Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 53а став 2. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05 и 62/06).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену устав ности одредбе члана 53а став 2. Закона наведеног у изреци. Подносилац иницијативе сматра да ос порена одредба Закона којом је предвиђено да се лицу које учини прекршај из става 1. поменутог члана истог з акона изриче и заштитна мера одузимања возила-трајно, које је употребљено за извршење прекршаја, није у сагласности са одредбама члана 58. Устава којима се јемчи право на имовину. Ово из разлога што, како наводи подносилац, сагласно наведеном члану Устава, право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона и уз накнаду која не може бити нижа од тржишне или ради наплате пореза и других д ажбина или казни. Стога се, по мишљењу подносиоца, полазећи од наведене одредбе Устава, законом може предвидети одузимање имовине само у случају када грађанин не плати казну.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 53а Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05 и 62/06) било прописано да се за прекршај из става 1. овог члана обавезно изриче и заштитна мера одузимања возила које је употребљено за извршење прекршаја (став 2.). Такође, Уставни суд је утврдио да је наведени члан 53а у целини брисан, на основу одредбе члана 43. Закона о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, број 31/11), односно да је престао да важи.
Чланом 58. Устава Републике Србије , на чију повреду подносилац иницијативе указује, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, утврђује да право својине може бити одузето или ограничено сам о у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, те да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом. Уставом је утврђено и да Република Србија , уређује и обезбеђује, поред осталог, одговорност и санкције за повреду сло бода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката и систем обављања појединих привредних и других делатности (члан 97. тач. 2. и 6. ).
Поступајући по наведеној иницијативи Уставни суд је утврдио да се Законом о превозу у друмском саобраћају , чија је одредба члана 53а став 2. иницијативом оспорена, уређује јавни превоз и превоз за сопствене потребе лица и ствари, као и други услови у погледу организације и обављања превоза у друмском саоб раћају (члан 1.). Одредбом члана 53а став 1. Закона, која се налазила у одељку VI "Казнене одредбе", било је прописано да ће се новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара или казном затвора до 30 дана казнити за прекршај физичко лице које обавља јавни превоз путника и ствари, а није регистровано за обављање тих врста превоза (члан 6. став 1.), а оспореном одредбом става 2. - да се за прекршај из става 1. обавезно изриче и заштитна мера одузимања возила које је употребљено за извршење прекршаја.
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд сматра да је прописивање услова за обављање појединих привредних и других делатности, те с тим у вези прописивање одговарајућих санкција за повреду законом прописаних услова, у оквиру Уставом у тврђене надлежности законодавца. Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе да је оспорена одредба члана 53а став 2. Закона којом је за предвиђени прекршај уз новчану казну било прописано и изрицање заштитне мере одузимања возила којим је учињен прекршај у супротности са чланом 58. Устава , према коме се, по мишљењу подносиоца, законом може предвидети одузимање имовине „само у случају када грађанин не плати казну“, Уставни суд је констатовао да су, сагласно уставном овлашћењу законодавца садржаном у одредби члана 97. тачка 2. Устава, Законом о прекршаји ма („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09), који на системски начин уређује област прекршаја, уређени појам прекршаја, услови за прекршајну одговорност, услови за прописивање и примену прекршајних санкција, систем санкција, прекршајни поступак и поступак извршења одлуке (члан 1.) , те одређено да су п рекршајне санкције - казне, опомена, заштитне мере и васпитне мере, и да је с врха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да нико убудуће не учини прекршај (члан 5.). Законом је предвиђено и да се заштитна мера може прописа ти законом и уредбом (члан 45.) и одређене су врсте заштитних мера, поред осталог, и заштитна мера одузимања предмета (члан 46. став 1. тачка 1.) . Чланом 48. Закона о прекршајима, којим је уређена заштитна мера одузимања предмета, прописано је и да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја могу привремено или трајно одузети, као и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимања предмета. Из наведеног следи да је мера одузимања предмета који је намењен за извршење прекршаја, односно којим је извршен прекршај , сагласно уставном овлашћењу законодавца да уређује санкције за повреду закона, других прописа и општих аката, Законом о прекршајима одређена као врста санкције, односно казне која се може прописати за одговарајућу повреду прописа. Имајући у виду да одузимање предмета којим је извршен прекршај представља законом предвиђену заштитну меру која у смислу закона има карактер санкције, односно казне која се може одредити за повреду законом прописаног понашања, те да је оспореном одредбом З акона о превозу у друмском саобраћају заштитна мера одузимања возила којим је извршен прекршај предвиђена као санкција , односно казна за случај извршења законом прописаног прекршај а, следи да оспорена одредба Закона нема значење одузимања имовине супротно одредбама члана 58. Устава, већ представља законом предвиђену санкцију за повреду закона, за чије је прописивање уставни основ садржан у одредби члана 97. тачка 2. Устава. П олазећи од тога да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одред бе Закона, као и да је оспорена одредба Закона о превозу у друмском саобраћају престала да важи, Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), иницијативу одбацио.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 53а Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05 и 62/06) било прописано да се за прекршај из става 1. овог члана обавезно изриче и заштитна мера одузимања возила које је употребљено за извршење прекршаја (став 2.). Такође, Уставни суд је утврдио да је наведени члан 53а у целини брисан, на основу одредбе члана 43. Закона о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, број 31/11), односно да је престао да важи.
Чланом 58. Устава Републике Србије , на чију повреду подносилац иницијативе указује, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, утврђује да право својине може бити одузето или ограничено сам о у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, те да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом. Уставом је утврђено и да Република Србија , уређује и обезбеђује, поред осталог, одговорност и санкције за повреду сло бода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката и систем обављања појединих привредних и других делатности (члан 97. тач. 2. и 6. ).
Поступајући по наведеној иницијативи Уставни суд је утврдио да се Законом о превозу у друмском саобраћају , чија је одредба члана 53а став 2. иницијативом оспорена, уређује јавни превоз и превоз за сопствене потребе лица и ствари, као и други услови у погледу организације и обављања превоза у друмском саоб раћају (члан 1.). Одредбом члана 53а став 1. Закона, која се налазила у одељку VI "Казнене одредбе", било је прописано да ће се новчаном казном од 10.000 до 50.000 динара или казном затвора до 30 дана казнити за прекршај физичко лице које обавља јавни превоз путника и ствари, а није регистровано за обављање тих врста превоза (члан 6. став 1.), а оспореном одредбом става 2. - да се за прекршај из става 1. обавезно изриче и заштитна мера одузимања возила које је употребљено за извршење прекршаја.
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд сматра да је прописивање услова за обављање појединих привредних и других делатности, те с тим у вези прописивање одговарајућих санкција за повреду законом прописаних услова, у оквиру Уставом у тврђене надлежности законодавца. Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе да је оспорена одредба члана 53а став 2. Закона којом је за предвиђени прекршај уз новчану казну било прописано и изрицање заштитне мере одузимања возила којим је учињен прекршај у супротности са чланом 58. Устава , према коме се, по мишљењу подносиоца, законом може предвидети одузимање имовине „само у случају када грађанин не плати казну“, Уставни суд је констатовао да су, сагласно уставном овлашћењу законодавца садржаном у одредби члана 97. тачка 2. Устава, Законом о прекршаји ма („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09), који на системски начин уређује област прекршаја, уређени појам прекршаја, услови за прекршајну одговорност, услови за прописивање и примену прекршајних санкција, систем санкција, прекршајни поступак и поступак извршења одлуке (члан 1.) , те одређено да су п рекршајне санкције - казне, опомена, заштитне мере и васпитне мере, и да је с врха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да нико убудуће не учини прекршај (члан 5.). Законом је предвиђено и да се заштитна мера може прописа ти законом и уредбом (члан 45.) и одређене су врсте заштитних мера, поред осталог, и заштитна мера одузимања предмета (члан 46. став 1. тачка 1.) . Чланом 48. Закона о прекршајима, којим је уређена заштитна мера одузимања предмета, прописано је и да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја могу привремено или трајно одузети, као и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимања предмета. Из наведеног следи да је мера одузимања предмета који је намењен за извршење прекршаја, односно којим је извршен прекршај , сагласно уставном овлашћењу законодавца да уређује санкције за повреду закона, других прописа и општих аката, Законом о прекршајима одређена као врста санкције, односно казне која се може прописати за одговарајућу повреду прописа. Имајући у виду да одузимање предмета којим је извршен прекршај представља законом предвиђену заштитну меру која у смислу закона има карактер санкције, односно казне која се може одредити за повреду законом прописаног понашања, те да је оспореном одредбом З акона о превозу у друмском саобраћају заштитна мера одузимања возила којим је извршен прекршај предвиђена као санкција , односно казна за случај извршења законом прописаног прекршај а, следи да оспорена одредба Закона нема значење одузимања имовине супротно одредбама члана 58. Устава, већ представља законом предвиђену санкцију за повреду закона, за чије је прописивање уставни основ садржан у одредби члана 97. тачка 2. Устава. П олазећи од тога да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одред бе Закона, као и да је оспорена одредба Закона о превозу у друмском саобраћају престала да важи, Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), иницијативу одбацио.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић