Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредб e члана 198 . став 1. Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", број 107/05).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбe члана 198. став 1. Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", број 107/05). У иницијативи се наводи да је одредба члна 198. став 1. Закона о здравственој заштити, којом је овлашћена лекарска комора да здравственом раднику трајно одузм e лиценцу ако је здравствени радник правоснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због тешког кривичног дела против здравља људи, несагласна са одредбом члана 197. став 1. Устава Републике Србије, којом је утврђено да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство. Ово из разлога што је кривично дело за које је подносилац иницијативе осуђен извршено 1998. године , када није био на снази оспорени Закон, тако да се исти није могао применити на правне ситуације настале пре ступања на снагу наведеног Закона.
У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 198. став 1. Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 88/10, 99/10 и 57/11) прописано да комора здравственом раднику трајно одузима лиценцу ако је здравствени радник правоснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због тешког кривичног дела против здравља људи.
Уставом Републике Србије утврђено је: да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, а здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује се законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области здравства (члан 97. тачка 10.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство (члан 197. став 1.).
Полазећи од изложеног, а посебно одредбе члана 97. тачка 10. Устава, законодавац је био овлашћен да, доношењем оспореног закона, уреди систем здравствене заштите, организацију здравствене службе, опште интересе у здравственој заштити, права и обавезе пацијената, услове за обављање самосталне делатности у здравству и лиценцирања лекара, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите.
Уставни суд налази да оспорена одредба Закона, којом се здравственом раднику трајно одузима лиценца за рад ако је здравствени радник правоснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због тешког кривичног дела против здравља људи , не излази изван уставног оквира здравствене заштите утврђеног одредбама члана 68. ст. 1. и 3. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је становишта да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе Закона. Уставни суд, такође, налази да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да је оспореној одредби Закона дато повратно дејство противно одредби члана 197. Устава, с обзиром на то да из дикције и смисла оспорене одредбе произлази да се оспорена одредба односи на будуће правне ситуације , и то од момента ступања на снагу оспореног Закона. Указивање подносиоца иницијативе да се оспорена одредб а Закона у пракси примењује и на тзв. свршене чињенице излази из оквира надлежности Уставног суда одређене чланом 167. Устава, с обзиром на то да није у надлежности Суда да одлучује о начину примене оспорене одредбе Закона у конкретним ситуацијама .
Полазећи од изложеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) иницијативу одбацио као неприхватљиву.
С обзиром на изнето, Уставни с уд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду , решио као у изреци.
У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 198. став 1. Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 88/10, 99/10 и 57/11) прописано да комора здравственом раднику трајно одузима лиценцу ако је здравствени радник правоснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због тешког кривичног дела против здравља људи.
Уставом Републике Србије утврђено је: да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, а здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује се законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области здравства (члан 97. тачка 10.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство (члан 197. став 1.).
Полазећи од изложеног, а посебно одредбе члана 97. тачка 10. Устава, законодавац је био овлашћен да, доношењем оспореног закона, уреди систем здравствене заштите, организацију здравствене службе, опште интересе у здравственој заштити, права и обавезе пацијената, услове за обављање самосталне делатности у здравству и лиценцирања лекара, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите.
Уставни суд налази да оспорена одредба Закона, којом се здравственом раднику трајно одузима лиценца за рад ако је здравствени радник правоснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због тешког кривичног дела против здравља људи , не излази изван уставног оквира здравствене заштите утврђеног одредбама члана 68. ст. 1. и 3. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је становишта да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе Закона. Уставни суд, такође, налази да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да је оспореној одредби Закона дато повратно дејство противно одредби члана 197. Устава, с обзиром на то да из дикције и смисла оспорене одредбе произлази да се оспорена одредба односи на будуће правне ситуације , и то од момента ступања на снагу оспореног Закона. Указивање подносиоца иницијативе да се оспорена одредб а Закона у пракси примењује и на тзв. свршене чињенице излази из оквира надлежности Уставног суда одређене чланом 167. Устава, с обзиром на то да није у надлежности Суда да одлучује о начину примене оспорене одредбе Закона у конкретним ситуацијама .
Полазећи од изложеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) иницијативу одбацио као неприхватљиву.
С обзиром на изнето, Уставни с уд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду , решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић