Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Петровића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Петровића изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2482/10 од 29. октобра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је 8. новембра 2010. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.II 2482/10 од 29. октобра 2010. године, због повреде права на слободу и права „да суд хитно одлучи о жалби на решење о продужењу притвора“, гарантованih одредбама члана 27. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије и члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Виши суд у Суботици 13. октобра 2010. године, у кривичном поступку који се води против подносиоца уставне жалбе као окривљеног, донео оспорено решење Кв. 291/10, којим је према окривљеном продужио притвор; да је бранилац окривљеног против наведеног решења о продужењу притвора изјавио жалбу 18. октобра 2010. године, о којој је Апелациони суд у Новом Саду одлучио 29. октобра 2010. године оспореним другостепеним решењем Кж.II 2482/10; да је оспорено другостепено решење у првостепени суд примљено 3. новембра 2010. године, а окривљеном и његовом браниоцу је достављено 5. новембра 2010. године; да из наведеног произлази да суд није хитно одлучио о жалби браниоца окривљеног, у року од 48 часова, него у року од 11, односно 16 дана, рачунато од дана предаје жалбе до дана пријема другостепеног решења у првостепенom судu; да приликом доношења оспореног првостепеног решења веће Вишег суда у Суботици није обавестило окривљеног ни његовог браниоца о томе да ће одржати седницу већа, чиме је поступило супротно одредби члана 142а и члана 146. став 1. Законика о кривичном поступку; да је, пошто бранилац није могао да присуствује седници већа које је одлучивало о притвору, а тиме ни да учествује у поступку по жалби, повређено „право на поступак из члана 5. став 4. Конвенције“; да је последица оваквог поступања та да притвор није продужен у складу са законом, чиме је подносиоцу повређено и право на слободу. Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, досуди му трошкове заступања пред Уставним судом и „наложи накнаду нематеријалне штете настале описаним повредама правa“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Вишег суда у Суботици К. 23/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још два лица се пред Вишим судом у Суботици води кривични поступак у предмету К. 23/10, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Суботици (у даљем тексту: ОЈТ Суботица) Кт. 26/09 од 15. јуна 2009. године, због постојања основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09).
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 272/08 од 4. фебруара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 4. фебруара 2009. године. До доношења решења Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године, притвор је против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С. више пута продужаван решењима Окружног, односно Вишег суда у Суботици, која је потврдио другостепени суд.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године је продужен притвор према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С, који по том решењу може трајати најдуже два месеца, до 16. децембра 2010. године. Притвор је продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
Против наведеног решења бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је у Вишем суду у Суботици примљена 18. октобра 2010. године.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом саду Кж. II 2482/10 од 29. октобра 2010. године одбијене су као неосноване жалбе браниоца окривљеног и окривљеног Милана Петровића изјављене против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године. Наведено решење Апелационог суда у Новом саду Кж. II 2482/10 од 29. октобра 2010. године је примљено у Вишем суду у Суботици 3. новембра 2010. године.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) (у даљем тексту: Европска конвенција) одредбом члана 5. став 4. утврђује да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку, у делу у коме је регулисана мера притвора, прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, као и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се, изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, је прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), као и да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Одредбом члана 146. став 1. ЗКП прописано је да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање у овој ствари, прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6.); да ће примерак жалбе првостепени суд доставити противној странци (чл. 162. и 163.), која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу и да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.); да ће, ако се ради о кривичном делу за које се гони по захтеву јавног тужиоца, судија известилац списе доставити надлежном јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од петнаест дана, размотри и стави свој предлог или изјави да ће предлог ставити на седници већа и да их врати суду (члан 374. став 1.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. и члана 374. ст. 1, 3. и 4. овог законика (члан 402. став 1.).
Одредбом члана 114. тачка 4) Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе, а одредбом члана 33. истог законика је прописано да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих ће се казнити казном прописаном за то дело.
5. Имајући у виду да је одредба члана 5. став 4. Европске конвенције у суштини идентична одредби члана 27. став 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе, који се односе на трајање поступка одлучивања о продужењу притвора против њега, Уставни суд је констатовао да одредба члана 27. став 3. Устава гарантује сваком лицу лишеном слободе право жалбе суду који ће хитно одлучити о законитости лишења слободе и наредити пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Ово право се, пре свега, јемчи лицу лишеном слободе од стране вансудских органа, али како и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд истиче да се гаранције утврђене овом уставном одредбом односе и на притворено лице и протежу се на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о одређивању притвора упућује на то да и свака следећа одлука о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Уставни суд истиче да се преиспитивање постојања разлога за притвор након подизања оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежног суда на сваких 30 дана, односно два месеца, у зависности од фазе у којој је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Истоветно правно становиште Уставни суд је већ изразио у својим одлукама Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права, према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену одлуку о притвору такође донео суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције“ (пресуда Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, од 24. јуна 2010. године, представка број 24202/05, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја.
Иако је, у конкретном случају, о жалби против решења о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром на то да је Виши суд у Суботици, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда, будући да из одредаба ЗКП неспорно произлази да се поступак по жалби против решења о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд).
Приликом оцене основаности навода и разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да је у овом случају од значаја чињеница да се предметни кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и још два окривљена лица због основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство, те да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године продужен притвор против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С.
Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Суботици жалбу браниоца окривљеног примио у понедељак 18. октобра 2010. године. Након што је Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду дописом Ктр.I 2329/10 од 29. октобра 2010. године предложило одбијање изјављене жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је истог дана, дакле у петак 29. октобра 2010. године, донео оспорено решење Кж.II 2482/10, које је у среду 3. новембра 2010. године, примљено у Вишем суду у Суботици, након чега је достављено окривљеном, односно његовом браниоцу. Из наведеног произлази да је жалбени поступак од тренутка пријема жалбе у првостепеном суду до тренутка пријема решења о жалби у том суду, трајао 16 дана, како је то и истакнуто у уставној жалби.
На основу наведеног, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. и да подносиоцу уставне жалбе у конкретном поступку по жалби против решења о продужењу притвора није повређено означено уставно право.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреде „права на поступак“ из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно права на слободу зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава, које је образложио тврдњама да „бранилац није могао да присуствује седници већа које је одлучивало о притвору, а тиме ни да учествује у поступку по жалби, чиме се не постиже право на поступак из члана 5. став 4. Конвенције“.
Подносилац уставне жалбе у овом делу изричито истиче само повреду одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције, која је суштински истоветна наведеној одредби Устава, те је Уставни суд и ове тврдње оцењивао само у односу на наведено уставно право, а имајући у виду и праксу Европског суда за људска права.
Уставни суд указује на то да је одредбом члана 142а став 1. ЗКП прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Ова законска одредба, према оцени Уставног суда, у себи садржи правила која се односе на поступак доношења три различите одлуке: одлуку о одређивању притвора, којој као начелна обавеза мора да претходи саслушање окривљеног, одлуку о продужењу и одлуку о укидању притвора. Иако су ове одлуке садржане у првој и другој реченици истог става, очигледно је да се обавеза саслушања окривљеног из прве реченице тог става односи само на поступак доношења одлуке о одређивању, али не и одлуке о продужењу или укидању притвора, као што је очигледно и да остали ставови члана 142а ЗКП (осим става 4.) регулишу искључиво саслушање окривљеног, као део поступка доношења одлуке о одређивању притвора. С тим у вези, Уставни суд констатује да из одредбе става 4. члана 142а ЗКП, према којој се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник, недвосмислено произлази да законодавац раздваја саслушање окривљеног од седнице већа, односно да је прописано различито поступање приликом одређивања притвора и његовог продужења и укидања.
Уставни суд, у вези изнетих тврдњи, посебно указује на одредбу члана 142а став 3. ЗКП, према којој је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, али се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица. Подносилац уставне жалбе, преко свог пуномоћника који је адвокат, погрешно сматра да се обавеза суда да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања, односи и на седницу већа, а не само на саслушање окривљеног, иако из одредбе члана 142 став. 3. ЗКП таква обавеза суда не произлази. Уставни суд је, стога, оценио да су наведене тврдње подносиоца уставне жалбе засноване на погрешном тумачењу одредаба ЗКП и да су, као такве, неосноване. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно одредбом члана 27. став 1. Устава и да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен у поступку који је предвиђен законом.
Уставни суд је, приликом одлучивања о основаности наведених тврдњи подносиоца уставне жалбе имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да „став 4. члана 5. не треба да буде тумачен као идентичан ставу 1. члана 6.“ (видети, између осталих: Megyeri v. Germany , од 12. маја 1992. године, став 22.), као и да „иако је Суд у неким случајевима био склон томе да призна потребу за саслушањем пред судским органом, процедура која се тражи у сваком предмету није идентична“ (видети: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, од 18. јуна 1971. године, став 78.). Према ставу Европског суда, „равноправност страна у поступку може захтевати да подносилац представке буде у могућности да се појави на саслушању нарочито кад је присутно тужилаштво“ (видети: Kampanis v. Greece, од 13. јула 1995. године). Наведени правни ставови Суда у Стразбуру, као и чињеница да седници већа, приликом одлучивања о постојању разлога за продужење притвора, не присуствује нити се о њој обавештава надлежни тужилац, према оцени Уставног суда, додатно указују на неоснованост изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе и потврђују да му у конкретном случају нису повређена означена права.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
Уставни суд је, на основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Вишег суда у Суботици К. 23/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још два лица се пред Вишим судом у Суботици води кривични поступак у предмету К. 23/10, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Суботици (у даљем тексту: ОЈТ Суботица) Кт. 26/09 од 15. јуна 2009. године, због постојања основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09).
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Суботици Ки. 272/08 од 4. фебруара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који му се рачуна од 4. фебруара 2009. године. До доношења решења Вишег суда у Суботици Кв. 230/10 од 12. августа 2010. године, притвор је против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С. више пута продужаван решењима Окружног, односно Вишег суда у Суботици, која је потврдио другостепени суд.
Оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године је продужен притвор према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе и окривљеном О.С, који по том решењу може трајати најдуже два месеца, до 16. децембра 2010. године. Притвор је продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП.
Против наведеног решења бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу, која је у Вишем суду у Суботици примљена 18. октобра 2010. године.
Оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом саду Кж. II 2482/10 од 29. октобра 2010. године одбијене су као неосноване жалбе браниоца окривљеног и окривљеног Милана Петровића изјављене против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године. Наведено решење Апелационог суда у Новом саду Кж. II 2482/10 од 29. октобра 2010. године је примљено у Вишем суду у Суботици 3. новембра 2010. године.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС - Међународни уговори“, број 12/10) (у даљем тексту: Европска конвенција) одредбом члана 5. став 4. утврђује да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку, у делу у коме је регулисана мера притвора, прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2).
Члан 142а ЗКП прописује: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (став 1.); да саслушању из става 1. овог члана могу да присуствују јавни тужилац и бранилац окривљеног (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, као и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима (став 4.); да се, изузетно од става 1. овог члана одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако позив за саслушање није могао да му буде уручен због недоступности или непријављивања промене адресе или ако постоји опасност од одлагања (став 5.).
Чланом 143. ЗКП, између осталог, је прописано: да против решења о притвору странке могу изјавити жалбу већу (члан 24. став 6.), као и да се жалба, решење о притвору и остали списи достављају одмах већу, с тим да жалба не задржава извршење решења (став 4.); да је у случајевима из ст. 4. и 5. овог члана веће које одлучује о жалби дужно да донесе и достави одлуку у року од 48 сати (став 6.).
Одредбом члана 146. став 1. ЗКП прописано је да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање у овој ствари, прописано је: да првостепени судови, у већу састављеном од тројице судија, одлучују о жалбама против решења истражног судије и других решења кад је то одређено овим закоником, доносе одлуке у првом степену ван главног претреса и стављају предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 24. став 6.); да ће примерак жалбе првостепени суд доставити противној странци (чл. 162. и 163.), која може у року од осам дана од дана пријема поднети суду одговор на жалбу и да ће жалбу и одговор на жалбу, са свим списима, првостепени суд доставити другостепеном суду (члан 373.); да ће, ако се ради о кривичном делу за које се гони по захтеву јавног тужиоца, судија известилац списе доставити надлежном јавном тужиоцу, који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од петнаест дана, размотри и стави свој предлог или изјави да ће предлог ставити на седници већа и да их врати суду (члан 374. став 1.); да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.); да ће се на поступак по жалби на решење сходно примењивати, поред осталих, и одредбе члана 372. и члана 374. ст. 1, 3. и 4. овог законика (члан 402. став 1.).
Одредбом члана 114. тачка 4) Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе, а одредбом члана 33. истог законика је прописано да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих ће се казнити казном прописаном за то дело.
5. Имајући у виду да је одредба члана 5. став 4. Европске конвенције у суштини идентична одредби члана 27. став 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на наведену одредбу Устава.
Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе, који се односе на трајање поступка одлучивања о продужењу притвора против њега, Уставни суд је констатовао да одредба члана 27. став 3. Устава гарантује сваком лицу лишеном слободе право жалбе суду који ће хитно одлучити о законитости лишења слободе и наредити пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито. Ово право се, пре свега, јемчи лицу лишеном слободе од стране вансудских органа, али како и продужење притвора према неком лицу представља континуирани чин лишења слободе, Уставни суд истиче да се гаранције утврђене овом уставном одредбом односе и на притворено лице и протежу се на одлучивање суда о жалби на решење о продужењу притвора.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби против решења о одређивању притвора упућује на то да и свака следећа одлука о жалби против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности.
Уставни суд истиче да се преиспитивање постојања разлога за притвор након подизања оптужнице врши по службеној дужности од стране надлежног суда на сваких 30 дана, односно два месеца, у зависности од фазе у којој је кривични поступак. Могућност изјављивања жалбе против одлуке којом се притвор продужава приликом преиспитивања, заправо представља додатно испитивање његове оправданости и законске заснованости. Стога, иако суд који одлучује о жалби, сагласно одредби члана 27. став 3. Устава, одлуку о оправданости притвора мора донети хитно, стандард хитности је мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора. Истоветно правно становиште Уставни суд је већ изразио у својим одлукама Уж-2683/2010 од 3. марта 2011. године и Уж-2554/2010 од 10. марта 2011. године. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права, према којој је „стандард хитности мање строг када је реч о поступку пред жалбеним судом... јер, ако је притвор потврђен од стране суда мора се сматрати законитим и неарбитрерним, чак и када је жалба дозвољена, тако да наредни поступак по жалби треба да пружи додатне гаранције које, пре свега, имају за циљ додатну процену целисходности продужења притвора. Стога је Европски суд мање забринут око брзине поступка пред жалбеним судом, уколико је ожалбену одлуку о притвору такође донео суд, из чега произлази да је претходно спроведени поступак имао судску природу и омогућио је притворенику одговарајуће процедуралне гаранције“ (пресуда Европског суда за људска права у предмету Veliyev против Русије, од 24. јуна 2010. године, представка број 24202/05, став 164.).
Уставни суд, такође, истиче да се постојање повреде права лица лишеног слободе из члана 27. став 3. Устава, мора утврдити према чињеницама сваког конкретног случаја.
Иако је, у конкретном случају, о жалби против решења о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром на то да је Виши суд у Суботици, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда, будући да из одредаба ЗКП неспорно произлази да се поступак по жалби против решења о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд).
Приликом оцене основаности навода и разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да је у овом случају од значаја чињеница да се предметни кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и још два окривљена лица због основане сумње да су извршили два кривична дела тешко убиство, те да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године продужен притвор против подносиоца уставне жалбе и окривљеног О.С.
Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Суботици жалбу браниоца окривљеног примио у понедељак 18. октобра 2010. године. Након што је Апелационо јавно тужилаштво у Новом Саду дописом Ктр.I 2329/10 од 29. октобра 2010. године предложило одбијање изјављене жалбе, Апелациони суд у Новом Саду је истог дана, дакле у петак 29. октобра 2010. године, донео оспорено решење Кж.II 2482/10, које је у среду 3. новембра 2010. године, примљено у Вишем суду у Суботици, након чега је достављено окривљеном, односно његовом браниоцу. Из наведеног произлази да је жалбени поступак од тренутка пријема жалбе у првостепеном суду до тренутка пријема решења о жалби у том суду, трајао 16 дана, како је то и истакнуто у уставној жалби.
На основу наведеног, Уставни суд је оценио да је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 291/10 од 13. октобра 2010. године била размотрена у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. и да подносиоцу уставне жалбе у конкретном поступку по жалби против решења о продужењу притвора није повређено означено уставно право.
6. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреде „права на поступак“ из члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно права на слободу зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава, које је образложио тврдњама да „бранилац није могао да присуствује седници већа које је одлучивало о притвору, а тиме ни да учествује у поступку по жалби, чиме се не постиже право на поступак из члана 5. став 4. Конвенције“.
Подносилац уставне жалбе у овом делу изричито истиче само повреду одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције, која је суштински истоветна наведеној одредби Устава, те је Уставни суд и ове тврдње оцењивао само у односу на наведено уставно право, а имајући у виду и праксу Европског суда за људска права.
Уставни суд указује на то да је одредбом члана 142а став 1. ЗКП прописано да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика. Ова законска одредба, према оцени Уставног суда, у себи садржи правила која се односе на поступак доношења три различите одлуке: одлуку о одређивању притвора, којој као начелна обавеза мора да претходи саслушање окривљеног, одлуку о продужењу и одлуку о укидању притвора. Иако су ове одлуке садржане у првој и другој реченици истог става, очигледно је да се обавеза саслушања окривљеног из прве реченице тог става односи само на поступак доношења одлуке о одређивању, али не и одлуке о продужењу или укидању притвора, као што је очигледно и да остали ставови члана 142а ЗКП (осим става 4.) регулишу искључиво саслушање окривљеног, као део поступка доношења одлуке о одређивању притвора. С тим у вези, Уставни суд констатује да из одредбе става 4. члана 142а ЗКП, према којој се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник, недвосмислено произлази да законодавац раздваја саслушање окривљеног од седнице већа, односно да је прописано различито поступање приликом одређивања притвора и његовог продужења и укидања.
Уставни суд, у вези изнетих тврдњи, посебно указује на одредбу члана 142а став 3. ЗКП, према којој је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања из става 1. овог члана, али се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица. Подносилац уставне жалбе, преко свог пуномоћника који је адвокат, погрешно сматра да се обавеза суда да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца окривљеног о времену и месту саслушања, односи и на седницу већа, а не само на саслушање окривљеног, иако из одредбе члана 142 став. 3. ЗКП таква обавеза суда не произлази. Уставни суд је, стога, оценио да су наведене тврдње подносиоца уставне жалбе засноване на погрешном тумачењу одредаба ЗКП и да су, као такве, неосноване. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право зајемчено одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно одредбом члана 27. став 1. Устава и да је притвор против подносиоца уставне жалбе одређен у поступку који је предвиђен законом.
Уставни суд је, приликом одлучивања о основаности наведених тврдњи подносиоца уставне жалбе имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да „став 4. члана 5. не треба да буде тумачен као идентичан ставу 1. члана 6.“ (видети, између осталих: Megyeri v. Germany , од 12. маја 1992. године, став 22.), као и да „иако је Суд у неким случајевима био склон томе да призна потребу за саслушањем пред судским органом, процедура која се тражи у сваком предмету није идентична“ (видети: De Wilde, Ooms and Versyp v. Belgium, од 18. јуна 1971. године, став 78.). Према ставу Европског суда, „равноправност страна у поступку може захтевати да подносилац представке буде у могућности да се појави на саслушању нарочито кад је присутно тужилаштво“ (видети: Kampanis v. Greece, од 13. јула 1995. године). Наведени правни ставови Суда у Стразбуру, као и чињеница да седници већа, приликом одлучивања о постојању разлога за продужење притвора, не присуствује нити се о њој обавештава надлежни тужилац, према оцени Уставног суда, додатно указују на неоснованост изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе и потврђују да му у конкретном случају нису повређена означена права.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
Уставни суд је, на основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић