја (члан 359. став 3. Кривичног законика), када вредност прибављене имовинске користи прелази износ од 200.000.000 динара, 5) кривично дело међународни тероризам и кривично дело финансирање тероризма ( чл. 391. и 393. Кривичног законика), 6) кривично дело прања новца (члан 231. Кривичног законика), ако имовина која је предмет прања новца потиче из кривичних дела из тач. 1), 3), 4) и 5) овог члана, 7) кривична дела против државних органа (члан 322. ст. 3. и 4. и члан 323. ст. 3. и 4. Кривичног законика) и кривична дела против правосуђа (чл. 333. и 335, члан 336. ст. 1, 2. и 4. и чл. 336б, 337. и 339. Кривичног законика), ако су извршена у вези са кривичним делима из тач. 1) до 6) овог члана.
Члан 22. овог закона је предвиђао да ће се кривични поступци за кривична дела из члана 2. овог закона у којима је оптужница ступила на правну снагу до дана ступања на снагу овог закона окончати пред судовима који су били стварно и месно надлежни пре ступања на снагу овог закона.
Чланом 56. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91, 67/93 и 101/05 ) било је прописано: да се закони и други прописи и општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности с Уставом или законом не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правоснажно решени (став 1.); да се п рописи и други општи акти донети за извршење закона и других прописа за које се одлуком Уставног суда утврди да нису у сагласности с Уставом и законом, неће примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда, ако из одлуке произилази да су ти прописи и други општи акти несагласни Уставу или закону (став 2.); да се и звршење правоснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се (став 3.) . Одредбама члана 57. овог Закона било је предвиђено: да с вако коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта (став 1.); да се п редлог за измену коначног или правоснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (став 2.) . Члан 58. Закона је прописивао да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин.
8. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања овог уставног права подносиоца и да ли је примена закона била произвољна и арбитрерна, односно да ли је кривични поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у прописаном саставу, који су поступали у границама својих надлежности и у складу са важећим процесним и материјалним законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије се, одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против другостепене пресуде, у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из жалбе и дао ваљане и образложене чињеничне и правне разлоге зашто је нашао да је подносиочева жалба неоснована. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, имају правно утемељење и нису последица произвољног тумачења или арбитрерне примене меродавног материјалног и процесног права.
У односу на појединачне разлоге које је подносилац уставне жалбе навео као доказе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да су оспорен е пресуд е заснован е на доказима на којима се по одредбама ЗКП пресуда може заснивати (у конкретном случају, између осталог, и на записницима о саслушању осумњичен их у преткривичном поступку), јер су докази прибављени у складу са одредбама ЗКП , као и да су изјаве осумњичен их прибављене за време акције „Сабља“ пред органима унутрашњих послова , прибављен е у складу са процесним законом који је важио у време предузимања конкретних процесних радњи, које је обавио надлежни орган, у присуству бранилаца осумњичених и након што су правилно упозорени на права која им припадају у поступку, па представљају валидан доказ у кривичном поступку.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су наводи Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије из оспорених пресуда довољни, законски утемељени и уставноправно прихватљиви, због чега се тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење не могу прихватити као основан е, па је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члан 32. став 1. Устава.
9. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. став 5. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овом уставном одредбом. Наиме, наведеном одредбом Устава, као једно од посебних права које се гарантује окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу кој и се односи на повреду права на правично суђење, анализирао наводе и разлоге уставне жалбе који се односе и на истакнуту повреду права на одбрану зајемченог чланом 33. став 5. Устава. У том смислу, Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе на било који начин онемогућено да равноправно учествује у поступку, односно да износи своје доказе и испитује сведоке оптужбе.
У односу на наводе подносиоца да су судови принцип „једнакости оружја“ повредили „на тај начин што браниоцима и окривљеном нису дозволили ни присуство саслушању сведока сарадника, нити су дозволили фотокопирање или увид у записнике о саслушању“, чиме је државном тужиоцу омогућена боља процесноправна позиција, Уставни суд констатује да из оспорених пресуда произлази да се ови наводи подносиоца уставне жалбе односе на процесне радње у посебном поступку који је вођен у вези добијања статуса сведока - сарадника, приликом давања исказа сведока – сарадника , које су прописане, поред осталог, одредбом члана 504 е ЗКП, која предвиђа присуство само браниоца о ног оптуженог који је предложен за добијање статуса сведока – сарадника, а не и присуство осталих саокривљених и њихових бранилаца.
У односу на оспорени кривични поступ ак, Уставни суд је утврдио да су на главном претресу сви сведоци, укључујући и сведоке – сараднике, саслушавани у присуству свих процесних субјеката, па и оптужених и њихових бранилаца који су имали право да сведоке испитују, што су и чинили, па су тиме могли да тачност њихових исказа побијају доводећи њихову садржину у везу са свим осталим доказима изведеним у поступку. Како оптуженима није ускраћена могућност и право да сведоке испитују и њихове исказе оспоравају, Уставни суд оцењује да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди овог Уставом зајемченог права.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у кривичном поступку који је против њега вођен није повређено право зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава.
10. С обзиром на изложено , Уставни суд је, у односу на повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
11. Поред наведеног, подносилац уставне жалбе истиче и да је до повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава дошло јер подносилац сматра да је пресуда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, и то у погледу свих битних елемената самог догађаја (број испаљених хитаца, калибар пројектила који је усмртио пок. др Зорана Ђинђића , оружје којим је дело извршено, положај пок. Ђинђића у моменту усмрћења , алиби подносиоца уставне жалбе и сл.), што све указује да чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено.
Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе позива на то да, у односу на ове наводе, чињенично стање у првостепеном и другостепеном кривичном поступку није правилно и потпуно утврђено, на чему заснива и тврдњу о погрешној примени материјалног права.
Полазећи од интерпретираних навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у коме је оглашен кривим и осуђен на казну затвора у укупном трајању од 40 година, формално се позивајући на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење и понављајући наводе из жалбе против првостепене и другостепене пресуде , од Уставног суда заправо захтева да, у односу на кривична дела за која је осуђен, поступа као инстанциони суд и још једном испита законитост оспорених пресуда редовних судова, што не спада у надлежност Уставног суда утврђену одредбама чл. 167. и 170. Устава.
Уставни суд и у овом предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби, као виши суд у односу на редовне судове који су одлучивали у поступку који је претходио уставносудском, преиспитује законитост донетих судских одлука, као и да само формално позивање на повреду зајемчених уставних права не чини изјављену уставну жалбу допуштеним правним средством (видети, поред других, Решење у предмету: Уж-2353/ 2009 од 27. јануара 2010. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
12. Подносилац уставне жалбе истиче и да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, тиме што је пред јавношћу и пре покретања кривичног поступка означен као наручилац и извршилац атентата на премијера Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, односно тиме што је у спроведеном кривичном поступку морао да побија недоказане наводе оптужбе. Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није навео којим актима или радњама државног органа је повређено његово право на претпоставку невиности, односно ко га је и на који начин „унапред означио као наручиоца и извршиоца атентата“, и које „ недоказане наводе оптужбе“ је у спроведеном кривичном поступку морао да побија, због чега не постоје процесни услови да се по овом делу уставне жалбе поступа.
13. Подносилац се у уставној жалби позвао и на повреду начела из члана 142 . став 2. и члана 145. став 2. Устава.
Означеним одредбама Устава утврђују се начела судства.
С обзиром на врсту, природу и предмет уређења означених уставних начела, наводи подносиоца уставне жалбе о извршеној повреди зајемчених људских права и слобода се, по оцени Уставног суда, не могу довести у логичку и правну везу са садржином одредаба члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
14. С обзиром на наведено, Уставни суд је у делу који се односи на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава због погрешно и непотпуно утврђен ог чињеничн ог стањ а, на повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава и на повреду начела судства из члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
15. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), одлучио као у изреци.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у кривичном поступку који је против њега вођен није повређено право зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава.
10. С обзиром на изложено , Уставни суд је, у односу на повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
11. Поред наведеног, подносилац уставне жалбе истиче и да је до повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава дошло јер подносилац сматра да је пресуда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, и то у погледу свих битних елемената самог догађаја (број испаљених хитаца, калибар пројектила који је усмртио пок. др Зорана Ђинђића , оружје којим је дело извршено, положај пок. Ђинђића у моменту усмрћења , алиби подносиоца уставне жалбе и сл.), што све указује да чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено.
Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе позива на то да, у односу на ове наводе, чињенично стање у првостепеном и другостепеном кривичном поступку није правилно и потпуно утврђено, на чему заснива и тврдњу о погрешној примени материјалног права.
Полазећи од интерпретираних навода уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка у коме је оглашен кривим и осуђен на казну затвора у укупном трајању од 40 година, формално се позивајући на повреду Уставом зајемченог права на правично суђење и понављајући наводе из жалбе против првостепене и другостепене пресуде , од Уставног суда заправо захтева да, у односу на кривична дела за која је осуђен, поступа као инстанциони суд и још једном испита законитост оспорених пресуда редовних судова, што не спада у надлежност Уставног суда утврђену одредбама чл. 167. и 170. Устава.
Уставни суд и у овом предмету указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби, као виши суд у односу на редовне судове који су одлучивали у поступку који је претходио уставносудском, преиспитује законитост донетих судских одлука, као и да само формално позивање на повреду зајемчених уставних права не чини изјављену уставну жалбу допуштеним правним средством (видети, поред других, Решење у предмету: Уж-2353/ 2009 од 27. јануара 2010. године).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
12. Подносилац уставне жалбе истиче и да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, тиме што је пред јавношћу и пре покретања кривичног поступка означен као наручилац и извршилац атентата на премијера Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, односно тиме што је у спроведеном кривичном поступку морао да побија недоказане наводе оптужбе. Уставни суд констатује да подносилац у уставној жалби није навео којим актима или радњама државног органа је повређено његово право на претпоставку невиности, односно ко га је и на који начин „унапред означио као наручиоца и извршиоца атентата“, и које „ недоказане наводе оптужбе“ је у спроведеном кривичном поступку морао да побија, због чега не постоје процесни услови да се по овом делу уставне жалбе поступа.
13. Подносилац се у уставној жалби позвао и на повреду начела из члана 142 . став 2. и члана 145. став 2. Устава.
Означеним одредбама Устава утврђују се начела судства.
С обзиром на врсту, природу и предмет уређења означених уставних начела, наводи подносиоца уставне жалбе о извршеној повреди зајемчених људских права и слобода се, по оцени Уставног суда, не могу довести у логичку и правну везу са садржином одредаба члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава.
14. С обзиром на наведено, Уставни суд је у делу који се односи на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава због погрешно и непотпуно утврђен ог чињеничн ог стањ а, на повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава и на повреду начела судства из члана 142. став 2. и члана 145. став 2. Устава, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
15. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић