Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миленка Ковачића из Футога, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, н а седници Већа одржаној 26. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миленка Ковачића изјављена против пресуде Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 414/09 од 25. новембра 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миленко Ковачић из Футога је 4. марта 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године, пресуде Врховног суда Србије Прев. 414/09 од 25. новембра 2009. године и решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на накнаду штете и права на имовину, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1, чланом 35. став 2. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су мањински акционари поднели захтев туженом за откуп акција; да је Управни одбор туженог исплатио тужиоцима цену од 2.802,77 динара по једној акцији; да је подносилац уставне жалбе незадовољан исплаћеном ценом поднео тужбу Трговинском суду у Новом Саду, ради исплате разлике у цени од 5.889,56 динара; да није постојао законски основ за утврђивање тржишне цене акција на основу трговања акцијама туженог друштва на слободном берзанском тржишту Београдске берзе, због кршења и непоштовања закона и правила трговања, нередовног трговања и непостојања одговарајућег тржишта; да суд није дефинисао шта то значи редовно трговање, већ су за тврдњу да је трговање у посматраном периоду било редовно коришћени паушални трермини; да суд није дао одговор на питање да ли је постојало одговарајуће тржиште за трговање акцијама туженог друштва; да због чињенице да нису били испуњени наведени елементи у трговању акцијама туженог на слободном берзанском тржишту Београдске берзе, тржишна вредност акција туженог друштва се морала одредити на основу судског вештачења; да је цена по којој је тужени исплатио тужиоцима вредност једне акције (2.802,77 динара) три пута нижа од цене добијене судским вештачењем (8.892,56 динара), чиме су тужиоци лишени више од две трећине имовине; да је подносиоцу поред повреде права на имовину причињена и материјална и нематеријална штета; да је против решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године благовремено поднета жалба Окружном суду у Београду о којој још није одлучено.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду Уставом зајемчених права, укине оспорене пресуде и оспорено решење, одложи извршење решења Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године, те да наложи Привредном суду у Новом Саду да донесе нову пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Трговински суд у Новом Саду је 29. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П. 1749/06, исправљену решењем тог суда П. 1749/06 од 5. фебруара 2008. године, којом је: у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и других лица којим су тражили да се наложи туженом-противтужиоцу „Агровојводина-комерцсервис“ АД холдинг корпорација Нови Сад да тужиоцима исплати износ од 5.889,79 динара по једној акцији на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по једној акцији и утврђене вредности од 8.692,56 по једној акцији, са законском затезном каматом од 27. августа 2006. године па до исплате, као и да тужиоцима накнади трошкове поступка; у ставу другом изреке одбио предлог тужилаца-противтужених за издавање привремене мере којом би се забранило туженом -противтужиоцу отуђење и оптерећење непокретности; у ставу трећем изреке усвојио противтужбени захтев туженог-противтужиоца и обавезао тужиоце-противтужене да преко члана Централног регистра доставе Централном регистру за хтев за пренос одређеног броја акција, све у корист туженог-противтужиоца, а у противном ће пресуда служити туженом-противтужиоцу као основ за упис права власништва на описаним акцијама код Централног регистра; у ставу четвртом изреке обавезао тужиоце-противтужене да туженом-противтужиоцу солидарно исплате одговарајући новчани износ на име трошкова поступка; у ставу петом изреке усвојио предлог туженог-противтужиоца за одређивање мере, те је забранио тужиоцима-противтуженима коришћење правом управљања и правима располагања, отуђења и оптерећења, укључујући и давање у залогу акција „Агровојводина-комерцсервис“ АД холдинг корпорација.
Виши трговински суд је 24. априла 2009. године, одлучујући о жалби тужилаца-противтужених, донео оспорену пресуду Пж. 2189/08 , којом је у ставу првом изреке одбио жалбу тужилаца и потврдио пресуду Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године, а у ставу другом изреке одбио жалбу тужилаца и потврдио решење Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 5. фебруара 2008. године о исправци пресуде тог суда П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је предмет спора новчана исплата тзв. несагласних акционара, односно откуп њихових акција од стране акционарског друштва; да је међу странкама спорно питање начина утврђивања тржишне вредности акција коју је тужено акционарско друштво дужно да плати тужиоцима; да је првостепени суд правилно утврдио да се акцијама туженог акционарског друштва редовно трговало на берзи, како пре, тако и после одржавања скупштине туженог и да је просечна цена акција туженог у току 2006. године, до одржавања скупштине (а и након тога) износила 2.802,77 динара; да није спорно утврђење првостепеног суда засновано на исправама и налазу вештака да се у периоду од 26. децембра 2005. године до скупштине одржане 26. јуна 2006. године трговало са укупно 4.909 акција, односно 8,09 % од укупно емитованих акција, а у периоду од 26. марта до 26. јуна 2006. године са укупно 3.616 акција, односно 5,96%; да није спорно да је тужено акционарско друштво још од 30. јула 2004. године укључено на слободно берзанско тржиште; да се , дакле, акцијама туженог трговало на берзи током целе 2006. године и пре и после одржавања скупштине од 26. јуна 2006. године, са неспорним датумима и количинама трансакција, и то трговање јесте редовно трговање у смислу члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима, када је у питању тужено акционарско друштво; да оно није било свакодневно, али јесте свакомесечно, по ценама у распону од 1.750 динара до 3.000 по акцији, са просечном ценом од 2.802,77 динара по акцији; да је тужиоцима, дакле, исплаћена просечна цена акција од 2.802,77 динара, при чему су, претходно, неки акционари за своје акције добили на берзи само 1.750 динара, а неки 3.000 динара; да су ти акционари продавали своје акције добровољно, а иста је ситуација и са тужиоцима у овој парници; да откуп акција по тржишној цени од стране акционарског друштва није обавеза, већ право акционара, које они могу, али не морају да користе; да и када нису сагласни са одлуком скупштине, акционари не морају да траже откуп својих акција, посебно ако сматрају да је цена тих акција на берзи у том тренутку нижа од оне која је за њих прихватљива; да оно што не може бити обавеза акционарског друштва јесте да акције несагласних акционара откупљује по цени коју ти акционари сматрају реалном, у случају да је цена која се већ остварује на берзи нижа; да је првостепени суд правилно закључио да се тржишна вредност акција туженог утврђује према просечној цени оствариваној на берзи у редовном трговању акцијама, чиме се искључује варијанта утврђења тржишне вредности проценом вредности капитала; како је тужиоцима исплаћена вредност акција од 2.802,77 динара по акцији, неоснован је тужбени захтев за исплату било ког износа преко тога, односно за исплату разлике до књиговодствене вредности акција.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду Уставом зајемчених права, укине оспорене пресуде и оспорено решење, одложи извршење решења Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године, те да наложи Привредном суду у Новом Саду да донесе нову пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Трговински суд у Новом Саду је 29. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П. 1749/06, исправљену решењем тог суда П. 1749/06 од 5. фебруара 2008. године, којом је: у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца-противтуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и других лица којим су тражили да се наложи туженом-противтужиоцу „Агровојводина-комерцсервис“ АД холдинг корпорација Нови Сад да тужиоцима исплати износ од 5.889,79 динара по једној акцији на име разлике између исплаћеног износа од 2.802,77 динара по једној акцији и утврђене вредности од 8.692,56 по једној акцији, са законском затезном каматом од 27. августа 2006. године па до исплате, као и да тужиоцима накнади трошкове поступка; у ставу другом изреке одбио предлог тужилаца-противтужених за издавање привремене мере којом би се забранило туженом -противтужиоцу отуђење и оптерећење непокретности; у ставу трећем изреке усвојио противтужбени захтев туженог-противтужиоца и обавезао тужиоце-противтужене да преко члана Централног регистра доставе Централном регистру за хтев за пренос одређеног броја акција, све у корист туженог-противтужиоца, а у противном ће пресуда служити туженом-противтужиоцу као основ за упис права власништва на описаним акцијама код Централног регистра; у ставу четвртом изреке обавезао тужиоце-противтужене да туженом-противтужиоцу солидарно исплате одговарајући новчани износ на име трошкова поступка; у ставу петом изреке усвојио предлог туженог-противтужиоца за одређивање мере, те је забранио тужиоцима-противтуженима коришћење правом управљања и правима располагања, отуђења и оптерећења, укључујући и давање у залогу акција „Агровојводина-комерцсервис“ АД холдинг корпорација.
Виши трговински суд је 24. априла 2009. године, одлучујући о жалби тужилаца-противтужених, донео оспорену пресуду Пж. 2189/08 , којом је у ставу првом изреке одбио жалбу тужилаца и потврдио пресуду Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године, а у ставу другом изреке одбио жалбу тужилаца и потврдио решење Трговинског суда у Новом саду П. 1749/06 од 5. фебруара 2008. године о исправци пресуде тог суда П. 1749/06 од 29. новембра 2007. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је предмет спора новчана исплата тзв. несагласних акционара, односно откуп њихових акција од стране акционарског друштва; да је међу странкама спорно питање начина утврђивања тржишне вредности акција коју је тужено акционарско друштво дужно да плати тужиоцима; да је првостепени суд правилно утврдио да се акцијама туженог акционарског друштва редовно трговало на берзи, како пре, тако и после одржавања скупштине туженог и да је просечна цена акција туженог у току 2006. године, до одржавања скупштине (а и након тога) износила 2.802,77 динара; да није спорно утврђење првостепеног суда засновано на исправама и налазу вештака да се у периоду од 26. децембра 2005. године до скупштине одржане 26. јуна 2006. године трговало са укупно 4.909 акција, односно 8,09 % од укупно емитованих акција, а у периоду од 26. марта до 26. јуна 2006. године са укупно 3.616 акција, односно 5,96%; да није спорно да је тужено акционарско друштво још од 30. јула 2004. године укључено на слободно берзанско тржиште; да се , дакле, акцијама туженог трговало на берзи током целе 2006. године и пре и после одржавања скупштине од 26. јуна 2006. године, са неспорним датумима и количинама трансакција, и то трговање јесте редовно трговање у смислу члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима, када је у питању тужено акционарско друштво; да оно није било свакодневно, али јесте свакомесечно, по ценама у распону од 1.750 динара до 3.000 по акцији, са просечном ценом од 2.802,77 динара по акцији; да је тужиоцима, дакле, исплаћена просечна цена акција од 2.802,77 динара, при чему су, претходно, неки акционари за своје акције добили на берзи само 1.750 динара, а неки 3.000 динара; да су ти акционари продавали своје акције добровољно, а иста је ситуација и са тужиоцима у овој парници; да откуп акција по тржишној цени од стране акционарског друштва није обавеза, већ право акционара, које они могу, али не морају да користе; да и када нису сагласни са одлуком скупштине, акционари не морају да траже откуп својих акција, посебно ако сматрају да је цена тих акција на берзи у том тренутку нижа од оне која је за њих прихватљива; да оно што не може бити обавеза акционарског друштва јесте да акције несагласних акционара откупљује по цени коју ти акционари сматрају реалном, у случају да је цена која се већ остварује на берзи нижа; да је првостепени суд правилно закључио да се тржишна вредност акција туженог утврђује према просечној цени оствариваној на берзи у редовном трговању акцијама, чиме се искључује варијанта утврђења тржишне вредности проценом вредности капитала; како је тужиоцима исплаћена вредност акција од 2.802,77 динара по акцији, неоснован је тужбени захтев за исплату било ког износа преко тога, односно за исплату разлике до књиговодствене вредности акција.
Врховни суд Србије је 25. новембра 2009. године, одлучујући о ревизији тужилаца-противтужених, донео оспорену пресуду Прев. 414/09, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2189/08 од 24. априла 2009. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да ревиденти оспоравају закључак нижестепених судова да цена акција остварена продајом на берзи током 2006. године представља тржишну цену, јер се истима трговало незаконито и шпекулативно, те да се не ради о редовном трговању на одговарајућем тржишту; да није спорно да су акције туженог-противтужиоца још од 30. јула 2004. године биле укључене на слободно берзанско тржиште; да није спорно да се акцијама туженог-противтужиоца трговало на берзи и шест месеци пре доношења спорне одлуке скупштине од 26. јуна 2006. године и три месеца пред доношења наведене одлуке, као и после доношења исте, дакле, да се трговало континуирано у мањим или већим размацима, али у целом периоду свакомесечно; да је, стога, правилан закључак нижестепених судова да се исто може сматрати редовним трговањем акцијама при чему је остварена просечна тржишна цена зависно од понуде и тражње на тржишту; да је неосновано истицање ревидената да се тужени-противтужилац на слободном берзанском тржишту није придржавао закона и подзаконских аката које регулишу тржиште хартија од вредности, те да се у том смислу не може сматрати да су акције биле укључене на одговарајуће тржиште, што су нижестепени судови пропустили да цене; да ово из разлога што је организовање трговине хартијама од вредности у домену берзе, као специјализоване институције од значаја за функционисање организованог тржишта хартија од вредности и других финансијских инструмената, јер се на њој сучељавају понуда и тражња; да је према члану 218. тада важећег Закона о тржишту хартија од вредности, Комисија за хартије од вредности вршила надзор и предузимала законом прописане мере према свим учесницима на тржишту хартија од вредности; да, у конкретном слуачју, према туженом-противтужиоцу нису предузете никакве мере због евентуалног непоштовања обавезе извештавања јавних друштава прописаних Законом о тржишту хартијама од вредности и подзаконским актима, те је неосновано указивање ревидената да због понашања туженог-противтужиоца акције нису постигле регуларну тржишну цену; да како то правилно закључују нижестепени судови, евентуално постојеће манипулације и ширење неистинитих информација на тржишту хартија од вредности могу бити основ у смислу чл. 178. и 179. Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената за одоговрност за штету лица која учествују у манипулацији или ширењу неистинитих информација, али не утичу на одлучивање у предметном спору.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 35. став 2. је утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 58. став 1. Устава зајемчено је мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама члана 444. Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број 125/04), који је био на снази у време настанка спорног правног односа, било је, поред осталог, предвиђено: да акционар може да тражи од друштва плаћање износа једнаког тржишној вредности његових акција ако гласа против или се уздржи од гласања за посао стицања или располагања имовином велике вредности, о чему је имао право гласа (став 1. тачка 4)); да се тржишна вредност из става 1. овог члана рачуна на дан када је донета предметна одлука друштва на скупштини акционара, не узимајући у обзир било какво очекивано повећање или смањење вредности као последицу те одлуке (став 3.); да ако је одлука на којој се заснивају права из става 1. овог члана усвојена на скупштини акционара, акционари који су поднели обавештење о намери тражења откупа акција од друштва у складу са ставом 5. овог члана, дужни су да пошаљу друштву писани захтев за откуп акција са навођењем свог имена, односно пословног имена, пребивалишта , односно седишта и броја и класе акција чији се откуп захтева, у року од 30 дана од дана доношења одлуке скупштине (став 6.); да по пријему захтева акционара из става 6. овог члана, друштво плаћа акције у вредности за коју верује да је тржишна вредност, у року од 30 дана од дана пријема захтева (став 7.); да ако се акционару исплате износи на које има право у вези са ставом 1. овог члана, а акционар сматра да је плаћени износ нижи од тржишне вредности акција утврђене у складу са овим законом или ако друштво пропусти да изврши плаћање накнаде, има право да поднесе захтев за процену вредности акција од стране надлежног суда, подношењем таквог захтева суду у року од 30 дана од дана исплате или од дана доцње у исплати (став 8.).
Одредбом члана 445. став 1. наведеног закона било је прописано да у смислу овог закона тржишна вредност акције јесте њихова просечна цена која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту, у периоду који непосредно претходи дану за који се утврђује, а који није краћи од три или дужи од шест месеци, а да у случају да се акцијама не тргује редовно или да не постоји одговарајуће тржиште, њихова тржишна вредност одређује се на основу процењене вредности капитала друштва применом одговарајућих метода процене.
5. Уставни суд је утврдио да навод о повреди права на правично суђење подносилац уставне жалбе заснива на томе да није постојао законски основ за утврђивање тржишне цене акција на основу трговања акцијама туженог друштва на берзи , због кршења и непоштовања закона и правила трговања, нередовног трговања и непостојања одговарајућег тржишта. Према мишљењу подносица уставне жалбе , суд није дефинисао шта то значи редовно трговање, нити је дао одговор на питање да ли је постојало одговарајуће тржиште за трговање акцијама туженог друштва.
Одредбом члана 445. став 1. тада важећег Закона о привредним друштвима било је прописано да тржишна вредност акције јесте њихова просечна цена која се редовно објављује на берзи или другом одговарајућем тржишту, у периоду који непосредно претходи дану за који се утврђује, а који није краћи од три или дужи од шест месеци. У парничном поступку је утврђено да се акцијама туженог друштва трговало на берзи, и то шест месеци пре доношења спорне одлуке скупштине од 26. јун а 2006. године и три месеца пре доношења наведене одл уке, као и после доношења исте. Уставни суд стога сматра уставноправно прихватљивим став редовних судова да се наведено трговање акцијама туженог друштва може сматрати редовним трговањем акцијама у смислу члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима. Уставни суд, такође, налази да су редовни судови образложили своје становиште да је постојало одговарајуће тржишт е у смислу члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима . Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивим закључак редовних судова да вредност коју је тужени исплатио подносиоцу уставне жалбе на име откупа акција представља тржишну вредност акција у смислу члана 445. став 1. Закона о привредним друштвима.
Уставни суд је оценио да су редовни судови навели јасне и детаљне разлоге због чега је неоснован тужбен и захтев подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је нашао да се закључивање судова у оспореним пресудама заснива на претходно утврђеном чињеничном стању, оцени свих изведених доказа и релевантном материјалном праву, те се стога не може сматрати произвољним и арбитрерним. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом начела забране дискриминације, права на накнаду штет е и права на имовину, зајемчених чланом 21, чланом 35. став 2. и чланом 58. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везује за исход предметне парнице. Имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да су редовни судови навели уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање тужбеног захтева подносиоца уставне жалбе, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних начела и права нису основани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године , Уставни суд је оценио да у овом делу уставну жалбу треба одбацити. Наиме, сагласно члану 170. Устава и члану 82. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Подносилац је у уставној жалби навео да је против оспореног решења Четвртог општинског суда у Београду И. 15823/09 од 23. децембра 2009. године поднео жалбу Окру жном суду у Београду о којој до тренутка подношења уставне жалбе још није било одлучено. Из наведеног произлази да подносилац уставне жалбе пре подношења уставне жалбе није исцрпео сва правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом у поступку у коме је оспорени акт донет. Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08 - исправка и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић