Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Рајка Матковића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Рајка Матковића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 35. и 36. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Рајко Матковић из Суботице је, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, 15. априла 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године, због повреде права гарантованих чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби je, између осталог, нав eдено да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова , ради накнаде материјалне и нематеријалне штете. Даље је наведено да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, надлежни судови, па и Врховни касациони суд одлучујући о ревизији, нису узели у обзир да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. тог закона. Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена и битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд повредио начело материјалне истине, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из члана 7. ст. 3. и 4. Закона о парничном поступку, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године повређено право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава. Поред тога, у уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште . Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уствну жалбу и утврди повреду означених Уставом зајемчених права , одреди да се уклоне штетне последице и досуди му трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 19. јануара 2004. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности, те због умањења опште животне активности и накнаде материјалне штете, са законском затезном каматом.
Општински суд у Суботици је 6. октобра 2008. године донео пресуду П. 65/04 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности и сплати износ од 180.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 20.000,00 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, као и износ материјалне штете.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. број 322/09 од 30. априла 2009. године, у ставу првом изреке , жалба тужиоца делимично је усвојена и наведена пресуда Општинског суда у Суботици преиначена за одбијени део захтева у погледу исплате накнаде штете по основу претрпљених физичких болова, тако што je по овом основу тужена обавезана да тужиоцу исплати износ од 30.000,00 динара са опредељеном законском затезном каматом, док je у преосталом делу жалба тужиоца одбијена као неоснована и првостепена пресуда у преосталом делу у којем је захтев тужиоца за накнаду штете одбијен, потврђена. У ставу другом изреке пресуде, жалба туженог одбијена је као неос нована, а првостепена пресуда у делу којим је захтев тужбе усвојен потврђена. У ставу трећем изреке преиначена је одлука о трошковима парничног поступка тако да је тужена обавезана да тужиоцу исплати још и износ од 6.400,00 динара, док је у ставу четвртом изреке обавезана тужена да на име трошкова жалбеног поступка исплати тужиоцу 6,00 динара. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу задобијене повреде колена и то за претрпљени страх, наруженост, као и за повреду угледа и части, за повреду слободе, повреду права личности, за душевне болове због наружености и умањења животне активности, као и за накнаду материјалне штете због присилног рада застарео, те је првостепени суд правилном применом одредаба члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима овај део захтева одбио и правилно образложио да се у конкретном случају не могу применити рокови из члана 377. наведеног закона.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 322/09 од 30. априла 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. ст ав 2. тачка 9) З акона о парничном поступку, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности; да се ревизијом неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку, будући да разлози о битним чињеницама у побијаној пресуди нису нејасни и противречни; да су нижестепени судови правилном применом одредаба члана 376 . ст . 1. и 2 . Закона о облигационим односима одбили преостали део потраживање тужиоца због застарелости; да је, на основу члана 405 . став 1. Закона о парничном поступку одлучено као у изреци, без посебног образлагања ревизијске одлуке, у смислу члана 405 ст ав 2. наведеног закона, будући да се у ревизији само пон ављају наводи истоветне садржине као жалбени наводи, које је другостепени суд правилно оценио, а образлагањем пресуде не би се постигло ново тумачење права нити би то допринело уједначеном тумачењу права.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.)
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тескту: ЗПП) је било прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, а да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне, осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је, као прво, оценио да подносилац уставне жалбе тврдње о повреди својих уставних права, пре свега заснива на томе да је Врховни касациони суд погрешно применио материјално право. У том смислу, наводи уставне жалбе усмерени су пре свега на тврдње о повреди права из члана 32. став 1. Устава и, последично, повреди права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе из члана 35. став 1. Устава.
Како погрешна и произвољна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су у овом делу испуњене претпоставке за испитивање основаности истакнуте повреде права зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да из чињенице да је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе истакнут према туженој Републици Србији - Министарству унутрашњих послова, неспорно произлази да су надлежни судови оценили да је он имао правног основа да захтева накнаду штете насталу услед незаконитог рада државних органа, у конкретном случају причињену незаконитим лишењем слободе и ускраћивањем слободе кретања, и то без обзира на то да ли је штетна последица наступила на територији Републике Србије или изван ње. Уставни суд налази да је оваква оцена поступајућих судова уставноправно прихватљива и усмерена управо на заштиту права подносиоца уставне жалбе, јер је заснована не само на одредби члана 172. став 1. ЗОО, већ и на одредбама члана 27. став 1, члана 35. став 1. и члана 39. Устава.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у коме се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1.и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило (субјективни рок), односно пет година од када је штета настала (објективни рок). У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости кривичног гоњења од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи-привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом, што подразумева, најпре, да је због радњи којима је проузрокована штета против одређеног лица вођен кривични поступак. Осим тога, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан правноснажном пресудом кривичног суда, те се дужи рок застарелости предвиђен одредбом члана 377. став 1. ЗОО може применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није покренут, то су се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, имала применити општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст.1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Врховног касационог суда не заснива на погрешној или произвољној примени материјалног права, како то тврди подносилац уставне жалбе.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона, што значи да евентуално неправилно заступање може имати за последицу повреду права на правично суђење само заступаног, а не и противне стране у поступку.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, Законом о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе напуштено је тзв. истражно начело парничног поступка и предвиђено да се парнични поступак заснива на начелу диспозиције странака. У том смислу одредбама члана 7. ЗПП је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, и то ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП), или кад је то посебним прописим предвиђено. Стога је позивање подносиоца на став Савезног суда који се односио на примену раније важећег Закона правно неутемељено.
Tврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено права на правично суђење и због висине досуђеног износа накнаде представља израз подносиочеве субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни до каз о учињеној повреди наведеног Уставом зајемченог права.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. На претходно изнетим разлозима Уставни суд заснива и оцену да оспореном пресудом подносиоцу није повређено ни право зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, јер уставна гаранција права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе подразумева да лице које такву накнаду потражује свој захтев постави у законом прописаном року. Изнети став Уставни суд је већ заузео у више својих одлука (видети на пример одлуке у предметима Уж-345/2008 или Уж-518/2008).
Претходна оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи се и на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Ово из разлога што уз уставну жалбу није приложен било који доказ да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке у погледу тужбених захтева за накнаду штете од Републике Србије, а што је основни предуслов за основано истицање повреде права на једнаку заштиту пред судовима. Са друге стране, сама оспорена пресуда неспорно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и да је искористио право да се законитост првостепене пресуде испита не само у жалбеном поступку, већ и у поступку по ванредном правном леку – ревизији, о којој је одлучивао највиши суд у Републици који је, одлучујући о основаности изјављеног правног средства, дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да уставно јемство права на правно средство не подразумева повољан исход поступка по лице које је користило прописано правно средство ако за то није било основа.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим су истакнут е повред е права из чл. 32, 35. и 36. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена начела зајмечена одредбама чл. 21. и 22. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе.
Такође, како је уставном жалбом оспорена само ревизијска пресуда Врховног касационог суда, а којом је тај суд, у границама својих надлежности, одлучивао само о законитости правноснажне парничне пресуде донете у поступку поводом захтева за накнаду штете, Уставни суд је утврдио да се природа и садржина оспореног акта не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 23, чл. 25. до 30, и члана 57. Устава, као ни са слободом зајемченом чланом 39. Устава, а чија повреда се истиче уставном жалбом.
На основу претходно изнетог, Уставни суд је, у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
Коначно, полазећи од тога да подносилац уставне жалбе, иако се уставне жалбе позива и на "право на правично суђење у разумном року", не наводи било какве разлоге који би се односили на трајање поступка у коме је донета оспорена пресуда, Уставни суд није испитивао постојање повреде овог права.
7. У односу на наводе уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од септембра 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка, одбацио уставну жалбу и у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби je, између осталог, нав eдено да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у Суботици поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова , ради накнаде материјалне и нематеријалне штете. Даље је наведено да су одлучујући о основаности тужбеног захтева судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. Према мишљењу подносиоца, надлежни судови, па и Врховни касациони суд одлучујући о ревизији, нису узели у обзир да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. тог закона. Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена и битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је тужену Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац, као и да је парнични суд повредио начело материјалне истине, јер терет доказивања у парници није само на странкама, већ је суд дужан да се стара о правилном и потпуном утврђивању чињеничног стања, па зато и има одређена овлашћења из члана 7. ст. 3. и 4. Закона о парничном поступку, а независно од предлога странака, сходно одлуци Савезног суда Гзс. 41/77. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године повређено право на судску заштиту гарантовао одредбом члана 22. став 1. Устава, право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, право на рехабилитацију и накнаду штете гарантовано одредбом члана 35. став 1. Устава, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство гарантовано одредбама члана 36. Устава. Поред тога, у уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште . Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уствну жалбу и утврди повреду означених Уставом зајемчених права , одреди да се уклоне штетне последице и досуди му трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 19. јануара 2004. године поднео Општинском суду у Суботици тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности, те због умањења опште животне активности и накнаде материјалне штете, са законском затезном каматом.
Општински суд у Суботици је 6. октобра 2008. године донео пресуду П. 65/04 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности и сплати износ од 180.000 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 20.000,00 динара. Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужена да му исплати износе опредељене у тужби на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због претрпљеног и будућег страха, због повреде угледа и части, због повреде слободе, због повреде права личности и опредељени износ преко досуђеног износа за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, као и износ материјалне штете.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж. број 322/09 од 30. априла 2009. године, у ставу првом изреке , жалба тужиоца делимично је усвојена и наведена пресуда Општинског суда у Суботици преиначена за одбијени део захтева у погледу исплате накнаде штете по основу претрпљених физичких болова, тако што je по овом основу тужена обавезана да тужиоцу исплати износ од 30.000,00 динара са опредељеном законском затезном каматом, док je у преосталом делу жалба тужиоца одбијена као неоснована и првостепена пресуда у преосталом делу у којем је захтев тужиоца за накнаду штете одбијен, потврђена. У ставу другом изреке пресуде, жалба туженог одбијена је као неос нована, а првостепена пресуда у делу којим је захтев тужбе усвојен потврђена. У ставу трећем изреке преиначена је одлука о трошковима парничног поступка тако да је тужена обавезана да тужиоцу исплати још и износ од 6.400,00 динара, док је у ставу четвртом изреке обавезана тужена да на име трошкова жалбеног поступка исплати тужиоцу 6,00 динара. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете по основу задобијене повреде колена и то за претрпљени страх, наруженост, као и за повреду угледа и части, за повреду слободе, повреду права личности, за душевне болове због наружености и умањења животне активности, као и за накнаду материјалне штете због присилног рада застарео, те је првостепени суд правилном применом одредаба члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима овај део захтева одбио и правилно образложио да се у конкретном случају не могу применити рокови из члана 377. наведеног закона.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1280/10 од 11. фебруара 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 322/09 од 30. априла 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. ст ав 2. тачка 9) З акона о парничном поступку, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности; да се ревизијом неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку, будући да разлози о битним чињеницама у побијаној пресуди нису нејасни и противречни; да су нижестепени судови правилном применом одредаба члана 376 . ст . 1. и 2 . Закона о облигационим односима одбили преостали део потраживање тужиоца због застарелости; да је, на основу члана 405 . став 1. Закона о парничном поступку одлучено као у изреци, без посебног образлагања ревизијске одлуке, у смислу члана 405 ст ав 2. наведеног закона, будући да се у ревизији само пон ављају наводи истоветне садржине као жалбени наводи, које је другостепени суд правилно оценио, а образлагањем пресуде не би се постигло ново тумачење права нити би то допринело уједначеном тумачењу права.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29.); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30. и 31.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.)
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тескту: ЗПП) је било прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева, да је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3.) или кад је то посебним прописима предвиђено, а да суд не може своју одлуку засновати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне, осим када законом није другачије прописано (члан 7.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је, као прво, оценио да подносилац уставне жалбе тврдње о повреди својих уставних права, пре свега заснива на томе да је Врховни касациони суд погрешно применио материјално право. У том смислу, наводи уставне жалбе усмерени су пре свега на тврдње о повреди права из члана 32. став 1. Устава и, последично, повреди права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе из члана 35. став 1. Устава.
Како погрешна и произвољна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, Уставни суд је оценио да су у овом делу испуњене претпоставке за испитивање основаности истакнуте повреде права зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да из чињенице да је делимично усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе истакнут према туженој Републици Србији - Министарству унутрашњих послова, неспорно произлази да су надлежни судови оценили да је он имао правног основа да захтева накнаду штете насталу услед незаконитог рада државних органа, у конкретном случају причињену незаконитим лишењем слободе и ускраћивањем слободе кретања, и то без обзира на то да ли је штетна последица наступила на територији Републике Србије или изван ње. Уставни суд налази да је оваква оцена поступајућих судова уставноправно прихватљива и усмерена управо на заштиту права подносиоца уставне жалбе, јер је заснована не само на одредби члана 172. став 1. ЗОО, већ и на одредбама члана 27. став 1, члана 35. став 1. и члана 39. Устава.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у коме се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1.и 2. ЗОО и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило (субјективни рок), односно пет година од када је штета настала (објективни рок). У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости кривичног гоњења од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи-привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом, што подразумева, најпре, да је због радњи којима је проузрокована штета против одређеног лица вођен кривични поступак. Осим тога, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан правноснажном пресудом кривичног суда, те се дужи рок застарелости предвиђен одредбом члана 377. став 1. ЗОО може применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није покренут, то су се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, имала применити општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст.1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да се оспорена пресуда Врховног касационог суда не заснива на погрешној или произвољној примени материјалног права, како то тврди подносилац уставне жалбе.
У погледу навода уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона, што значи да евентуално неправилно заступање може имати за последицу повреду права на правично суђење само заступаног, а не и противне стране у поступку.
У погледу навода о повреди парничног начела материјалне истине, Уставни суд указује да је наведени став Савезног суда на који је указано у уставној жалби био заузет у току примене Закона о парничном поступку из 1977. године, по коме је суд био овлашћен да и сам изводи доказе које странке нису предложиле, ако су ти докази од значаја за одлучивање. Међутим, Законом о парничном поступку из 2004. године, а који се примењивао у току парничног поступкa који је претходио изјављивању уставне жалбе напуштено је тзв. истражно начело парничног поступка и предвиђено да се парнични поступак заснива на начелу диспозиције странака. У том смислу одредбама члана 7. ЗПП је прописано да су станке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а само изузетно је суд овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, и то ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу располагати (члан 3. став 3. ЗПП), или кад је то посебним прописим предвиђено. Стога је позивање подносиоца на став Савезног суда који се односио на примену раније важећег Закона правно неутемељено.
Tврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено права на правично суђење и због висине досуђеног износа накнаде представља израз подносиочеве субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни до каз о учињеној повреди наведеног Уставом зајемченог права.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. На претходно изнетим разлозима Уставни суд заснива и оцену да оспореном пресудом подносиоцу није повређено ни право зајемчено одредбом члана 35. став 1. Устава, јер уставна гаранција права на накнаду штете због незаконитог лишења слободе подразумева да лице које такву накнаду потражује свој захтев постави у законом прописаном року. Изнети став Уставни суд је већ заузео у више својих одлука (видети на пример одлуке у предметима Уж-345/2008 или Уж-518/2008).
Претходна оцена Уставног суда о неоснованости уставне жалбе односи се и на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Ово из разлога што уз уставну жалбу није приложен било који доказ да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије одлуке у погледу тужбених захтева за накнаду штете од Републике Србије, а што је основни предуслов за основано истицање повреде права на једнаку заштиту пред судовима. Са друге стране, сама оспорена пресуда неспорно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и да је искористио право да се законитост првостепене пресуде испита не само у жалбеном поступку, већ и у поступку по ванредном правном леку – ревизији, о којој је одлучивао највиши суд у Републици који је, одлучујући о основаности изјављеног правног средства, дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку. При томе, Уставни суд и овом приликом истиче да уставно јемство права на правно средство не подразумева повољан исход поступка по лице које је користило прописано правно средство ако за то није било основа.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим су истакнут е повред е права из чл. 32, 35. и 36. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена начела зајмечена одредбама чл. 21. и 22. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе.
Такође, како је уставном жалбом оспорена само ревизијска пресуда Врховног касационог суда, а којом је тај суд, у границама својих надлежности, одлучивао само о законитости правноснажне парничне пресуде донете у поступку поводом захтева за накнаду штете, Уставни суд је утврдио да се природа и садржина оспореног акта не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 23, чл. 25. до 30, и члана 57. Устава, као ни са слободом зајемченом чланом 39. Устава, а чија повреда се истиче уставном жалбом.
На основу претходно изнетог, Уставни суд је, у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер не постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка.
Коначно, полазећи од тога да подносилац уставне жалбе, иако се уставне жалбе позива и на "право на правично суђење у разумном року", не наводи било какве разлоге који би се односили на трајање поступка у коме је донета оспорена пресуда, Уставни суд није испитивао постојање повреде овог права.
7. У односу на наводе уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од септембра 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка, одбацио уставну жалбу и у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1, члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић