Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Радовановића из Владичиног Хана, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Радовановића и утврђује да су пресудом Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године и пресудом Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године подносиоцу уставне жалбе повређени право на правично суђење и право на рад, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Радовановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Врању у предмету П1. 356/08.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Радовановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Врању у предмету П1. 356/08.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Радовановић из Владичиног Хана поднео је 23. септембра 2009. године Уставном суду уставну жалбу, допуњену поднеском од 23. октобра 2009. године, против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године и пресуде Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је радни однос у Министарству унутрашњих послова престао на основу решења број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године, које је потврђено другостепеним решењем број 2573/3 од 23. априла 2003. године. Истакао је да је првостепено решење о престанку радног односа донето на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима, јер је против њега била покренута истрага због наводно извршеног кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије. Даље је навео да је по његовој тужби ради поништаја решења о престанку радног односа и враћању на рад вођен парнични поступак пред Општинским судом у Врању који је окончан оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године. Ревизијском одлуком преиначена је другостепена пресуда и потврђена оспорена првостепена пресуда Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године. Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, иако је у моменту доношења ове пресуде подносилац правноснажном пресудом Општинског суда у Бујановцу К. 111/05 од 14. јула 2006. године био ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је стављено на терет. Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе види у томе што му је престао радни однос, иако ништа противзаконито није учинио, с обзиром на то да је ослобођен свих оптужби. Поред тога сматра да је "практично оглашен кривим иако је пресудом кривичног суда ослобођен оптужбе, и да је неправично да неко остане без посла само на основу сумње да је извршио кривично дело...а да када та сумња буде отклоњена...да се ништа не промени у његовом радноправном статусу". У погледу права на суђење у разумном року, подносилац уставне жалбе наводи да је оспорени парнични поступак трајао шест година, иако Закон о раду предвиђа правноснажно окончање радног спора у року од шест месеци. Посебно напомиње да је првостепени поступак био прекинут око четири године до правноснажног окончања кривичног поступка који је против њега вођен, али да је у оспореним пресудама заузето становиште да је за исход парничног поступка небитна одлука кривичног суда, због чега није јасно зашто се чекало правноснажно окончање кривичног поступка. Повреду права на рад подносилац образлаже тиме да му је на основу решења број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године радни однос престао пре ступања оптужнице на правну снагу, што је по његовом мишљењу у супротности са чланом 22. Законика о кривичном поступку. Такође сматра да је у његовом случају, доношењем поменутог решења дошло до повреде дискреционог права послодавца на његову штету, јер нигде није образложено из којих разлога је искоришћена могућност доношења решења о престанку радног односа, с обзиром на то да у великом броју случајева није доношено решење о престанку радног односа запосленом против којег је вођен кривични поступак.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) има исту садржину као и члан 170.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку на основу извршеног увида у списе предмета Општинског суда у Врању П1. 356/08 и из документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе био је запослен у Министарству унутрашњих послова - Секретаријат унутрашњих послова у Врању, као помоћник командира Полицијске станице у Владичином Хану.
Против подносиоца уставне жалбе је 19. новембра 2002. године поднет је захтев за спровођење истраге због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије, а решењем истражног судије Општинског суда у Бујановцу Ки. 130/02 12. марта 2003. године одређено је спровођење истраге против подносиоца уставне жалбе.
Решењем помоћника начелника Управе за заједничке послове Министарства унутрашњих послова 04 број 118 - 96/2003 од 31. марта 2003. године, које је потврђено другостепеним решењем овог министарства 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године, подносиоцу уставне жалбе престао је радни однос са 31. мартом 2003. године на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима. У образложењу првостепеног решења је, између осталог, наведено да подносиоцу престаје радни однос имајући у виду чињеницу да је против њега покренут кривични поступак за дело за које се гони по службеној дужности, док је у другостепеном решењу наведено да је подносилац престао да испуњава услове за рад у Министарству унутрашњих послова, јер је против њега покренут кривични поступак решењем о спровођењу истраге Општинског суда у Бујановцу Ки. 130/02 од 12. марта 2003. године.
Оптужницом Општинског јавог тужилаштва у Бујановцу Кт. 294/02 од 16. маја 2003. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије.
Пресудом Општинског суда у Бујановцу К. 111/05 од 14. јула 2006. године, која је постала правноснажна 6. фебруара 2007. године, оптужени Горан Радовановић, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика Републике Србије, услед недостатка доказа.
Подносилац уставне жалбе је 26. маја 2003. године у својству тужиоца поднео Општинском суду у Врању тужбу против тужене Републике Србије (преиначену поднеском од 11. августа 2004. године), ради поништаја решења тужене 04 број 118 - 96/2003 од 31. марта 2003. године и решења 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године на основу којих му је престао радни однос, и враћања на рад. Поводом поднете тужбе формиран је предмет П1. 1267/03.
Прво рочиште за главну расправу у овом предмету одржано је 13. октобра 2003. године. До доношења решења о прекиду поступка одржана су још два рочишта (18. јануар 2004. године и 7. март 2006. године), док осам рочишта није одржано. Пет рочишта није одржано на предлог тужиоца или на сагласан предлог парничних странака, да би се сачекао исход кривичног поступка који се водио против тужиоца пред Општинским судом у Бујановцу због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, односно ради прибављања кривичних списа, док једно рочиште није одржано на предлог тужиочевог пуномоћника, који се у време за које је рочиште било заказано налазио на годишњем одмору.
Након обавештења Општинског суда у Бујановцу од 26. децембра 2005. године да не може да достави тражене кривичне списе предмета тог суда, јер је кривични поступак против оптуженог Горана Радовановића због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у току, Општински суд у Врању је, на сагласан предлог парничних странака, решењем П1. 1267/03 од 7. марта 2006. године одредио прекид поступка у овој правној ствари до правноснажног окончања наведеног кривичног поступка. У образложењу решења је наведено да је прекид поступка одређен с обзиром на то да од одлуке кривичног суда зависи и одлука о престанку радног односа, као и то, да се по оцени суда "у кривичном поступку решава претходно питање за овај радни спор", те да је целисходно да се поступак у парници прекине до правноснажног окончања кривичног поступка.
На предлог тужиоца, решењем Општинског суда у Врању П1. 158/07 од 10. априла 2007. године настављен је парнични поступак прекинут решењем тог суда од 7. марта 2006. године. У наставку поступка одржана су три рочишта (4. јун, 6. јул и 29. август 2007. године), на којима су изведени одређени докази.
Општински суд у Врању је, након закључења главне расправе, донео прву по реду првостепену пресуду П1. 158/07 од 29. августа 2007. године, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца. По оцени суда, у конкретном случају, нема услова за примену члана 45. Закона о унутрашњим пословима јер тужилац није осуђен правноснажном пресудом за кривична дела из члана 34. тачка 1) и 2) тог закона, због чега су одлуке тужене незаконите и ваља их поништити.
Одлучујући о жалби тужене, Окружни суд у Врању је решењем Гж1. 1048/07 од 14. марта 2008. године укинуо наведену првостепену пресуду (у изреци је омашком наведен број П1. 150/07), и предмет је враћен на поновно суђење. У образложењу ове пресуде, између осталог, је наведено: да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено у смислу непостојања услова за доношење решења о престанку радног односа; да је у конкретном случају, против тужиоца донето решење о спровођењу истраге за кривично дело за које је запрећена казна затвора до пет година, што у смислу одредбе члана 22. Законика о кривичном поступку, значи да против тужиоца кривични поступак није покренут, те да је радни однос тужиоцу престао због тога што је престао да испуњава услове за останак на раду код тужене.
У поновном поступку, Општински суд у Врању је одржао једно рочиште - 3. јула 2008. године, након чега је закључио главну расправу и донео оспорену пресуду П1. 356/08 којом је одбио тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде је наведено да је, у конкретном случају, против тужиоца поднет захтев за спровођење истраге 19. новембра 2002. године за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије за које је запрећена казна затвора до пет година, након чега је 12. марта 2003. године донето решење о спровођењу истраге, али да је тужиоцу престао радни однос на основу члана 45. у вези члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима јер је престао да испуњава услове за рад код тужене.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Врању је пресудом Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године преиначио наведену првостепену пресуду, тако што је поништио као незаконита решења тужене 04 број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године и 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године и наложио туженој да тужиоца врати на радне послове и задатке које је обављао. Другостепени суд је заузео став да у конкретном случају није било места доношењу решења о престанку радног односа тужиоца, јер је тужена такво решење могла донети само након ступања оптужнице на правну снагу, сагласно члану 22. Законика о кривичном поступку. Против ове пресуде тужена је изјавила ревизију.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године преиначио пресуду Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године, тако што је жалбу тужиоца одбио и потврдио пресуду Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године. У образложењу пресуде, ревизијски суд је навео да према члану 45. Закона о унутрашњим пословима раднику Министарства унутрашњих послова може престати радни однос и ако престане да испуњава услове за заснивање радног односа из члана 34. став 1. тачка 2) тог закона, којим су предвиђени посебни услови за пријем у радни однос, између којих и тај да се против лица не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности. Према становишту Врховног суда Србије, покретањем и вођењем кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности против тужиоца као радника тужене, без обзира на исход тог поступка, наступили су законски услови за доношење решења о престанку радног односа, јер је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима, Министарству унутрашњих послова тужене, као органу са специјалним дужностима и овлашћењима дата могућност да у таквој ситуацији може одлучити да радни однос запосленом у том министарству престане. У вези са изнетим, Врховни суд Србије је закључио да тужена, користећи се датим законским овлашћењима, није повредила закон када је донела оспорена решења и одлучила да тужиоцу из наведених разлога престане радни однос, с обзиром на то да је за примену овог основа престанка радног односа релевантно правноснажно покретање кривичног поступка, а не ступање оптужнице на правну снагу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.):
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да осим случајева посебно предвиђених у овом закону, прекид поступка суд може одредити ако је сам одлучио да не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. став 1. тачка 1)); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 и 8/01), који је био на снази у време настанка предмета спора, било је прописано: да се у радни однос у Министарство унутрашњих послова на радно место овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима може примити лице које, поред законом утврђених услова за пријем на рад у државне органе испуњава и следеће посебне услове: 1) да није осуђивано за кривична дела против уставом утврђеног поретка и безбедности, против оружаних снага, против привреде и имовине, против службене дужности и кривична дела извршена и кривична дела извршена из користољубља и нечасних побуда; 2) да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да му правноснажном пресудом није изречена мера забране вршења позива, делатности или дужности, док таква забрана траје (члан 34. став 1. тачка 1) и 2)); да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос ако је правноснажном пресудом осуђен за кривична дела из члана 34. став 1. тачка 1) овог закона, а може му престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2) овог закона (члан 45.).
Одредбом члана 22. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) предвиђено је да, кад је прописано да покретање кривичног поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, а за кривична дела за која је прописана као главна казна новчана казна или затвор до три године од дана кад је донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли је постала правноснажна.
Уставни суд Републике Србије је не прихватајући иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 34. и 45. Закона о унутрашњим пословима, у Решењу IУ - 346/1995 од 7. марта 1996. године заузео становиште да се законом могу прописивати посебни услови за заснивање и престанак радног односа у Министарству унутрашњих послова, те да нема повреде уставног начела о једнаким правима и дужностима и једнакој заштити пред државним органима из чл. 13. и 23. Устава. Такође, према ставу Уставног суда Србије, оспореном одредбом члана 45. Закона о унутрашњим пословима остављена је могућност надлежном органу Министарства да цени о каквом се кривичном делу ради због којег се води кривични поступак, и да у складу са том оценом у конкретном случају донесе одлуку о престанку радног односа. По оцени Суда, оспореном одредбом Закона прописани су посебни услови за престанак радног односа овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима, јер се ради о специфичној служби која се бави откривањем починилаца кривичних дела, због чега је неспојиво са положајем ових лица да истовремено раде у Министарству унутрашњих послова и да се против њих води кривични поступак за одређено кривично дело.
Одредба члана 45. став 3. Закона о унутрашњим пословима поново је била предмет захтева за оцену уставности, који је одбачен Решењем Уставног суда Србије IУ - 107/2001 од 4. марта 2004. године. Суд је, имајући у виду различита тумачења и проблеме које у пракси изазива недовољно прецизно формулисана одредба закона, на основу члана 62. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, упутио писмо Народној скупштини у којем је указао на потребу да се у Закону у унутрашњим пословима прецизније уреди овлашћење министра у доношењу одлуке о престанку радног односа лица због покретања кривичног поступка, као и права тих лица када се поступак пред надлежним судом правноснажно оконча доношењем ослобађајуће пресуде.
5. Пре свега, разматрајући наводе подносица уставне жалбе о томе да му је право на рад повређено због тога што је решење о престанку радног односа донето пре ступања оптужнице на правну снагу, што, по његовом мишљењу, није у складу са чланом 22. Законика о кривичном поступку, Уставни суд оцењује да се ови наводи не могу прихватити у прилог тврдњи о постојању повреде означеног уставног права. Наиме, члан 22. Законика о кривичном поступку наступање последица покретања кривичног поступка везује за правноснажност оптужнице у редовном поступку, односно доношење осуђујуће пресуде у скраћеном поступку. Међутим, ова одредба Законика о кривичном поступку примењује се искључиво ако другим законом није друкчије одређено. У конкретном случају, Закон о унутрашњим пословима, као услов за доношење решења о престанку радног односа прописује вођење кривичног поступка у моменту доношења решења. Полазећи од тога да је чланом 19. Законика о кривичном поступку прописано да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца, Уставни суд налази да у конкретном случају кривични поступак формално покренут подношењем захтева за спровођење истраге.
Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење суштински образлаже тиме да му је радни однос престао, иако је ослобођен оптужбе да је починио кривично дело које му је стављено на терет, те да сматра да је неправично да остане без посла због тога што је постојала сумња да је извршио кривично дело, Уставни суд констатује да је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима била установљена могућност, али не и обавеза, доношења решења о престанку радног односа службеном лицу или раднику на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова у случају да се против њега води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.
Дакле, једини услов који мора бити испуњен у моменту када се решење о престанку радног односа доноси на основу дискреционог овлашћења из наведеног члана закона, јесте да се против службеног лица или радника на одређеним дужностима води кривични поступак за дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
По оцени Уставног суда, могућност доношења решења о престанку радног односа на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима установљена је управо са циљем заштите делокруга послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, коришћење ове могућности истовремено подразумева и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца мора бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледа у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.
Надаље, Уставни суд указује да је парнични суд у радном спору који се води ради поништаја акта донетог по дискреционој оцени овлашћен да цени законитост таквог акта, што у конкретном случају значи да се овлашћење парничног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Према становишту Уставног суда, накнадно наступела околност која се тиче чињенице да је подносилац уставне жалбе правноснажном пресудом кривичног суда ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је било стављено на терет, не може бити од утицаја на законитост донетог решења о престанку радног односа, будући да Закон о унутрашњим пословима као једини услов за доношење таквог решења прописује вођење кривичног поступка за дело које се гони по службеној дужности у моменту доношења решења о престанку радног односа.
Међутим, Закон о унутрашњим пословима није уредио правно дејство ослобађајуће кривичне пресуде, односно не даје одговор на питање шта се дешава у погледу радноправног статуса бившег радника којем је престао радни однос на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, а то лице касније буде ослобођено од оптужбе да је починило кривично дело. Ово посебно у ситуацији када та чињеница наступи у току трајања радног спора који се води ради поништаја решења о престанку радног односа, као што је у конкретном случај.
С тим у вези, а водећи рачуна да подносилац уставне жалбе посебно истиче (истина, у погледу повреде права на суђење у разумном року), да је првостепени суд прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичног поступка који је против њега вођен, али да је у оспореним пресудама заузето становиште да за исход парничног поступка није битна одлука кривичног суда, Уставни суд сматра да је у светлу изнетих околности конкретног случаја, ово питање неопходно размотрити са аспекта повреде права на правично суђење и права на рад, с обзиром на тежину последице решења о престанку радног односа.
Полазећи од тога да Закон о унутрашњим пословима даје дискреционо овлашћење надлежном органу у погледу коришћења могућности доношења решења о престанку радног односа у случају када се против радника Министарства води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, те да ниједна одредба овог закона не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа кривична пресуда, Уставни суд сматра да је у конкретном случају било неопходно да редовни судови поред оцене законитости решења о престанку радног односа подносиоцу, у конкретном случају, размотре и питање да ли би остављањем на снази тих решења била постигнута правична равнотежа између постизања легитимног циља и заштите јавног интереса с једне стране, и заштите права подносиоца с друге стране (став о пропорционалности и правичној равнотежи између захтева који су од општег интереса за заједницу и услова за заштиту основних права појединца изнео је и Европски суд за људска права у пресуди "Strain и остали против Румуније" од 21. јула 2005. године). Ово стога што су доношењем ослобађајуће кривичне пресуде престали разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, о којој чињеници су парнични судови имали сазнање пре доношења оспорених пресуда. Штавише, првостепени суд је прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичног поступка који је вођен против подносиоца, налазећи да од одлуке кривичног суда зависи и одлука о престанку радног односа, да би потом након укидања прве по реду донете првостепене пресуде којом је усвојио тужбени захтев подносиоца, у оспореној пресуди, одбијајући тужбени захтев, заузео становиште да је подносиоцу радни однос престао због тога што је подносилац престао да испуњава услове за рад код тужене.
Међутим, редовни судови у овом случају у оспореним одлукама нису се упустили у оцену суштине права које се ограничава, сврху ограничења, постизања циља ограничења, те односа постигнутог циља и тежине последице коју производи решење о престанку радног односа донето на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, иако је парнични поступак управо био прекинут до правноснажног окончања кривичног поступка, што је, по оцени Уставног суда, за последицу имало да подносиоцу буду повређена право на правично суђење и право на рад.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године и Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године, повређени право на правично суђење и право на рад, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у циљу отклањања последица учињене повреде, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у ставу 2. изреке наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године.
6. Анализирајући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је парнични поступак чија се дужина трајања оспорава отпочео подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе Општинском суду у Врању 26. маја 2003. године и да је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године, што значи да је оспорени судски поступак укупно трајао шест година, при чему је на сагласан предлог странака био у прекиду тринаест месеци.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања судског поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембар 2006. године и да су у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока у обзир узме целокупан период трајања поступка.
Међутим, Уставни суд истиче да је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија и да оцена да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока не зависи искључиво од његовог временског трајања, већ и од других чинилаца, пре свега поступања суда пред којим се поступак води, понашања самог подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, сложености чињеничних и правних питања које у поступку треба расправити, као и од значаја питања о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да је предметни парнични поступак био релативно сложен у погледу чињеничног стања које је требало утврдити, што је захтевало извођење више доказа, између којих и доказ саслушањем сведока и парничних странака.
Према оцени Уставног суда, предмет спора је несумњиво био од изузетног значаја за подносиоца јер се решавало о законитости престанка радног односа подносиоцу.
Што се тиче поступања надлежних судова, Уставни суд пре свега констатује да је поступак пред првостепеним судом, до доношења решења о прекиду поступка 7. марта 2006. године, трајао скоро три године, у ком периоду је од једанаест заказаних рочишта, одржано три, као и да наведена рочишта осим два пута (једном због одсутности судије, а други пут због неуредног позивања заступника тужене), нису одржана на предлог подносиоца уставне жалбе, односно на сагласан предлог обе странке, а након доношења решења о наставку поступка 10. априла 2007. године, Општински суд у Врању рочишта је заказивао у кратким временским интервалима. Такође, по оцени Уставног суда, другостепени суд је поступао ефикасно, будући да је одлучујући о изјављеним жалбама, своје одлуке донео у року од пет, односно седам месеци од дана изјављавања жалби, као и Врховни суд Србије који је ревизијску пресуду донео у року од два и по месеца.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да у радњама судова није био доприноса дужини трајања поступка. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе предлагао неодржавање рочишта, као и прекид поступка, ради прибављања кривичних списа, сматрајући да одлука у кривичном поступку може бити од утицаја на доношење одлуке у парничном поступку, Уставни суд је нашао ни подносилац својим понашањем није допринео неразумној дужини трајања поступка, посебно у светлу чињенице да је оспорени поступак окончан за укупно шест година.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Врању у предмету П1. 356/08, те је, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је радни однос у Министарству унутрашњих послова престао на основу решења број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године, које је потврђено другостепеним решењем број 2573/3 од 23. априла 2003. године. Истакао је да је првостепено решење о престанку радног односа донето на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима, јер је против њега била покренута истрага због наводно извршеног кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије. Даље је навео да је по његовој тужби ради поништаја решења о престанку радног односа и враћању на рад вођен парнични поступак пред Општинским судом у Врању који је окончан оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године. Ревизијском одлуком преиначена је другостепена пресуда и потврђена оспорена првостепена пресуда Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године. Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, иако је у моменту доношења ове пресуде подносилац правноснажном пресудом Општинског суда у Бујановцу К. 111/05 од 14. јула 2006. године био ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је стављено на терет. Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе види у томе што му је престао радни однос, иако ништа противзаконито није учинио, с обзиром на то да је ослобођен свих оптужби. Поред тога сматра да је "практично оглашен кривим иако је пресудом кривичног суда ослобођен оптужбе, и да је неправично да неко остане без посла само на основу сумње да је извршио кривично дело...а да када та сумња буде отклоњена...да се ништа не промени у његовом радноправном статусу". У погледу права на суђење у разумном року, подносилац уставне жалбе наводи да је оспорени парнични поступак трајао шест година, иако Закон о раду предвиђа правноснажно окончање радног спора у року од шест месеци. Посебно напомиње да је првостепени поступак био прекинут око четири године до правноснажног окончања кривичног поступка који је против њега вођен, али да је у оспореним пресудама заузето становиште да је за исход парничног поступка небитна одлука кривичног суда, због чега није јасно зашто се чекало правноснажно окончање кривичног поступка. Повреду права на рад подносилац образлаже тиме да му је на основу решења број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године радни однос престао пре ступања оптужнице на правну снагу, што је по његовом мишљењу у супротности са чланом 22. Законика о кривичном поступку. Такође сматра да је у његовом случају, доношењем поменутог решења дошло до повреде дискреционог права послодавца на његову штету, јер нигде није образложено из којих разлога је искоришћена могућност доношења решења о престанку радног односа, с обзиром на то да у великом броју случајева није доношено решење о престанку радног односа запосленом против којег је вођен кривични поступак.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) има исту садржину као и члан 170.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку на основу извршеног увида у списе предмета Општинског суда у Врању П1. 356/08 и из документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе био је запослен у Министарству унутрашњих послова - Секретаријат унутрашњих послова у Врању, као помоћник командира Полицијске станице у Владичином Хану.
Против подносиоца уставне жалбе је 19. новембра 2002. године поднет је захтев за спровођење истраге због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије, а решењем истражног судије Општинског суда у Бујановцу Ки. 130/02 12. марта 2003. године одређено је спровођење истраге против подносиоца уставне жалбе.
Решењем помоћника начелника Управе за заједничке послове Министарства унутрашњих послова 04 број 118 - 96/2003 од 31. марта 2003. године, које је потврђено другостепеним решењем овог министарства 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године, подносиоцу уставне жалбе престао је радни однос са 31. мартом 2003. године на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима. У образложењу првостепеног решења је, између осталог, наведено да подносиоцу престаје радни однос имајући у виду чињеницу да је против њега покренут кривични поступак за дело за које се гони по службеној дужности, док је у другостепеном решењу наведено да је подносилац престао да испуњава услове за рад у Министарству унутрашњих послова, јер је против њега покренут кривични поступак решењем о спровођењу истраге Општинског суда у Бујановцу Ки. 130/02 од 12. марта 2003. године.
Оптужницом Општинског јавог тужилаштва у Бујановцу Кт. 294/02 од 16. маја 2003. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије.
Пресудом Општинског суда у Бујановцу К. 111/05 од 14. јула 2006. године, која је постала правноснажна 6. фебруара 2007. године, оптужени Горан Радовановић, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика Републике Србије, услед недостатка доказа.
Подносилац уставне жалбе је 26. маја 2003. године у својству тужиоца поднео Општинском суду у Врању тужбу против тужене Републике Србије (преиначену поднеском од 11. августа 2004. године), ради поништаја решења тужене 04 број 118 - 96/2003 од 31. марта 2003. године и решења 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године на основу којих му је престао радни однос, и враћања на рад. Поводом поднете тужбе формиран је предмет П1. 1267/03.
Прво рочиште за главну расправу у овом предмету одржано је 13. октобра 2003. године. До доношења решења о прекиду поступка одржана су још два рочишта (18. јануар 2004. године и 7. март 2006. године), док осам рочишта није одржано. Пет рочишта није одржано на предлог тужиоца или на сагласан предлог парничних странака, да би се сачекао исход кривичног поступка који се водио против тужиоца пред Општинским судом у Бујановцу због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, односно ради прибављања кривичних списа, док једно рочиште није одржано на предлог тужиочевог пуномоћника, који се у време за које је рочиште било заказано налазио на годишњем одмору.
Након обавештења Општинског суда у Бујановцу од 26. децембра 2005. године да не може да достави тражене кривичне списе предмета тог суда, јер је кривични поступак против оптуженог Горана Радовановића због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у току, Општински суд у Врању је, на сагласан предлог парничних странака, решењем П1. 1267/03 од 7. марта 2006. године одредио прекид поступка у овој правној ствари до правноснажног окончања наведеног кривичног поступка. У образложењу решења је наведено да је прекид поступка одређен с обзиром на то да од одлуке кривичног суда зависи и одлука о престанку радног односа, као и то, да се по оцени суда "у кривичном поступку решава претходно питање за овај радни спор", те да је целисходно да се поступак у парници прекине до правноснажног окончања кривичног поступка.
На предлог тужиоца, решењем Општинског суда у Врању П1. 158/07 од 10. априла 2007. године настављен је парнични поступак прекинут решењем тог суда од 7. марта 2006. године. У наставку поступка одржана су три рочишта (4. јун, 6. јул и 29. август 2007. године), на којима су изведени одређени докази.
Општински суд у Врању је, након закључења главне расправе, донео прву по реду првостепену пресуду П1. 158/07 од 29. августа 2007. године, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца. По оцени суда, у конкретном случају, нема услова за примену члана 45. Закона о унутрашњим пословима јер тужилац није осуђен правноснажном пресудом за кривична дела из члана 34. тачка 1) и 2) тог закона, због чега су одлуке тужене незаконите и ваља их поништити.
Одлучујући о жалби тужене, Окружни суд у Врању је решењем Гж1. 1048/07 од 14. марта 2008. године укинуо наведену првостепену пресуду (у изреци је омашком наведен број П1. 150/07), и предмет је враћен на поновно суђење. У образложењу ове пресуде, између осталог, је наведено: да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено у смислу непостојања услова за доношење решења о престанку радног односа; да је у конкретном случају, против тужиоца донето решење о спровођењу истраге за кривично дело за које је запрећена казна затвора до пет година, што у смислу одредбе члана 22. Законика о кривичном поступку, значи да против тужиоца кривични поступак није покренут, те да је радни однос тужиоцу престао због тога што је престао да испуњава услове за останак на раду код тужене.
У поновном поступку, Општински суд у Врању је одржао једно рочиште - 3. јула 2008. године, након чега је закључио главну расправу и донео оспорену пресуду П1. 356/08 којом је одбио тужбени захтев тужиоца. У образложењу ове пресуде је наведено да је, у конкретном случају, против тужиоца поднет захтев за спровођење истраге 19. новембра 2002. године за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. Кривичног законика Републике Србије за које је запрећена казна затвора до пет година, након чега је 12. марта 2003. године донето решење о спровођењу истраге, али да је тужиоцу престао радни однос на основу члана 45. у вези члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима јер је престао да испуњава услове за рад код тужене.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Врању је пресудом Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године преиначио наведену првостепену пресуду, тако што је поништио као незаконита решења тужене 04 број 118 - 96/03 од 31. марта 2003. године и 01/1 број 2573/03 од 23. априла 2003. године и наложио туженој да тужиоца врати на радне послове и задатке које је обављао. Другостепени суд је заузео став да у конкретном случају није било места доношењу решења о престанку радног односа тужиоца, јер је тужена такво решење могла донети само након ступања оптужнице на правну снагу, сагласно члану 22. Законика о кривичном поступку. Против ове пресуде тужена је изјавила ревизију.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године преиначио пресуду Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године, тако што је жалбу тужиоца одбио и потврдио пресуду Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године. У образложењу пресуде, ревизијски суд је навео да према члану 45. Закона о унутрашњим пословима раднику Министарства унутрашњих послова може престати радни однос и ако престане да испуњава услове за заснивање радног односа из члана 34. став 1. тачка 2) тог закона, којим су предвиђени посебни услови за пријем у радни однос, између којих и тај да се против лица не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности. Према становишту Врховног суда Србије, покретањем и вођењем кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности против тужиоца као радника тужене, без обзира на исход тог поступка, наступили су законски услови за доношење решења о престанку радног односа, јер је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима, Министарству унутрашњих послова тужене, као органу са специјалним дужностима и овлашћењима дата могућност да у таквој ситуацији може одлучити да радни однос запосленом у том министарству престане. У вези са изнетим, Врховни суд Србије је закључио да тужена, користећи се датим законским овлашћењима, није повредила закон када је донела оспорена решења и одлучила да тужиоцу из наведених разлога престане радни однос, с обзиром на то да је за примену овог основа престанка радног односа релевантно правноснажно покретање кривичног поступка, а не ступање оптужнице на правну снагу.
4. Одредбама Устава на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.):
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да осим случајева посебно предвиђених у овом закону, прекид поступка суд може одредити ако је сам одлучио да не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. став 1. тачка 1)); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 и 8/01), који је био на снази у време настанка предмета спора, било је прописано: да се у радни однос у Министарство унутрашњих послова на радно место овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима може примити лице које, поред законом утврђених услова за пријем на рад у државне органе испуњава и следеће посебне услове: 1) да није осуђивано за кривична дела против уставом утврђеног поретка и безбедности, против оружаних снага, против привреде и имовине, против службене дужности и кривична дела извршена и кривична дела извршена из користољубља и нечасних побуда; 2) да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да му правноснажном пресудом није изречена мера забране вршења позива, делатности или дужности, док таква забрана траје (члан 34. став 1. тачка 1) и 2)); да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос ако је правноснажном пресудом осуђен за кривична дела из члана 34. став 1. тачка 1) овог закона, а може му престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2) овог закона (члан 45.).
Одредбом члана 22. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02, и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) предвиђено је да, кад је прописано да покретање кривичног поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, а за кривична дела за која је прописана као главна казна новчана казна или затвор до три године од дана кад је донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли је постала правноснажна.
Уставни суд Републике Србије је не прихватајући иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 34. и 45. Закона о унутрашњим пословима, у Решењу IУ - 346/1995 од 7. марта 1996. године заузео становиште да се законом могу прописивати посебни услови за заснивање и престанак радног односа у Министарству унутрашњих послова, те да нема повреде уставног начела о једнаким правима и дужностима и једнакој заштити пред државним органима из чл. 13. и 23. Устава. Такође, према ставу Уставног суда Србије, оспореном одредбом члана 45. Закона о унутрашњим пословима остављена је могућност надлежном органу Министарства да цени о каквом се кривичном делу ради због којег се води кривични поступак, и да у складу са том оценом у конкретном случају донесе одлуку о престанку радног односа. По оцени Суда, оспореном одредбом Закона прописани су посебни услови за престанак радног односа овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима, јер се ради о специфичној служби која се бави откривањем починилаца кривичних дела, због чега је неспојиво са положајем ових лица да истовремено раде у Министарству унутрашњих послова и да се против њих води кривични поступак за одређено кривично дело.
Одредба члана 45. став 3. Закона о унутрашњим пословима поново је била предмет захтева за оцену уставности, који је одбачен Решењем Уставног суда Србије IУ - 107/2001 од 4. марта 2004. године. Суд је, имајући у виду различита тумачења и проблеме које у пракси изазива недовољно прецизно формулисана одредба закона, на основу члана 62. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, упутио писмо Народној скупштини у којем је указао на потребу да се у Закону у унутрашњим пословима прецизније уреди овлашћење министра у доношењу одлуке о престанку радног односа лица због покретања кривичног поступка, као и права тих лица када се поступак пред надлежним судом правноснажно оконча доношењем ослобађајуће пресуде.
5. Пре свега, разматрајући наводе подносица уставне жалбе о томе да му је право на рад повређено због тога што је решење о престанку радног односа донето пре ступања оптужнице на правну снагу, што, по његовом мишљењу, није у складу са чланом 22. Законика о кривичном поступку, Уставни суд оцењује да се ови наводи не могу прихватити у прилог тврдњи о постојању повреде означеног уставног права. Наиме, члан 22. Законика о кривичном поступку наступање последица покретања кривичног поступка везује за правноснажност оптужнице у редовном поступку, односно доношење осуђујуће пресуде у скраћеном поступку. Међутим, ова одредба Законика о кривичном поступку примењује се искључиво ако другим законом није друкчије одређено. У конкретном случају, Закон о унутрашњим пословима, као услов за доношење решења о престанку радног односа прописује вођење кривичног поступка у моменту доношења решења. Полазећи од тога да је чланом 19. Законика о кривичном поступку прописано да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца, Уставни суд налази да у конкретном случају кривични поступак формално покренут подношењем захтева за спровођење истраге.
Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење суштински образлаже тиме да му је радни однос престао, иако је ослобођен оптужбе да је починио кривично дело које му је стављено на терет, те да сматра да је неправично да остане без посла због тога што је постојала сумња да је извршио кривично дело, Уставни суд констатује да је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима била установљена могућност, али не и обавеза, доношења решења о престанку радног односа службеном лицу или раднику на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова у случају да се против њега води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.
Дакле, једини услов који мора бити испуњен у моменту када се решење о престанку радног односа доноси на основу дискреционог овлашћења из наведеног члана закона, јесте да се против службеног лица или радника на одређеним дужностима води кривични поступак за дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
По оцени Уставног суда, могућност доношења решења о престанку радног односа на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима установљена је управо са циљем заштите делокруга послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, коришћење ове могућности истовремено подразумева и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца мора бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледа у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.
Надаље, Уставни суд указује да је парнични суд у радном спору који се води ради поништаја акта донетог по дискреционој оцени овлашћен да цени законитост таквог акта, што у конкретном случају значи да се овлашћење парничног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Према становишту Уставног суда, накнадно наступела околност која се тиче чињенице да је подносилац уставне жалбе правноснажном пресудом кривичног суда ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је било стављено на терет, не може бити од утицаја на законитост донетог решења о престанку радног односа, будући да Закон о унутрашњим пословима као једини услов за доношење таквог решења прописује вођење кривичног поступка за дело које се гони по службеној дужности у моменту доношења решења о престанку радног односа.
Међутим, Закон о унутрашњим пословима није уредио правно дејство ослобађајуће кривичне пресуде, односно не даје одговор на питање шта се дешава у погледу радноправног статуса бившег радника којем је престао радни однос на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, а то лице касније буде ослобођено од оптужбе да је починило кривично дело. Ово посебно у ситуацији када та чињеница наступи у току трајања радног спора који се води ради поништаја решења о престанку радног односа, као што је у конкретном случај.
С тим у вези, а водећи рачуна да подносилац уставне жалбе посебно истиче (истина, у погледу повреде права на суђење у разумном року), да је првостепени суд прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичног поступка који је против њега вођен, али да је у оспореним пресудама заузето становиште да за исход парничног поступка није битна одлука кривичног суда, Уставни суд сматра да је у светлу изнетих околности конкретног случаја, ово питање неопходно размотрити са аспекта повреде права на правично суђење и права на рад, с обзиром на тежину последице решења о престанку радног односа.
Полазећи од тога да Закон о унутрашњим пословима даје дискреционо овлашћење надлежном органу у погледу коришћења могућности доношења решења о престанку радног односа у случају када се против радника Министарства води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, те да ниједна одредба овог закона не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа кривична пресуда, Уставни суд сматра да је у конкретном случају било неопходно да редовни судови поред оцене законитости решења о престанку радног односа подносиоцу, у конкретном случају, размотре и питање да ли би остављањем на снази тих решења била постигнута правична равнотежа између постизања легитимног циља и заштите јавног интереса с једне стране, и заштите права подносиоца с друге стране (став о пропорционалности и правичној равнотежи између захтева који су од општег интереса за заједницу и услова за заштиту основних права појединца изнео је и Европски суд за људска права у пресуди "Strain и остали против Румуније" од 21. јула 2005. године). Ово стога што су доношењем ослобађајуће кривичне пресуде престали разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, о којој чињеници су парнични судови имали сазнање пре доношења оспорених пресуда. Штавише, првостепени суд је прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичног поступка који је вођен против подносиоца, налазећи да од одлуке кривичног суда зависи и одлука о престанку радног односа, да би потом након укидања прве по реду донете првостепене пресуде којом је усвојио тужбени захтев подносиоца, у оспореној пресуди, одбијајући тужбени захтев, заузео становиште да је подносиоцу радни однос престао због тога што је подносилац престао да испуњава услове за рад код тужене.
Међутим, редовни судови у овом случају у оспореним одлукама нису се упустили у оцену суштине права које се ограничава, сврху ограничења, постизања циља ограничења, те односа постигнутог циља и тежине последице коју производи решење о престанку радног односа донето на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, иако је парнични поступак управо био прекинут до правноснажног окончања кривичног поступка, што је, по оцени Уставног суда, за последицу имало да подносиоцу буду повређена право на правично суђење и право на рад.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да су подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године и Општинског суда у Врању П1. 356/08 од 3. јула 2008. године, повређени право на правично суђење и право на рад, зајемчени чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у циљу отклањања последица учињене повреде, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у ставу 2. изреке наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по ревизији тужене изјављеној против пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 643/08 од 10. марта 2009. године.
6. Анализирајући наводе уставне жалбе са становишта повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је парнични поступак чија се дужина трајања оспорава отпочео подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе Општинском суду у Врању 26. маја 2003. године и да је окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије Рев. II 814/09 од 18. јуна 2009. године, што значи да је оспорени судски поступак укупно трајао шест година, при чему је на сагласан предлог странака био у прекиду тринаест месеци.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања судског поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембар 2006. године и да су у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока у обзир узме целокупан период трајања поступка.
Међутим, Уставни суд истиче да је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија и да оцена да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока не зависи искључиво од његовог временског трајања, већ и од других чинилаца, пре свега поступања суда пред којим се поступак води, понашања самог подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, сложености чињеничних и правних питања које у поступку треба расправити, као и од значаја питања о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да је предметни парнични поступак био релативно сложен у погледу чињеничног стања које је требало утврдити, што је захтевало извођење више доказа, између којих и доказ саслушањем сведока и парничних странака.
Према оцени Уставног суда, предмет спора је несумњиво био од изузетног значаја за подносиоца јер се решавало о законитости престанка радног односа подносиоцу.
Што се тиче поступања надлежних судова, Уставни суд пре свега констатује да је поступак пред првостепеним судом, до доношења решења о прекиду поступка 7. марта 2006. године, трајао скоро три године, у ком периоду је од једанаест заказаних рочишта, одржано три, као и да наведена рочишта осим два пута (једном због одсутности судије, а други пут због неуредног позивања заступника тужене), нису одржана на предлог подносиоца уставне жалбе, односно на сагласан предлог обе странке, а након доношења решења о наставку поступка 10. априла 2007. године, Општински суд у Врању рочишта је заказивао у кратким временским интервалима. Такође, по оцени Уставног суда, другостепени суд је поступао ефикасно, будући да је одлучујући о изјављеним жалбама, своје одлуке донео у року од пет, односно седам месеци од дана изјављавања жалби, као и Врховни суд Србије који је ревизијску пресуду донео у року од два и по месеца.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да у радњама судова није био доприноса дужини трајања поступка. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе предлагао неодржавање рочишта, као и прекид поступка, ради прибављања кривичних списа, сматрајући да одлука у кривичном поступку може бити од утицаја на доношење одлуке у парничном поступку, Уставни суд је нашао ни подносилац својим понашањем није допринео неразумној дужини трајања поступка, посебно у светлу чињенице да је оспорени поступак окончан за укупно шест година.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Врању у предмету П1. 356/08, те је, на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић