Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ненада Грујовића, у притвору Окружног затвора у Беораду, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Грујовића изјављена против решења Вишег суда у Београду К . 661/10 - Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Грујовић, у притвору Окружног затвора у Беораду, поднео је Уставном суду 29. децембра 2011. године уставну жалбу, а 3. и 25. јануара 2012. године допуне уставне жалбе против решења Вишег суда у Београду Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и члана 5. ст. 1, 3, 4. и 5. и члан 6. ст. 1. и 2. Европске Конвенције о људским правима и основним слободама .
У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе 5. децембра 2006. године , по потерници полиције Републике Србије, лишен слободе у Аустрији, али му се притвор неоосновано рачуна од 6. јула 2007. године;
- да се од тада у притвору налази 61 месец, без пресуде, па се притвор за њега претворио у санкцију;
- да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна;
- да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор;
- да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни;
- да суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер у 2010. и 2011. години је одржао по један главни претрес.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења и наложи пуштање подносиоца на слободу.
С обзиром на то да су поједина права из члана 5. ст. 1, 3, 4. и 5. и члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода заштићена одредбама Устава које је подносилац означио у уставној жалби, Уставни суд је вршио оцену повреде наведених уставних права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспоренa решења Вишег суда у Београду Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године , и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007.године, према окр.Грујовић Ненаду, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор из разлога предвиђених одредбом члaна 142 . ст ав 2. тач.1 ), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, који му се рачуна од 6. јула 2007.године, када је лишен слободе.
Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Београду Кт. 2608/06 од 31. децембра 2007.године, окривљеним Грујовић Ненаду, В.С. и Б.А. стављено је на терет извршење кривичног дела тешко убиство из чл ана 114. тач.1 ) и 4 ) К ривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћено коришћење туђег возила из чл ана .213. ст ав 2. у вези са ст авом 1 . Кривичног законика и кривичног дела посебни случајеви фалсификовања исправе из чл ана 356. тач ка 5) у вези са чл аном 355. ст ав 1 . К ривичног законика, а све у вези са чланом ЗЗ. К ривичног законика.
Последњи пут притвор је према наведеном окривљеном продужен решењем Кривичног ванпретресног већа Вишег суда у Београду К.бр.661/10 - Кв.бр.4 734/11 од 16. новембра 2011.године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 3 ) и 5 ) ЗКП, који по том решењу може трајати најдуже два месеца. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
- да је к ривично веће, поступајући у смислу одредбе члана 146. став 2. ЗКП, по службеној дужности испитало да ли и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном, па је донело одлуку ти разлози и даље стоје;
- да из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- да „по налажењу кривичног већа и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. ст ав 1. тач ка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период био недоступан суду и органима гоњења, с обзиром на то да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6.07.2007. године, то кривично веће налази да све напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- да је, истовремено, „кривично веће мишљења да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. ст ав 1. тач ка З) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. ст ав 1. у вези са чл аном 168. ст ав 1. К ривичног закона Републике Србије , што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела“;
- да „по налажењу кривичног већа и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. ст ав 1. тач ка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1 ) и 4 ) К ривичног законика у саизвршилаштву у вези чл ана ЗЗ. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, по налажењу већа, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност“.
Имајући у виду напред наведено, на основу одредбе члана 146. ст ав 2. ЗКП у вези са чланом 142. ст ав 1. тач. 1 ), 3) и 5 ) ЗКП, а сходно овлашћењима већа из члана 24. ст ав 6. ЗКП, донета је одлука као у изреци решења.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о жалбама окривљеног Грујовић Ненада и његовог браниоца, изјављеним против решења Вишег суда у Београду К.бр.661/10 - Кв.бр.4734/11 од 16. новембра 2011. године, донео 7. децембра 2011. године оспорено решење Кж. 4073/11, којим је жалбе одбио као неосноване. Апелациони суд је навео:
- да „по оцени другостепеног суда правилно је првостепени суд побијаним решењем продужио притвор према окривљеном Грујовић Ненаду по основу из члана 142 . став 1 . тач . 1 ), 3) и 5 ) ЗКП. Наиме, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка окривљени Грујовић Ненад дужи временски период био недоступан суду и органима гоњења, обзиром да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 06.07.2007. године, то je правилан закључак првостепеног суда да наведене околности представљају околности које указују на опасност од бекства окривљеног, уколико би био пуштен на слободу, због чега и даље стоји законски разлог за продужење притвора према окривљеном предвиђен одредбом члана 142 став 1 . тачка 1 ) ЗКП“;
- да „и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, јер околности наведене у образложењу побијаног решења и то да је окривљени раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља-због кривичног дела из члана 169 . став 1 . у вези члана 168 . став 1 . КЗ PC, што се утврђује увидом у извештај из КЕ за окривљеног, те имајући у виду врсту и бројност кривичних дела која се окривљеном стављају на терет и за која постоји основана сумња да их је извршио и која су по наводима оптужнице извршена у релативно кратком временском периоду, и по налажењу овог суда представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико би био пуштен на слободу, поновити кривично дело“;
- да је „правилно првостепени суд продужио притвор према окривљеном и по законском основу из члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном између осталог стављено на терет постојање основане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114 . тач . 1 ) и 4 ) КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 . КЗ, за које је прописана казна затвора преко
десет година, а продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу оправдано је и због постојања посебно тешких околности кривичног дела које се огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту, у преподневним часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена, испољавајући при тим, према наводима оптужног акта, нарочиту бруталност и упорност“.
На крају, другостепени суд закључује:“Имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, које у свему као правилне прихвата и овај суд, то су супротни жалбени наводи окривљеног Грујовић Ненада и његовог браниоца којима се оспорава законитост и правилност побијаног решења истицањем да наведени законски основи за продужење притвора према окривљеном не стоје, оцењени као неосновани и у овим жалбама не наводи се ниједна околности која би била од утицаја на другачију оддуку суда. Такође, не могу се прихватити наводи из жалби да је време које окривљени проводи у притвору, у погледу дужине трајања, неразумно, како према тумачењу ЗКП, тако и у ставу садржаном у више одлука Европског суда за људска права, те да се притвор према окривљеном може заменити блажом мером, и истама се не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења, јер је правилно првостепени суд закључио да на страни окривљеног Грујовић Ненада стоје разлози за даље продужење притвора по наведеним законским основима, како је то напред наведено. Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 401 . став 3 . ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења“
Поступајући по налогу Уставног суда, председник већа Вишег суда у Београду у предмету К. 661/10, судија А.С, доставио је изјашњење на наводе уставне жалбе. У изјашњењу, председник већа наводи: „ Дана 06.02.2012 . године у својству председника седмог кривичног већа одлуком В.Ф Председника суда додељен ми је у рад спис предмета К бр. 661/10 против окр. Грујовић Ненада од оца Бранка рођеног 17.08.1977 године у Београду, окр. С.В. од оца Ж . рођеног 06.04.1972 године у Београду и окр. А.Б. од оца Р . рођеног 04.01.1972 године у Београду због кривичног дела тешко убиство из члана 114 . КЗ, кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213 . ст ав 2 . КЗ и кривичног дела посебни случајеви фалсификовање исправе из члана 356 . ст ав 5 . КЗ.
Након што сам примио списе предмета у рад заказао сам главни претрес у овој кривично правној ствари дана 14.02.2012 године, 26.04.2012 године и 25.05.2012 године, а наредни главни претрес заказан је за 22.06.2012 године, а све у складу са програмом решавања старих и притворских предмета.
У овој кривичноправној ствари укупно је поступало четири председника већа и то судија В.Ц, која је након успостављања нове мреже судова у Републици Србији као судија Вишег суда поступала у малолетничком
одељењу до одласка у пензију. Након тога списи предмета додељени су у рад
судији З.Т. В.Ф. Председника суда, а на соптвени захтев изузета за поступање те су списи предмета додељени у рад судији М.И. Након доношења годишњег распореда судија за 2012 . годину иста је одлуком В.Ф.Председника суда упућена у Посебно одељење Вишег суда у Београду у јануару месецу, те су списи предмета дана 06.02.2012 године додељени мени у рад као поступајућем судији.
У односу на примедбе окривљеног наведене у Уставној жалби истичем да су исте неосноване, будући да сам у свему поступао у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, а пошто су ми списи предмета додељени у рад.
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везано за криминалистичко - технички преглед лица места, а који се налазе у депозиту Вишег суда у Београду, извршена је процесна радња реконструкције догађаја на лицу места. Обављен је већи број вештачења од стране вештака судске медицине и балистичке струке, а који вештаци су и непосредно саслушани пред различитим судским већима“.
У погледу захтева да се изврши фотокопирање списа предмета који би били достављени, Уставни суд јеобавештен да из техничких разлога то није могуће, будући да списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна као и обимну фото -документацију.
4. Чланом 27. Устава зајемчено је, поред осталог: да свако има право на личну слободу и безбедност , а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3. ).
Одредба члана 30. став 1. Устава утврђује да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.) ; да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава утврђује да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)) ; ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30, 31, 32. и 34. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 30. став 1. Устава, овом одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело, као и да се одредбом члана 31. став 1. Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подноси оца зајемчених одредб ама члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. ст . 1. и 3. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Разлоге које је Виши суд у Београду дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлози које је Апелациони суд у Београду прихватио као разлоге који:
- представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела;
- представљају посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљив је став кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период окривљени био недоступан суду и органима гоњења, с обзиром на то да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6.7.2007. године, прихватљив је закључак кривичног већ а да напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- прихватљиво је мишљење кривичног већ а да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. став 1. у вези са чланом 168. став 1. Кривичног закона Републике Србије, што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1) и 4 ) Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.бр. 1483/06 од 11. јануара 2007. године окривљеном Грујовић Ненаду притвор одређен из разлога предвиђених одредбама чл aна 142 . став 2. тач.1), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, а да је каснијим решењем Вишег суда у Београду о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани том тачком, што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Виши суд у Београду водио рачуна о постојању основа за продужавање притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права на слободу и безбедност и права у вези трајање притвора зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава,
8. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер у 2010. и 2011. години је одржао по један главни претрес, да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни.
Како је подносилац уставне жалбе лишен слободе 6. јула 2007. године, а уставну жалбу је изјавио 29. децембра 2011. године, то период у коме се подносилац налази у притвору износи око четири и по године, за које време траје и кривични поступак против њега и осталих окривљених.
Оптужница против окривљених је подигнута 31. децембра 2007. године, из чега произлази да је истрага трајала око пет месеци.
У конкретној кривично правној ствари поступало је четири председника већа, углавном због прераспоређивања на нове дужности, па је поступак четири пута почињао од почетка .
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка, према извештају поступајућег судије, саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везани за криминалистичко –технички преглед лица места, и извршена је реконструкције догађаја на лицу места. У предмету је обављен и већи број вештачења вештака судске медицине и балистичке струке, а ови вештаци су и више пута непосредно саслушани пред различитим судским већима. Списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна , као и обимну фото-документацију.
Наводе подносиоца уставне жалбе да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни, Уставни суд оцењује неоснованим. Наиме, образложења решења о продужењу притвора јесу идентична, међутим, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали. Такође, Уставни суд сматра да разлози наведени као основ за продужење притвора не представљају елементе бића кривичног дела, нити да су разлози у решењима о продужењу притвора нејасни и противречни.
Имајући у виду наведено, динамику којом је суд заказивао главни претрес, чињеницу да се ради о тешком кривичном делу, као и остале радње које су у том периоду предузимане, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе, у периоду до њеног изјављивања , није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
9.Наводи подносиоца уставне жалбе да су судови оспореним решењима повредили његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, заснивају се, по оцени Уставног суда, на истакнутим повредама права из чл. 27, 30, 31. и 32. Устава.
Како је Уставни суд утврдио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди претходно наведених права неосновани, а у оспореним решењима није нашао ни једну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у оспореним решењима о продужењу притвора, дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Стога је Уставни суд мишљења да ови наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним разлозима.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о подносиоца зајемчено одредб ом члана 34. став 3. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целости одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе 5. децембра 2006. године , по потерници полиције Републике Србије, лишен слободе у Аустрији, али му се притвор неоосновано рачуна од 6. јула 2007. године;
- да се од тада у притвору налази 61 месец, без пресуде, па се притвор за њега претворио у санкцију;
- да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна;
- да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор;
- да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни;
- да суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер у 2010. и 2011. години је одржао по један главни претрес.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења и наложи пуштање подносиоца на слободу.
С обзиром на то да су поједина права из члана 5. ст. 1, 3, 4. и 5. и члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода заштићена одредбама Устава које је подносилац означио у уставној жалби, Уставни суд је вршио оцену повреде наведених уставних права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспоренa решења Вишег суда у Београду Кв. 4734/11 од 16. новембра 2011. године и Апелационог суда у Београду Кж. 4073/11 од 7. децембра 2011. године , и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1483/06 од 11. јануара 2007.године, према окр.Грујовић Ненаду, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор из разлога предвиђених одредбом члaна 142 . ст ав 2. тач.1 ), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, који му се рачуна од 6. јула 2007.године, када је лишен слободе.
Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Београду Кт. 2608/06 од 31. децембра 2007.године, окривљеним Грујовић Ненаду, В.С. и Б.А. стављено је на терет извршење кривичног дела тешко убиство из чл ана 114. тач.1 ) и 4 ) К ривичног законика у стицају са кривичним делом неовлашћено коришћење туђег возила из чл ана .213. ст ав 2. у вези са ст авом 1 . Кривичног законика и кривичног дела посебни случајеви фалсификовања исправе из чл ана 356. тач ка 5) у вези са чл аном 355. ст ав 1 . К ривичног законика, а све у вези са чланом ЗЗ. К ривичног законика.
Последњи пут притвор је према наведеном окривљеном продужен решењем Кривичног ванпретресног већа Вишег суда у Београду К.бр.661/10 - Кв.бр.4 734/11 од 16. новембра 2011.године, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 1), 3 ) и 5 ) ЗКП, који по том решењу може трајати најдуже два месеца. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
- да је к ривично веће, поступајући у смислу одредбе члана 146. став 2. ЗКП, по службеној дужности испитало да ли и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном, па је донело одлуку ти разлози и даље стоје;
- да из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- да „по налажењу кривичног већа и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. ст ав 1. тач ка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период био недоступан суду и органима гоњења, с обзиром на то да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6.07.2007. године, то кривично веће налази да све напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- да је, истовремено, „кривично веће мишљења да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. ст ав 1. тач ка З) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. ст ав 1. у вези са чл аном 168. ст ав 1. К ривичног закона Републике Србије , што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела“;
- да „по налажењу кривичног већа и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. ст ав 1. тач ка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1 ) и 4 ) К ривичног законика у саизвршилаштву у вези чл ана ЗЗ. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, по налажењу већа, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност“.
Имајући у виду напред наведено, на основу одредбе члана 146. ст ав 2. ЗКП у вези са чланом 142. ст ав 1. тач. 1 ), 3) и 5 ) ЗКП, а сходно овлашћењима већа из члана 24. ст ав 6. ЗКП, донета је одлука као у изреци решења.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о жалбама окривљеног Грујовић Ненада и његовог браниоца, изјављеним против решења Вишег суда у Београду К.бр.661/10 - Кв.бр.4734/11 од 16. новембра 2011. године, донео 7. децембра 2011. године оспорено решење Кж. 4073/11, којим је жалбе одбио као неосноване. Апелациони суд је навео:
- да „по оцени другостепеног суда правилно је првостепени суд побијаним решењем продужио притвор према окривљеном Грујовић Ненаду по основу из члана 142 . став 1 . тач . 1 ), 3) и 5 ) ЗКП. Наиме, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка окривљени Грујовић Ненад дужи временски период био недоступан суду и органима гоњења, обзиром да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 06.07.2007. године, то je правилан закључак првостепеног суда да наведене околности представљају околности које указују на опасност од бекства окривљеног, уколико би био пуштен на слободу, због чега и даље стоји законски разлог за продужење притвора према окривљеном предвиђен одредбом члана 142 став 1 . тачка 1 ) ЗКП“;
- да „и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, јер околности наведене у образложењу побијаног решења и то да је окривљени раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља-због кривичног дела из члана 169 . став 1 . у вези члана 168 . став 1 . КЗ PC, што се утврђује увидом у извештај из КЕ за окривљеног, те имајући у виду врсту и бројност кривичних дела која се окривљеном стављају на терет и за која постоји основана сумња да их је извршио и која су по наводима оптужнице извршена у релативно кратком временском периоду, и по налажењу овог суда представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико би био пуштен на слободу, поновити кривично дело“;
- да је „правилно првостепени суд продужио притвор према окривљеном и по законском основу из члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном између осталог стављено на терет постојање основане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114 . тач . 1 ) и 4 ) КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 . КЗ, за које је прописана казна затвора преко
десет година, а продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу оправдано је и због постојања посебно тешких околности кривичног дела које се огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту, у преподневним часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена, испољавајући при тим, према наводима оптужног акта, нарочиту бруталност и упорност“.
На крају, другостепени суд закључује:“Имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, које у свему као правилне прихвата и овај суд, то су супротни жалбени наводи окривљеног Грујовић Ненада и његовог браниоца којима се оспорава законитост и правилност побијаног решења истицањем да наведени законски основи за продужење притвора према окривљеном не стоје, оцењени као неосновани и у овим жалбама не наводи се ниједна околности која би била од утицаја на другачију оддуку суда. Такође, не могу се прихватити наводи из жалби да је време које окривљени проводи у притвору, у погледу дужине трајања, неразумно, како према тумачењу ЗКП, тако и у ставу садржаном у више одлука Европског суда за људска права, те да се притвор према окривљеном може заменити блажом мером, и истама се не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења, јер је правилно првостепени суд закључио да на страни окривљеног Грујовић Ненада стоје разлози за даље продужење притвора по наведеним законским основима, како је то напред наведено. Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 401 . став 3 . ЗКП, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења“
Поступајући по налогу Уставног суда, председник већа Вишег суда у Београду у предмету К. 661/10, судија А.С, доставио је изјашњење на наводе уставне жалбе. У изјашњењу, председник већа наводи: „ Дана 06.02.2012 . године у својству председника седмог кривичног већа одлуком В.Ф Председника суда додељен ми је у рад спис предмета К бр. 661/10 против окр. Грујовић Ненада од оца Бранка рођеног 17.08.1977 године у Београду, окр. С.В. од оца Ж . рођеног 06.04.1972 године у Београду и окр. А.Б. од оца Р . рођеног 04.01.1972 године у Београду због кривичног дела тешко убиство из члана 114 . КЗ, кривичног дела неовлашћено коришћење туђег возила из члана 213 . ст ав 2 . КЗ и кривичног дела посебни случајеви фалсификовање исправе из члана 356 . ст ав 5 . КЗ.
Након што сам примио списе предмета у рад заказао сам главни претрес у овој кривично правној ствари дана 14.02.2012 године, 26.04.2012 године и 25.05.2012 године, а наредни главни претрес заказан је за 22.06.2012 године, а све у складу са програмом решавања старих и притворских предмета.
У овој кривичноправној ствари укупно је поступало четири председника већа и то судија В.Ц, која је након успостављања нове мреже судова у Републици Србији као судија Вишег суда поступала у малолетничком
одељењу до одласка у пензију. Након тога списи предмета додељени су у рад
судији З.Т. В.Ф. Председника суда, а на соптвени захтев изузета за поступање те су списи предмета додељени у рад судији М.И. Након доношења годишњег распореда судија за 2012 . годину иста је одлуком В.Ф.Председника суда упућена у Посебно одељење Вишег суда у Београду у јануару месецу, те су списи предмета дана 06.02.2012 године додељени мени у рад као поступајућем судији.
У односу на примедбе окривљеног наведене у Уставној жалби истичем да су исте неосноване, будући да сам у свему поступао у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, а пошто су ми списи предмета додељени у рад.
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везано за криминалистичко - технички преглед лица места, а који се налазе у депозиту Вишег суда у Београду, извршена је процесна радња реконструкције догађаја на лицу места. Обављен је већи број вештачења од стране вештака судске медицине и балистичке струке, а који вештаци су и непосредно саслушани пред различитим судским већима“.
У погледу захтева да се изврши фотокопирање списа предмета који би били достављени, Уставни суд јеобавештен да из техничких разлога то није могуће, будући да списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна као и обимну фото -документацију.
4. Чланом 27. Устава зајемчено је, поред осталог: да свако има право на личну слободу и безбедност , а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3. ).
Одредба члана 30. став 1. Устава утврђује да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.) ; да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава, зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 34. став 3. Устава утврђује да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)) ; ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. став 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30, 31, 32. и 34. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. С обзиром на то да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 30. став 1. Устава, овом одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело, као и да се одредбом члана 31. став 1. Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подноси оца зајемчених одредб ама члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. ст . 1. и 3. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером.
Разлоге које је Виши суд у Београду дао када је оценио да постоје околности због којих окривљени треба и даље да остане у притвору, односно разлози које је Апелациони суд у Београду прихватио као разлоге који:
- представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела;
- представљају посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве.
Према оцени Уставног суда:
- из списа предмета и доказа прикупљених током досадашњег кривичног поступка произилази основана сумња да је окривљени извршио кривична дела која су му стављена на терет;
- прихватљив је став кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, имајући у виду да је након покретања предметног кривичног поступка дужи временски период окривљени био недоступан суду и органима гоњења, с обзиром на то да се налазио у иностранству, те имајући у виду да је лишен слободе у Аустрији, одакле је екстрадиран дана 6.7.2007. године, прихватљив је закључак кривичног већ а да напред наведене околности представљају особите околности које указују да постоји оправдана бојазан да би се окривљени, уколико би био пуштен на слободу, могао крити и дати у бекство и тако бити недоступан судским органима те тиме онемогућити успешно вођење и окончање овог кривичног поступка;
- прихватљиво је мишљење кривичног већ а да у конкретном случају и даље стоји и законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је и раније осуђиван због кривичног дела са елементима насиља из члана 169. став 1. у вези са чланом 168. став 1. Кривичног закона Републике Србије, што је утврђено увидом у извештај из КЕ, па имајући у виду врсту и бројност предметних кривичних дела која му се стављају на терет, а која су, по наводима из оптужнице, извршена у релативно кратком временском периоду, то наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени уколико би био пуштен на слободу могао поновити, односно наставити са извршењем кривичних дела;
- прихватљив је закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног у притвору и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач.1) и 4 ) Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година, а да, у конкретном случају постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је на јавном месту у преподневим часовима, наочиглед већег броја грађана, према покојном оштећеном применио насиље високог степена испољавајући притом, према наводима оптужног акта нарочиту бруталност и упорност.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због бројности оптужених и кривичних дела за која постоји основана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да донесе одлуку.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптуженог (подносиoца уставне жалбе) у притвору.
Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.бр. 1483/06 од 11. јануара 2007. године окривљеном Грујовић Ненаду притвор одређен из разлога предвиђених одредбама чл aна 142 . став 2. тач.1), 2 ), 3) и 5 ) ЗКП, а да је каснијим решењем Вишег суда у Београду о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, јер је суд нашао да више не постоје разлози прописани том тачком, што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Виши суд у Београду водио рачуна о постојању основа за продужавање притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права на слободу и безбедност и права у вези трајање притвора зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава,
8. Подносилац уставне жалбе наводи да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што суд скоро уопште не поступа у овом предмету, јер у 2010. и 2011. години је одржао по један главни претрес, да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни.
Како је подносилац уставне жалбе лишен слободе 6. јула 2007. године, а уставну жалбу је изјавио 29. децембра 2011. године, то период у коме се подносилац налази у притвору износи око четири и по године, за које време траје и кривични поступак против њега и осталих окривљених.
Оптужница против окривљених је подигнута 31. децембра 2007. године, из чега произлази да је истрага трајала око пет месеци.
У конкретној кривично правној ствари поступало је четири председника већа, углавном због прераспоређивања на нове дужности, па је поступак четири пута почињао од почетка .
Од процесних радњи предузетих током трајања кривичног поступка, према извештају поступајућег судије, саслушан је већи број сведока, прибављени су материјални докази везани за криминалистичко –технички преглед лица места, и извршена је реконструкције догађаја на лицу места. У предмету је обављен и већи број вештачења вештака судске медицине и балистичке струке, а ови вештаци су и више пута непосредно саслушани пред различитим судским већима. Списи предмета садрже преко 1000 пописаних страна , као и обимну фото-документацију.
Наводе подносиоца уставне жалбе да су сва образложења досадашњих решења о одређивању притвора истоветна, да наведени разлози за продужење притвора представљају елементе бића кривичног дела, па као такви не могу бити разлог за притвор и да у решењима нема разлога о одлучним чињеницама, а разлози који се наводе су нејасни и противречни, Уставни суд оцењује неоснованим. Наиме, образложења решења о продужењу притвора јесу идентична, међутим, имајући у виду да у конкретном случају и даље егзистирају разлози због којих је притвор и одређен, а потом продужаван, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији нови разлози не могу ни бити наведени, као и да је основано позивање суда на разлоге који су и раније постојали. Такође, Уставни суд сматра да разлози наведени као основ за продужење притвора не представљају елементе бића кривичног дела, нити да су разлози у решењима о продужењу притвора нејасни и противречни.
Имајући у виду наведено, динамику којом је суд заказивао главни претрес, чињеницу да се ради о тешком кривичном делу, као и остале радње које су у том периоду предузимане, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе, у периоду до њеног изјављивања , није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
9.Наводи подносиоца уставне жалбе да су судови оспореним решењима повредили његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, заснивају се, по оцени Уставног суда, на истакнутим повредама права из чл. 27, 30, 31. и 32. Устава.
Како је Уставни суд утврдио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди претходно наведених права неосновани, а у оспореним решењима није нашао ни једну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју подносилац уставне жалбе указује, Уставни суд оцењује да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у оспореним решењима о продужењу притвора, дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су предмет оптужења. Стога је Уставни суд мишљења да ови наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним разлозима.
Стога је Уставни суд утврдио да оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о подносиоца зајемчено одредб ом члана 34. став 3. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целости одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић