Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жељка Обрадовића из Сомбора , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. септембра 201 2. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Жељка Обрадовића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 5984/08 од 25. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Обрадовић из Сомбора је 25. децембра 2009. године, преко пуномоћника Гордане Катанић, адвоката из Новог Сада, поднео уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 5984/08 од 25. септембра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама чл. 21, 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да се подносилац ВП 5002 Београд обратио захтевом за призна вање стаж а осигурања са увећаним трајањем за време школовања у Војној академији и Школи за генералштабно усавршавање; да су првостепени и другостепени орган оценили да се подносилац за време наведеног школовања није налазио у служби „на дужности“, већ „на школовању", па с ходно одредби члана 67. ст. 1. до 4. Закона о Војсци Србије нема право на стаж осигурања са увећаним трајањем.
По мишљењу подносиоца, наведене законске одредбе су „крајње уско и произвољно“ протумачене на штету подносиоца жалбе, а Врховни суд Србије „није на шао за потребно“ да утврди релевантне и одлучне чињенице и размотри достављену писмену документацију уз тужбу, него, „повређујући одредбе управног спора, доноси једну шаблонску пресуду “. Подносилац сматра да из одредбе члана 74. став 2. Закона о војсци Србије произлази да се лицу које се налази на школовању признаје право на стаж осигурања са увећаним трајањем, јер „то право произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је Врховни војни суд у пресуди Уп. 503/2000 од 28. фебруара 2002. године изразио став да се војним лицима за време школовања има признати стаж осигурања са увећаним трајањем и да је на тај начин подносилац доведен у неравноправан положај у односу на лица којима је то право признато. Подносилац и стиче да је Врховном суду Србије доставио потврду о стажу ВП 1423 Сомбор Инт. Број 30/172 од 8. септембра 2009. године, „којом се потврђује основаност“ његовог захтева, али да из образложења пресуде јасно произлази да Врховни суд Србије није узео у обзир достављену потврду, jep о њој нема ни једне речи.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањ a уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и осталу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудск ој ствари:
Решењем Војне поште 1084 Београд УП-2 број 116-2/2008 од 14. јула 2008. године одбијена је жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Војне поште 5002 Београд пов. број 243-34 од 13. маја 2008. године. Наведеним првостепеним решењем одбијен је као неоснован захтев подносиоца за признавање стаж а осигурања са увећаним трајањем за време проведено у Војној академији и Командно-штабном усавршавању, у периодима означеним у решењу. Другостепени орган је, полазећи од одредаба члана 67. став 1. и члана 267. ст. 1. до 4. Закона о Војсци Југославије, оценио да се подносилац уставне жалбе у спорном периоду налазио у стању у служби „на школовању“, а не „на дужности“, што представља један од услова за признавање стажа са увећаним трајањем. Другостепени орган је у образложењу решења навео да је ценио и остале наводе жалбе, али да они нису могли довести до другачијег решења предметне управне ствари.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења поднео тужбу Врховном суду Србије, у којој је, поред осталог, навео да се, према одредби члана 61. став 2. Закона о Војсци Србије, професионалном војном лицу које је разрешено од дужности због упућивања на школовање које траје најмање годину дана, време проведено на школовању уподобљава времену проведеном на дужности.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 15. октобра 2009. године, донео оспорену пресуду У. 4659/08, којом је одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе. Тај суд је у образложењу оспорене пресуде најпре навео да из списа предмета и образложења оспореног решења произлази да је
подносилац упућен на школовање на Војну академију, као и да се налазио на Командно-штабном усавршавању у периоду који je у захтеву навео, те да је пр е упућивања на наведена школовања био разрешаван од дужност и у складу са важећим прописима, а за то време признат му је стаж осигурања 12/12, односно сваких 12 месеци проведених у служби рачуна то је као 12 месеци стажа осигурања. У образложењу оспорене пресуде је даље наведено да су одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије прописани изузеци од наведеног правила, односно случајеви у којима се стаж осигурања са увећаним трајањем рачуна професионалним војницима за време које проведу на дужности. Имајући у виду да је подносилац пре упућивања на наведена школовања био разрешен од дужности и у спорном периоду се налазио у стању у служби „на школовању“, Врховни суд Србије је оценио да је правилно закључио тужени орган да се то стање у служби не може уподобити стању „на дужности“, односно стању које представља један од услова за остваривање права на стаж осигурања са увећаним трајањем. Тај суд је, полазећи од наведеног, закључио да је оспорено решење донето на основу правилне примене материјалног права, односно одредаба закона на које се тужени у образложењу побијаног решења позвао, а за донету одлуку дао ваљане и на закону засноване разлоге које је прихватио и тај суд. Из изнетих разлога, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, Врховни суд Србије је, на основу одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. ст. 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
За одлучивање у овом уставносудском спору од значаја су и одредбе закона који су се примењивали у време упућивања подносиоца уставне жалбе на школовање у Војну академију и Командно – штабно усавршавање. Одредбама члана 290. Закона о служби у оружаним снагама (« Службени лист СФРЈ», бр. 7/85, 20/89, 40/89 и 26/90 и «Службени лист СРЈ», бр. 31/93 и 50/93 ) било је предвиђено да се активно војно лице упућено на школовање које траје дуже од једне године разрешава од дужности (став 1.), да се време проведено на школовању признаје активном војном лицу као време про ведено у активној војној служби и да за то време оно има права свог чина, односно класе и напредује под условима прописаним овим законом (став 4.).
Сагласно одредбама члана 61. Закона о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05), п рофесионални официр, односно професионални подофицир упућен на школовање које траје најмање једну школску годину разрешавао се од дужности (став 1.), а време проведено на школовању признавало му се као време проведено у војној служби и за то време имао је права свог чина и напредовао, под условима прописаним овим законом, као лице које је постављено на дужност са које је упућено на школовање (став 2.).
Одредбом члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС», бр. 116/07, 88/09 и 101/10), који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године, прописано је, поред осталог, да одредбе о пензијском и инвалидском осигурању (чл. 262. до 278.) Закона о Војсци Југославије, остају на снази до доношења прописа о пензијском и инвалидском осигурању професионалних војних лица. Одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије , које су се примењивале на дан подношења захтева за признавање стажа са увећаним трајањем, било је одређено да стаж осигурања са увећаним трајањем припада професионалним војницима који ефективно обављају послове и задатке односно дужности, таксативно наведене у том члану, а одредбом става 4. истог члана Закона било је прописано да се осталим професионалним војницима рачуна сваких 12 месеци ефективно проведених на дужности као 14 месеци стажа осигурања.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су меродавне одредбе материјалног права „крајње уско и произвољно“ протумачене на његову штету и да лице које се налази на школовању има право на стаж осигурања са увећаним трајањем, јер то „произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“. Подносилац указује да је Врховни суд Србије донео „ шаблонску пресуду“ и да у образложењу оспорене пресуде нема ни једне речи о потврди о стажу ВП 1423 Сомбор Инт. Број 30/172 од 8. септембра 2009. године, „којом се потврђује основаност“ његовог захтева.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац повреду означених права зајемчених Уставом везује за повреду права на правично суђење, којим се јемчи свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Испитујући основаност уставне жалбе, а полазећи од чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у току службе у Војсци био упућен на школовање у трајању дужем од годину дана и да је за време тог школовања био разрешен од дужности, у складу са тада важећим прописима. Уставни суд констатује да су одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије били предвиђени случајеви у којима се признавао стаж са увећаним трајањем („бенефицирани радни стаж“) професионалним војницима која су обављала законом одређене послове и задатке, односно дужности. Одредбом става 4. тог члана Закона било је прописано да се осталим професионалним војницима сваких 12 месеци ефективно проведених на дужности рачуна као 14 месеци стажа осигурања. Имајући у виду да професионални војник може у току службе бити на дужности, приправничком стажу, школовању, лечењу, односно боловању, располагању или удаљен од дужности (члан 52 . Закона о Војсци Југославије), те да је подносилац уставне жалбе за време предметног школовања био разрешен од дужности, овај суд оцењује уставноправно прихватљивим становиште Врховног суда Србије да се време проведено на школовању не може сматрати временом које је ефективно проведено на дужности у смислу одредбе члана 267. став 4. наведеног закона.
Уставни суд налази да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да право на стаж са увећаним трајањем за време школовања „ произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“. Уставни суд констатује да се, сагласно одредби члана 61. став 2. Закона о Војсци Југославије, време проведено на школовању признавало професионалном војнику као време проведено у војној служби и да му је било омогућено да за то време напредује – уколико испуни опште услове предвиђене законом, као лице које је постављено на дужност са које је упућено на школовање. С обзиром на то да се остваривање права везаних за чин и напредовање, поред осталог, везује за време проведено у служби, законодавац је наведеном одредбом изједначио правни положај лица које је упућено на школовање са положајем лица које је постављено на дужност. Међутим, овај суд указује да се право на стаж осигурања са увећаним трајањем остварује у зависности од времена ефективно проведеног на дужности, због чега подносиоцу уставне жалбе за време предметног школовања није могао бити признат „бенефицирани радни стаж“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца за признавање стаж а осигурања са увећаним трајањем одлучивали Уставом и законом установљени органи, у поступку који је спроведен у складу са одредбама важећих процесних закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређен о право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије У. 5984/08 од 25. септембра 2009. године.
6. У погледу навода уставне жалбе којима се подносилац позива на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се означеном одредбом Устава не јемчи ниједно конкретно људско право или слобода, већ се овом одредб ом забрањује свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. С обзиром на изложено, Уставни суд указује да до повреде означеног уставног начела може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе. Имајући у виду претходно изнете оцене о непостојању повреде права на правично суђење, Уставни суд констатује да се не може прихватити ни тврдња подносиоца о повред и начела из члана 21. Устава, због његове акцесорне природе.
Уставни суд је утврдио да се не заснивају на уставноправним разлозима наводи подносиоца да је доведен у неравноправан положај у односу на друга професионална војна лица којима је признат стаж осигурања са увећаним трајањем за време школовања. Ово стога што подносилац није пружио доказе да је Врховни суд Србије, као суд последње инстанце, донео другачију одлуку у истој чињеничној и правној ситуацији. Уставни суд, такође, констатује да мишљења министарстава нису обавезујућа за судове. У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да је Врховни војни суд у пресуди Уп. 503/2000 од 28. фебруара 2002. године изразио став да се професионалним војним лицима за време школовања има признати стаж осигурања са увећаним трајањем, Уставни суд указује да је наведена пресуда Врховног војног суда донета 2002. године, а да су надлежност војних судова који су поступали на територији Републике Србије преузели судови опште надлежности, на основу Закона о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва („Службени гласник РС“, број 137/ 04). Уставни суд, такође, указује да је Врховни суд Србије, након преузимања надлежности Врховног војног суда, заузео другачији став о природи стажа осигурања за време школовања војних лица и да тај став више година примењује на начин који је изражен у оспореној пресуди.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о праву из пензијског осигурања, а имајући у виду садржину одредаба чл. 24, 60. и 68. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије та уставна права подносиоцу нису ни могла бити повређена. У вези са истакнутим повредама права из чл . 69. и 70. Устава, Уставни суд указује да садржина зајемчених права на социјално и пензијско осигурање није утврђена Уставом, већ Устав само утврђује да се та права уређују законом.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, oдлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу изложеног и одредаба 42 а став 1 . тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да се подносилац ВП 5002 Београд обратио захтевом за призна вање стаж а осигурања са увећаним трајањем за време школовања у Војној академији и Школи за генералштабно усавршавање; да су првостепени и другостепени орган оценили да се подносилац за време наведеног школовања није налазио у служби „на дужности“, већ „на школовању", па с ходно одредби члана 67. ст. 1. до 4. Закона о Војсци Србије нема право на стаж осигурања са увећаним трајањем.
По мишљењу подносиоца, наведене законске одредбе су „крајње уско и произвољно“ протумачене на штету подносиоца жалбе, а Врховни суд Србије „није на шао за потребно“ да утврди релевантне и одлучне чињенице и размотри достављену писмену документацију уз тужбу, него, „повређујући одредбе управног спора, доноси једну шаблонску пресуду “. Подносилац сматра да из одредбе члана 74. став 2. Закона о војсци Србије произлази да се лицу које се налази на школовању признаје право на стаж осигурања са увећаним трајањем, јер „то право произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да је Врховни војни суд у пресуди Уп. 503/2000 од 28. фебруара 2002. године изразио став да се војним лицима за време школовања има признати стаж осигурања са увећаним трајањем и да је на тај начин подносилац доведен у неравноправан положај у односу на лица којима је то право признато. Подносилац и стиче да је Врховном суду Србије доставио потврду о стажу ВП 1423 Сомбор Инт. Број 30/172 од 8. септембра 2009. године, „којом се потврђује основаност“ његовог захтева, али да из образложења пресуде јасно произлази да Врховни суд Србије није узео у обзир достављену потврду, jep о њој нема ни једне речи.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањ a уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и осталу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудск ој ствари:
Решењем Војне поште 1084 Београд УП-2 број 116-2/2008 од 14. јула 2008. године одбијена је жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Војне поште 5002 Београд пов. број 243-34 од 13. маја 2008. године. Наведеним првостепеним решењем одбијен је као неоснован захтев подносиоца за признавање стаж а осигурања са увећаним трајањем за време проведено у Војној академији и Командно-штабном усавршавању, у периодима означеним у решењу. Другостепени орган је, полазећи од одредаба члана 67. став 1. и члана 267. ст. 1. до 4. Закона о Војсци Југославије, оценио да се подносилац уставне жалбе у спорном периоду налазио у стању у служби „на школовању“, а не „на дужности“, што представља један од услова за признавање стажа са увећаним трајањем. Другостепени орган је у образложењу решења навео да је ценио и остале наводе жалбе, али да они нису могли довести до другачијег решења предметне управне ствари.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног решења поднео тужбу Врховном суду Србије, у којој је, поред осталог, навео да се, према одредби члана 61. став 2. Закона о Војсци Србије, професионалном војном лицу које је разрешено од дужности због упућивања на школовање које траје најмање годину дана, време проведено на школовању уподобљава времену проведеном на дужности.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 15. октобра 2009. године, донео оспорену пресуду У. 4659/08, којом је одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе. Тај суд је у образложењу оспорене пресуде најпре навео да из списа предмета и образложења оспореног решења произлази да је
подносилац упућен на школовање на Војну академију, као и да се налазио на Командно-штабном усавршавању у периоду који je у захтеву навео, те да је пр е упућивања на наведена школовања био разрешаван од дужност и у складу са важећим прописима, а за то време признат му је стаж осигурања 12/12, односно сваких 12 месеци проведених у служби рачуна то је као 12 месеци стажа осигурања. У образложењу оспорене пресуде је даље наведено да су одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије прописани изузеци од наведеног правила, односно случајеви у којима се стаж осигурања са увећаним трајањем рачуна професионалним војницима за време које проведу на дужности. Имајући у виду да је подносилац пре упућивања на наведена школовања био разрешен од дужности и у спорном периоду се налазио у стању у служби „на школовању“, Врховни суд Србије је оценио да је правилно закључио тужени орган да се то стање у служби не може уподобити стању „на дужности“, односно стању које представља један од услова за остваривање права на стаж осигурања са увећаним трајањем. Тај суд је, полазећи од наведеног, закључио да је оспорено решење донето на основу правилне примене материјалног права, односно одредаба закона на које се тужени у образложењу побијаног решења позвао, а за донету одлуку дао ваљане и на закону засноване разлоге које је прихватио и тај суд. Из изнетих разлога, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, Врховни суд Србије је, на основу одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. ст. 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
За одлучивање у овом уставносудском спору од значаја су и одредбе закона који су се примењивали у време упућивања подносиоца уставне жалбе на школовање у Војну академију и Командно – штабно усавршавање. Одредбама члана 290. Закона о служби у оружаним снагама (« Службени лист СФРЈ», бр. 7/85, 20/89, 40/89 и 26/90 и «Службени лист СРЈ», бр. 31/93 и 50/93 ) било је предвиђено да се активно војно лице упућено на школовање које траје дуже од једне године разрешава од дужности (став 1.), да се време проведено на школовању признаје активном војном лицу као време про ведено у активној војној служби и да за то време оно има права свог чина, односно класе и напредује под условима прописаним овим законом (став 4.).
Сагласно одредбама члана 61. Закона о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05), п рофесионални официр, односно професионални подофицир упућен на школовање које траје најмање једну школску годину разрешавао се од дужности (став 1.), а време проведено на школовању признавало му се као време проведено у војној служби и за то време имао је права свог чина и напредовао, под условима прописаним овим законом, као лице које је постављено на дужност са које је упућено на школовање (став 2.).
Одредбом члана 197. став 2. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС», бр. 116/07, 88/09 и 101/10), који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године, прописано је, поред осталог, да одредбе о пензијском и инвалидском осигурању (чл. 262. до 278.) Закона о Војсци Југославије, остају на снази до доношења прописа о пензијском и инвалидском осигурању професионалних војних лица. Одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије , које су се примењивале на дан подношења захтева за признавање стажа са увећаним трајањем, било је одређено да стаж осигурања са увећаним трајањем припада професионалним војницима који ефективно обављају послове и задатке односно дужности, таксативно наведене у том члану, а одредбом става 4. истог члана Закона било је прописано да се осталим професионалним војницима рачуна сваких 12 месеци ефективно проведених на дужности као 14 месеци стажа осигурања.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су меродавне одредбе материјалног права „крајње уско и произвољно“ протумачене на његову штету и да лице које се налази на школовању има право на стаж осигурања са увећаним трајањем, јер то „произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“. Подносилац указује да је Врховни суд Србије донео „ шаблонску пресуду“ и да у образложењу оспорене пресуде нема ни једне речи о потврди о стажу ВП 1423 Сомбор Инт. Број 30/172 од 8. септембра 2009. године, „којом се потврђује основаност“ његовог захтева.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац повреду означених права зајемчених Уставом везује за повреду права на правично суђење, којим се јемчи свакоме право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Испитујући основаност уставне жалбе, а полазећи од чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у току службе у Војсци био упућен на школовање у трајању дужем од годину дана и да је за време тог школовања био разрешен од дужности, у складу са тада важећим прописима. Уставни суд констатује да су одредбама члана 267. Закона о Војсци Југославије били предвиђени случајеви у којима се признавао стаж са увећаним трајањем („бенефицирани радни стаж“) професионалним војницима која су обављала законом одређене послове и задатке, односно дужности. Одредбом става 4. тог члана Закона било је прописано да се осталим професионалним војницима сваких 12 месеци ефективно проведених на дужности рачуна као 14 месеци стажа осигурања. Имајући у виду да професионални војник може у току службе бити на дужности, приправничком стажу, школовању, лечењу, односно боловању, располагању или удаљен од дужности (члан 52 . Закона о Војсци Југославије), те да је подносилац уставне жалбе за време предметног школовања био разрешен од дужности, овај суд оцењује уставноправно прихватљивим становиште Врховног суда Србије да се време проведено на школовању не може сматрати временом које је ефективно проведено на дужности у смислу одредбе члана 267. став 4. наведеног закона.
Уставни суд налази да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да право на стаж са увећаним трајањем за време школовања „ произлази из чина тог лица и дужности са које је то лице упућено на школовање“. Уставни суд констатује да се, сагласно одредби члана 61. став 2. Закона о Војсци Југославије, време проведено на школовању признавало професионалном војнику као време проведено у војној служби и да му је било омогућено да за то време напредује – уколико испуни опште услове предвиђене законом, као лице које је постављено на дужност са које је упућено на школовање. С обзиром на то да се остваривање права везаних за чин и напредовање, поред осталог, везује за време проведено у служби, законодавац је наведеном одредбом изједначио правни положај лица које је упућено на школовање са положајем лица које је постављено на дужност. Међутим, овај суд указује да се право на стаж осигурања са увећаним трајањем остварује у зависности од времена ефективно проведеног на дужности, због чега подносиоцу уставне жалбе за време предметног школовања није могао бити признат „бенефицирани радни стаж“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца за признавање стаж а осигурања са увећаним трајањем одлучивали Уставом и законом установљени органи, у поступку који је спроведен у складу са одредбама важећих процесних закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређен о право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије У. 5984/08 од 25. септембра 2009. године.
6. У погледу навода уставне жалбе којима се подносилац позива на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се означеном одредбом Устава не јемчи ниједно конкретно људско право или слобода, већ се овом одредб ом забрањује свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. С обзиром на изложено, Уставни суд указује да до повреде означеног уставног начела може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе. Имајући у виду претходно изнете оцене о непостојању повреде права на правично суђење, Уставни суд констатује да се не може прихватити ни тврдња подносиоца о повред и начела из члана 21. Устава, због његове акцесорне природе.
Уставни суд је утврдио да се не заснивају на уставноправним разлозима наводи подносиоца да је доведен у неравноправан положај у односу на друга професионална војна лица којима је признат стаж осигурања са увећаним трајањем за време школовања. Ово стога што подносилац није пружио доказе да је Врховни суд Србије, као суд последње инстанце, донео другачију одлуку у истој чињеничној и правној ситуацији. Уставни суд, такође, констатује да мишљења министарстава нису обавезујућа за судове. У вези са наводима подносиоца уставне жалбе да је Врховни војни суд у пресуди Уп. 503/2000 од 28. фебруара 2002. године изразио став да се професионалним војним лицима за време школовања има признати стаж осигурања са увећаним трајањем, Уставни суд указује да је наведена пресуда Врховног војног суда донета 2002. године, а да су надлежност војних судова који су поступали на територији Републике Србије преузели судови опште надлежности, на основу Закона о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва („Службени гласник РС“, број 137/ 04). Уставни суд, такође, указује да је Врховни суд Србије, након преузимања надлежности Врховног војног суда, заузео другачији став о природи стажа осигурања за време школовања војних лица и да тај став више година примењује на начин који је изражен у оспореној пресуди.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о праву из пензијског осигурања, а имајући у виду садржину одредаба чл. 24, 60. и 68. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије та уставна права подносиоцу нису ни могла бити повређена. У вези са истакнутим повредама права из чл . 69. и 70. Устава, Уставни суд указује да садржина зајемчених права на социјално и пензијско осигурање није утврђена Уставом, већ Устав само утврђује да се та права уређују законом.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, oдлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу изложеног и одредаба 42 а став 1 . тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић