Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Авлијаша из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. октобра 2012 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Небојше Авлијаша изјављена против наредбе Вишег јавног тужилаштва у Београду о забрани располагања имовином ОИК 4/09 од 9. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Авлијаш из Београда, преко пуномоћника Марка М. Миловића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 7. маја 2010. године уставну жалбу против наредбе Вишег јавног тужилаштва у Београду о забрани располагања имовином ОИК 4/09 од 9. априла 2010. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заш титу права и на правно средство и права на имовину , зајемчених одредбама члана 34. став 3, члана 36. став 2. и члана 58. ст. 2. и 4. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом је оспорена наведена наредба Вишег јавног тужилаштва у Београду о забрани располагања имовином, као акт који је донет у оквиру поступка за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела . Подносилац уставне жалбе истиче: да му је право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 3. Устава повређено, јер ни он, ни било који његов правни претходник нити следбеник, нису осуђени за било које кривично дело; да му је право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. став 2. Устава повређено, јер оспореном наредбом подносиоцу није дата поука о жалби нити другом правном средству, иако се њоме одлучује о његовом праву на имовину; да му је право на имовину из члана 58. ст. 2 . и 4. Устава (подносилац погрешно наводи ст. 1. и 3, али цитира ст. 2. и 4.) повређено , јер се у конкретном случају не ради о одузимању имовине ради наплате пореза и других дажбина и казни и јер је одузимање извршено без накнаде, што Устав не допушта , као и да наведеним одредбама није допуштено ни одузимање и управљање чак ни имовином проистеклом из кривичног дела.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји његову жалбу, утврди повреде означених права, поништи оспорену нареду и забрани Вишем јавном тужилаштву у Београду даље извршење оспорене наредбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбе члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински су идентичне одредби члана 170. Устава.
3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је у овој уставној жалби оспорена наредба донета у истом поступку, као и наредба оспорена у уставној жалби поднетој 4. маја 2010. године, а по којој је формиран предмет Уж-2161/2010 и у којој су повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину , у суштини, образложене истоветним наводима. Уставни суд је уставну жалбу у предмету Уж-2161/2010 одбио као неосновану Одлуком Уж-2161/2010 од 23. фебруара 2012. године. Ова одлука Уставног суда је објављена у „Службеном гласнику РС“, број 21/12.
Имајући у виду то да су наводи садржани у овој уставној жалби, а који се односе на истакнуте повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, у суштини истоветни наводима уставне жалбе у предмету Уж-2161/2010, као и то да је оспорена наредба донета у истом поступку за одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Уставни суд у овом уставносудском предмету у свему остаје при оцени и образложењу који су изнети у Одлуци Уж-2161/2010 од 2 3. фебруара 2012. године, у делу који се односи на означена уставна права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
4. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Уставном жалбом је оспорена наведена наредба Вишег јавног тужилаштва у Београду о забрани располагања имовином, као акт који је донет у оквиру поступка за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела . Подносилац уставне жалбе истиче: да му је право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 3. Устава повређено, јер ни он, ни било који његов правни претходник нити следбеник, нису осуђени за било које кривично дело; да му је право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. став 2. Устава повређено, јер оспореном наредбом подносиоцу није дата поука о жалби нити другом правном средству, иако се њоме одлучује о његовом праву на имовину; да му је право на имовину из члана 58. ст. 2 . и 4. Устава (подносилац погрешно наводи ст. 1. и 3, али цитира ст. 2. и 4.) повређено , јер се у конкретном случају не ради о одузимању имовине ради наплате пореза и других дажбина и казни и јер је одузимање извршено без накнаде, што Устав не допушта , као и да наведеним одредбама није допуштено ни одузимање и управљање чак ни имовином проистеклом из кривичног дела.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји његову жалбу, утврди повреде означених права, поништи оспорену нареду и забрани Вишем јавном тужилаштву у Београду даље извршење оспорене наредбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбе члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински су идентичне одредби члана 170. Устава.
3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је у овој уставној жалби оспорена наредба донета у истом поступку, као и наредба оспорена у уставној жалби поднетој 4. маја 2010. године, а по којој је формиран предмет Уж-2161/2010 и у којој су повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину , у суштини, образложене истоветним наводима. Уставни суд је уставну жалбу у предмету Уж-2161/2010 одбио као неосновану Одлуком Уж-2161/2010 од 23. фебруара 2012. године. Ова одлука Уставног суда је објављена у „Службеном гласнику РС“, број 21/12.
Имајући у виду то да су наводи садржани у овој уставној жалби, а који се односе на истакнуте повреде права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, у суштини истоветни наводима уставне жалбе у предмету Уж-2161/2010, као и то да је оспорена наредба донета у истом поступку за одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Уставни суд у овом уставносудском предмету у свему остаје при оцени и образложењу који су изнети у Одлуци Уж-2161/2010 од 2 3. фебруара 2012. године, у делу који се односи на означена уставна права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
4. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одред аба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић