Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Слободана Радуловића из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устав а Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Слободана Радуловића изјављена против пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године и пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 2119/08 од 17. децембра 2008. године због повреде права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одређује се да надлежни суд, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године.
2. Одређује се да надлежни суд, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Радуловића из Бора поднео је Уставном суду 12. фебруара 2009. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 2119/08 од 17. децембра 2008. године и пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године, због повреде права из члана 35. став 2. у вези члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставној жалби навео: да су због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и погрешне примене законске процедуре у оспореним поступцима повређена његова уставна права; да су његова уставна права повређена оспореним актима тиме што су „направљене грешке у примени законске процедуре и материјалног права; да је првостепени суд „вршио преправке записника са рочишта, тако што су... мењане изјаве странака убацивањем преправљених страница испред страница са потписима странака“; да је поступајући суд био непрописно састављен, јер је поступак водио судија појединац уместо судског већа“; да је противну странку у поступку заступало лице које није било овлашћено за заступање; да је суд „без доношења решења дозволио да се из списа предмета искључују поднесци умешача на страни тужиоца... чиме му је ускраћено право да о тим поднесцима расправља пред судом“; да се суд није изјаснио о његовом предлогу за изузеће поступајућег судије појединца, који је без обзира на постојање подносиочевог захтева за изузеће судије наставио рад на предмету и донео пресуду; да је у поступку извршено „незаконито вештачење обрачуна неисплаћених зарада“; да је у списе предмета накнадно убачена писана исправа број 29/11 Самосталног синдиката од 22. децембра 2006. године, коју је суд узео као кључни аргумент за одбијајућу пресуду, а за коју „износи основану сумњу да се ради о фалсификованој писаној исправи“; да је суд донетом пресудом игнорисао образложења из три правноснажне пресуде којима су поништени акти туженика о подносиочевом незаконитом распоређивању и незаконитом отказу уговора о раду; да је пресуда донета „на тајној седници суда, без позивања тужиоца и умешача и без могућства присуства јавности“; да је у поступку чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено; да поступајући суд није уважио подносиочеве наводе изнете у поступку; да је подносиоцу незаконитим распоређивањем и незаконитим отказима уговора о раду, који су утицали на погоршање његовог здравственог стања, причињена штета; да подносилац претпоставља да је у списе предмета вероватно „убачено и неко решење са ретроактивним датумом доношења, којим се приговор о изузећу судије одбија а који му у том облику није достављен, већ му је можда достављено нешто друго а у списима Општинског суда из Бора фалсификован неки документ који потврђује наводно достављање решења о одбијању захтева за изузеће“; да је због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања погрешно примењена одредба члана 200. став 1. Закона о облигационим односима; да је на основу битних повреда одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања погрешно примењено материјално право, што је у супротности са чланом 35. став 2. и чланом 60. став 4. Устава; да је другостепени суд потврдио првостепену пресуду иако је подносилац уз жалбу против првостепене пресуде приложио све доказе који говоре у прилог његовим жалбеним наводима; да му је наведеним актима и радњама повређено право зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Потом су у уставној жалби детаљно анализирани сви докази изведени у оспореном парничном поступку, уз оцену да чињенично стање није потпуно и правилно утврђено и доказивање да је суд требало да донесе пресуду у корист подносиоца, збо чега ни материјално право није правилно примењено. У другостепеном поступку је, по тврдњама подносиоца, такође погрешно примењена законска процедура и материјално право јер првостепена пресуда није укинута као незаконита, већ је потврђена.
У допунама уставне жалбе од 10. априла 2009. године и 29. новембра 2011. године , подносилац је, као повређена права, навео права зајемчена одредбама члана 10, члана 21. став 2, члана 22. став 1, члана 25. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 8, члана 34. став 1, члана 36. став 1, члана 55. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Поред поновљених навода из уставне жалбе, поновне анализе спроведеног поступка и изведених доказа, подносилац је закључио да је "дошло до повреде уставних права подносиоца уставне жалбе на правну заштиту без дискриминације пред независним и непристрасним судом у разумном законском року, као и права на мирно уживање својине и поштовања достојанства личности на раду...", с обзиром на то да је "подносилац уставне жалбе доживео невиђену тортуру, мучење и понижење од стране Општинског суда из Бора, тако што је суд испољавао ароганцију, мржњу и нетрпељивост према њему, јер је при том суду, без знања и сагласности подносиоца уставне жалбе, вршено преправљање судских записника ван расправних термина и вршено уметање и вађење појединих списа предмета, како би се списи предмета прилагодили за доношење одбијајуће пресуде".
Подносилац је предложио да Уставни суд укине оспорене пресуде и досуди му накнаду материјане и нематеријалне штете, коју је посебно определио.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Оспореном пресудом Општинског суда у Бору П1. 534/07 од 31. јануара 2008. године, ставом првим, одбијен је као неоснован тужбени захтев Слободана Радуловића против туженог Института за рударство и металургију из Бора, ради исплате накнаде штете у висини изгубљене зараде. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован његов захтев за исплату нематеријалне штете по основу душевног бола, ставом трећим одбијен је његов захтев за исплату изгубљене добити због незаконитог спречавања коришћења синдикалног програма туженика, а ставом четвртим обавезан је да тужиоцу накнади трошкове поступка.
У образложењу оспорене пресуде је наведено:
"Да је неспорно међу странкама да је тужилац био радник туженика, коме је радни однос престао 21. јуна 2004. године и да му нису исплаћене зараде за период јун - децембар месец 2004. године са припадајућим доприносима надлежним фондовима.
Међу странкама је спорно да ли у конкретном случају треба као цену за најједноставнији рад узети минималну зараду по часу, или цену за најједноставнији рад према ПКУ „Металац"-а Србије а ПКУ туженика.
Ради утврђивања висине зараде суд је спровео вештачење од стране вештака економско финансијске струке.
Вештак је у свом налазу и мишљењу обрачун зараде извршио на два начина. По првој варијанти као цену за најједноставнији рад узео је цену утврђену Гранским колектвним уговором "Металац"-а Србпје и Појединачним колективним уговором туженика, и то за период од 01.03.2004. године до 31.05.2004. године, у нето изно цy од 2.871.80 динара, а за период од 01.06.2004. гоодине до 21.06.2004. године наведену цену кориговану индексом раста трошкова живота, сагласно чл.63. ПКУ туженика. По другој варијанти као цену за најједноставнији рад вештак је узео минималну зараду по часу сагласно чл.62. и 85. ПКУ туженика. У обе веријаите вештак је обрачунао зараду имајући у виду елементе зараде прописане Законом о раду, Посебним и Појединачним колективним уговором. При обрачуну накнаде трошкова за исхрану, вештак је исте обрачунавао у висини од 20% просечне нето зараде у ПЦ , а на основу остварених часова рада, сагласно чл.85.тач.8. ПКУ, а регрес за коришћење годишњег одмора у висини 100% просечне зараде у привреди Републике, односно 1/12 у скдаду са чл. 85.тач. 9. ПКУ. При обрачуну минулог рада користио је стопу од 0,5% за сваку навршену годину стажа по Посебном колективном уговору, који је повољнији за тужиоца, при чему је имао у виду да је тужилац до момента престанка радног односа имао 35 година радног стажа. Обрачун зараде вештак је табеларно приказао у обе варијанте.
Тужилац је приговорио на налаз и мишљење вештака у делу који се односи на обрачун зараде по варијанти један, по којој је вештак обрачунао зараду за утужени период узевши цену за најједноставнији рад која је утврђена Посебним колективним уговором „Металац'"-а Србије и ПКУ Института за рударство и металургију Бор, истачући да је такав обрачун зараде незаконит и супротан члану 62. ПКУ туженика, по коме је прописано да је цена за најједноставнији рад минимална зарада по часу, коју утврђује Влада Републике Србије, те прецизирао тужбени захтев према варијанти два, по којој је зарада обрачуната на основу минималне зараде по часу као цена за најједноставнији рад.
Туженик је приговорио на налаз и мишљење вештака у делу који се односи на обрачун зараде по варијанти два и оспорио прецизирани тужбени захтев, истичући да цена за најједноставнији рад не може бити минимална зарада по часу с обзиром да је "минимална зарада посебан вид зараде и, као таква, не може бити основица за обрачун зараде, а што је прописано Законом о раду и општим актима туженика.
На основу чл. 111. Закона о раду прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи да минимална зарада има карактер зараде као и било која зарада коју запослени остварује у складу са Уговором о раду, да представља посебан вид зараде, из чега следи да не може бити основица за обрачун зараде залосленима. Чланом 62.СТ.2. ПКУ туженика прописано је да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Републику Србију.
Имајући у виду наведено суд је нашао да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита, те, како је тужбени захтев прецизиран по овој варијанти. исти одбио и одлучио као у изреци пресуде под I.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда у Бору П1. 14/05 од 05.05.2005. године утврђује се да је поништено, као неправилно и незаконито, решење туженика о распоређивању тужиоца бр.2757 од 23.12.2004. године и Анекс 3 Уговора о раду од 24.12.2004. године.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда у Бору П1 311/07 од 11.07.2007. године утврђује се да је поништено, као неправилно и незаконито. решење туженика бр. 1185 од 2 1.16.2004. године, којим је тужиоцу отказан Уговор о раду бр. 3333 од 22.12.1998. године, са Анексима бр. 2117 од 20.10.2000. године и бр. 457 од 17 .03.2004. године... У том смислу тужилац има право на накнаду материјалне штете због изгубљене зараде, а коју је тужилац тражио овом тужбом".
Оспореном другостепеном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 2119/08 од 17. децембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против првостепене пресуде.
У образложењу ове пресуде, суд је навео:
"У проведеном поступку и побијаној пресуди нема битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни повреда из члана 361. став 2. тачка 1) ЗПП на које жалба указује, а наиме да је у предметној правној ствари суд био непрописно састављен јер је предметну правну ствар која је радни спор судио судија појединац уместо већа. Ово јер се тужбени захтев односи на новчано потраживање, а према одредби члана 439. 3ПП радним споровима сматрају се спорови о заснивању, постојању и престанку радног односа, у конкретном случају не ради се о спору о заснивању и престанку радног односа па је стога за одређивање да ди ће се предмет судити у већу имају применити правила за имовинско правне спорове. Такође побијана пресуда није захваћена ни друтим повредама одредаба ЗПП на које жалба указује да би и са тих разлога исту требало укинути.
Неосновани су жалбени наводи да је у предметној правној ствари погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, јер је првостепени суд на основу проведених доказа које је оценио у смислу члана 8. ЗПП чињенично стање правилно и потпуно утврдио и на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право одлучивши као у изреци ожалбене
пресуде. За ову одлуку је дао ваљане разлоге које прихвата и овај суд.
Наиме, првостепени суд је на основу проведених доказа садржаних у побијаној пресуди утврдио да је тужилац био радник коме је радни однос код туженика престао 21.06.2004 године, да му нису исплаћене зараде за период јуни - децембар 2004 године са припадајућим доприносима надлежним ф ондовима, па је на записнику од 17 .12.2007. године тужилац прецизирао тужбени захтев који се односи на исплату неисплаћене зараде за утужени период према допуни вештачења од 22.11.2007 године, где је обрачун зараде тужиоца извршен на основу мииималне зараде , као цене рада за најједноставнији рад, а не по варијанти 1. по којој је вешатак обрачунао зараду за утужени период узевши цену за најједноставнији рад која је утврђена посебним Колективним уговором „Металаца" и ПКУ Института за рударство и металургају Бор.
Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно поступио када је утврдио да је тужба тужиоца ради исплате накнаде штете у висини изгубљене зараде за утужени период из изреке побијане пресуде под I неоснован. Ово јер је наведени суд правилно нашао да на основу члана 1 11. Закона о раду запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи да минимална зарада има карактер зараде, као и било која зарада коју запослени остварује у складу са уговором о раду, да представља посебан вид зараде, и з чега следи правилан закључак да не може бити основица за обрачун зараде запосленима.
Надаље се првостепени суд позива на одредбу члана б2. став 2. ПКУ туженика којим је прописано да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Р Србију, па је ради тумачења наведеног члана, на који се тужилац позива, затражио аутентично тумачење од стране потписника ПКУ „Самосталног синдиката" туженика који је у свом допису бр. 29/11 од 25.11.2006 године исто доставио суду да "минимална цена рада з а најједноставнији рад и минимална зарада нису исте категорије, јер се мнимална цена рада за најједноставнији рад из члана 62. став 2. ПКУ туженика односи на минимални износ уговорене цене рада у металском комплексу, а не на износ минималне зараде који утврђује Влада Србије" па првостепени суд правилно закључује да минимална зарада не представља основицу за обрачун зараде запослених, која би била увећана коефицијентом запосленог.
Код таквог стања ствари првостепени суд правилно утврђује да варијанта 2. вештачења извршеног од стране вештака Чедомира Портића дипл. ецц из Бора из допуне истог од 22.11.2007 годане , по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада но часу , незаконита , па како је тужбени захтев тужиоца прецизиран по овој варијанти, то првостепени суд правилном применом материјалног права је одлучио као у изреци побијане пресуде под 1." .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 35. став 2. Устава јемчи да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Чланом 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 104. став 1. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05 ) (у даљем тексту: ЗОР), који је био на снази у периоду за који се тужбом тражила накнада штете за неисплаћену зараду, било је прописано да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
Чланом 111. овог закона, било је предвиђено: да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (став 1.); да је, а ко послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (став 2.); да се о пштим колективним уговором утврђују услови под којима послодавац и запослени могу уговорити минималну зараду (став 3.).
Одредба члана 112. Закона је, између осталог, прописивала: да се минимална зарада утврђује одлуком социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије (у даљем тексту: Социјално-економски савет) (став 1.); да, а ко Социјално-економски савет не донесе одлуку у року од 10 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) (став 2.); да се м инимална зарада утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци и не може бити нижа од минималне зараде утврђене одлуком из ст. 1. и 2. овог члана за период који претходи периоду за који се утврђује минимална зарада (став 4.) .
Члан 113. овог закона је прописивао да се о длука о висини минималне зараде из члана 112. овог закона објављује у "Службеном гласнику Републике Србије".
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04 ), важећим у време вођења предметног поступка и пресуђења, било је, поред осталог, прописано: да искључење и изузеће могу тражити и странке (члан 68. став 1.); да о искључењу и изузећу судије одлучује председник суда (члан 70. став 1.); да је судија, кад сазна да је стављен захтев за његово искључење или изузеће, дужан да одмах обустави сваки рад на односном предмету, а ако је у питању изузеће из чл. 65. и 66. став 2. овог закона, може до доношења решења о захтеву предузимати само оне радње за које постоји опасност од одлагања (члан 71.) .
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да начелно није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука.
Задатак Уставног суда је и да испита да ли је кривични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Иако јемства садржана у праву на правично суђење нису нужно истоветна у споровима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, на једној страни, и у предметима у којима се расправља о кривичној оптужби, на другој страни (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Dombo Beheer B.V. против Холандије, од 27. октобра 1993. године, серија А, n◦ 274), Суд истиче да појам правичног поступка подразумева постојање начела расправности и обавезу образложења судских одлука, с тим да се у кривичном поступку овим јемствима придодају претпоставка невиности и права одбране.
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Општински суд у Бору имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде П. 534/07 од 31. јануара 2008. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. У супротном, таква одлука је произвољна и арбитрерна.
У конкретном случају, суд констатује "да је неспорно међу странкама да је тужилац био радник туженика, коме је радни однос престао 21. јуна 2004. године и да му нису исплаћене зараде за период јун - децембар месец 2004. године са припадајућим доприносима надлежним фондовима, те да је међу странкама спорно да ли у конкретном случају треба као цену за најједноставнији рад узети минималну зараду по часу, или цену за најједноставнији рад према ПКУ „Металац"-а Србије а ПКУ туженика.". Ради утврђивања висине зараде , суд је спровео вештачење путем вештака економско-финансијске струке, који је дао две могуће варијанте. По првој варијанти, вештак је као цену за најједноставнији рад узео цену утврђену Гранским колективним уговором "Металац"-а Србије и Појединачним колективним уговором туженика, и то за период од 01. марта 2004. године до 31. маја 2004. године, у нето износ y од 2.871.80 динара, а за период од 01. јуна 2004. године до 21. јуна 2004. године наведену цену кориговану индексом раста трошкова живота, сагласно члану 63. ПКУ туженика. По другој варијанти, као цену за најједноставнији рад вештак је узео минималну зараду по часу сагласно чл. 62. и 85. ПКУ туженика. У обе веријаите вештак је обрачунао зараду имајући у виду елементе зараде прописане Законом о раду, Посебним и Појединачним колективним уговором. Након вештачења, подносилац уставне жалбе је прецизирао тужбени захтев према варијанти два, по којој је зарада обрачуната на основу минималне зараде по часу као цена за најједноставнији рад. Поступајући суд је као основ за пресуђење навео члан 111. Закона о раду, којим је прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи "да минимална зарада има карактер зараде као и било која зарада коју запослени остварује у складу са Уговором о раду, да представља посебан вид зараде, из чега следи да не може бити основица за обрачун зараде запосленима", као и члан 62. став. 2. ПКУ туженика, којим је уговорено да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Републику Србију. Имајући у виду наведено, Општински суд у Бору је нашао да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита, те, како је тужбени захтев прецизиран по овој варијанти, суд је тужбени захтев одбио и одлучио као у изреци пресуде под I.
С обзиром на изложено, Уставни суд сматра да је првостепени суд пропустио да објасни због чега сматра "да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита", односно да аргументовано образложи због чега није тужиоцу досудио накнаду штете по основу неисплаћене зараде по варијанти I вештачења, која би, према образложењу пресуде, била законита а у преосталом делу, до висине коју је тужилац тражио, да одбије тужбени захтев тужиоца, односно због чега је тужбени захтев одбио у целини, јер правни основ за накнаду штете по основу неисплаћене зараде није био споран. О бразложење дато у оспореној првостепеној пресуди је у том делу, по оцени Уставног суда, неразумљиво и недовољно аргументовано, јер постоји контрадикторност између утврђења суда да тужиоцу нису исплаћене зараде за утужени период, односно да постоји правни основ за накнаду штете по основу неисплаћених зарада, те да је споран само износ те штете, и истовременог одбијања тужбеног захтева тужиоца у целини. Такође, по оцени Уставног суда, првостепени суд је пропустио да објасни и зашто сматра незаконитим право тужиоца на исплату минималне зараде, гарантовано одредбама чл. 111. и 112. Закон о раду.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је парнични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је суд више инстанце у поступку по правном леку уклонио евидентне пропусте првостепеног суда на које му је указано. Наиме, тужилац је у жалби против оспорене пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године истакао све што је наводио и у току првостепеног поступка, али је другостепени суд, као суд редовног правног лека, само поновио наводе првостепеног суда из оспорене првостепене пресуде, не дајући детаљније разлоге због чега тужиоцу није досуђена накнада штете по основу неисплаћених зарада у висини и на начин који суд сматра законским и прихватљивим, уместо да тужбени захтев одбије у целини као неоснован, зато што је тужилац за обрачун определио, наводно, погрешну основиц у.
Код неспорног становишта судова да постоји правни основ за накнаду штете због неисплаћених зарада, а да је спорна само висина, пресуде којима се тужбени захтев подносиоца одбија у целини су, по оцени Уставног суда, контрадикторне и засноване на произвољној и арбитрерној примени процесног и материјалног права.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспореним пресудама повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, па је у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење тиме што "је поступајући суд био непрописно састављен, јер поступак је водио судија појединац уместо судског већа“, Уставни суд је оценио да су ови наводи уставне жалбе неосновани.
Наиме, Окружни суд у Зајечару је, као другостепени, оценио овај навод из жалбе тужиоца и констатовао да је првостепени суд био прописно састављен, с обзиром на то да се не ради о радном спору, јер у конкретном случају није у питању спор о заснивању, постојању и престанку радног односа, већ о исплати неисплаћене зараде, односно о имовинско -правном спору, па се на састав суда примењују правила о имовинским споровима, према којима је за суђење у конкретном случају био надлежан судија појединац. Ове разлоге другостепеног суда прихвата и Уставни суд као довољне и уставноправно прихватљиве.
У вези навода подносиоца да се суд није изјаснио о предлогу за изузеће поступајућег судије појединца, који је без обзира на постојање подносиочевог захтева за њено изузеће наставила рад на предмету и донела пресуду, из уставне жалбе, прилога достављених уз уставну жалбу, као и из изјашњења в.ф. председника Основног суда у Бору произлази да је захтев за изузеће поднет 19. децембра 2007. године и да је након тога одржано још једно рочиште за главну расправу 31. јануара 2008. године, када је судија главну расправу у спорном предмету закључила. Међутим, накнадно утврдивши да у поступку није одлучено о захтеву за њено изузеће, судија је 31. марта 2008. године донела наредбу да се расправа поново отвори. Решењем Су. 38/2008-4 од 2. априла 2008. године одлучено је о захтеву за изузеће, тако што је захтев умешача на страни тужиоца одбијен као неоснован. Расправа је поново закључена на рочишту од 24. априла 2008. године. Дакле, навод подносиоца да у поступку није одлучено о захтеву за изузеће, не одговара чињеничном стању. Међутим, очито је да о изузећу није донета одлука онда када је захтев за изузеће поднет, већ накнадно, с обзиром на то да је захтев за изузеће поступајућег судије поднет 19. децембра 2007. године, а да је о захтеву одлучено 2. априла 2008. године. Међутим, Уставни суд сматра да ова евидентна повреда одредбе члана 71. Закона о парничном поступку нема тежину повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, с обзиром на чињеницу да је захтев за изузеће поднет када је предметни поступак већ био у завршној фази и када су сви предложени докази били већ изведени.
Сходно изложеном, Уставни суд је оценио да у овом делу оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је у том делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду да се преостали наводи уставне жалбе односе скоро у потпуности на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и оцену изведених доказа, што не спада у Уставом утврђене неадлежности уставног суда, да подносилац своје тврдње о „вршењу преправки записника са рочишта“, „искључењу из списа предмета поднесака умешача“, „накнадном убацивању писаних исправа у списе“, „доношењу пресуде на тајној седници суда“ и „претпоставци да је у списе предмета вероватно убачено и неко решење са ретроактивним датумом доношења“, није поткрепио било каквим доказима, нити је такве доказе пружио другостепеном суду када је одлучивано о његовој жалби против првостепене пресуде, већ се ради о субјективним претпоставкама подносиоца уставне жалбе, као и да ће се поступак по жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде поновити, због чега се захтев подносиоца за утврђивање повреде права из члана 35. став 2. Устава појављује као преурањен, ове наводе уставне жалбе Уставни суд није посебно ценио.
8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице учињене повреде права на правично суђење могу отклонити одређивањем да надлежни суд, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године, и одлучио као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби навео: да су због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и погрешне примене законске процедуре у оспореним поступцима повређена његова уставна права; да су његова уставна права повређена оспореним актима тиме што су „направљене грешке у примени законске процедуре и материјалног права; да је првостепени суд „вршио преправке записника са рочишта, тако што су... мењане изјаве странака убацивањем преправљених страница испред страница са потписима странака“; да је поступајући суд био непрописно састављен, јер је поступак водио судија појединац уместо судског већа“; да је противну странку у поступку заступало лице које није било овлашћено за заступање; да је суд „без доношења решења дозволио да се из списа предмета искључују поднесци умешача на страни тужиоца... чиме му је ускраћено право да о тим поднесцима расправља пред судом“; да се суд није изјаснио о његовом предлогу за изузеће поступајућег судије појединца, који је без обзира на постојање подносиочевог захтева за изузеће судије наставио рад на предмету и донео пресуду; да је у поступку извршено „незаконито вештачење обрачуна неисплаћених зарада“; да је у списе предмета накнадно убачена писана исправа број 29/11 Самосталног синдиката од 22. децембра 2006. године, коју је суд узео као кључни аргумент за одбијајућу пресуду, а за коју „износи основану сумњу да се ради о фалсификованој писаној исправи“; да је суд донетом пресудом игнорисао образложења из три правноснажне пресуде којима су поништени акти туженика о подносиочевом незаконитом распоређивању и незаконитом отказу уговора о раду; да је пресуда донета „на тајној седници суда, без позивања тужиоца и умешача и без могућства присуства јавности“; да је у поступку чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено; да поступајући суд није уважио подносиочеве наводе изнете у поступку; да је подносиоцу незаконитим распоређивањем и незаконитим отказима уговора о раду, који су утицали на погоршање његовог здравственог стања, причињена штета; да подносилац претпоставља да је у списе предмета вероватно „убачено и неко решење са ретроактивним датумом доношења, којим се приговор о изузећу судије одбија а који му у том облику није достављен, већ му је можда достављено нешто друго а у списима Општинског суда из Бора фалсификован неки документ који потврђује наводно достављање решења о одбијању захтева за изузеће“; да је због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања погрешно примењена одредба члана 200. став 1. Закона о облигационим односима; да је на основу битних повреда одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања погрешно примењено материјално право, што је у супротности са чланом 35. став 2. и чланом 60. став 4. Устава; да је другостепени суд потврдио првостепену пресуду иако је подносилац уз жалбу против првостепене пресуде приложио све доказе који говоре у прилог његовим жалбеним наводима; да му је наведеним актима и радњама повређено право зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Потом су у уставној жалби детаљно анализирани сви докази изведени у оспореном парничном поступку, уз оцену да чињенично стање није потпуно и правилно утврђено и доказивање да је суд требало да донесе пресуду у корист подносиоца, збо чега ни материјално право није правилно примењено. У другостепеном поступку је, по тврдњама подносиоца, такође погрешно примењена законска процедура и материјално право јер првостепена пресуда није укинута као незаконита, већ је потврђена.
У допунама уставне жалбе од 10. априла 2009. године и 29. новембра 2011. године , подносилац је, као повређена права, навео права зајемчена одредбама члана 10, члана 21. став 2, члана 22. став 1, члана 25. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 8, члана 34. став 1, члана 36. став 1, члана 55. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Поред поновљених навода из уставне жалбе, поновне анализе спроведеног поступка и изведених доказа, подносилац је закључио да је "дошло до повреде уставних права подносиоца уставне жалбе на правну заштиту без дискриминације пред независним и непристрасним судом у разумном законском року, као и права на мирно уживање својине и поштовања достојанства личности на раду...", с обзиром на то да је "подносилац уставне жалбе доживео невиђену тортуру, мучење и понижење од стране Општинског суда из Бора, тако што је суд испољавао ароганцију, мржњу и нетрпељивост према њему, јер је при том суду, без знања и сагласности подносиоца уставне жалбе, вршено преправљање судских записника ван расправних термина и вршено уметање и вађење појединих списа предмета, како би се списи предмета прилагодили за доношење одбијајуће пресуде".
Подносилац је предложио да Уставни суд укине оспорене пресуде и досуди му накнаду материјане и нематеријалне штете, коју је посебно определио.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Оспореном пресудом Општинског суда у Бору П1. 534/07 од 31. јануара 2008. године, ставом првим, одбијен је као неоснован тужбени захтев Слободана Радуловића против туженог Института за рударство и металургију из Бора, ради исплате накнаде штете у висини изгубљене зараде. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован његов захтев за исплату нематеријалне штете по основу душевног бола, ставом трећим одбијен је његов захтев за исплату изгубљене добити због незаконитог спречавања коришћења синдикалног програма туженика, а ставом четвртим обавезан је да тужиоцу накнади трошкове поступка.
У образложењу оспорене пресуде је наведено:
"Да је неспорно међу странкама да је тужилац био радник туженика, коме је радни однос престао 21. јуна 2004. године и да му нису исплаћене зараде за период јун - децембар месец 2004. године са припадајућим доприносима надлежним фондовима.
Међу странкама је спорно да ли у конкретном случају треба као цену за најједноставнији рад узети минималну зараду по часу, или цену за најједноставнији рад према ПКУ „Металац"-а Србије а ПКУ туженика.
Ради утврђивања висине зараде суд је спровео вештачење од стране вештака економско финансијске струке.
Вештак је у свом налазу и мишљењу обрачун зараде извршио на два начина. По првој варијанти као цену за најједноставнији рад узео је цену утврђену Гранским колектвним уговором "Металац"-а Србпје и Појединачним колективним уговором туженика, и то за период од 01.03.2004. године до 31.05.2004. године, у нето изно цy од 2.871.80 динара, а за период од 01.06.2004. гоодине до 21.06.2004. године наведену цену кориговану индексом раста трошкова живота, сагласно чл.63. ПКУ туженика. По другој варијанти као цену за најједноставнији рад вештак је узео минималну зараду по часу сагласно чл.62. и 85. ПКУ туженика. У обе веријаите вештак је обрачунао зараду имајући у виду елементе зараде прописане Законом о раду, Посебним и Појединачним колективним уговором. При обрачуну накнаде трошкова за исхрану, вештак је исте обрачунавао у висини од 20% просечне нето зараде у ПЦ , а на основу остварених часова рада, сагласно чл.85.тач.8. ПКУ, а регрес за коришћење годишњег одмора у висини 100% просечне зараде у привреди Републике, односно 1/12 у скдаду са чл. 85.тач. 9. ПКУ. При обрачуну минулог рада користио је стопу од 0,5% за сваку навршену годину стажа по Посебном колективном уговору, који је повољнији за тужиоца, при чему је имао у виду да је тужилац до момента престанка радног односа имао 35 година радног стажа. Обрачун зараде вештак је табеларно приказао у обе варијанте.
Тужилац је приговорио на налаз и мишљење вештака у делу који се односи на обрачун зараде по варијанти један, по којој је вештак обрачунао зараду за утужени период узевши цену за најједноставнији рад која је утврђена Посебним колективним уговором „Металац'"-а Србије и ПКУ Института за рударство и металургију Бор, истачући да је такав обрачун зараде незаконит и супротан члану 62. ПКУ туженика, по коме је прописано да је цена за најједноставнији рад минимална зарада по часу, коју утврђује Влада Републике Србије, те прецизирао тужбени захтев према варијанти два, по којој је зарада обрачуната на основу минималне зараде по часу као цена за најједноставнији рад.
Туженик је приговорио на налаз и мишљење вештака у делу који се односи на обрачун зараде по варијанти два и оспорио прецизирани тужбени захтев, истичући да цена за најједноставнији рад не може бити минимална зарада по часу с обзиром да је "минимална зарада посебан вид зараде и, као таква, не може бити основица за обрачун зараде, а што је прописано Законом о раду и општим актима туженика.
На основу чл. 111. Закона о раду прописано је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи да минимална зарада има карактер зараде као и било која зарада коју запослени остварује у складу са Уговором о раду, да представља посебан вид зараде, из чега следи да не може бити основица за обрачун зараде залосленима. Чланом 62.СТ.2. ПКУ туженика прописано је да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Републику Србију.
Имајући у виду наведено суд је нашао да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита, те, како је тужбени захтев прецизиран по овој варијанти. исти одбио и одлучио као у изреци пресуде под I.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда у Бору П1. 14/05 од 05.05.2005. године утврђује се да је поништено, као неправилно и незаконито, решење туженика о распоређивању тужиоца бр.2757 од 23.12.2004. године и Анекс 3 Уговора о раду од 24.12.2004. године.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда у Бору П1 311/07 од 11.07.2007. године утврђује се да је поништено, као неправилно и незаконито. решење туженика бр. 1185 од 2 1.16.2004. године, којим је тужиоцу отказан Уговор о раду бр. 3333 од 22.12.1998. године, са Анексима бр. 2117 од 20.10.2000. године и бр. 457 од 17 .03.2004. године... У том смислу тужилац има право на накнаду материјалне штете због изгубљене зараде, а коју је тужилац тражио овом тужбом".
Оспореном другостепеном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 2119/08 од 17. децембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против првостепене пресуде.
У образложењу ове пресуде, суд је навео:
"У проведеном поступку и побијаној пресуди нема битних повреда одредаба парничног поступка на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни повреда из члана 361. став 2. тачка 1) ЗПП на које жалба указује, а наиме да је у предметној правној ствари суд био непрописно састављен јер је предметну правну ствар која је радни спор судио судија појединац уместо већа. Ово јер се тужбени захтев односи на новчано потраживање, а према одредби члана 439. 3ПП радним споровима сматрају се спорови о заснивању, постојању и престанку радног односа, у конкретном случају не ради се о спору о заснивању и престанку радног односа па је стога за одређивање да ди ће се предмет судити у већу имају применити правила за имовинско правне спорове. Такође побијана пресуда није захваћена ни друтим повредама одредаба ЗПП на које жалба указује да би и са тих разлога исту требало укинути.
Неосновани су жалбени наводи да је у предметној правној ствари погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, јер је првостепени суд на основу проведених доказа које је оценио у смислу члана 8. ЗПП чињенично стање правилно и потпуно утврдио и на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право одлучивши као у изреци ожалбене
пресуде. За ову одлуку је дао ваљане разлоге које прихвата и овај суд.
Наиме, првостепени суд је на основу проведених доказа садржаних у побијаној пресуди утврдио да је тужилац био радник коме је радни однос код туженика престао 21.06.2004 године, да му нису исплаћене зараде за период јуни - децембар 2004 године са припадајућим доприносима надлежним ф ондовима, па је на записнику од 17 .12.2007. године тужилац прецизирао тужбени захтев који се односи на исплату неисплаћене зараде за утужени период према допуни вештачења од 22.11.2007 године, где је обрачун зараде тужиоца извршен на основу мииималне зараде , као цене рада за најједноставнији рад, а не по варијанти 1. по којој је вешатак обрачунао зараду за утужени период узевши цену за најједноставнији рад која је утврђена посебним Колективним уговором „Металаца" и ПКУ Института за рударство и металургају Бор.
Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно поступио када је утврдио да је тужба тужиоца ради исплате накнаде штете у висини изгубљене зараде за утужени период из изреке побијане пресуде под I неоснован. Ово јер је наведени суд правилно нашао да на основу члана 1 11. Закона о раду запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи да минимална зарада има карактер зараде, као и било која зарада коју запослени остварује у складу са уговором о раду, да представља посебан вид зараде, и з чега следи правилан закључак да не може бити основица за обрачун зараде запосленима.
Надаље се првостепени суд позива на одредбу члана б2. став 2. ПКУ туженика којим је прописано да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Р Србију, па је ради тумачења наведеног члана, на који се тужилац позива, затражио аутентично тумачење од стране потписника ПКУ „Самосталног синдиката" туженика који је у свом допису бр. 29/11 од 25.11.2006 године исто доставио суду да "минимална цена рада з а најједноставнији рад и минимална зарада нису исте категорије, јер се мнимална цена рада за најједноставнији рад из члана 62. став 2. ПКУ туженика односи на минимални износ уговорене цене рада у металском комплексу, а не на износ минималне зараде који утврђује Влада Србије" па првостепени суд правилно закључује да минимална зарада не представља основицу за обрачун зараде запослених, која би била увећана коефицијентом запосленог.
Код таквог стања ствари првостепени суд правилно утврђује да варијанта 2. вештачења извршеног од стране вештака Чедомира Портића дипл. ецц из Бора из допуне истог од 22.11.2007 годане , по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада но часу , незаконита , па како је тужбени захтев тужиоца прецизиран по овој варијанти, то првостепени суд правилном применом материјалног права је одлучио као у изреци побијане пресуде под 1." .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 35. став 2. Устава јемчи да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Чланом 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 104. став 1. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05 ) (у даљем тексту: ЗОР), који је био на снази у периоду за који се тужбом тражила накнада штете за неисплаћену зараду, било је прописано да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
Чланом 111. овог закона, било је предвиђено: да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (став 1.); да је, а ко послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (став 2.); да се о пштим колективним уговором утврђују услови под којима послодавац и запослени могу уговорити минималну зараду (став 3.).
Одредба члана 112. Закона је, између осталог, прописивала: да се минимална зарада утврђује одлуком социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије (у даљем тексту: Социјално-економски савет) (став 1.); да, а ко Социјално-економски савет не донесе одлуку у року од 10 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) (став 2.); да се м инимална зарада утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци и не може бити нижа од минималне зараде утврђене одлуком из ст. 1. и 2. овог члана за период који претходи периоду за који се утврђује минимална зарада (став 4.) .
Члан 113. овог закона је прописивао да се о длука о висини минималне зараде из члана 112. овог закона објављује у "Службеном гласнику Републике Србије".
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04 ), важећим у време вођења предметног поступка и пресуђења, било је, поред осталог, прописано: да искључење и изузеће могу тражити и странке (члан 68. став 1.); да о искључењу и изузећу судије одлучује председник суда (члан 70. став 1.); да је судија, кад сазна да је стављен захтев за његово искључење или изузеће, дужан да одмах обустави сваки рад на односном предмету, а ако је у питању изузеће из чл. 65. и 66. став 2. овог закона, може до доношења решења о захтеву предузимати само оне радње за које постоји опасност од одлагања (члан 71.) .
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да начелно није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука.
Задатак Уставног суда је и да испита да ли је кривични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Иако јемства садржана у праву на правично суђење нису нужно истоветна у споровима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, на једној страни, и у предметима у којима се расправља о кривичној оптужби, на другој страни (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Dombo Beheer B.V. против Холандије, од 27. октобра 1993. године, серија А, n◦ 274), Суд истиче да појам правичног поступка подразумева постојање начела расправности и обавезу образложења судских одлука, с тим да се у кривичном поступку овим јемствима придодају претпоставка невиности и права одбране.
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Општински суд у Бору имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде П. 534/07 од 31. јануара 2008. године изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. У супротном, таква одлука је произвољна и арбитрерна.
У конкретном случају, суд констатује "да је неспорно међу странкама да је тужилац био радник туженика, коме је радни однос престао 21. јуна 2004. године и да му нису исплаћене зараде за период јун - децембар месец 2004. године са припадајућим доприносима надлежним фондовима, те да је међу странкама спорно да ли у конкретном случају треба као цену за најједноставнији рад узети минималну зараду по часу, или цену за најједноставнији рад према ПКУ „Металац"-а Србије а ПКУ туженика.". Ради утврђивања висине зараде , суд је спровео вештачење путем вештака економско-финансијске струке, који је дао две могуће варијанте. По првој варијанти, вештак је као цену за најједноставнији рад узео цену утврђену Гранским колективним уговором "Металац"-а Србије и Појединачним колективним уговором туженика, и то за период од 01. марта 2004. године до 31. маја 2004. године, у нето износ y од 2.871.80 динара, а за период од 01. јуна 2004. године до 21. јуна 2004. године наведену цену кориговану индексом раста трошкова живота, сагласно члану 63. ПКУ туженика. По другој варијанти, као цену за најједноставнији рад вештак је узео минималну зараду по часу сагласно чл. 62. и 85. ПКУ туженика. У обе веријаите вештак је обрачунао зараду имајући у виду елементе зараде прописане Законом о раду, Посебним и Појединачним колективним уговором. Након вештачења, подносилац уставне жалбе је прецизирао тужбени захтев према варијанти два, по којој је зарада обрачуната на основу минималне зараде по часу као цена за најједноставнији рад. Поступајући суд је као основ за пресуђење навео члан 111. Закона о раду, којим је прописано да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, из чега следи "да минимална зарада има карактер зараде као и било која зарада коју запослени остварује у складу са Уговором о раду, да представља посебан вид зараде, из чега следи да не може бити основица за обрачун зараде запосленима", као и члан 62. став. 2. ПКУ туженика, којим је уговорено да цена рада за најједноставнији рад не може бити мања од минималне цене рада утврђене за Републику Србију. Имајући у виду наведено, Општински суд у Бору је нашао да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита, те, како је тужбени захтев прецизиран по овој варијанти, суд је тужбени захтев одбио и одлучио као у изреци пресуде под I.
С обзиром на изложено, Уставни суд сматра да је првостепени суд пропустио да објасни због чега сматра "да је варијанта два вештачења, по којој је као цена за најједноставнији рад узета минимална зарада по часу, незаконита", односно да аргументовано образложи због чега није тужиоцу досудио накнаду штете по основу неисплаћене зараде по варијанти I вештачења, која би, према образложењу пресуде, била законита а у преосталом делу, до висине коју је тужилац тражио, да одбије тужбени захтев тужиоца, односно због чега је тужбени захтев одбио у целини, јер правни основ за накнаду штете по основу неисплаћене зараде није био споран. О бразложење дато у оспореној првостепеној пресуди је у том делу, по оцени Уставног суда, неразумљиво и недовољно аргументовано, јер постоји контрадикторност између утврђења суда да тужиоцу нису исплаћене зараде за утужени период, односно да постоји правни основ за накнаду штете по основу неисплаћених зарада, те да је споран само износ те штете, и истовременог одбијања тужбеног захтева тужиоца у целини. Такође, по оцени Уставног суда, првостепени суд је пропустио да објасни и зашто сматра незаконитим право тужиоца на исплату минималне зараде, гарантовано одредбама чл. 111. и 112. Закон о раду.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је парнични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је суд више инстанце у поступку по правном леку уклонио евидентне пропусте првостепеног суда на које му је указано. Наиме, тужилац је у жалби против оспорене пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године истакао све што је наводио и у току првостепеног поступка, али је другостепени суд, као суд редовног правног лека, само поновио наводе првостепеног суда из оспорене првостепене пресуде, не дајући детаљније разлоге због чега тужиоцу није досуђена накнада штете по основу неисплаћених зарада у висини и на начин који суд сматра законским и прихватљивим, уместо да тужбени захтев одбије у целини као неоснован, зато што је тужилац за обрачун определио, наводно, погрешну основиц у.
Код неспорног становишта судова да постоји правни основ за накнаду штете због неисплаћених зарада, а да је спорна само висина, пресуде којима се тужбени захтев подносиоца одбија у целини су, по оцени Уставног суда, контрадикторне и засноване на произвољној и арбитрерној примени процесног и материјалног права.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспореним пресудама повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, па је у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење тиме што "је поступајући суд био непрописно састављен, јер поступак је водио судија појединац уместо судског већа“, Уставни суд је оценио да су ови наводи уставне жалбе неосновани.
Наиме, Окружни суд у Зајечару је, као другостепени, оценио овај навод из жалбе тужиоца и констатовао да је првостепени суд био прописно састављен, с обзиром на то да се не ради о радном спору, јер у конкретном случају није у питању спор о заснивању, постојању и престанку радног односа, већ о исплати неисплаћене зараде, односно о имовинско -правном спору, па се на састав суда примењују правила о имовинским споровима, према којима је за суђење у конкретном случају био надлежан судија појединац. Ове разлоге другостепеног суда прихвата и Уставни суд као довољне и уставноправно прихватљиве.
У вези навода подносиоца да се суд није изјаснио о предлогу за изузеће поступајућег судије појединца, који је без обзира на постојање подносиочевог захтева за њено изузеће наставила рад на предмету и донела пресуду, из уставне жалбе, прилога достављених уз уставну жалбу, као и из изјашњења в.ф. председника Основног суда у Бору произлази да је захтев за изузеће поднет 19. децембра 2007. године и да је након тога одржано још једно рочиште за главну расправу 31. јануара 2008. године, када је судија главну расправу у спорном предмету закључила. Међутим, накнадно утврдивши да у поступку није одлучено о захтеву за њено изузеће, судија је 31. марта 2008. године донела наредбу да се расправа поново отвори. Решењем Су. 38/2008-4 од 2. априла 2008. године одлучено је о захтеву за изузеће, тако што је захтев умешача на страни тужиоца одбијен као неоснован. Расправа је поново закључена на рочишту од 24. априла 2008. године. Дакле, навод подносиоца да у поступку није одлучено о захтеву за изузеће, не одговара чињеничном стању. Међутим, очито је да о изузећу није донета одлука онда када је захтев за изузеће поднет, већ накнадно, с обзиром на то да је захтев за изузеће поступајућег судије поднет 19. децембра 2007. године, а да је о захтеву одлучено 2. априла 2008. године. Међутим, Уставни суд сматра да ова евидентна повреда одредбе члана 71. Закона о парничном поступку нема тежину повреде Уставом зајемченог права на правично суђење, с обзиром на чињеницу да је захтев за изузеће поднет када је предметни поступак већ био у завршној фази и када су сви предложени докази били већ изведени.
Сходно изложеном, Уставни суд је оценио да у овом делу оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је у том делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду да се преостали наводи уставне жалбе односе скоро у потпуности на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и оцену изведених доказа, што не спада у Уставом утврђене неадлежности уставног суда, да подносилац своје тврдње о „вршењу преправки записника са рочишта“, „искључењу из списа предмета поднесака умешача“, „накнадном убацивању писаних исправа у списе“, „доношењу пресуде на тајној седници суда“ и „претпоставци да је у списе предмета вероватно убачено и неко решење са ретроактивним датумом доношења“, није поткрепио било каквим доказима, нити је такве доказе пружио другостепеном суду када је одлучивано о његовој жалби против првостепене пресуде, већ се ради о субјективним претпоставкама подносиоца уставне жалбе, као и да ће се поступак по жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде поновити, због чега се захтев подносиоца за утврђивање повреде права из члана 35. став 2. Устава појављује као преурањен, ове наводе уставне жалбе Уставни суд није посебно ценио.
8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице учињене повреде права на правично суђење могу отклонити одређивањем да надлежни суд, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бору П. 534/07 од 31. јануара 2008. године, и одлучио као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић