Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Жарка Момчиловића из Сурдулице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Жарка Момчиловића и утврђује да је радњама нечињења Вишег суда у Београду у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду К. 1149/11 од 3. јуна 2011. године, повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована .
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава.
3. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава.
3. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жарко Момчиловић из Сурдулице поднео је Уставном суду 4. новембра 20 11. године, преко пуномоћника Иване Кајганић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 1149/10 од 3. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 3272/11 од 30. септембра 2011. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27 . ст. 1. и 3, члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је 27. јула 2011. године окривљеном Жарку Момчиловићу, овде подносиоцу уставне жалбе, истекао притвор продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 2217/11 од 27. маја 2 011. године;
- да до 6. септембра 2011. године ни Окружном затвору у Београду, нити подносиоцу уставне жалбе није достављено оспорено решење о продужењу притвора, већ да је то учињено тек 8. септембра 2011. године, те да стога управа Окружног затвора није имала законски основ, односно одлуку суда, по коме би након 27. јула 2011. године задржала Жарка Момчиловића у притвору;
- да из наведеног следи да „пошто суд није доставио решење о продужењу притвора истог дана када је по претходном решењу притвор истекао 27. јула 2011. године, окривљени морао одмах, без одлагања бити пуштен на слободу, пошто је престао правни основ по коме се он налазио у притвору“;
- да је решење о продужењу притвора од 3. ју на 2011. године достављено подносиоцу тек 8. септембра 2011. године, а да је по жалби браниоца одлучено 30. септембра 2011. године, дакле након скоро четири месеца од доношења, те да је повређено право из члана 27. став 3. Устава;
- да писмени отправак пресуде до дана подношења уставне жалбе није израђен, те да су подносиоцу повређен и право на суђење у разумном року и право на суђење без одуговлачења;
- да „ у целом току првостепеног поступка, суд не само да није дао довољне разлоге за продужење притвора, већ и даље, пуне 3 године, понавља идентичне и стереотипне разлоге, да нису ниједном приликом наведене особите околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу после три године трајања притвора (половина казне изречене првостепеном пресудом) могао побећи или се сакрити и тиме постати недоступан државним органима “;
- да, и ако је одбрана окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, предложила замену мере притвора блажом мером, Апелациони суд у Београду није дао никакво образложење о неприхватању овог предлога.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, обустави извршење оспорених решења и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-6 од 11. јуна 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 1149/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца.
Одлучујући о захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 677/03 од 29. маја 2003. године, истражни судија Окружног суда у Београду је 2. августа 2003. године донео решење Ки. 739/03 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истага због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 245. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, и то 9.974,62 грама опојне дроге хероин и 1.977,66 грама парацетамола и кофеина.
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 739/03 од 18. септембра 2003. године је према подносиоцу уставне жалбе прекинута истрага, јер се подносилац налазио у бекству и одређено је да ће иста бити настављена када буде пронађен.
Подносилац уставне жалбе је пред истражним судијом Окружног суда у Београду саслушан 17. децембра 2008. године и бранио се ћутањем.
Након спроведене истраге, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 3. марта 2009. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу.
Након ступања оптужнице на правну снагу заказан је главни претрес за 25. мај 2009. године. Главни претрес је потом заказиван готово сваког месеца, некада и два пута месечно и одржан је 16 пута. У доказном поступку су прибављени и изведени бројни докази, саслушавани су сведоци и одређена су бројна вештачења.
Главни претрес је закључен 2. јуна 2011. године, а првостепена пресуда је јавно објављена 3. јуна 2011. године.
Пресудом Вишег суда у Београду К. 1149/10 подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од шест година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 15. децембра 2008. године).
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 15. децембра 2008. године, када је лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске у Републику Србију.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 739/03 од 2. августа 2003. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван.
Последњи пут је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен 3. јуна 2011. године, након изрицања првостепене пресуде оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 1149/11 и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже до истека времена трајања казне изречене првостепеном пресудом. Наведеним првостепеним решењем је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 6) ЗКП. Виши суд у Београду је образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, навео да „се након извршења кривичног дела окривљени дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници окривљени је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске, а које околности ... представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени Жарко Момчиловић, уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити чиме би постао недоступан суду и државним опрганима ... “.
Наведено решење је јавно објављено 3. јуна 2011. године након објављивања пресуде, у присуству подносиоца уставне жалбе и његових бранилаца и истог дана је Управи Окружног затвора у Београду достављен допис да је подносиоцу притвор продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најкасније до истека казне на коју је осуђен.
Писмени отправак решења о продужењу притвора К. 1149/11 од 3. јуна 2011. године је експедован из Вишег суда у Београду 3. септембра 2011. године, а подносилац га је примио 8. септембра 2011. године.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе су против решења о продужењу притвора изјавили жалбу 15. септембра 2011. године .
Апелациони суд у Београду је 30. септембра 2011. године, оспореним решењем Кж2. 3272/11 уважио изјављене жалбе и преиначио решење Вишег суда у Београду К. 1149/10 од 03. јуна 2011. године у погледу законског основа за притвор, тако што је отклонио законски основ за продужење притвора према подносиоцу из члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, док је у осталом делу жалбе одбио као неосноване. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да су против првостепеног решења жалбе изјавили браниоци због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно чињеничног стања, са предлогом да се жалбе уваже и укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновну одлуку или да се исто преиначи и притвор укине, односно да се мера притвора замени блажом мером; да је Апелациони суд у Београду одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао да је према окривљеном Жарку Момчиловићу притвор одређен и продужаван по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, те да је након објављене неправноснажне пресуде К. 1149/10 од 03. јуна 2011. године притвор продужен „јер из извештаја из казнене евиденције окривљеног произилази да је осуђиван због истоврсног кривичног дела, да се након извршења кривичног дела дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске, што су и по оцени овога суда околности које указују на опасност да би окривљени Жарко Момчиловић уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити, чиме би постао недоступан суду и државним органима, због чега се његово даље задржавање у притвору по наведеном законском основу показује као неопходна и нужна мера, како правилно закључује првостепени суд у побијаном решењу, те да су неосновани жалбени наводи бранилаца окривљеног у том делу“. Даље је наведено да су основани жалбени наводи бранилаца којима се оспорава продужење притвора на основу члана 142 став 1. тачка 6) ЗКП, јер је првостепени суд уопште образложио посебно тешке околности, имајући у виду да је од извршења дела (2003. године) до доношења неправноснажне пресуде ( 3. јуна 2011. године) прошло више од осам година и да те околности „губе на интензитету“. Коначно, у образложењу решења је наведено и да је „суд приликом доношења решења имао у виду и остале жалбене наводе бранилаца окривљеног, али исте посебно не образлаже обзиром да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке првостепеног суда за продужавање притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3. ); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да о длуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. ст. 1. и 3.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан. непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року. јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП је прописано: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године);
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. образложења и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5. образложења ). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету “Veliyev против Русије”, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд после подизања оптужнице по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде када га може продужити до упућивања оптуженог у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Београду К. 1149/11 од 3. јуна 201 1. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор након изрицања неправноснажне пресуде, трајао петнаест дана, имајући у виду да је жалба на првостепено решење изјављена 15. септембра 2011. године, а да је 30. септембра 2011. године Апелациони суд у Београду оспореним решењем Кж2. 3272/11 о изјављеним жалбама бранилаца одлучио. Наведени период у коме су изјављене жалбе разматране, сам по себи, не би указивао да је дошло до повреде права из члана 27. став 3. Устава. Међутим, имајући у виду да је одлука о продужењу притвора саопштена подносиоцу и његовим браниоцима 3. јуна 2011. године, Уставни суд је, у конкретном случају, имао у виду целокупан период, од дана доношења и саопштавања ове одлуке до дана када је другостепени суд о жалби одлучио. Полазећи од наведеног, те чињенице да је писмени отправак првостепеног решења о продужењу притвора достављен подносиоцу тек након више од три месеца од дана доношења, односно да је наведено решење постало правноснажно након скоро четири месеца, Уставни суд је о ценио да је наведени период неприхватљиво дуг за преиспитивање законитости одлуке о притвору , односно да услед пропуста првостепеног суда да одмах изради и достави писмени отправак решења о продужењу притвора, није поступљено у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
6. Наводе подносиоца уставне жалбе да је након 27. јула 201 1. године био незаконито задржан у притвору, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, из одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је лишење слободе допуштено из разлога и у поступку који су предвиђени законом, док из цитираних одредаба Законика о кривичном поступку произлази да ће веће надлежног суда када изрекне пресуду на казну затвора, а у случају када се оптужени налази у притвору, одлучивати да ли још постоје разлози због којих је притвор био одређен, те уколико нађе да ти разлози и даље постоје, донеће посебно решење о продужењу притвора. Притвор који је продужен у наведеном случају може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. У конкретном случају, након 27. јула 201 1. године, подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу Вишег суда у Београду К. 1149/10 од 3. јуна 201 1. године којим је притвор према подносиоцу продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном (неправноснажном) пресудом. Из наведеног следи да је надлежни суд, Виши суд у Београду, након доношења првостепене пресуде, испитивао да ли и даље постоје разлози за задржавање подносиоца у притвору, те је оценио да притвор треба продужити и своју одлуку - решење о продужењу притвора, јавно саопштио и образложио подносиоцу и његовим браниоцима по објављивању пресуде 3. јуна 2011. године . Стога се наводи подносиоца не могу сматрати основаним, јер је у притвору задржан из разлога и у поступку који су предвиђени законом, на основу одлуке суда који је, сагласно Уставу и Законику о кривичном поступку, био надлежан за поступање. Чињеница да је писмени отправак наведеног решењ а достављен подносиоцу уставне жалбе као окривљеном и његовим браниоцима након више од три месеца од дана када им је решење усмено саопштено, није од значаја за другачију одлуку Суда у погледу законитости продужења притвора.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређен о прав о на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
7. У односу на истакнуте повред е права из члана 30. ст . 1. и 3. и члана 31. ст . 1. и 2. Устава и цитираних одредаба ЗКП, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка , при чему притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Одредбом став а 3. истог члана Устава, утврђено је, поред осталог, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемчених чланом 30. ст . 1. и 3. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом . Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је полазећи, са једне стране, од наведених општих принципа и, са друге стране, од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним првостепеним решењем продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 6) ЗКП, а оспореним другостепеним решењем је отклоњен законски основ за притвор из тачке 6) наведеног члана. Уставни суд је испитивао да ли оспорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП и да ли је надлежни суд показао очекивану хитност у вођењу поступка.
У односу на наведени притворск и разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 1149/11 од 3. јуна 2011. године је, поред осталог, наведено да је по завршеном главном претресу подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога и да је суд нашао да и даље стоје разлози за његово задржавање у притвору из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, јер се „након извршења кривичног дела окривљени дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници окривљени је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске“. Наведене околности су, по оцени првостепеног суда , особите околности које указују на опасност да би подносилац уставне жалбе, уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити, чиме би постао недоступан суду и државним органима. Задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због наведених околности, Апелациони суд у Београду је у оспореном другостепеном решењу оценио неопходном и самим тим оправданом мером .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означен ом законском основу. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 1) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, а посебно чињеницу да је подносилац уставне жалбе екстрадиран Републици Србији пет година након доношења решења о одређивању притвора и расписивања међународне потернице, Уставни суд је неприхватљивим оценио тврдње подносиоца да судови нису дали довољне разлоге за продужење притвора и да нису навели особите околности које указују да би могао побећи и сакрити се.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 4. новембра 20 11. године, налазио у притвору више од две године и десет месеци, рачунајући од 15. децембра 20 08. године када је лишен слободе. За то време, спроведена је истрага, подигнута је оптужница и 3. јуна 2011. године је донета првостепена пресуда.
Уставни суд је оценио да је предмет по коме се у конкретном случају водио првостепени поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду веома сложен због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку. Стога Уставни суд сматра да је, у конкретном случају, кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу.
Уставни суд је ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је предложио замену притвора блажом мером, али да Апелациони суд у Београду није дао образложење о неприхватању овог предлога. Међутим, Уставни суд констатује да је у образложењу другостепеног решења наведено да су браниоци подносиоца у жалби против првостепеног решења, поред осталог, предложили да се мера притвора замени другом блажом мером, као и да је наведено да је „суд приликом доношења решења имао у виду и остале жалбене наводе бранилаца окривљеног, али исте посебно не образлаже обзиром да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке првостепеног суда...“. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је Апелациони суд у Београду отклонио основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, уз детаљно образложење из којих разлога је то учинио, а да је нашао да је неопходно и оправдано задржати у притвору окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе на основу тачке 1) истог члана , наводећи које су то околности које указују да ће се крити и које указују на опасност од бекства, тако да је, по налажењу Уставног суда, сасвим очигледно да је Апелациони суд овакав жалбени предлог подносиоца оценио неоснованим.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу и утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
8. Приступајући оцени разлога и навода изнетих у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права окривљеног да му се суди без одлуговлачења из члана 33. став 6. Устава , Уставни суд је пошао од тога да су људска и мањинска права и слободе и уставна жалба као посебно правно средство за њихову заштиту утврђени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, али да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, те је и у овој уставносудској ствари оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године. Међутим, полазећи од чињенице да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду од 18. септембра 2003. године прекинута истрага одређена решењем Ки. 739/03 од 2. августа 2003. године, јер се окривљени, овде подносилац уставне жалбе, налазио у бекству (због чега му је одређен притвор и наређено издавање потернице), као и да је подносилац екстрадиран Републици Србији 15. децембра 2008. године, Уставни суд је оценио да су , у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања поступка узме у обзир само период од 15. децембра 200 8. године до 4. новембра 2011. године када је поднета уставна жалба.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак до дана подношења уставне жалбе укупно трајао око две годин е и једанаест месеци.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка поред самог временског трајања утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе. У смислу претходно наведеног, Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога објективно може сматрати сложеним, имајући у виду пре свега чињенична питања, али и правна питања која се током тог поступка морају расправити, те сагласно томе, сложеност доказног поступка који је потребно спровести, а који је, у конкретном случају, подразумевао саслушање сведока, прибављање писмене документације и бројна вештачења (вештачење ДНК трагова и друга). Првостепени суд је у наведеном периоду спровео истрагу, те након подизања оптужнице и доказни поступак након чега је донео првостепену пресуду. Главни претрес је заказиван једном или два пута месечно, у примереним интервалима, те је стога Уставни суд оценио да, иако је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча и својим понашањем није допринео његовом одуговлачењу , укупна дужина трајања поступка не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређен а прав а на суђење у разумном року и на суђење без одуговлачења, зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
9. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке одбио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава , већ је, на основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд није обуставио извршење оспорених решења имајући у виду да је оценио неоснованим наводе подносиоца у вези са истакнути м повредама права из члана 27. став 1, члана 30. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је 27. јула 2011. године окривљеном Жарку Момчиловићу, овде подносиоцу уставне жалбе, истекао притвор продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 2217/11 од 27. маја 2 011. године;
- да до 6. септембра 2011. године ни Окружном затвору у Београду, нити подносиоцу уставне жалбе није достављено оспорено решење о продужењу притвора, већ да је то учињено тек 8. септембра 2011. године, те да стога управа Окружног затвора није имала законски основ, односно одлуку суда, по коме би након 27. јула 2011. године задржала Жарка Момчиловића у притвору;
- да из наведеног следи да „пошто суд није доставио решење о продужењу притвора истог дана када је по претходном решењу притвор истекао 27. јула 2011. године, окривљени морао одмах, без одлагања бити пуштен на слободу, пошто је престао правни основ по коме се он налазио у притвору“;
- да је решење о продужењу притвора од 3. ју на 2011. године достављено подносиоцу тек 8. септембра 2011. године, а да је по жалби браниоца одлучено 30. септембра 2011. године, дакле након скоро четири месеца од доношења, те да је повређено право из члана 27. став 3. Устава;
- да писмени отправак пресуде до дана подношења уставне жалбе није израђен, те да су подносиоцу повређен и право на суђење у разумном року и право на суђење без одуговлачења;
- да „ у целом току првостепеног поступка, суд не само да није дао довољне разлоге за продужење притвора, већ и даље, пуне 3 године, понавља идентичне и стереотипне разлоге, да нису ниједном приликом наведене особите околности које указују да би окривљени, уколико би био пуштен на слободу после три године трајања притвора (половина казне изречене првостепеном пресудом) могао побећи или се сакрити и тиме постати недоступан државним органима “;
- да, и ако је одбрана окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, предложила замену мере притвора блажом мером, Апелациони суд у Београду није дао никакво образложење о неприхватању овог предлога.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, обустави извршење оспорених решења и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-6 од 11. јуна 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 1149/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца.
Одлучујући о захтеву за спровођење истраге Окружног јавног тужилаштва у Београду Кт. 677/03 од 29. маја 2003. године, истражни судија Окружног суда у Београду је 2. августа 2003. године донео решење Ки. 739/03 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истага због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 245. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, и то 9.974,62 грама опојне дроге хероин и 1.977,66 грама парацетамола и кофеина.
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 739/03 од 18. септембра 2003. године је према подносиоцу уставне жалбе прекинута истрага, јер се подносилац налазио у бекству и одређено је да ће иста бити настављена када буде пронађен.
Подносилац уставне жалбе је пред истражним судијом Окружног суда у Београду саслушан 17. децембра 2008. године и бранио се ћутањем.
Након спроведене истраге, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 3. марта 2009. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу.
Након ступања оптужнице на правну снагу заказан је главни претрес за 25. мај 2009. године. Главни претрес је потом заказиван готово сваког месеца, некада и два пута месечно и одржан је 16 пута. У доказном поступку су прибављени и изведени бројни докази, саслушавани су сведоци и одређена су бројна вештачења.
Главни претрес је закључен 2. јуна 2011. године, а првостепена пресуда је јавно објављена 3. јуна 2011. године.
Пресудом Вишег суда у Београду К. 1149/10 подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од шест година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 15. децембра 2008. године).
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 15. децембра 2008. године, када је лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске у Републику Србију.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 739/03 од 2. августа 2003. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван.
Последњи пут је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужен 3. јуна 2011. године, након изрицања првостепене пресуде оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 1149/11 и одређено је да притвор може трајати до упућивања подносиоца у установу за издржавање казне затвора, али најдуже до истека времена трајања казне изречене првостепеном пресудом. Наведеним првостепеним решењем је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 6) ЗКП. Виши суд у Београду је образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, навео да „се након извршења кривичног дела окривљени дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници окривљени је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске, а које околности ... представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени Жарко Момчиловић, уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити чиме би постао недоступан суду и државним опрганима ... “.
Наведено решење је јавно објављено 3. јуна 2011. године након објављивања пресуде, у присуству подносиоца уставне жалбе и његових бранилаца и истог дана је Управи Окружног затвора у Београду достављен допис да је подносиоцу притвор продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најкасније до истека казне на коју је осуђен.
Писмени отправак решења о продужењу притвора К. 1149/11 од 3. јуна 2011. године је експедован из Вишег суда у Београду 3. септембра 2011. године, а подносилац га је примио 8. септембра 2011. године.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе су против решења о продужењу притвора изјавили жалбу 15. септембра 2011. године .
Апелациони суд у Београду је 30. септембра 2011. године, оспореним решењем Кж2. 3272/11 уважио изјављене жалбе и преиначио решење Вишег суда у Београду К. 1149/10 од 03. јуна 2011. године у погледу законског основа за притвор, тако што је отклонио законски основ за продужење притвора према подносиоцу из члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, док је у осталом делу жалбе одбио као неосноване. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да су против првостепеног решења жалбе изјавили браниоци због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно чињеничног стања, са предлогом да се жалбе уваже и укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновну одлуку или да се исто преиначи и притвор укине, односно да се мера притвора замени блажом мером; да је Апелациони суд у Београду одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао да је према окривљеном Жарку Момчиловићу притвор одређен и продужаван по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, те да је након објављене неправноснажне пресуде К. 1149/10 од 03. јуна 2011. године притвор продужен „јер из извештаја из казнене евиденције окривљеног произилази да је осуђиван због истоврсног кривичног дела, да се након извршења кривичног дела дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске, што су и по оцени овога суда околности које указују на опасност да би окривљени Жарко Момчиловић уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити, чиме би постао недоступан суду и државним органима, због чега се његово даље задржавање у притвору по наведеном законском основу показује као неопходна и нужна мера, како правилно закључује првостепени суд у побијаном решењу, те да су неосновани жалбени наводи бранилаца окривљеног у том делу“. Даље је наведено да су основани жалбени наводи бранилаца којима се оспорава продужење притвора на основу члана 142 став 1. тачка 6) ЗКП, јер је првостепени суд уопште образложио посебно тешке околности, имајући у виду да је од извршења дела (2003. године) до доношења неправноснажне пресуде ( 3. јуна 2011. године) прошло више од осам година и да те околности „губе на интензитету“. Коначно, у образложењу решења је наведено и да је „суд приликом доношења решења имао у виду и остале жалбене наводе бранилаца окривљеног, али исте посебно не образлаже обзиром да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке првостепеног суда за продужавање притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3. ); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да о длуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. ст. 1. и 3.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2. ); да свако има право да независан. непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року. јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП је прописано: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. овог законика (члан 402. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку и браниоца, а да ће неблаговремену (члан 386.) и недозвољену (члан 387.) жалбу одбацити решењем председник већа првостепеног суда (члан 372. ст. 1. и 2.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега констатује да одредба члана 27. став 3. Устава, гарантујући право жалбе суду лицу лишеном слободе обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања и да се нареди пуштање лица на слободу, уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити на основу чињеница сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа:
Прво, имајући у виду да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, то упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-1254/2009 од 8. октобра 2009. године);
Друго, иако суд који одлучује о жалби, одлуку о постојању даљих разлога за притвор мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости (видети, поред осталих, Уж-2322/2010 од 3. марта 2011. године, став 5. образложења и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године, став 5. образложења ). Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену притворску одлуку донео исто суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције (видети пресуду у предмету “Veliyev против Русије”, број 24202/05 од 24. јуна 2010. године, став 164.)“.
Треће, да ли је суд који одлучује о жалби хитно поступао мора се процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен. Ово из разлога што, сагласно закону, надлежни суд после подизања оптужнице по службеној дужности испитује даље постојање разлога за притвор на 30 дана, два месеца или приликом изрицања првостепене пресуде када га може продужити до упућивања оптуженог у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном пресудом.
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Београду К. 1149/11 од 3. јуна 201 1. године, којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор након изрицања неправноснажне пресуде, трајао петнаест дана, имајући у виду да је жалба на првостепено решење изјављена 15. септембра 2011. године, а да је 30. септембра 2011. године Апелациони суд у Београду оспореним решењем Кж2. 3272/11 о изјављеним жалбама бранилаца одлучио. Наведени период у коме су изјављене жалбе разматране, сам по себи, не би указивао да је дошло до повреде права из члана 27. став 3. Устава. Међутим, имајући у виду да је одлука о продужењу притвора саопштена подносиоцу и његовим браниоцима 3. јуна 2011. године, Уставни суд је, у конкретном случају, имао у виду целокупан период, од дана доношења и саопштавања ове одлуке до дана када је другостепени суд о жалби одлучио. Полазећи од наведеног, те чињенице да је писмени отправак првостепеног решења о продужењу притвора достављен подносиоцу тек након више од три месеца од дана доношења, односно да је наведено решење постало правноснажно након скоро четири месеца, Уставни суд је о ценио да је наведени период неприхватљиво дуг за преиспитивање законитости одлуке о притвору , односно да услед пропуста првостепеног суда да одмах изради и достави писмени отправак решења о продужењу притвора, није поступљено у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
6. Наводе подносиоца уставне жалбе да је након 27. јула 201 1. године био незаконито задржан у притвору, Уставни суд је оценио неоснованим. Наиме, из одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је лишење слободе допуштено из разлога и у поступку који су предвиђени законом, док из цитираних одредаба Законика о кривичном поступку произлази да ће веће надлежног суда када изрекне пресуду на казну затвора, а у случају када се оптужени налази у притвору, одлучивати да ли још постоје разлози због којих је притвор био одређен, те уколико нађе да ти разлози и даље постоје, донеће посебно решење о продужењу притвора. Притвор који је продужен у наведеном случају може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди. У конкретном случају, након 27. јула 201 1. године, подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу Вишег суда у Београду К. 1149/10 од 3. јуна 201 1. године којим је притвор према подносиоцу продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене првостепеном (неправноснажном) пресудом. Из наведеног следи да је надлежни суд, Виши суд у Београду, након доношења првостепене пресуде, испитивао да ли и даље постоје разлози за задржавање подносиоца у притвору, те је оценио да притвор треба продужити и своју одлуку - решење о продужењу притвора, јавно саопштио и образложио подносиоцу и његовим браниоцима по објављивању пресуде 3. јуна 2011. године . Стога се наводи подносиоца не могу сматрати основаним, јер је у притвору задржан из разлога и у поступку који су предвиђени законом, на основу одлуке суда који је, сагласно Уставу и Законику о кривичном поступку, био надлежан за поступање. Чињеница да је писмени отправак наведеног решењ а достављен подносиоцу уставне жалбе као окривљеном и његовим браниоцима након више од три месеца од дана када им је решење усмено саопштено, није од значаја за другачију одлуку Суда у погледу законитости продужења притвора.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређен о прав о на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава.
7. У односу на истакнуте повред е права из члана 30. ст . 1. и 3. и члана 31. ст . 1. и 2. Устава и цитираних одредаба ЗКП, Суд је утврдио да оспореним решењима судова у кривичном поступку нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка , при чему притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Одредбом став а 3. истог члана Устава, утврђено је, поред осталог, да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, већ се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
Следом наведеног, Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемчених чланом 30. ст . 1. и 3. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава. Овим уставним одредбама утврђено је, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом . Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је полазећи, са једне стране, од наведених општих принципа и, са друге стране, од околности које се односе на конкретан случај, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним првостепеним решењем продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 6) ЗКП, а оспореним другостепеним решењем је отклоњен законски основ за притвор из тачке 6) наведеног члана. Уставни суд је испитивао да ли оспорени акти садрже релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП и да ли је надлежни суд показао очекивану хитност у вођењу поступка.
У односу на наведени притворск и разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 1149/11 од 3. јуна 2011. године је, поред осталог, наведено да је по завршеном главном претресу подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога и да је суд нашао да и даље стоје разлози за његово задржавање у притвору из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, јер се „након извршења кривичног дела окривљени дао у бекство и да је више од пет година боравио у иностранству у Републици Бугарској, а по расписаној потерници окривљени је по протеку више од пет година лишен слободе и екстрадиран из Републике Бугарске“. Наведене околности су, по оцени првостепеног суда , особите околности које указују на опасност да би подносилац уставне жалбе, уколико би био пуштен на слободу, могао побећи или се сакрити, чиме би постао недоступан суду и државним органима. Задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због наведених околности, Апелациони суд у Београду је у оспореном другостепеном решењу оценио неопходном и самим тим оправданом мером .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступили у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означен ом законском основу. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су своје одлуке аргументовано образложили, наводећи све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 1) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, а посебно чињеницу да је подносилац уставне жалбе екстрадиран Републици Србији пет година након доношења решења о одређивању притвора и расписивања међународне потернице, Уставни суд је неприхватљивим оценио тврдње подносиоца да судови нису дали довољне разлоге за продужење притвора и да нису навели особите околности које указују да би могао побећи и сакрити се.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 4. новембра 20 11. године, налазио у притвору више од две године и десет месеци, рачунајући од 15. децембра 20 08. године када је лишен слободе. За то време, спроведена је истрага, подигнута је оптужница и 3. јуна 2011. године је донета првостепена пресуда.
Уставни суд је оценио да је предмет по коме се у конкретном случају водио првостепени поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду веома сложен због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку. Стога Уставни суд сматра да је, у конкретном случају, кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу.
Уставни суд је ценио и навод подносиоца уставне жалбе да је предложио замену притвора блажом мером, али да Апелациони суд у Београду није дао образложење о неприхватању овог предлога. Међутим, Уставни суд констатује да је у образложењу другостепеног решења наведено да су браниоци подносиоца у жалби против првостепеног решења, поред осталог, предложили да се мера притвора замени другом блажом мером, као и да је наведено да је „суд приликом доношења решења имао у виду и остале жалбене наводе бранилаца окривљеног, али исте посебно не образлаже обзиром да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост одлуке првостепеног суда...“. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је Апелациони суд у Београду отклонио основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 6) ЗКП, уз детаљно образложење из којих разлога је то учинио, а да је нашао да је неопходно и оправдано задржати у притвору окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе на основу тачке 1) истог члана , наводећи које су то околности које указују да ће се крити и које указују на опасност од бекства, тако да је, по налажењу Уставног суда, сасвим очигледно да је Апелациони суд овакав жалбени предлог подносиоца оценио неоснованим.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу и утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
8. Приступајући оцени разлога и навода изнетих у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права окривљеног да му се суди без одлуговлачења из члана 33. став 6. Устава , Уставни суд је пошао од тога да су људска и мањинска права и слободе и уставна жалба као посебно правно средство за њихову заштиту утврђени Уставом Републике Србије који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, али да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак трајно окончава, те је и у овој уставносудској ствари оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године. Међутим, полазећи од чињенице да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду од 18. септембра 2003. године прекинута истрага одређена решењем Ки. 739/03 од 2. августа 2003. године, јер се окривљени, овде подносилац уставне жалбе, налазио у бекству (због чега му је одређен притвор и наређено издавање потернице), као и да је подносилац екстрадиран Републици Србији 15. децембра 2008. године, Уставни суд је оценио да су , у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања поступка узме у обзир само период од 15. децембра 200 8. године до 4. новембра 2011. године када је поднета уставна жалба.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак до дана подношења уставне жалбе укупно трајао око две годин е и једанаест месеци.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да на оцену разумне дужине трајања конкретног судског поступка поред самог временског трајања утичу и други чиниоци, као што су сложеност предмета о коме се пред судом расправља и одлучује, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежних органа који воде поступак и значај предмета расправљања за подносиоца уставне жалбе. У смислу претходно наведеног, Уставни суд указује да се поступак који се води ради утврђивања постојања кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога објективно може сматрати сложеним, имајући у виду пре свега чињенична питања, али и правна питања која се током тог поступка морају расправити, те сагласно томе, сложеност доказног поступка који је потребно спровести, а који је, у конкретном случају, подразумевао саслушање сведока, прибављање писмене документације и бројна вештачења (вештачење ДНК трагова и друга). Првостепени суд је у наведеном периоду спровео истрагу, те након подизања оптужнице и доказни поступак након чега је донео првостепену пресуду. Главни претрес је заказиван једном или два пута месечно, у примереним интервалима, те је стога Уставни суд оценио да, иако је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном било у интересу да се поступак што пре оконча и својим понашањем није допринео његовом одуговлачењу , укупна дужина трајања поступка не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе нису повређен а прав а на суђење у разумном року и на суђење без одуговлачења, зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
9. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке одбио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава , већ је, на основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд није обуставио извршење оспорених решења имајући у виду да је оценио неоснованим наводе подносиоца у вези са истакнути м повредама права из члана 27. став 1, члана 30. ст. 1. и 3. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић