Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Марија Драшкић , заменик председника Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Живадина Митровића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Живадина Митровића изјављена против решења Министарства спољних послова – Дирекција за персоналне и правне послове број 28-56/12 од 1. августа 2008. године, решења Жалбене комисије Владе број 795-118-00-00080/2008-01 од 24. децембра 2008. године и пресуде Управног суда У. 7660/10 од 8. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живадин Митровић из Београда поднео је 23. августа 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повредe права на правично суђење и суђење у разумном року, зајемчених чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава, права на имовину из члана 58. У става и права на рад зајемченог чланом 60. став 4. Устава. У уставној жалби се истиче и повреда члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и грађанских слобода.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је подносилац засновао радни однос у Министарству спољних послова на одређено време; да му је радни однос престао због престанка потребе за даљим ангажовањем, али да се у решењу не наводе чињенице или околности које су до тога довеле; да је такво решење о престанку радног односа незаконито, јер не садржи образложење. У уставној жалби се даље наводи да је Жалбена комисија Владе потврдила наведено решење и навела да подносилац не поседује стручност која је услов за обављање ових послова, иако се наведена чињеница није разматрала у предметном управном поступку, а у периоду у коме је подносилац био запослен у Министарству није донет нови акт о организацији и систематизацији радних места, по коме подносилац није могао да буде распоређен. Подносилац уставне жалбе указује: да му је решењем о престанку радног односа повређено право на рад, „односно достојанство личности“ и правну заштиту у случају престанка радног односа, као и право на имовину, јер му је „незаконитим поступањем државних органа угрожена егзистенција“.; да му је у другостепеном управном поступку ускраћено право на једнаку заштиту и правно средство, тиме што Жалбена комисија Владе није оценила његове наводе изнете у жалби, „те му је онемогућ ено да учествује у поступку “; да Управни суд није навео који је то „одлучни разлог“ за престанак радног односа наступио и да је погрешно закључио да му је радни однос престао истеком времена на које је заснован, јер још није протекло четири године откада је засновао радни однос у Министарству; да је оспорена пресуда потпуно неразумљива,а разлози наведени у њој противречни и нејасни.
Подносилац уставне жалбе сматра да је Министарство спољних послова било дужно да га распореди на одговарајуће послове у складу са врстом и степеном стручне спреме. Подносилац, такође, сматра да му је одлучивањем Управног суда у трајању од годину дана и четири месеца повређено право на суђење у разумном року, имајући у виду да се у управном спору сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку и да је поступак у коме се одлучује о престанку радног односа хитне природе.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреде означених уставних права и поништи оспорене акте, као и да утврди право подносиоца на накнаду штете „у виду изгубљене зараде“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правн a средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорене акте и осталу документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Министарства спољних послова – Дирекција за персоналне и правне послове број 21-153/12 од 27. децембра 2005. године Живадин Митровић (овде подносилац уставне жалбе) засновао је радни однос на одређено време у Министарству у звању првог саветника до истека функције, а најдуже до четири године, почев од 28. децембра 2005. године, ради обављања послова у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу (став 1. диспозитива). Истим решењем у ст. 2. и 3. диспозитива утврђена је месечна зарада подносиоца за време припрема и одређен начин њеног усклађивања, а у ставу 4. је одређено да именованом престаје радни однос када престане потреба за његовим даљим ангажовањем у Дипломатско конзуларном представништву Србије и Црне Горе, уколико дође до престанка рада Дипломатско конзуларног представништва Србије и Црне Горе у иностранству, укидања послова које обавља, уколико његов рад буде негативно оцењен, односно истеком времена ангажовања. У образложењу решења је наведено да је подносилац уставне жалбе, на основу одлуке министра спољних послова, сходно члану 328. Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе, засновао радни однос на одређено време због указане потребе да обавља послове првог саветника у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу.
Оспореним решењем Министарства спољних послова број 28-56/12 од 1. августа 2008. године престао је радни однос подносиоцу уставне жалбе заснован решењем Министарства спољних послова – Дирекција за персоналне и правне послове број 21-153/12 од 27. децембра 2005. године, због престанка потребе ангажовања (став 1. диспозитива). Истим решењем је одређено да подносиоцу престаје радни однос закључно са 1. августом 2008. године (став 2.), те да ће Дирекција за финансијске послове Министарства спољних послова исплатити подносиоца са свим принадлежностима закључно са 1. августом 2008. године. У образложењу оспореног решења о престанку радног односа је наведено: да је у члану 328. ст. 3. и 4. Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима у иностранству, радни однос на одређено време може засновати ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручн ости ван сталног састава органа; да је на основу наведених одредаба подносилац засновао радни однос у Министарству, али да у решењу о заснивању радног односа није наведено о каквој се стручности именованог ради, коју нису поседовали запослени у Министарству, за ангажовање у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу. С обзиром на то да је радни однос са подносиоцем уставне жалбе закључен на одређено време са крајњим роком до четири године, а да је наступила чињеница престанка потребе за његовим даљим радом, Министарство је, на основу члана 175. тачка 1. Закона о раду и члана 16, члана 126. став 1. тачка 1. и члана 140. Закона о државним службеницима, одлучило да подносиоцу престане радни однос.
Оспореним решењем Жалбене комисије Владе број 795-118-00-00080/2008-01 од 24. децембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења. У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да се поводом изјављене жалбе првостепени орган изјаснио о томе да подносилац не поседује положен дипломатско-конзуларни испит, нити верификована знања два страна језика, од којих један на нивоу седмог семестра, а други на нивоу петог, што је Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству број стр.пов. 24-1/12 од 4. маја 2005. године било предвиђено као услов, па се може закључити да није испуњавао услове за обављање предметних послова ни раније, а ни сада их не испуњава; да је одредбом члана 27. Закона о иностраним пословима било прописано да се на положај и права запослених у Министарству за питања која тим законом нису уређена, примењују важеће одредбе закона којим су уређени радни односи у државним органима; да је одредбом члана 16. Закона о државним службеницима прописано да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован. Жалбена комисија Владе је оценила да оспорено првостепено решење садржи разлог за престанак радног односа подносиоца уставне жалбе, јер је престала потреба за његовим даљим ангажовањем, а остали наводи жалбе, по налажењу Жалбене комисије Владе, нису од утицаја на одлучивање о жалби.
Подносилац уставне жалбе је тужбом у управном спору оспоравао законитост оспореног решења Жалбене комисије Владе, а Управни суд је, на седници одржаној 8. јула 2010. године, донео оспорену пресуду У. 7660/10 којом се тужба одбија као неоснована. У образложењу оспорене пресуде Управни суд је оценио да је правилно поступио тужени орган када је одбио као неосновану жалбу подносиоца, јер је у првостепеном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос на одређено време до истека функције, а најдуже до четири године, ради обављања послова у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу; да је у ставу 4. диспозитива тог решења одређено да именованом престаје радни однос, поред осталог, када престане потреба за његовим даљим ангажовањем; да је у поступку утврђено да подносилац не поседује положен дипломатско-конзуларни испит, нити верификована знања два страна језика, од којих један на нивоу седмог семестра, а други на нивоу петог, што је било предвиђено као услов Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству број стр.пов. 24-1/12 од 4. маја 2005. године и важећим Правилником. Управни суд је, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос на одрђено време до истека функције, а најдуже до четири године, оценио да је наступио разлог за престанак радног односа наведен у четвртом ставу диспозитива решења о заснивању радног односа и да оспореним другостепеним решењем није повређен закон на штету подносиоца, па је на основу одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону з аснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. до 4.).
Одредба члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода по својој садржини се не разликује од одред бе члана 36. став 2. Устава Републике Србије, па је Уставни суд постојање повреде истакнутог права ценио у односу на наведену одредб у Устава.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, битне су и следеће одредбе закона:
Законом о спољним пословима („Службени гласник РС“, бр. 116/07 и 126/07 – исправка) прописано је: да Културно-информативни центар обавља послове јавне дипломатије из делокруга Министарства и других органа државне управе из области културе, у циљу повећања угледа Републике Србије (члан 10. став 1.); да се на радне односе у Министарству примењују одредбе закона и других подзаконских општих аката којима се уређују права и дужности функционера, права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника ако овим законом није друкчије одређено (члан 31.)
Одредбама Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе („ Службени лист СФРЈ“, бр. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93 и 50/93 ) било је прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у иностранству радни однос на одређено време може засновати ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручности ван сталног састава Савезног сек ретаријата за иностране послове (члан 328. став 3); да раднику који је засновао радни однос на одређено време престаје радни однос даном извршења задатака и послова, истеком одређеног рока или даном повратка одсутног радника (члан 388. став 6.).
Законом о државним службеницима („ Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07 ) прописано је: да р адни однос на одређено време може да се заснује: ради замене одсутног државног службеника, до његовог повратка; због привремено повећаног обима посла који постојећи број државних службеника не може да изврши, најдуже на шест месеци; на радним местима у кабинету , док траје дужност функционера; ради обуке приправника, док траје приправнички стаж (члан 63. став 1.); да државном службенику престаје радни однос, поред осталог, проте ком времена на које је заснован (члан 126. тачка 1)); да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован и да жалба не одлаже извршење решења којим је утврђен престанак радног односа заснованог на одређено време (члан 127.) .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспорено решење Министарства спољних послова незаконито, јер не садржи разлоге за престанак радн ог однос а, односно за престанак потребе за његовим радним ангажовањем. Подносилац истиче да Жалбена комисија Владе није оценила ове његове наводе, а да је Управни суд изнео противречне и нејасне разлоге у оспореној пресуди, оцењујући да се ради о престанку радног односа због протека времена на које је заснован, иако није протекло четири године откада је заснован радни однос.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Суд је закључио да је оспорено решење о престанку радног односа подносиоцу уставне жалбе образложено, да се заснива на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да задовољава захтеве правичности из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у поступку који је претходио уставној жалби, утврдио да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос у Министарству иностраних послова на основу одредбе члана 328. став 3. тада важећег Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе . Наведеном одредбом Закона било је прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у иностранству може засновати радни однос на одређено време, ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручности ван сталног састава Савезног сек ретаријата за иностране послове. Уставни суд је даље утврдио да је оспореним решењем Министарства одлучено да подносиоцу уставне жалбе престаје радни однос због престанка потребе за његовим даљим ангажовањем, на основу одредбе члана 127. Закона о државним службеницима.
Уставни суд указује да се на радне односе запослених у Министарству спољних послова сходно примењују одредбе Закона о државним службеницима, те да је одредбом члана 127. тог закона прописано да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован. Полазећи од разлога за заснивање радног односа на одређено време, Уставни суд оцењује да такав радни однос може престати и пре истека времена на које је заснован, уколико престане потреба за даљим радним ангажовањем запосленог. У решењу Министарства спољних послова од 27. децембра 2005. године, на основу кога је подносилац засновао радни однос, као један од разлога за престанак радног односа подносиоца је, управо, наведен престанак потребе за његовим даљим ангажовањем у Дипломатско-конзуларном представништву Србије и Црне Горе. Из тога следи да ни радни однос који је засновао подносилац уставне жалбе није морао да траје четири године, јер је Министарство спољних послова пре истека тог периода оценило да више не постоји потреба за његовим даљим ангажовањем. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да се „у решењу не наводе чињенице или околности “ из којих произлази да је та потреба престала, Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос до истека функције, а најдуже на четири године и да је доношењу оспореног решења о престанку радног односа претходила одлука Министарства о томе да подносиоцу престане функција у Културно-информативном центру у Паризу, чиме се тај орган недвосмислено одредио о потреби даљег ангажовања подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од тога да је подносиоцу радни однос престао на основу одредбе члана 127. Закона о државним службеницима, Уставни суд је оценио неоснованим његове наводе да је Министарство спољних послова било дужно да га распореди на „одговарајуће послове у складу са врстом и степеном стручне спреме“ и да спроведе поступак у коме би се утврдило да ли постоји потреба за његовим даљим ангажовањем.
Уставни суд је констатовао да оспорено решење Жалбене комисиј е Владе садржи оцену да подносилац уставне жалбе не поседује стручност која је услов за обављање ових послова, иако та чињеница није утврђивана у предметном управном поступку . Уставни суд, међутим, налази да наведена повреда правила поступка учињена у другостепеном поступку није довела у питање правичност одлучивања о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, јер је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са одредбом члана 127. Закона о државним службеницима.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да у поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда подносиоцу није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У погледу повреде права на рад, на коју се указује у уставној жалби, Уставни суд је закључио да се тврдња о повреди означеног права заснива на истим разлозима које је овај суд оценио у вези са повредом права на правично суђење . Налазећи да су у оспорен ој пресуд и Управног суда изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са законом, Уставни суд је утврдио да подноси оцу није повређено ни право на рад зајемчено чланом 60. Устава .
У вези са истакнутом повредом права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд констатује да се повреда тог уставног права доводи искључиво у везу са одлучивањем Управног суда. Имајући у виду да је предметни управни спор окончан у року од годину дана и четири месеца, Уставни суд је оценио да се наведено трајање поступка у конкретном случају објективно не може сматрати неразумно дугим, те у том смислу ови наводи уставне жалбе нису прихватљиви.
Постојање повреде права на једнаку заштиту права Уставни суд утврђује полазећи од уставн е гаран тије којом се обезбеђује заштита од арбитр ерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења . Та заштита се, поред осталог, огледа у обавези надлежни х органа да у истоврсним случајевима једнако одлуч ују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају. Имајући у виду оцену да је одлука о престанку радног односа подносиоца образложена на начин који је уставноправно прихватљив, а да подносилац уставне жалбе није доставио доказе о различитом поступању суда у истој правној и чињеничној ситуацији, Уставни суд оцењује да се не може прихватити тврдња подносиоца да му је повређено право зајемчено чланом 36. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да је пре изјављивања уставне жалбе, подносилац користио право на жалбу и да је надлежни управни орган о том правном леку, након што је све релевантне жалбене наводе испитао, мериторно одлучио, те да је користио и право на тужбу у управном спору, због чега не постоје уставноправни разлози који би могли указивати на повреду права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од тога да се у уставној жалби повреда права на имовину везује за изосталу зараду, а имајући у виду оцену о повреди права на рад, Суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у предметном поступку није повређено означено право које се јемчи одредбом члана 58. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених аката.
6. На основу изнетог и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је подносилац засновао радни однос у Министарству спољних послова на одређено време; да му је радни однос престао због престанка потребе за даљим ангажовањем, али да се у решењу не наводе чињенице или околности које су до тога довеле; да је такво решење о престанку радног односа незаконито, јер не садржи образложење. У уставној жалби се даље наводи да је Жалбена комисија Владе потврдила наведено решење и навела да подносилац не поседује стручност која је услов за обављање ових послова, иако се наведена чињеница није разматрала у предметном управном поступку, а у периоду у коме је подносилац био запослен у Министарству није донет нови акт о организацији и систематизацији радних места, по коме подносилац није могао да буде распоређен. Подносилац уставне жалбе указује: да му је решењем о престанку радног односа повређено право на рад, „односно достојанство личности“ и правну заштиту у случају престанка радног односа, као и право на имовину, јер му је „незаконитим поступањем државних органа угрожена егзистенција“.; да му је у другостепеном управном поступку ускраћено право на једнаку заштиту и правно средство, тиме што Жалбена комисија Владе није оценила његове наводе изнете у жалби, „те му је онемогућ ено да учествује у поступку “; да Управни суд није навео који је то „одлучни разлог“ за престанак радног односа наступио и да је погрешно закључио да му је радни однос престао истеком времена на које је заснован, јер још није протекло четири године откада је засновао радни однос у Министарству; да је оспорена пресуда потпуно неразумљива,а разлози наведени у њој противречни и нејасни.
Подносилац уставне жалбе сматра да је Министарство спољних послова било дужно да га распореди на одговарајуће послове у складу са врстом и степеном стручне спреме. Подносилац, такође, сматра да му је одлучивањем Управног суда у трајању од годину дана и четири месеца повређено право на суђење у разумном року, имајући у виду да се у управном спору сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку и да је поступак у коме се одлучује о престанку радног односа хитне природе.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреде означених уставних права и поништи оспорене акте, као и да утврди право подносиоца на накнаду штете „у виду изгубљене зараде“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правн a средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорене акте и осталу документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Министарства спољних послова – Дирекција за персоналне и правне послове број 21-153/12 од 27. децембра 2005. године Живадин Митровић (овде подносилац уставне жалбе) засновао је радни однос на одређено време у Министарству у звању првог саветника до истека функције, а најдуже до четири године, почев од 28. децембра 2005. године, ради обављања послова у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу (став 1. диспозитива). Истим решењем у ст. 2. и 3. диспозитива утврђена је месечна зарада подносиоца за време припрема и одређен начин њеног усклађивања, а у ставу 4. је одређено да именованом престаје радни однос када престане потреба за његовим даљим ангажовањем у Дипломатско конзуларном представништву Србије и Црне Горе, уколико дође до престанка рада Дипломатско конзуларног представништва Србије и Црне Горе у иностранству, укидања послова које обавља, уколико његов рад буде негативно оцењен, односно истеком времена ангажовања. У образложењу решења је наведено да је подносилац уставне жалбе, на основу одлуке министра спољних послова, сходно члану 328. Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе, засновао радни однос на одређено време због указане потребе да обавља послове првог саветника у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу.
Оспореним решењем Министарства спољних послова број 28-56/12 од 1. августа 2008. године престао је радни однос подносиоцу уставне жалбе заснован решењем Министарства спољних послова – Дирекција за персоналне и правне послове број 21-153/12 од 27. децембра 2005. године, због престанка потребе ангажовања (став 1. диспозитива). Истим решењем је одређено да подносиоцу престаје радни однос закључно са 1. августом 2008. године (став 2.), те да ће Дирекција за финансијске послове Министарства спољних послова исплатити подносиоца са свим принадлежностима закључно са 1. августом 2008. године. У образложењу оспореног решења о престанку радног односа је наведено: да је у члану 328. ст. 3. и 4. Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима у иностранству, радни однос на одређено време може засновати ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручн ости ван сталног састава органа; да је на основу наведених одредаба подносилац засновао радни однос у Министарству, али да у решењу о заснивању радног односа није наведено о каквој се стручности именованог ради, коју нису поседовали запослени у Министарству, за ангажовање у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу. С обзиром на то да је радни однос са подносиоцем уставне жалбе закључен на одређено време са крајњим роком до четири године, а да је наступила чињеница престанка потребе за његовим даљим радом, Министарство је, на основу члана 175. тачка 1. Закона о раду и члана 16, члана 126. став 1. тачка 1. и члана 140. Закона о државним службеницима, одлучило да подносиоцу престане радни однос.
Оспореним решењем Жалбене комисије Владе број 795-118-00-00080/2008-01 од 24. децембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења. У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да се поводом изјављене жалбе првостепени орган изјаснио о томе да подносилац не поседује положен дипломатско-конзуларни испит, нити верификована знања два страна језика, од којих један на нивоу седмог семестра, а други на нивоу петог, што је Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству број стр.пов. 24-1/12 од 4. маја 2005. године било предвиђено као услов, па се може закључити да није испуњавао услове за обављање предметних послова ни раније, а ни сада их не испуњава; да је одредбом члана 27. Закона о иностраним пословима било прописано да се на положај и права запослених у Министарству за питања која тим законом нису уређена, примењују важеће одредбе закона којим су уређени радни односи у државним органима; да је одредбом члана 16. Закона о државним службеницима прописано да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован. Жалбена комисија Владе је оценила да оспорено првостепено решење садржи разлог за престанак радног односа подносиоца уставне жалбе, јер је престала потреба за његовим даљим ангажовањем, а остали наводи жалбе, по налажењу Жалбене комисије Владе, нису од утицаја на одлучивање о жалби.
Подносилац уставне жалбе је тужбом у управном спору оспоравао законитост оспореног решења Жалбене комисије Владе, а Управни суд је, на седници одржаној 8. јула 2010. године, донео оспорену пресуду У. 7660/10 којом се тужба одбија као неоснована. У образложењу оспорене пресуде Управни суд је оценио да је правилно поступио тужени орган када је одбио као неосновану жалбу подносиоца, јер је у првостепеном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос на одређено време до истека функције, а најдуже до четири године, ради обављања послова у Културно информативном центру Србије и Црне Горе у Паризу; да је у ставу 4. диспозитива тог решења одређено да именованом престаје радни однос, поред осталог, када престане потреба за његовим даљим ангажовањем; да је у поступку утврђено да подносилац не поседује положен дипломатско-конзуларни испит, нити верификована знања два страна језика, од којих један на нивоу седмог семестра, а други на нивоу петог, што је било предвиђено као услов Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Министарству број стр.пов. 24-1/12 од 4. маја 2005. године и важећим Правилником. Управни суд је, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос на одрђено време до истека функције, а најдуже до четири године, оценио да је наступио разлог за престанак радног односа наведен у четвртом ставу диспозитива решења о заснивању радног односа и да оспореним другостепеним решењем није повређен закон на штету подносиоца, па је на основу одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону з аснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. до 4.).
Одредба члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода по својој садржини се не разликује од одред бе члана 36. став 2. Устава Републике Србије, па је Уставни суд постојање повреде истакнутог права ценио у односу на наведену одредб у Устава.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, битне су и следеће одредбе закона:
Законом о спољним пословима („Службени гласник РС“, бр. 116/07 и 126/07 – исправка) прописано је: да Културно-информативни центар обавља послове јавне дипломатије из делокруга Министарства и других органа државне управе из области културе, у циљу повећања угледа Републике Србије (члан 10. став 1.); да се на радне односе у Министарству примењују одредбе закона и других подзаконских општих аката којима се уређују права и дужности функционера, права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника ако овим законом није друкчије одређено (члан 31.)
Одредбама Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе („ Службени лист СФРЈ“, бр. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93 и 50/93 ) било је прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у иностранству радни однос на одређено време може засновати ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручности ван сталног састава Савезног сек ретаријата за иностране послове (члан 328. став 3); да раднику који је засновао радни однос на одређено време престаје радни однос даном извршења задатака и послова, истеком одређеног рока или даном повратка одсутног радника (члан 388. став 6.).
Законом о државним службеницима („ Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07 ) прописано је: да р адни однос на одређено време може да се заснује: ради замене одсутног државног службеника, до његовог повратка; због привремено повећаног обима посла који постојећи број државних службеника не може да изврши, најдуже на шест месеци; на радним местима у кабинету , док траје дужност функционера; ради обуке приправника, док траје приправнички стаж (члан 63. став 1.); да државном службенику престаје радни однос, поред осталог, проте ком времена на које је заснован (члан 126. тачка 1)); да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован и да жалба не одлаже извршење решења којим је утврђен престанак радног односа заснованог на одређено време (члан 127.) .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспорено решење Министарства спољних послова незаконито, јер не садржи разлоге за престанак радн ог однос а, односно за престанак потребе за његовим радним ангажовањем. Подносилац истиче да Жалбена комисија Владе није оценила ове његове наводе, а да је Управни суд изнео противречне и нејасне разлоге у оспореној пресуди, оцењујући да се ради о престанку радног односа због протека времена на које је заснован, иако није протекло четири године откада је заснован радни однос.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Суд је закључио да је оспорено решење о престанку радног односа подносиоцу уставне жалбе образложено, да се заснива на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да задовољава захтеве правичности из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у поступку који је претходио уставној жалби, утврдио да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос у Министарству иностраних послова на основу одредбе члана 328. став 3. тада важећег Закона о основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе . Наведеном одредбом Закона било је прописано да се изузетно, у дипломатским и конзуларним представништвима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у иностранству може засновати радни однос на одређено време, ако се укаже потреба да се за одређене задатке и послове ангажује радник одговарајуће стручности ван сталног састава Савезног сек ретаријата за иностране послове. Уставни суд је даље утврдио да је оспореним решењем Министарства одлучено да подносиоцу уставне жалбе престаје радни однос због престанка потребе за његовим даљим ангажовањем, на основу одредбе члана 127. Закона о државним службеницима.
Уставни суд указује да се на радне односе запослених у Министарству спољних послова сходно примењују одредбе Закона о државним службеницима, те да је одредбом члана 127. тог закона прописано да радни однос на одређено време престаје протеком времена на које је заснован. Полазећи од разлога за заснивање радног односа на одређено време, Уставни суд оцењује да такав радни однос може престати и пре истека времена на које је заснован, уколико престане потреба за даљим радним ангажовањем запосленог. У решењу Министарства спољних послова од 27. децембра 2005. године, на основу кога је подносилац засновао радни однос, као један од разлога за престанак радног односа подносиоца је, управо, наведен престанак потребе за његовим даљим ангажовањем у Дипломатско-конзуларном представништву Србије и Црне Горе. Из тога следи да ни радни однос који је засновао подносилац уставне жалбе није морао да траје четири године, јер је Министарство спољних послова пре истека тог периода оценило да више не постоји потреба за његовим даљим ангажовањем. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да се „у решењу не наводе чињенице или околности “ из којих произлази да је та потреба престала, Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе засновао радни однос до истека функције, а најдуже на четири године и да је доношењу оспореног решења о престанку радног односа претходила одлука Министарства о томе да подносиоцу престане функција у Културно-информативном центру у Паризу, чиме се тај орган недвосмислено одредио о потреби даљег ангажовања подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од тога да је подносиоцу радни однос престао на основу одредбе члана 127. Закона о државним службеницима, Уставни суд је оценио неоснованим његове наводе да је Министарство спољних послова било дужно да га распореди на „одговарајуће послове у складу са врстом и степеном стручне спреме“ и да спроведе поступак у коме би се утврдило да ли постоји потреба за његовим даљим ангажовањем.
Уставни суд је констатовао да оспорено решење Жалбене комисиј е Владе садржи оцену да подносилац уставне жалбе не поседује стручност која је услов за обављање ових послова, иако та чињеница није утврђивана у предметном управном поступку . Уставни суд, међутим, налази да наведена повреда правила поступка учињена у другостепеном поступку није довела у питање правичност одлучивања о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе, јер је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са одредбом члана 127. Закона о државним службеницима.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да у поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда подносиоцу није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У погледу повреде права на рад, на коју се указује у уставној жалби, Уставни суд је закључио да се тврдња о повреди означеног права заснива на истим разлозима које је овај суд оценио у вези са повредом права на правично суђење . Налазећи да су у оспорен ој пресуд и Управног суда изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао у складу са законом, Уставни суд је утврдио да подноси оцу није повређено ни право на рад зајемчено чланом 60. Устава .
У вези са истакнутом повредом права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд констатује да се повреда тог уставног права доводи искључиво у везу са одлучивањем Управног суда. Имајући у виду да је предметни управни спор окончан у року од годину дана и четири месеца, Уставни суд је оценио да се наведено трајање поступка у конкретном случају објективно не може сматрати неразумно дугим, те у том смислу ови наводи уставне жалбе нису прихватљиви.
Постојање повреде права на једнаку заштиту права Уставни суд утврђује полазећи од уставн е гаран тије којом се обезбеђује заштита од арбитр ерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења . Та заштита се, поред осталог, огледа у обавези надлежни х органа да у истоврсним случајевима једнако одлуч ују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају. Имајући у виду оцену да је одлука о престанку радног односа подносиоца образложена на начин који је уставноправно прихватљив, а да подносилац уставне жалбе није доставио доказе о различитом поступању суда у истој правној и чињеничној ситуацији, Уставни суд оцењује да се не може прихватити тврдња подносиоца да му је повређено право зајемчено чланом 36. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да је пре изјављивања уставне жалбе, подносилац користио право на жалбу и да је надлежни управни орган о том правном леку, након што је све релевантне жалбене наводе испитао, мериторно одлучио, те да је користио и право на тужбу у управном спору, због чега не постоје уставноправни разлози који би могли указивати на повреду права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од тога да се у уставној жалби повреда права на имовину везује за изосталу зараду, а имајући у виду оцену о повреди права на рад, Суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у предметном поступку није повређено означено право које се јемчи одредбом члана 58. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио у целини као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених аката.
6. На основу изнетог и одредаба 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић